ДАНИ ВОЈВОДЕ СТЕПЕ
У склопу обележавања традиционалне манифестације „Дани војводе Степе“ и културе сећања на Степана Степу Степановића, једног од највећих команданата Војске Краљевине Србије у ослободилачким ратовима, у два балканска рата и Велигом рату и Балканског савеза 1912-те године, чланови Савеза удружења потомака ратника Србије 1912 – 1920 из Београда су недавно обишли родну кућу легендарног команданта у Кумодражу и затим одржали и присуствовали историјском часу испред његовог споменика.
На почетку програма господин Живорад Тодоровић, председник Суда части Савеза је беседио о лику и делу војводе Степе Степановића, да би касније Иван Стратимировић, в. д. председник Градског одбора за град Београд узео реч и говорио о Балканском савезу 1912-те године. Песму о војводи Степи је рецитовала песникиња Дара Трифовић, председница литерарне секције Савеза „Милутин Бојић“. У програму је учествовао и млади, Горан Лучић, члан литерарне секције Савеза, који је специјално за ову прилику дошао из Републике Српске. Он је беседио песму Алексе Шантиће, коју је наш прослављени песник написао поводом доласка војвод Степе Степе у Мостар 1919-те године.
ВОЈВОДИ СТЕПИ – АЛЕКСА ШАНТИЋ
Обилићу, Срђо, смели Страхињ-бане,
Прими венце ове срца што те љубе!
Јер ти робља бедне ведрио си дане,
И верига тешких крхô алке грубе,
Јаки, непобедни сине мајке горде,
Вихоре и громе са Цера, што оба
Рушио си цара крволочне орде
И с тимора славе кликтô свако доба!
Југ Богдан са децом, Љутица и Марко,
И сви за слободу што падоше јуче,
Што отачку груду љубили су жарко
И зажегли крвљу све пламове луче, –
Сви су они с тобом данас дошли нама,
Јер у твоме срцу њина срца бију,
Светла, кô празнички сјај по иконама,
Кô врела где сморни снагу вере пију.
С њима очи своје упирô си лету
Високих крсташа и сунцу се пео –
Шта Србија може показô си свету,
И њезине душе да су бога део.
Јер богови с тобом када нису хтели,
Ти сам Перун беше са муњом у руци.
И бродови наши свог су Христа срели,
И с дугом на једру мирној стигли луци.
Са копљем и штитом сад, краљу мегдана,
Стубе ког сви громи окрњили нису,
Ти стојиш, сав сјајан, кô зора Балкана,
Сврх аждаје мртве на највишем вису.
Само ретке душе и краљевске, где је
Бог просуо ватре сунчане, ту стоје;
И бесмртне тако, докле сунце греје,
Светле се у блеску ореоле своје.
Благо теби! Вечно са Мироча бела
Певаће те вила уз боровље давно,
Јер си ти, кô песму херојскијех дела,
На звездама име урезао славно.
И сви наши позни нараштаји красни
Гледаће на звезде с ватром срца лепа,
И читати песму с кола звезда јасни’ –
Вечну, светлу песму: Степановић Степа
Почасна гошћа програма била је мала Ања ученца О.Ш. „Војвода Степа“ из Кумодража. Њој је песникиња Дара Трифовић уручила своју књигу „Непокор“, за коју је рецензију написао велики српски песник данашњице, Матија Бећковић, а изашла уз благослов блаженопочившег митрополита црногорско-приморског Амфилохија Радовића. Програм је водила Милена Харамбашић, генерална секретарка СУПРС 1912 – 1920, а домаћин је био Алекса Владичић, који се годинама брине о заоставштини војводе Степе у Кумодражу.
Песму о Степи Степеновићу је написала и рецитоваала Дара Трифовић, председница Литерарне секције Савеза „Милутин Бојић“.
ПЕСМА О СТЕПИ СТЕПАНОВИЋУ
Растао у породици, уз две сестре и два брата, у чатмари Кумодрашкој,
зиданој од плеве, блата.
Под кровом од ћерамиде, кућа из Моравског стила, гајила је Српског
сина, да Коcмосом шири крила.
На наговор своје мајке, путем Војне гимназије, стасао је, јуначина,
коме равног није.
Још душмани памте војску, која ломи снагом грома, он је бројним победама
диг’о име Српског дома.
Његов корак одјекује с Куманова и Сливнице, војсковођa и заштитник Српске
груде и границе.
Са Солунског вратио се, дични вођа Првог рата, и највећим заслугама окитио
Српска врата.
О његовим подвизима, Рајс се хвали на све стране, како чува род и Краља, и
оне што земљу бране.
Срце овог дивјунака, красила је Божја вера, и вечносот је пригрлио речима,
к’o борбу с Цера.
Сад на брду Јеленковом, црква чува успомену, на саборце завичајне, што
осташе у пламену.
Своје дане у пензији, овај нежни отац, деда, провео је најскромније, да кроз
прошлост сутра гледа.
Иначе сама кућа у којој је рођен војвода није у најбољем стању. Градска скупштина Београда обећала је да ће ускоро извршити њену реконструкцију, поправку овог непокретног културног добра од изузетног националног значаја, како би што више поклоника војводе Степе Степановића, па, и туристи могли да се што боље да упознају са ликом и делом овог великог српског војсковође, који је оставио дубок траг у ослободилачким ратовима Отаџбине Србије с краја деветнаестог и почетком двадесетог века.
СТЕПА ОВЕНЧАН СЛАВОМ И ОРДЕЊЕМ
Војвода Степа је рођен 11. марта у Кумодражу, крај Београда, упокојио се У Чачку 27. априла 1927. г. После основне школе и завршених пет разреда гимназије уписује и завршава 11-ту класу Артиљеријске школе. Учесник је ослободилачких ратова, Првог и Другог српско-турског рата 1876 – 1878, Српско-бугарског рата 1885-те године, балканских ратова 1912 – 1913 и Великог рата 1914 -1918. Чин генерала добио је 1907-ме година а унапређен у војводу (фелдмаршал) 20. авгиста 1914-те г. током легендарне Церске битке када је Војска Краљевине Србије извојевала прву победу над Аустроугарском војском у Великом рату.
Током судбоносних балаканских ратова и Великог рата најчешће је командовао славном 2. армијом. Једно време, док је војвода Радомир Путник био на лечењу заступао га је на место начелника Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије.Прошао је албанску голготу, Крф а као команант 2. армије на Солунском фронту његова армија силовитим нападом разнЕла је Бугарску и Немачку војску и натерати их у бег. Као резултат успешног командовања, само две недеље од пробоја Солунског фронта (15. септембра 1918.) Бугарска војска се предала 29. септембра 1918. г.
Војвода Степа за испољену храброст и успешно командовање и руковођење Војском Краљевине Србије добио је бројна домаћа одликовања: Орден Карађорђеве звезде са мачевима 1, 2, 3. и 4-ог реда; Орден Карађорђеве звезде 3. и 4-ог реда; Орден белог орла 3-ег и 4-ог. реда; Орден Таковског крста 2, 3-ег и 4-ог реда; Орден Таковског крста са мачевима 5-ог реда; Орден Светог Саве 1-ог реда; Златна и Сребрна медаља за храброст; Медаља краља Петра I; Споменица за Први и Други српско-руски рат; Споменица за ослобођење Косова 1912; Спомен крст 1913; Споменица Првог светског рата и Албанска споменица. Добитник је и више иностраних одликовања. Од Грчке је добио Орден Светог Спаситеља, од Италије – Орден Италијанске круне, од Француске – Орден Легије части 4-ог реда, од Енглеске – Орден Купатила 2. и 3. реда и Медаљу за храброст, од Црне Горе – Орден Данила 1-ог реда и Медаљу Милоша Обилића, док је од Русије добио три одликовања, Орден Светог Ђорђе 4-ог реда, Орден Светог Станислава са мачечвима 3-ег реда и Орден Светог Станислава 1-ог реда.
Војвода Степа Степановић заједно са легендарним саборцима и војводама, Радомиром Путником (24. јануар 1847, Крагујевац – 17. мај 1917, Ница) Живојином Мишићем (19. јул 1855, Стуганик – 20. јануар 1921, Београд) и Петром Бојовићем (16. јун. 1858, Мишевићи – 19. јануар 1945, Београд) чини плејаду највећих и најзначајнијих српских војсковођа у српској историји у ослободилачким ратовима крајем деветнаестог и почетком двадесетог века. Својим умећем, командовањем и руковођењем српским армијама исписали су јуначку страницу српске историје. Највеће и најзначајније подвиге у најсветлијој српској историји, који су они чинили током балканских ратова и у Великом рату до сада нико их није надмашио, а верујемо да у блиској историји мало ко ће то учинити.
За време окупације источне Србије и Јужне Србије (сада Северна Македонија) Бугарска војска је чинила страшне злочине. Треба напоменути да је Бугарска дуго вагала, због својих освајачких интереса, на чију ће страну стати у Великом рату. На крају се определила за оне освајачке и непријатељске државе, које су била на супротној (негативној) страни историје да би имала користи. Зато, када је Бугарска ушла у рат 1915-те г. на страни Централних сила (Немачка, Аустроугарска, Турска) имала је задатак да мучки и снажно удари на Србију са истока, у бок Српске војске, како би јој нанела што више губитака, покушала да окружи, и са немачким и аустроугарским армијама уништи је на простору Косова и Метохије. Срећом те њихове намере нису успеле, а после албанске голготе, опоравка на Крфу, Војска Краљевине Србије је поново била спремна за рат и повратак у Отаџбину. Притом треба истакнути да током борби у Србији Војска Краљевине Србије није добила очекивану помоћ од савезника из правца југа, Грчке, где су се налазиле трупе, Антанте, Француске, Уједињеног Краљевства и Италије, иако јој је била обећана. Како многи историчари тврде, да се то десило, да је Краљевина Србија на време добила помоћ Антанте и да су још у почетку рата су се заједничким снагама најпре одупрли нападима Аустроугарске и Немачке војске, а затим кренули у противофанзиву, Велики рат би сигурно потрајао годину дана, а можда и две, краће.
БУГАРСКА ПОКАЗАЛА ДВА ЛИЦА
Почетком двадесетог века Турска је била толико уздрмана да су је многи европски владари звали „Болесником са Босфора“. Зато су многи државници балканских држава желели да се ослободе османлијске хегемоније, али једина могућност је био рат. Тако је дванаестог октобра 1909-те године у Брусу (Србија) у кући домаћина Сибина Јеличића одржан тајни састанак на којем су били државници из три балканске државе: престолонаследник Краљевине Србије, принц Александар Карађорђевић, бугарски цар Феринанд Кобург и сердар Јанко Вукотић из Црне Горе. Циљ је био да се створи Балкански савез и ослободе балканске државе од Отоманске царевине.
Пошто не постоји никакви документи и фотографије да је овај сусрет десио једна уметница-сликарка је помоћу маште и компјутера „оживела“ овај јединствен догађај На основу истинитих догађаја о сусрету три државника у Брусу, и уз ангажовање Ликовне секције Савеза удружења потомака ратника Србије 1912 – 1920 „Михаило Миловановић“, а посебно председнице ЛС, Љиљане Стевановић Љис, урађена је слика у кући Сибина Јеличића у Брусу. Као доказ улоге и утицаја Србије у стварању и оснивању Балканског савеза, који је потписан тек три године касније, 13-тог фебруара 1912-те године. Републички одбор Савеза је слику поклонио кући Сибина Јеличића на којој се налази спомен-плоча о овом историјском догађају. Спомен-плочу на кући је поставила Општинска организација СУПРС 1912 – 1920 Брус.
Потписани Балкански уговор између Србије и Бугарске 3-ег фебруара 1912-те године састојао се из јавног (одбрамбеног уговора) и тајног дела (офанзива против Турске). Србији је припала зона северно и западно од Шар-планине, а Бугарској источно од Родопа и реке Струме.
Због бомбардовања Дарданела 18. априла 1912-те године од стране Италијана убрзани су склопљени и остали уговори. Бугарско-грчки уговор је склопљен 29-ог маја, а преговори између краљевина Србије и Црне Горе вођени су најпре на Цетињу а завршени у Луцерну (Швајцарска) 27-ог септембра потписивањем уговора о савезу. Пошто су уговори између савезника потписани, најпре је Црна Гора 9-ог октобра објавила рат Турској, а 17-ог октобра1912-те године Србија, Бугарска и Грчка. Тако је започео Први балкански рат.
Војска Балканског савеза бројала је 600.000 војника и била је знатно надмоћнија од Турске војске. Дејства против Отоманске царевине била су у три правца. Бугарска војска је кроз Тракију кренула ка Цариграду, Грци са југа преме Вардарској Македонији (касније Јужна Србија), а Војска Краљевине Србије према Рашкој области, Албанији и Вардарској Македонији распоређена у три армије. Прва армија којом је командовао Петар Бојовић односи победу на Турцима у Кумановској бици (23-24-ти октобар1912-те г.)а затим ослобађа Скопље. Друга армија под командом Степе Степановића напада у правцу Ћустендила, а Трећа армије Боже Јанковића је 30-ог октобра ослободила је Призрен, а 4-ог новембра Ђаковицу. Ибарска војска је ослободила Нови Пазар, спојила се са делом Војске Црне Горе. Други део Војске Црне Горе је извршила опсаду Скадра. Балканске армије су за само месец дана сломиле некадашег силног освајача. Турци су 4-ог новембра затражили прекид непријатељстава уз посредовање великих сила.
Новембра 29-ог Војска Краљевине Србије је ушла и ослободила Драч. Децембра 1912-те године у Лондону одлуком великих сила донета је одлука о стварању Албаније. Притом је Србија, као најзначајнија и најјача држава на Балкану у сламању Осмалијске царевине, добила право приступа на Јадранско море изгадњом пруге до Драча. Због преврата у Турској рат је настављен 3-ег фебруара 1913-те г.
У наставку рата Српска војска ослобађа Вардарску Македонију, Бугарска војска уз помоћ Српске војске заузима Једрене, Грци освајају Јањину, а Турска поново на коленима моли за примирје. Непријатељства су окончана 30-ог маја 1913-те године Лондонским споразумом, по којем је Турска изгубила скоро цело Балканско полуоствро, остао јој је само Цариград, а проблем Албаније и егејских острва остао је да реше велике силе. Главни проблем је остао српски Скадар, којег је опсела Војска Краљевине Србије и Црне Горе. Краљ Никола је чак са војском 24-ог априла 1913-те априла ушао у Скадар, али под притиском Русије морао је да се повуче.
Завршетком Првог балканског рата међу балканскихм земаљама непријатељства нису престала. Бугарска је поново показала два лица, јер је била најмање задовољна. Она је имала стално претензије на источне делове Србије и Вардарске Македоније, настојећи да те области буду под њеном влашћу. Али то није могла да оствари јер јој јака Краљевина Србија у то време није дозволила сматрајући да те области Бугарској не припадају. Пошто је некада моћна и освајачка Турска побеђена и понижена три балканске државе, Србија, Грчка и Румунија се окрећу против Бугарске. Надајући се успеху против Српске војске Бугарска је изненада и кукавички напала положаје Српске војске на Брегалници. У дводневном сукобу, 29-ог и 30-ог маја 1913-те г. Бугарска је од Српске војске претрпела тежак пораз и понижењ. То је био њен крај претензијама на Балкану. Сада у рат улазе и Црна Гора, Румунија, па, и Турска, која тражи шансу да поврати неке територије која је раније изгубила. Бугарска је због пораза морала да положи оружје и затражи примирје, које је потписано у Букурешту 10-ог августа 1913-те г. Овим примирјем Србија је добила Вардарску Македонију, Грчка Егејску Македонију, Турска – Једрене, Румунија – Добруџу, а Бугарској је припала Пиринска Македонија. Србија и Грчка су у балканским ратовима највише добиле, а Бугарска изгубила све што је у добила у претходном рату.
Зоран ЈАКШИЋ
