СКИТ – ВУК ЦЕРОВИЋ

10/05/2019

СКИТ – ВУК ЦЕРОВИЋ

На Ђурђев дан прошлог љета господњег, на црквеном сабору у Мионици, испих бокал вина са са живописцем Артемијем Богославским. Бијаше слава манастира светог Георгија, братија спремила и ила и пила ко за славу, омастисмо браде прасетином и јагњетином и окријеписмо запарложене душе разговором. Наше грешне утробе ради комада хљеба и наше грешне душе ради разговора с људима водиле су нас од једне цркве до друге, из једнога скита у други.

Цијелу годину сам ишао с божјацима, завјетницима и испосницима од цркве до цркве, из једног манастирског конака у други тражећи себе, иштући знање, а нити нађох себе, нити сабрах знање.

По Савину дану, кад проплакаше леденице с кровова на сламењарама низ Мораву, а топли вјетар лизну иње низ врбаке, досади ми сједник код игумана Исаије у Високим Дечанима. Просто осјетих да ме сокови, које су повукле биљке и јужни вјетрови, који гоне сјеверне, гоне Сави и Дунаву.

Тридесето љето ми је пасало, имам тачно онолико година колико је имао Христос када су га разапели, а ја сам тек обуо опанке, а пут још нијесам нашао. Тек сам на почетку, не знам ни јесам ли кренуо, а сигурно знам да ништа нијесам учинио у животу.

Купам се сваке суботе у текнету, а ако таквога суда нема у конаку, купам се у ријеци поред које коначим, да ујутру будем тијелом чист на јутарњој молитви. Здравље ми је гвоздено, највише ми прија вода испод леда. Послије купања осјећам да су ми мисли чистије и да ми надолази снага. У свакој колиби у коју ме приме да преноћим и да се заклоним од звијери и хладноће, кад се окупам у ријеци, укућани у чуду пипају лњеденице које ми се ухвате у коси и у бради.

Кад се осушим и рашчешљам чешљем од рога овна трећегоца пажљиво пребирам косу тражећи сиједе власи. До сада, нека је хвала и слава Господу, не нађох ни једну.

Од свега прибора и алата са собом носим сушену тикву за воду, сребрни тучак за траве и завежљај са смолама с којима мијешам боје. И двадесет четки од женске и звјериње длаке, да их стопим не бих их сакупио да обиђем цијели Солун, или Цариград.

Носим и једну врећицу праха од разних биљних тинктура, из којих, када ме захвати страст и када ми душа олиста, могу извући сваку боју која постоји на овоме свијету. Сваке вечери врећицу спустим поред себе на постељу и цијелу ноћ држим руку на њој, будим се у страху да је ко не украде. У њој је затворена моја душа, у њој су моје биљке и моје боје, такве какве се никада никоме другоме неће открити, а мени, можда, хоће, ако Бог да да нађем кључ.

Двадесет година сам шегртовао и учио живописачки занат, обилазио шуме, поља и планине док ми се није отворила душа трава. Шегртовао сам разним мајсторима, од хромог попа Луке, до на далеко познатог мајстора Теофана са Критоса, званог Чаробни. Звали су га чаробни јер је у најгушћој тами могао растворити боју и извући линију да природнија не би била ни на људском лицу.

Шегртовао сам му четири године и од манастира до манастира вукао за њим врећу са хљебом и грумен плавичасте пустињске соли величине дјечје главе из Александријског манастира светих Врачева, коју нијесам смио ни лизнути језиком, камоли откинути комадић од ње.

Мајстор Теофан бјеше невиђено празновјеран човјек, најпразновјернији од свих илуминатора и живописаца које сам знао, а знао сам их велики број и видио да су сви који изливају душу кроз боју на четку простодушни и да се држе разних гатки и бесмислица као Божјег закона.

Теофан је на прву попречну даску на скели обавезно прво стављао грумен соли, који је сам, пажљиво као највећу светињу, објема рукама вадио из кожне торбице коју сам му додавао увијек десном руком. Затим је четкицом од камиље длаке, коју му је неко донио из Јерусалима из цркве светог Саве, унакрс превлачио преко грумена.

Како коју пречку поставља на скели, тако на њу прво ставља грумен соли истим редом и обредом, да га одозго ”гледа” у ћелу док ради.

Свако питање и знатижељу о грумену соли одбијао је нестрпљиво нервозним одмахивањем руком.

Док се једнога дана прао на потоку ја двапут лизнух грумен, оставих га на мјесто, изађох и сједох да се гријем на сунцу. Он дотрча и врисну као да је гледао у мене:

”Јеси ли дирао со?”

”Само сам обрисао прашину с ње.”

”Нијеси лизао?”

”Не” – слагах, знајући какав је.

”Никад више да је нијеси дохватио прстом, разумијеш!”

”Добро.”

Учио сам занат од њега све крадом и силом, а он је био веома учен, читао је на српском, на грчком и арапском, псовао на турском. Занат је текао код Копта по пустињама Сирије, Александрије и Јудеје. Знао је траве као нико на свијету, свака му је на додир отварала душу. Но како је његова душа била затамњена и окована суморном шутњом, могао је данима ријеч да не изусти, боје које су кроз њу пролазиле биле су тамне, суморне и тмасте. Говорио је да ће се расцвјетати и показати ведру нијансу тек кад проживе вијек, послије сто година.

”Слушај!”- говорио ми је гледајући како се мучим да из јовове коре извучем боју, биљка има душу као човјек. Није је лако открити, не отвара је свакоме. До боје се долази душом, а не знањем.

”Како то?”

”Лако. Ти се џаба мучиш. Никад нећеш постати живописац, ако ти душа не пролиста бојом. Боја иде из тебе, а не из биљке. Биљка је има али је у њој она мртва све док је нечија душа не открије страсном жељом. Нађи душом пут до боје, остало је лако.

”Добро. А шта онда ја код тебе могу научити? И зашто четири године идем за тобом и вучем твоје костретне вреће?”

”Научио си много.Мноого! Знаш како се поставља и скида скела. Учиш занат, учиш да главу увијек сликаш с чела, да једним потезом савијеш ломљену линију, да радиш онда кад ти душа иште посао, а не онда кад те газда посипа новцем, тјера и пожурује.

А са мном идеш јер још не умијеш да идеш сам, но ни то неће дуго.”

”Знам, али како да сликам, како? Никако да научим, само се џаба мучим.”

”Ништа није џаба. Ако не научиш, барем ћеш знати шта не можеш, а то је велико знање. Овај занат свако учи испочетка као да се нико прије њега није научио, ни бавио тиме, као да је први на свијету. Зато се сваки живописац разликује један од другог, и никада неће бити два иста живописца на планети.”

”Хоћеш ли ми показати како ти мијешаш боје?”

”Хоћу, мада ти то већ знаш, примијетио сам како вириш док правим боју и крадеш занат. Али то не помаже, рекао сам ти да сваки живописац има своју боју, само његову и нико је не може украсти, или кривотворити. Боја је човјек, она иде из душе, а не из знања. Гледај!”

Прстима је узео мало праха с гомилице, измијешао пет-шест нарецканих корјенова и сварио на ватри, затим пустио да се охлади. Умочио је четкицу и превукао по малтеру. Окер плава боја, тмаста, затворена, остаде на пијеску.

”Пробај сам! Узми мало смоле међу прстима, пет ових корјенчића и кувај једну уру!”

Док су малтерџије припремале ручак варио сам боју. Тачно онако како је радио мајстор. Кад смо обрисали руке пешкиром послије ручка умочих четкицу и повукох линију поред мајсторове. Јесте плава боја, али с нејасним преливима, сасвим затворена, ни налик мајсторовој.

”Видиш! Још ти се душа није отворила, још се тражи. Али на путу си. Веселе си природе, твоји ће светитељи зрачити радошћу. Наћи ћеш отворене, свијетле боје. Људе ће веселити твоје фреске…

Сада видиш да те ничему не могу научити.”

Мајстор Теофан никада није дозволио да радим умјесто њега, сам је вукао линије, а ја сам међупросторе испуњавао бојама које је он припремио. Растали смо се прошле јесени на Митровдан, пољубили се у браде. Теофана је одвукло јужно сунце и грчка слава, а мене сјеверни вјетар. Он оде у Грчку, а ја у Рашку, у Рас. Више се никада нијесмо срели, нека му Бог дадне рајско насеље, био је чудан човјек и одличан живописац, један од најбољих у нашем времену.

На растанку ми је пружио руку гледајући мимо мене, охолост мајстора према шегрту није му дозволила да се са мном поздрави као са себи равним, мада ми је рекао да ћу постати велики мајстор.

Одмах по Савину дану празан у души, сит бескрајних наклапања игумана Исаије, старца, који ми је једнако ватрено по двадесети пут казивао о неким догађајима, замолих братију да ми дозволе да их напустим и да направим испосничку келију изнад Моравице, да се осамим и да очистим душу.

Дали су ми, трнокоп, сјекиру и лопату. Понијех исвој зидарски и молерски алат.

Три мјесеца сам сједио потпуно сам, молио се Богу и тражио себе, слушао како под ледом цвили и јауче вода у кањону испод мене, како пуца мраз у стаблима у шуми, како пијучу гладне, промрзле птице. А зима је била таква да сам помишљао да је ништа неће преживјети.

Првог дана Васкрса дође ми нешто одједном, опрах четке ракијом у највећој журби, осуших их изнад огња и сварих траве. Замочих четкицу од камиље длаке и повукох линију, боја на зиду плава и ведра као море под Солуном. Вриснух од среће и почех скакати по уском скиту не марећи за понеки ударац главом у ниску таваницу. Викао сам док сам промукао, без бојазни да ће ме неко чути, до првих кућа било је два сата хода. Откопах замрзли креч и растопих га у топлој води, загријах пијесак, који сам у сепету доносио са ријеке. Наложих крље и главње да загријем зидове и на сами Васкрс, опрости Боже што нијесам могао издржати, почех малтерисати скит у грозници као да ме гоне, као да бјежим. Варио сам траве и из њих вадио боје и тинктуре, а свака је била опрана и процијеђена, јасна и једначита.

”Боже, хвала ти на милости, што си дозволио да ми се отвори душа! Опрости своме рабу грешном који ради на овај велики празник Теби у славу!” – прекрстио сам се и почео кад су зидови били спремни.

Грозничаво сам исјекао храстове и поставио скелу, вежући даске и потпорње лозом коју сам кидао око ријеке и гријао поред ватре да постане савитљива.

Почео сам да молујем и живопишем с онога мјеста на таваници на којем се укрстио први сунчев зрак са истока и сјенка копља испосника Артемија, које неколико вјекова стоји забодено у камен испред клети. Душа ми се смирила, нашла себе.

Прије него што је на небу поново засвијетлио пуни мјесец живописао сам ћелијицу, опрао четке у куваној ракији, затрпао гашени креч у јами, насјекао доста дрва и сложио поред зида келије, а сјекиру, крамп и лопату оставио поред врата. Затворио сам врата, провукао кључаоницу, замотао сликарски алат и кренуо према ријеци.

Кад се спустих до ријеке тек су се пробудише птице славећи пјесмом Господа и живот. Поскакујем нестрпљиво напријед, трчим, срећан, помирен са собом и са свиме око себе. Заобишао сам манастир да не сретем никога од братије, ни игумана, никоме ништа да не објашњавам.

И ево ме, данас, на празник светога Георгија Кападокијског, сједимо за столом десетак мајстора живописаца, и ја, једини шегрт међу њима. Залутао, бануо на славу, засјео.

Прољеће је већ одјенуло шуму, дан царски. Мајстори се сабрали овдје, јер је деспот Небојша огласио да хоће да живопише своју задужбину у Мионици, пустио глас низ народ, а мајстори чули.

Са мном сједи Артемије Богославски, Србин, или Бугарин, ко ли, мајстор чија је слава у успону, осликао је један манастир у земљи Рашкој и неколико манастира у Бугарској и Маћедонији, гдје је већ био познат. Глас о њему ишао је пред њим. Нестрпљиво се премјешта и гнијезди на клупи од тесане липовине. Конопљане панталоне му крпљене на кољенима, а мантија се разресала по дну од старости.

До њега са двојицом синова познати живописац протопоп Лука, познати мајстор, из мајсторске куће у којој живопише и рисује већ трећа генерација. И синови су му већ познати.

Лука је стар човјек, већ га хвата вино и омамљује вртоглавица, већ би заспао да није за деспотовим столом.

Синови му гледају отресито, самоувјерено, сигурни да ће баш они добити овај посао.

Ту је још чрноризац Симеон, живописац који је осликавао цркве по Сирији и пећинске ските око Ибра, врло даровит, али до краја намћораст и тежак човјек, промијени по десетак шегрта док ослика црквицу. Искључив и самољубив до зла бога.

У врху стола сједи деспот, штитоноша му сипа вино у кондир. Деспот ћутке пије, расијано гледа око себе, иде за неком мисли која му измиче. Чим окрене главу према нама мајстор Артемије се подиже, нервозно врпољи, да би га деспот уочио. Овај велики посао би му добродошао, неки велможе му дугују грдне новце, а он нема за кору хљеба.

Деспот, човјек необичан. Разрок, толико врљав да не можеш погодити на коју страну гледа. Нити знаш у кога гледа, нити кога слуша. Десно му око црно, зифт, а лијево модро, чивит. Капци на њих не падају истовремено, увијек прије затвара лијево око. Никада оба ока не затвара, па се они који су око њега куну да никада не спава, да те вазда прати погледом, чини се да му ни трепај најмањег листа на огомној липи испод конака не може промаћи. Са лијеве јагодице ружна бразготина нестаје у бради, а на десној се види ожиљак од ува до ока. Лијева му је рука укочена јер га је у боју коњаник посјекао мачем по лакту, десна нога му је краћа. Као да није рођен, већ састављан од дјелова неједнаких величина.

Погнут, као да ће овог трена скочити, пиљи у нас час једним, час другим оком. Под тешким погледом злих деспотових очију лакоми мајстори дрхте и трепере као лишће на јасици.

Деспот је оградио красну задужбину, посла има за добра мајстора и за вичне шегрте за годину, или двије. Ко овај посао ухвати не мора бринути за храну за двије године, а дукати ће му дуго звецкати у кеси у њедрима, јер је деспот познат као строг, али прецизан човјек, који богато обдари добар рад и сурово казни лошу работу. Није једног мајстора деспот стрпао у подруме доње, у затвор, у којима се многима пут завезао.

Сједим спокојно и пијуцкам крепко манастирско вино, оно најбоље, вино за деспота. Једини од свих за овим столом не желим ништа више од залогаја меса и кондира вина, а то ме је запало већ на почетку. Посао који је у изгледу за мене је висок и недохватљив као мјесечев рог, овдје сједи десетак врсних мајстора, а ја сам само шегрт, био шегрт код двојице мајстора и за мене осим њих нико и не зна. А и они да су овдје, и да нису ни мало заинтересовани за посао, прије би предложили сваког масјстора редом него мене, мене би предложили можда за шегрта, да постављам скелу и да малтеришем.

Посао ме не интересује, ни једном од ових мајстора нијесам био шегрт, од њих нико за мене није чуо, сви ми се повјеравају а свако један од другога крије све као змија ноге.

У овом времену мучна је судбина мајстора, мучна је у сваком времену. Опасно је знање, слава још опаснија. Сви они који ришу слова и чрттају по зидовима, или по књигама, морају лизати руку некога деспота, или баталити знање и занат.

Остаћу дан-два у манастиру да попијем још који бокал вина са калуђерима, па ћу стати на пут, дако ме донесе Сави, или на Дунаво.

Не гледам у деспота и не занима ме. Нагледао сам се деспота у животу.

Пратим будно једнога стршљена који облијеће око мене, пијуцкам вино и уживам на прољећном сунцу. Не знам куда ћу одавде, нигдје ме нико не чека, сви су ми путеви отворени. Веселим се животу и прољећу које тек почиње.

”Ти!” – груну деспот.

Окренух се да видим коме се обраћа, а он уперио лулу у мене.

”Ти! Јеси ли живописац?”

”Јесам, али не нарочит. Овдје има много бољих од мене.”

”Јави се сјутра коморнику да ти изда даску и материјал! Збогом.”

Деспот устаде, а калуђери се поломише да га испрате. Живописци ме погледаше с мржњом и завишћу, дигоше се и разиђоше. Остаде само Артемије Богославски. Премјести се неколико пута с ноге на ногу.

”Треба ли ти шегрт?”

”Не. Сам ћу.”

”Пих, гаде!” – пљуну и диже се иза стола.

Нешто се преломи у мени.

”Артемије, остани!”

Стоји и гледа ме као звјерчица. Из њедара извукох кесу, није право да се сам окористим сасвим неочекиваном приликом, дирну ме његова од старости разресала мантија. Извукох из кесе једина два дукати и истресох је да види, па му их бацих.

”Прехрани се док се не снађеш! Вратићеш кад могнеш. За срећу.”

Вјешто их улови љевицом. Погледа ме звјерски.

”Ипак си хуља” – окрену се и оде.

Цијеле ноћи нити легох, нити скидах мантију. У ћелији конака умотрих да ми дрхте руке од узбуђења. Провиђење, које управља нашим животима и одређује наше поступке, даде ми прилику да се пронађем и да оставим помен о себи, ако ми Бог помогне.

Ја сам већ отрован. Онај, кога опчини невиност празног зида и љепота боје цијелог живота ће лијечити тугу и изливати душу у фреску. Нормални људи се баве трговином, иду у рат, кују мачеве и поткивају коње, а проклети пишу књиге, ришу слике, висе на скелама и мисле да је то дар небески, а не воде рачуна о томе колико живота тај дар узима, колико човјека тражи.

Када Влашићи пређоше на западну страну неба, дигох се са столице и сиђох ријеци. Сјео сам на пањ и пустио се низ жубор воде и тако дочеках зору, а кад први сунчев зрак сину на крсту деспотове грађевине укрочих у цркву.

Зауставих деспотова коморника, који се одједном ни од куда створи у дверима и сам уђох унутра. Окована двер језиво шкрипну на шаркама, уђох у полумрак празне цркве.

Накашљах се а празна црква туробно одјекну: хууу, ахаа, ехее.

Зажмурих, а кад отворих очи поглед паде тачно на оно мјесто које означи сунчев зрак на кубету, ондје гдје ће бити Христово чело на којем се сијеку све линије и сви путеви судбине и ја одједном угледах цијелу Тајну вечеру са Христом и свим апостолима, узрех их у одорама као живе, видјех погледе упрте у Божје чело у којем је извор постања и нестанка, видјех свјетлост која са тог чела пада у њихове очи, боје њихових очију и одсјаје на њиховим лицима. Видјех фреску као да је утиснута у малтер.

Зачух благу мелодију петог гласа октоиха који се чати само седам пута у години. Господи помилуј! Господи помилуј! Господи помилуј! Алелуја! Алелуја! Алелуја!

Прекстих се и ћошком танке даске трипут куцнух у малтер на мјесто гдје ће бити христово чело.

Изађох да кажем коморнику да ми пошаље два шегрта, али од њега ни трага, ни гласа. Пред црквом нека скитница већ распирила ватру и над њом окачила котао.

”Ко си и откуда?”

Човјек одмахну гавом и ја схватих да је глувонијем. Јак човјек, риђе браде, тек мало прогрушане сједином коју уочиш ако се добро загледаш у човјека.

”Знаш ли малтерисати?” – упитах, а човјек поново одмахну главом.

Поглед му тежак, некако одсутан, као да иза брда гледа. Мрачан човјек, тежак, тешкосјен, тугомораст. Пих. Показах му шаком како се набацује малтер, он потврдно климну главом. Кад нема другог, а мене баш захватио радни занос, само да почнем. Коморник некуда отпирио, не знам гдје да га тражим.

Иза цркве нађох суву даску у купи, поред ње откривену кречану са загашеним кречом и велику гомилу пијеска из ријеке. Замијесисмо малтер, подигосмо скелу. Показах Широју (човјек је био веома широк у раменима) да поново наложи ватру, и узаври котао чисте воде, али га прво опрах да је сијао као мједени штит. Док се котао грије у јошику изнад ријеке скидох све са себе и окупах се, а затим запливах у хладној ријеци. Кад сам изишао из воде го, видим Широје ме гледа разрогачених очију, јер се у купам, а на врховима планина још бијели снијег. Истрљах косу и браду ланеним пешкиром, показах шегрту да уноси даске у цркву, а ја се окренух истоку и олтару и помолих Богу да ми да надахнуће и снагу, вољу и упорност, да ми помогне да отворим душу и да нађем боје.

Далеко од Широјевих очију отворих кесице са прахом и коријењем и флашице са тинктурама, усух у котао.

Намјестили смо скелу и бацили прву мистрију малтера за фину руку у кубету тачно у тренутку када се сјенка копља забоденог пред црквом савила око шиљка као беочуг, не шира од дебљине прста, а сунчана свјетлост хрупила унутра кроз сва окна. У понедељак, тачно у подне. Бацио сам прву мистрију и поравнао равњачом тачно на оном мјесту гдје сам видио чело Христа спаситеља на Тајној вечери. Бацих само једну и пружих мистрију шегрту.

Човјек радознало и са одобравањем климну главом кад поравнах малтер на том мјесту и ја схватих да је зналац, да је радио с добрим мајсторима. Живописање се увијек почиње с кубета, а не из олтара. Док је он наносио малтер ја у малим ћуповима имијешах боје и дуго, дуго тражих четку која може на малтер пресликати душу. Руке су ми дрхтале док сам их вадио из чистих ланених крпа и тоболаца и брижљиво прао ракијом. Оба смо то примијетили и погледали се.

Али кад сам златносјајном бојом повукао круг, ореол изнад Христове главе, смирих се сасвим, у ушима поново зачух умирујући пети глас Октоиха осмогласника, који ми се враћао у сјећање једном, или двапут у десет година, а данас ево два пута у једном дану. Алелуја, алелуја, алелуја!

Рад нам потече као вода. Малтер приону од прве, боје се јасно издвојише, четкица клизну. Широје с дивљењем гледа како самоувјерено вучем равне линије и потезе киста, као да сам само то радио цијелог живота.

Ради без буке, никада се не мота око мене док ришем, не пита ништа, не прича ништа. Јак, сам носи даске, сам гради скелу, не чека да му покажем гдје да је подигне. Као да ми чита мисли.

Ко је тај човјек? Ко га је довео? Је ли га пут нанио баш овуда, или га је довео коморник, оставио и отишао? Или га је послао деспот да ме надгледа и контролише? Морам бити опрезан, многи су без трага нестали у деспотовим затворима и подрумима.

Гледам га испод ока, неповјерљиво, процјењујем. Он ме не гледа, малтерише брзо, равно, без грешке, предан послу као да је сам на свијету.

Радили смо без ријечи од Ђурђева до Митрова дана. Будили су ме први пијевци из села, у цркву сам улазио чим први сунчев зрак дотакне крст на цркви. Спавао сам крепко и кратко, заспивао одједном, будио се сасвим расањен, спреман за посао. Као да сам пио неко пиће које иште рад, што сам више радио, више ми се радило.

Широје је устајао прије мене, не знам гдје је спавао, нити кад долази, ни кад одлази. Кад ја уђем у цркву већ је припремљен малтер, кад осјетим умор и сједнем у хлад липе већ мирише котлић, а кад увече оперем четке и обришем руке о ланену крпу он чисти малтер са скеле и са црквеног пода, увијек остане иза мене.

Боје су ми се отварале, нудиле се и изливале саме од себе мимо моје воље. Преливале се у тоновима, нијансама, текле из коријења и тинктура, из саме моје душе јасне и чисте. Слагале су се лијепо, сагласно, њежно налијегале једна преко друге и приоњале једна за другу, ласкаво се миловале и преплитале, стапале и претакале њежним преливима.

За мене тога љета није постојао свијет, све што сам знао, видио и осјећао лијепило се за малтер и боју, душа ми је отицала као ријека…

Једино би ми се понекад неко лице отимало, искакало из византијског канона. Ликови ми не прихватише испошћени изглед мученика, дуга канонска лица су се заокруживала. Мјесто грчког профила и анфаса, кад подигнем руке, кад се мало отријезним и пренем из заноса, видим лица мојих познаника, људи које сам знао, сретао. Умјесто канонског лика светога Николе гледа ме, опрости Боже, мој комшија Радич, ковач, мученик, коме су Бугари при задњој похари одсјекли обје руке.

Саблажњен узмутим се, разара ме кајање, дође ми да све избришем, да бацим алат и побјегнем по мраку, да ме деспотови гоничи и њихови хрти не би уловили, куша ме ђаво, тјера да хулим, да се ругам. Хвата ме страх и узмути паника од деспота и његових злонамјерних процјенитеља, стрављено погледујем Широја, ријешен да све премажем, а онда осјетим како ме са фреске гледа љути мученик Радич, његова истинска патња такне ме у душу и све оставим како јесте.

Стар је црквени канон и све је записано. Зна се како се рише свети Никола, а како свети Стефан, или свети Ђорђе. По цркава иду калуђери, искушеници, покајници, учени људи. Довољно је да један открије превару па да ми ово буде задње у животу, да ме сунце више никада не огрије.

Но, живописац не рише оно што жели, него оно што мора, што му је дато да нарише, што извире из њега.

Скоро свакога дана долази деспот, сједи на даскама, сатима гледа Широја како малтерише и мене како ришем. Када је први пут дошао хитро сам спузао са скеле, сишао да га поздравим и да му се поклоним.

”Више то да не чиниш! Да ти дође сам цар, нити га поздрављај, нити прекидај рад!”

Нити он проговара, нити ја, а Широје ни једну ријеч није проговорио од Ђурђева дана. Кад сједнемо да покусамо котлић чорбе ја са њим причам, сам питам, сам одговарам. Он гледа брда преко ријеке која се степеничасто подижу једно изнад другога, све једно више од другога. Гледа и ћути. Само понекад ми се учини да све чује и да све разумије, одједном му се у тренутку непажње рашире зјенице, сину, па се угасе. Хитро га питам, но он, већ сабран, одсутно буљи у брда с оне стране.

Када се мјесто лика невјерног Томе појави риђа њушка мога сусједа Данила, опрезног, лукавог кмета, пожурих да га одстраним са зида и избришем с малтера, да му издужим лице, ушиљим нос и бркове вежем са брадом, забрзах, заплетох се.

Одједном мој немир неким чудом осјети Широје, иако обично није гледао шта радим, изузев кад сиђем са скеле. Погледа ме као да ми чита мисли, посмотри лик у свјежем малтеру, осмијехну се доброћудно и одмахну руком. Свеједно је.

Гњевно премазах лик златастом подлогом да га поново наришем, но тек што се подлога осуши са зида ме лукаво погледа Данил, као да га нијесам премазивао. И тако три пута. Када га премазах трећи пут сјурих низ скелу да сачекам да се осуши.

У највећој паници, одјурих до ријеке, стргох одјећу са себе, пливах једно пола сата у хладној води, изађох, навукох ризу онако на мокро тијело, утрчах у цркву. Лик мога сусједа гледа са зида као да га нијесам ни премазивао. Прекрстих се, очитах три Оченаша и три Здраво Марије, опрах руке и баталих посао за тај дан .

”Боже, кога ја то цртам? Одлучујем ли ја о томе шта ћу метнути у образ, или нека сила изван мене, а ја само вучем руку и ришем задате црте? Шта се са мном збива, јесам ли почео да губим памет? Господе, помози ми, преклињем Те!”

Цијелу ноћ сам одјевен ишао од једног до другог зида собице у конаку, а кад пред зору изађох напоље да удахнем ваздух запрепашћено угледах Широја, сједи одјевен испред конака и буљи у брда с оне стране.

Јесам ли ово ја у затвору? Ко је овај човјек, шегрт или стражар, деспотов теклић?

Вратио сам се и одспавао један сат, а кад сам ушао у цркву и подигао поглед, са зида ме подругљиво погледа подмукли Данил и само што ми не назва добро јутро.

Није било начина да га избришем, те ја поново поправим тај образ, он чист и јасан шкиљи са зида, не трепће.

Схватих да је све узалуд, да је све дато и све одређено, да је сваки човјек мученик одређен да пати за оно за шта није крив. Зар сусјед Радич коме су Бугари одсјекли руке није мученик раван највећим великомученицима?

Помирен и смирен наставих да радим, без усхићења и потиштености, без кајања, без страха. У једнаком заносу наставих, што више радим, више ми се ради.

Који дан испред Илинадне дође деспот, сам. Постоја, погледа, оде. Занесен, рашири очи од чуда и дивљења, загледа се у моју свим могућим бојама умазану ризу, осмијехну се и оде. Нити шта пита, ни што каза.

На Илиндан дојури копљаник пред цркву.

”Остоја! Мајсторе!” – дрекну. ”Пресвуци се, долази деспот са свитом!”

”Ја, богами немам шта обући.”

Сиђох, умих се на ријеци, мокрим рукама загладих косу и браду.

Дође деспот са свитом, гледаше и дивише се веома. Ја нијесам ни сишао са скеле. Лизну прст и превуче преко фреске да види скида ли се боја. Обиђе цркву, загледа у сваки ћошак. Дворанин хтједе нешто да му каже, он га само пријеко погледа, овај се уједе за језик.

”Како иде мајсторе?”- шкргутну као да зарежа.

”Иде.”

”Повећајте им следовање! Хоћу да се црква ослика овог љета.”

Заустих да протествујем, но деспот ме и не погледа. Изађе.

Широје ме погледа и осмијехну се, а ја наставих да радим.

Радим дивно, бјесомучно. Ликови и образи просто извиру из мене.

Преселили смо се у цркву, поредали даске и направили постељу у припрати.

Увече заспивам прије него што се спустим, а кад отворим очи четкица ми је већ у рукама. Осјећам како извире из мене све оно што сам знао, што сам осјетио и просто се пресликава на зидове цркве. Насликао сам мајку, биће које сам највише волио и највише поштовао на свијету, насликао сам оца, браћу, људе које сам волио у дјетињству. На њиховим лицима исписане су њихове безбројне патње, исписане судбине, све заокружено у једну цјелину, која се зове мој живот. Нека блага мудрост, нека добра сила дозволила ми је да сретем, да упознам те људе и дала ми снаге и умијећа да их покажем другима.

Свакога мјесеца маказама скратим браду, а Широје ми скрати косу. Недјеља за недјељом, мјесец за мјесецом. Свакога дана копљаник Грубиша донесе два ражана хљеба из деспотове пекаре, по черек печенога меса, или по груду сира и по два ћупа кисјелога млијека. Сваки други, трећи, дан Широје скува по котао чорбе.

Већ смо појели јесење печурке које је Широје брао свакога дана и шљиве посуте златастим прахом из деспотова воћњака. Студен нам се по ноћи увлачи у кости, мјесец дана одржавамо ватру пред црквом, ложимо у цркви, гријемо малтер. Два дана прије рока, прије Митровдана повукох задњу чрту. Изнесосмо скелу, очистисмо цркву. Копљаник донесе нове кошуље и ризе.

Ошишах Широја и скратих му браду. Тако он мени. Када сам се огледнуо у барици престравих се. Одоздо ме погледа средовјечан човјек, готово потпуно сијед.

На Митровдан деспот освешта цркву и приреди силну гозбу. Одјевен у свечану одору, у свилу, у чоју, ружан као демон. За њим пристаје стари владика, упире штапом у смрзлу земљу. Кад уђе у цркву владика се прекрсти:

”Боже, хвала Ти на љепоти коју си нам подарио!”

Кад заврши освећење и окончаше појци и бесједници деспот сједе уврх стола. Око њега редом дворани и свештеници, чанколисци, улизице, жбири, копљаници.

Ја и Широје сједосмо у дну трпезе.

”Мајсторе!” – деспот уприје у мене једно, па друго око као два мача.

Поклоних се.

”Браво, мајсторе! Ово је наљепше осликана црква коју сам видио. Држи!”

Деспотове разроке очи прођоше мимо мене, а ја једва улових кожну кесу коју ми деспот хитну преко стола.

”Мајсторе!” – уњкаво прокмеча владика. ”Вјвода хоће да живопише цркву у клисури. Чека те у недјељу!”

Поклоних се.

Владика устаде, ослони се на штап и поче дуго припреману здравицу деспоту. Честита му на мудрости коју му је Господ дао, која му је омогућила да направи овакву цркву, оваку красоту. Пожеље да га здравље и оштри мач служе још много година на радост земље Расције и на жалост њених непријатеља.

Оглодах неколико ребара, обрисах браду и руке ланеним столњаком. Устадох. На мене нико не обрати опажњу. Уђох у цркву да још једном видим сва она драга лица која сам срео у животу. Лица мојих најдражих, мртвих и живих, родитеља, браће, рођака, сусједа. Погледах пажљиво свакога од њих, поклоних им се с љубављу, покупих своје четке, кесице, тинктуре, флашице и своју стару ризу и све стрпах у телећак.

Иза цркве пред шупом гори ватра као што је горјела свакога дана и ноћи већ три мјесеца. Бацих у ватру четке, ризу, тинктуре, флашице, редом једну за другом и сачеках да све изгори. Из мене провали плач, сузе ми потекоше млазом.

Смирих се.

”Готово” – прену ме нечији тужни глас.

Окренух се.

Широје стоји иза мене, смјешка се тужно.

”Значи, нијеси глувонијем? Чији си човјек?”

”Божји.”

Извадих врећицу, истресох на длан. Тачно двадесет један дукат. Десет избројах и пружих Широју. Узе седам, три врати.

”Куда ћеш?” – упита тужно.

”На Свету Гору, а ти?”

”У Будим, на Дунаво.”

”Како ти је име?”- поведох се за знатижељом.

”Што ће ти име? Зови ме као и до сада. Збогом!”