ISTORIJA NA SASVIM DRUGI NAČIN

Kako je ova mlada, novopečena, spisateljica došla na ideju da napiše jedno interesantno književno delo, čije je prvo izdanje planulo za samo mesec dana

Istorija koju nismo učili u školi… Ili je bar nismo učili na takav, zanimljiv, način.

Upravo je to bila ideja Aleksandre Bogunović, mlade novinarke rodjene u Smederevu, koja se nakon završenih studija, opredelila za novinarstvo, a trenutno živi i radi u Beogradu. Ovo je njena prva knjiga, a interesantno je da je predgovor napisala čuvena srpska glumica Gorica Popović. Kako je bila zainteresovana za istorijsku tematiku, tako se odlučila i da pokrene, prvo, Fejsbuk stranu, zatim Instagram profil, i na kraju internet sajt pod nazivom “Istorijski zabavnik“, link : https://www.istorijskizabavnik.rs koji je 2019.godine proglašen po izboru magazina PC press za najbolje internet mesto u Srbiji u kategoriji Obrazovanje i kultura.

Broj njenih pratilaca na društvenim mrežama, davno je premašio cifru od 200.000, a povod za ovaj interviju je bilo i izdavanje knige u kojoj je opisala pedeset i šest ličnosti, poreklom sa prostora bivše Jugoslavije, koje su, svaka na svoj način obeležile jedan period istorije. Kniga “Istorijski zabavnik“ ima i podnaslov “Ozbiljno zabavne priče od Drave do Južne Morave“. Sem slavnih vladara, heroja, naučnika i inovatora, u knjizi su mesto našli i živopisni likovi kao što su Đorđe Šagić – prvi Srbin doseljenik u SAD, jedan od pisaca Deklaracije nezavisnosti Teksasa , zatim Aleksandar Lekso Saičić – Crnogorac koji je u dvoboju porazio samuraja, Nikola Bizumić  iz Srema – izumitelj “nularice“, najpoznatije mašinice za šišanje, pa Radoslav Grujić – srpski Indijana Džons, koji je kod Prizrena pronašao grob cara Dušana Silnog… i mnogi, mnogi drugi.

Sa Aleksandrom, o njenoj knjizi, smo imali čast da razgovaramo upravo na 3. rodjendan njenog sve posećenijeg Instagram profila. Kako je ova mlada, novopečena, spisateljica došla na ideju da napiše jedno interesantno književno delo, čije je prvo izdanje planulo za samo mesec dana, odakle joj informacije i inspiracija za priče i koji je za nju najinteresantniji istorijski period, uspeli smo da otkrijemo tokom razgovora.

“Ideju da pokrenem Istorijski zabavnik, dobila sam pre osam godina, a sve sa ciljem da zainteresujem mlađe generacije i da im pokažem da istorija ne mora da bude dosadna kao što je ponekad u školi. Povod za to je bilo vreme dok sam radila na jednom portalu, na kojem sam pisala istorijske tekstove. Tu sam primetila da mladi, koji komentarišu tekstove, imaju jako velike rupe u znanju.“, otkriva nam Aleksandra, pa nastavlja:

“To me je podstaklo da napravim mesto gde bih plasirala svoje tekstove, a i okupila ljude koje istorija zanima, da na jednom mestu mogu da čitaju, raspravljaju i saznaju nešto novo. Tako je nastala Fejsbuk stranica, što se pokazalo kao pogodak. Vremenom sam dobila veliki broj pohvala, uz to i pratilaca, čime sam stekla samopouzdanje da nastavim, a onda je krenula i priča sa  Instagramom, pa se stiglo do istoimenog sajta. I evo, na kraju, kao plod svega, izašla je i knjiga“.

Aleksandra, naime, sama uređuje svoje društvene mreže. Kaže nam da povremeno dobija tekstove od određenog broja ljudi, koje ona zatim sređuje i objavljuje. Međutim, zarada od društvenih mreža i trenutne prodaje knjige, nije dovoljna , tako da ova mlada devojka, pored svega radi i kao novinar za produkcijsku kuću Specialis , na emisiji “Moja lepa Srbija” koja se emituje na RTS1. U pitanju je emisija koja na sveobuhvatan način prikazuje lepote i celokupan potencijal gradova i sela širom Srbije.

Pitali smo je i koji istorijski period najviše voli i da li njene priče obuhvataju i mitološki segment, na šta smo dobili sledeći odgovor:

“Definitivno period Prvog svetskog rata.  To mi je omiljeni deo, zato što je prepun malih i velikih heroja koji su neiscrpan izvor priča. To je, da parafraziram, vreme “bola i ponosa” kada su se događale nezamislive tragedije, ali i neverovatna junaštva u prvom redu malih, običnih ljudi koji su i pored stradanja pronašli snage da budu veliki. To me fascinira i o tome mogu da čitam, gledam i istražujem večno. Baš mi je inspirativna tema, a kako je i velika – uvek ima materijala za tekstove.

A, što se tiče mitologije, preferiram helensku, koju verovatno najbolje i poznajem. Mada, trenutno istražujem staroslovensku, koju slabo poznajem, ali koja mi sve više zaokuplja pažnju.“

Sledeće što nas je zanimalo su izvori iz kojih sakuplja materijal za svoje priče, a odgovor je bio sledeći:

“Nakon svih ovih godina, imam već prilično veliku bazu i literature i ljudi za koje znam da mogu da mi pomognu. Poznajem dosta istoričara koje uvek mogu da pozovem da ih pitam da mi nešto objasne ili da me upute na neku literaturu. Tu je naravno i internet, ali i arhive. U zavisnosti od teme, koristim i strane portale, ali i knjige domaćih autora, arhive starih novina, itd. Takođe i rad na emsiji “Moja lepa Srbija“ dosta mi pomaže, jer kada odlazim na teren upoznajem mnogo interesantnih ljudi, prepunih priča, a u prilici sam i da vidim lokacije koje bi u suprotnom teško posetila.“

Za kraj, interesovalo nas je da li planira nastavak priča i da li će to dovesti do nove knjige.

“ Svakako! Ohrabrena rasprodatim 1. izdanjem, i već dobrom reklamom za 2. izdanje koje je u knjižarama širom zemlje, imam plan i želju da napišem još jednu knjigu, kao nastavak trenutne.“, završava Aleksandra svoj intervju, uz obećanje da ćemo dobiti poziv za narednu promociju.

Pročitajte jednu od mnogobrojnih priča:

MIHAJLO PEJIĆ – NAŠ ZEMLJAK DŽI AJ DŽO

Koliko je poznato, Mičel Pejdž nikada nije posetio Srbiju, zemlju svojih predaka. Nikada nogom nije kročio ni u Hercegovinu, odakle su njegovih roditelji, bežeći od teškog života, krenuli put daleke Amerike. Vreme nije provodio družeći se sa drugim doseljenicima, niti slušajući priče o rodnom kraju. Pa ipak, Mičel Pejdž sudbinski je do kraja života ostao vezan za Balkan. Za početak, svojim pravim imenom – Mičel Pejdž zapravo je bio Mihajlo Pejić.

MARINAC IZ NAŠEG SOKAKA: Mičel Pejdž je rođen 1918. u Pensilvaniji, u porodici srpskih doseljenika, koji su početkom 20. veka iz tadašnje Austrougarske otišli u potrazi za boljim uslovima za život. Sećajući se detinjstva, Mičel je decenijama kasnije govorio da je porodica Pejić, što je Amerikancima uvek zvučalo kao Pejdž, živela jednim sasvim običnim životom doseljenika. Radili su i trudili da se uklope, a u najživljem sećanju su mu ostale majčine lekcije, u kojima je uvek isticala da i on i njegov brat moraju dati sve od sebe da budu ponosni Amerikanci.

Pa ipak, kada bi pala noć, uspavljivala bi ih pričama o Kosovskoj bici, knezu Lazaru, Milošu Obiliću i starim junacima, palim za slobodu i čast naroda. Nakon toga, snovi bi im bili ispunjeni zveckanjem mačeva, veličanstvenim bitkama i sjajnim oklopima moćnih vitezova, a u svesti dečaka formirala se slika hrabrih i neustrašivih ratnika koji brane domovinu ne žaleći da daju i svoj život.

Zato nikoga nije začudilo kada je, tek što je napunio osamnaest godina, Mičel izrazio želju da se prijavi u marince.

Završio je osnovnu obuku i nakon toga učestvovao u vežbama i vojnim operacijama širom Amerike, ali i sveta, stigavši čak do Filipina i Kine.

A onda je počeo Drugi svetski rat…

HEROJ SA GVADALKANALA: Japanski napad na Perl Harbor decembra 1941. Mičel Pejdž je dočekao sa činom vodnika. Prvo je raspoređen na Britansku Samou, ali je septembra 1942. prebačen na Gvadalkanal, jedno od Solomonovih ostrva u Pacifiku.

Akcija, u kojoj su američki vojnici preoteli Gvadalkanal, bila je prva velika Saveznička kampanja protiv Japanaca u Drugom svetskom ratu. Ostrvo je bilo važno jer je sa njega bilo moguće presecati američku liniju snabdevanja. Ko je kontrolisao Gvadalkanal, kontrolisao je protok dobara između SAD, Australije i Novog Zelanda. Zato Japanci nisu hteli da ga se tako lako odreknu…

Skoro istog trenutka od kada je Pejdž sa pripadnicima još dve jedinice stigao na ostrvo, neprijatelji su konstantno napadali sa kopna, mora i iz vazduha. Američke snage trpele su velike gubitke i bile daleko malobrojnije, ali su ipak, iz dana u dan, izdržavale pritisak.

Naređenje je bilo jasno – ni po koju cenu ne dozvoliti Japancima da zauzmu aerodrom Henderson!

Baš na putu između aerodroma i japanskih vojnika, na jednom uzvišenju, 25. oktobra 1942. našla se Pejdžova jedinica. Iako ih je iz trenutka u trenutak bilo sve manje, branioci su pucali bez prestanka, ne dozvoljavajući neprijatelju da se primakne. Pucao je i Mičel, vičući i hrabreći svoje drugove. Sve dok jednog trenutka nije shvatio da mu više niko ne odgovara…

Mičel Pejdž je ostao potpuno sam.

Od 33 člana svoje jedinice, samo je on još bio na nogama. I, poput kosovskih junaka, iz priča njegove majke, nije imao nameru da se preda!

Čitavu noć Mičel je trčao od jednog do drugog mitraljeza pucajući naizmenično, kako bi Japanci mislili da je stiglo pojačanje. Iz sata u sat, iznova i iznova, u potpunom mraku, pucao je, i pucao, i pucao… Iz sveg glasa je dozivao svoje mrtve drugove i izdavao naređenja kako neprijatelj ne bi otkrio da je zapravo sam.

U jednom trenutku, zahvaćen adrenalinom, u ruke je zgrabio mitraljez težak dvadeset kilograma, iskočio iz rova i zapucao po Japancima. Mora da je izgledao strašno, kao ratnik iz drevnih priča koji juriša na neprijatelje, jer su se pred njim povlačili kud god bi okrenuo svoje smrtonosno oružje.

Kada je svanulo, Pejdža je pristiglo pojačanje zateklo u rovu, okruženog telima američkih i japanskih vojnika, kako potpuno iscrpljen čeka neprijatelja da ga konačno dotuče.

Ipak, narednik Pejdž imao je snage za još jedan napad. Sa pristiglim marincima krenuo je u ofanzivu i konačno naterao Japance da odustanu od napada na aerodrom.

MARINAC ZVANI MIČ: Skoro čudesno, ali Mičel je iz okršaja, koji će u istoriji ostati zapisan kao Bitka za Gvadalkanal, izašao nepovređen. Odmah je unapređen u čin potporučnika, a za neverovatan podvig odlikovan je i Medaljom časti.

Bio je aktivan sve do kraja Drugog svetskog rata, a kasnije je učestvovao i u Korejskom ratu. Penzionisan je 1959. u činu pukovnika, nakon što su mu na grudi prikačili mnogobrojne medalje, pa i samo Purpurno srce, najstariji američki orden.

Mičel se kući vratio ovenčan slavom, a, čak i u penziji, našao je načina da pomogne domovini. Jedno vreme radio je na razotkrivanju lažnih nosilaca Medalje časti ili onih koji su je prodavali.

I skoro po pravilu kada su u pitanju takvi ljudi, Mičel je privatno bio jako skroman čovek. Nije voleo da priča o svojim dogodovštinama za vreme rata kako neko ne bi pomislio da se hvali. Zato je tek posle dugog niza godina i ubeđivanja prijatelja pristao da napiše svoje memoare. Knjiga Marinac zvani Mič objavljena je 1975. i tek tada je šira javnost saznala za podvig koji je Mičel izveo tokom Bitke za Gvadalkanal.

Najoriginalnija počast, koju je Mič ikada dobio, stigla je 1998. godine kada je kompanija igračaka Hasbro po njegovom liku napravila akcionu figuru Dži Aj Džo. Nakon što je globalizacija učinila svoje, više nije bilo dečaka širom sveta koji nije želeo ovu lutku i Mičel Pejdž/Mihajlo Pejić je umro 2003. u 85. godini slavan, kao junak iz Drugog svetskog rata koji je postao uzor novim generacijama.

Text: Oliver Vuković