ОБЕЛЕЖЕНА 50-ТА ГОДИШЊИЦА ОД ЕПИДЕМИЈЕ ВЕЛИКИХ БОГИЊА У СРБИЈИ

ДОДЕЉЕНА НАРАДА „ДУШИЦА СПАСИЋ“

Поводом 50-те годишњице од смрти медицинске сестре Душице Спасић, прве жртве епидемије вариола вера у бившој Југославији, Удружење медицинских  сестара-техничара (УМСТ) Универзитетског клиничког центра Србије (УКЦС)„Сестринство“ у сали Народне библиотеке Србије у Београду недавно је одржан пригодан скуп на којем су додељене награде најбољим медицинским сестрама, које су се истакле у свом раду.

На скупу додељене су четири награде. Годишња награда на нивоу Републике Србије, која носи назив „Душица Спасић“, на којој се додељује минијатурна биста преминуле колегинице, рад Уметничке ливнице „Јеремић“ и плакета добила је  Драгица Миличановић из Здравственог центра Ужице. Признање јој је уручио Ненад Баничевић гласни техничар УКЦС. Три награде, које нису додељиване прошле и претпрошле године због ковида-19, добиле су медицинске сестре из Ургентног клиничког центра Србије: Божанка Живојиновић Дивнић са Клинике за неурохирургију, Снежана Ђурић Станковић са Клинике  болести дегествног система – Прве хируршке клинике и Олгица Живковић са Клинике за ортопедску хирургију и трауматологију. Признање им је уручила Марија Галић.

На скупу уручене су захвалнице, а њу су добиле сестре, које више од 30 година раде: Гордана Милошевић Клиника за грудну хирургију, Драгица Лукић Клиника за пнеумологију, Гордана Тешановић Клиника за урологију. Оне добијају плаћен одлазак на неки симпозијум или конгрес, који ће се током године одржати у Србији.

Захвалнице су добиле: Александра Вељковић     Клиника за урологију,  Светлана Шћекић Клиника за ОРЛ и МФХ, Гордана Антић Клиника за хематологију, Гордана Антић Клиника за хематологију, Гордана   Арсић Клиникккка за ургентну хирургију, као и Божидарка Стојановић, Јасмина Ћурчић, Снежана Вулић. У име награђених сестара захвалила се Божанка Дивнић.

У име домаћина и организатора скупа, водитељка Мирјана Томић, главна сестра Клинике дерматовенерологију УКЦС је поздравила све присутне госте, а посебно медицинске сестре у пензији, међу којима су и оне које су се пре 50 година суочавале са епидемијом великих богиња, раније добитнице овог престижног признања, чланове породице Спасић, представнике часописа „Вива“, власнике прве Српске уметничке ливнице „Јеремић“ која већ 18 година донира статуете храбре сестре добитницама, представнике сестринских удружења, професоре високх здравствених школе струковних студија у Београду, представнике Коморе медицинских сестара и здравствених техничара Србије, синдиката и средстава информисања.

Упућене су речи захвалности предавачима који су, свако из свог угла, филмом, књигама и излагањима обележили време епидемије великих богиња и, посебно, улогу сестара у неговању оболелих. Новинарка Наташа Мијушковић учинила је то ауторском документарном емисијом „Задах пролећа 72“, приказаној на првом каналу РТС 15. марта ове године (2022. г.) и надахнутом беседом о узвишености сестринске професије. Признање сестрама у то зло време одала је и Радина Вучетић, ванредни професор на Катедри за општу савремену историју и управница Центра за америчке студије Филозофског факултета у Београду, ауторка књиге „Невидљиви непријатељ вариола вера 1972“. Хронологију настанка, ширења и сузбијања епидемије вариоле вере изнео је Никола Бура, дипломирани инжењер УКЦС, аутор књиге „Без обдукције“. Аутентичну слику живота и рада сестара и других здравствених радника у болничком карантину дочарала је Роска Поповић, дугогодишња сестра Клинике за дерматологију УКЦС која је у карантину провела пуне три недеље, у сарадњи са наследницом , садашњом главном сестром Клинике Мирјаном Томић. Присутнима се речима добродошлице пригодном беседом обратила Марија Галић, председница УМСТ УКЦС „Сестринство“, упутивши позив сестрама да бележе своја искуства у сучавању с короном, која ће једног дана постати прошлост и историја коју треба забележити, као поуку за будућност.

Већ 18 година за редом „Сестринство“ и часопис „Вива“ додељују престижну награду “Душица Спасић”, хероине прошлог и нашег времена. Међу добитницама претходних година пуно је сестринских ликова сјајних биографија на које су сестре професионално поносне. Годишње се додељују две награде: једна сестри запосленој у здравственим установама Републике Србије, а друга сестри из Универзитетског клиничког центра Србије. Ова година разликовала се од других: награду су добиле три сестре из Универзитетског клиничког центра Србије, јер због пандемије короне награда није додељена у претходне две године.

Драгица Миличановић  је радни век провела у интензивној нези поред болесника негујући их у Јединици интезивне неге, и то пуних 35 година. Највећи део радног стажа провела је радећи у сменама. Поседује изузетне вештине у раду, у комуникацији с пацијентима и члановима здравственог тима, колегама…Пребродила је многе тешкоће, имала најразличитије услове рада и показала изузетну креативност у послу, могућност сналажења у свим ситуацијама, а све зарад збрињавања и бриге о пацијенту. И поред завидних година радног стажа, Драгица је и даље на висини задатка, са истим ентузијазмом и вредноћом приступа пацијенту и даје пример свима. Драгица поставља високе циљеве својим искусним и новим колегама. Увек спремна за промене, прихватање нових радних задатака, нових метода и технолохија у лечењу и неговању пацијената, али и да пружи лепу реч и осмех. Са свим карактеристикама које је красе као професионалца, угледну медицинску сестру, узорног човека од интегритета и поверења. Зато с правом заслужује да буде добитник ове престижне награде.

Божанка Живојиновић Дивнић, жена пуна ведрине рођена је у Лозовику код Велике Плане. Медицински образовни центар Београд завршава 25. јуна 1980 (медицинска сестра-техничар). Две године касније, 12. маја 1982. заснива радни однос на Клиници за неурохирургију у Универзитетском клиничком центру Србије, где и данас ради. Радни век је започела у Одељењу интензивне неге. У досадашњем раду с пацијентима имала је професионални људски однос. Максимално је посвећена болеснику што је чини посебном. Висока, лепа, пуна животне ведрине, увек у беспрекорној униформи, дискретно нашминкана, плени својом појавом. Стекла је огромно искуство у раду са неурохируршким болесницима. Детаљно и темељно се упознаје са специфичним проблемима, с политраумама. Тимски рад и добра организација јој је импоновала у решавању најтежих случајева. Ред, рад и дисциплина је оно чега се Божанка сећа, као и специфичности у раду најстаријих и најискуснијих сестара чије примере следи.

Стечено знање из области неурохирургије преноси на млађе колегинице и уводи их у посао: да одговорно приступе пацијентима и правилно и савесно изводе медицинско-техничке интервенције и да их брижљиво документују. Прати иновације и технике извођења хируршких интервенција из области неурохирургије а и шире. Комуникативна, срчана и увек спремна за сарадњу. Ведра и насмејана Божанка стручно и професионално обавља све послове које су уско повезане са фунционисањем Одељење полуинтензивне неге (нега и праћење пацијената), уз примену посебних иновативних технологија. Тимски рад је кључ успеха у раду и слободно се може рећи да је њена сарадња са лекарима беспрекорна. Божанка је активни учесник у програмима континуиране медицинске едукације у процесу рада, у оквиру Клинике за неурохирургију а и шире. Аутор је многих радова. Стално је радила на свом образовању на свим пољима, формалном и неформалном.

Како би пратила литературу из здравствене неге похађала је течај енглеског језика. Потврдила је да се може помоћи сваком колеги у тешким тренуцима: у личном и професионалном животу. Позитивна је особа, и пословно и приватно. Безрезервни друг и пријатељ. Удата је: брижна супруга и пожртвована мајка Емилије и Александре. Иза Божанке је скоро четрдесет година радног стажа у здравству, и то у једној изузетно тешкој грани медицине – неурохирургији.

Снежана Ђурић Станковић је деценије уз најтеже болеснике. Рођена је 7. јула 1970 године. Средњу школу завршила је 1989. године у Земуну. Радни однос је засновала 1990. године. Жељна знања и радознала, млада, лепа и перспективна, своје прво радно искуство почиње на Клиници за дигестивну хирургију – интензивна нега. Радна, вредна, одговорна, спремна да свакоме помогне, 1992. године постављена је за одговорну сестру. Непрестано, 32 године је уз болесничку постељу током сменског рада, негујући најтеже пацијенте (у критичном стању), са најтежим дијагнозама.

Високу здравствену школу струковних студија уписала је 2014. године, а специјалистичке струковне студије за сестре на Високој здравственој школи у Земуну, Београд, Одсек клиничка нега, завршила је 2019. године. Стечено знање несебично је преносила млађим колегеницама. Препознала је важност високог образовања медицинских сестара и давала подршку тим настојањима, схвативши да образован кадар, уз одговарајуће искуство, може много да допринесе унапређивању сестринске професије. Комуникативна и увек спремна за новине у сестринству и едукацији, прихвата млађе колегенице као своју децу и учи их сестринској професији. Такође, и поред напорног рада, увек има времена да се посвети пацијентима и њиховој родбини, нарочито онима којима је она најпотребнија. Својим присуством, знањем и искуством на одељењу улива сигурност сестрама и пацијентима. Имала је визије о месту медицинске сестре у друштву које је полако и темељно остваривала.

Упорност и стручност довели су до тога да 2020. године буде постављена за главну сестру интензивне неге. Члан је „Сестринства“ и УИНАРСА од оснивања. Аутор је могих радова из области сестринства.За Олгицу Живковић кажу да је оличење професије. Олгица је запослена на Клиници за ортопедску хирургију и трауматологију од 26. јула 1983. године као медицинска сестра. Завршила је Средњу медицинску школу у Прокупљу 1980. године, а стручни испит положила јуна 1983. године. Радила је на одељењу „Б“ стационара, од 1. јула 1993. године у Јединици интезивне неге и операционом блоку, а од 1. маја 2015., на Одељењу репаративне хирургије.

Када би сликовито требало описати посао медицинске сестре и њену личност, Олгица би, без имало претеривања представљала оличење професије. И поред обавеза које има као мајка двоје деце. Увек на време на послу, посвећена болесницима, изузетно нежна и пажљива. Са сваким пацијентом блага и комуникативна, сигурна у наступу, са потпуним и потврђеним знањем. У време компјутерске ере када је све мање времена за рад око болесника, она увек нађе времена за негу и бригу о пацијенту. Изузетна у комуникацији са особљем, родбином и колегама. Сестра Олгица Живковић је с правом узор младим сестрама, које заиста могу много да науче од ње. И овог пута наградом би могли да јој се захвалимо за дугогодишњи рад, залагање, колегијалност и оданост професији.

Сестре које раде дуже од 30 година стажа, као утешну награду добијају плаћен одлазак на неки од симпозијума или конгреса који ће се током године одржати у нашој земљи: Гордана Милошевић, Клиника за грудну хирургију, Драгица Лукић, Клиника за пулмологију и Гордана Тешановић, Клиника за урологију УКЦС.

У име награђених сестара захвалила се Божанкa Дивнић. Радица Илић, председница Синдиката медицинских сестара и техничара Републике Србије честитала је добитницима признања, уручила им пригодне поклоне и говорила о актуелним питањима статуса и положаја сестара у друштву. На скупу је поновљен апел колегеницама из Чачка да установе награду у част Милке Ђурашић, друге преминуле медицинске сестре од Вариоле вере (24. марта 1972.).

Пре ове доделе делегација Удружења „Сестринство“ је положила цвеће крај бисте Душице Спасић, која се налази у холу на Клиници за болести дегестивног система Прве хируршске клинике у Београду, где је ова храбра сестра радила.

Душица Спасић, медицинска сестра рођена је 1951-ве године у Реснику (Србија). Упокојила се 23. марта 1972-ге године. Болест јој је пренео пацијент Латиф Мумџић из Новог Пазара. Оболела је док је као дежурна неговала оболелог Мумџића, умрла је 23. марта јер је оболела од најтежег облика вариоле – пурпура вариолоса. Сахрањена је сутрадан, тајно на необележеном гробу, како је тада процедура налагала, на месном  гробљу у Реснику, неклико стотина метара од куће где јој је породица живела. Сутрадан је у Чачку умрла и друга медицинска сестра, двадестогодишња Милка Ђуришић. Њих две су једине медицинске  сестре које су умрле током епидемије вариоле вере у Југославији 1972-ге године. Током те године је оболело 184 људи (највише Албанаца на Косову и Метохији, 123), у Београду 32. Преминуло је 40 оболелих (смртносот 21,7%). Болест је донео Албанац Ибрахим Хоти, током хаџилука у Меки. Поред Београда, епидемија је захватила и градове Нови Пазар, Чачак, Плав … Брзом интервенцијом државе за кратко време од 22.000.000 становника, колико је тада имала СФРЈ, вакцинисано је 18.000.000! Епидемије је званично објављена 25-ог марта 1972-ге године а укинута 19-ог маја исте године.

Овај скуп, као и они раније, отпочео је песом „Сестра“, коју је компоновао познати аутор Раде Радивојевић, док је текст написао Станоје Јовановић. У уметничком делу програма учествовао је естрадни уметник Дејан Јекнић у пратњи Зорана Несторовића на клавијатурама. Заједничком фотографијом завршен је свечани скуп, значајан за новију историју сестринства

За Српску ТВ Чикаго, текст и фото: Зоран ЈАКШИЋ