„СТРАНАЦ“, ИЛИ КАЗИВАЊЕ О ПРАЗНИНИ – ПИШЕ ВУК ЦЕРОВИЋ

Роман Албера Камија „Странац“ једно је од најуспјешнијих дјела двадесетог стољећа, погубна слика човјека o себи, самоћи и равнодушности.

Роман је прича о празнини, о душевној пустоши и испразности човјека, о безнађу, слика живота лишеног наде, љубави и смисла. То је казивање о апсурду бесмисленог постојања, о сувишним људима, сувишним због тога што не налазе себе, што не могу да открију своју људску суштину. Главни јунак романа Мерсо, одувијек живи сам. Отац га је напустио Мерсо га није ни упознао, о њему зна само толико да је волио да гледа погубљења. Тај бизарни детаљ, једини који син зна о оцу не говори само о моралној и психичкој девијантности оца, већ о пустоши душе равнодушне према свему, о празнини човјека који узбуђење тражи у тако страшним призорима. Говори и о томе да је и отац био исто толико сувишан човјек и апсурдан јунак као и син, ове двије особине су у тој породици наследне.

Ријеч породица употријебљена је овдје у смислу да означи некакву каузалну психолошко-генетску условљеност Мерсовог карактера, о собинама које је наслиједио од оца, јер ту нема ни говора о породици у оном смислу у којем је ми знамо. Ни отац, ни син немају никаквог схватања породице, нити разумијевања за ту заједницу, породица је нешто што може, а не мора постојати, некаква тренутна и случајан веза људи из једне, или из двије генерације, од којих су једни другима синови, мада то у њиховим схватањима нема никаквог значаја, нити може изазвати ма каква осјећања једних опрема другима. Пустош каква је владала у души оца влада и у души сина.

Пошто их је отац напустио Мерсо живи једно вријеме код мајке, живи све до оног тренутка када схвати да су њих двоје казали једно другом све што су имали да кажу, да су се удаљили једно од другог и постали равнодушни једно према другом у толикој мјери да даљи заједнички живот не би имао смисла.

Мерсо без жаљења мајку води у дом стараца, он је према њеној судбини сасвим равнодушан. У његовој свијести не постоје дуги људи, он не живи с људима, ти људи живе свако за себе, један поред другог. Они се сретају свакодневно, поздрављају се, повремено се друже, мада немају пријатеље, нити потребу за њима, сви су јако усамљени.

Мерсо живи са стварима које га окружују, па и неке од њих напушта, како се његова закржљала осјећања сужавају, сужава се и круг ствари међу којима се креће; док је ту била мајка и живјела су у стану, касније он живи у својој соби, касније између стола и кревета у својој соби.

У ствари, Мерсо не живи, он једноставно траје, битише у концентричним круговима који се сужавају, траје без вољних радњи, планова, осјећања и намјера, траје и посматра себе и друге. Његов се живот испуњава посматрањем. Ништа око њега не промиче његовој пажњи, нити се ишта дотиче његова мозга, поготову не његове душе. То је зато што је Мерсо потпуно празан, празан до деперсонализације, пуст као пјешчана пустиња. Нема намјера, ни осјећања, нема одлука које је донио промишљањем, он иде, спава, једе, води љубав са Маријом, разговара са комшијама и чини им чак ситне услуге, али то све ради као аутомат, поступа, а не учествује ни вољно ни сензибилно у својим поступцима.

Мерсо није сасвим лишен осјећања, са Маријом му је пријатно, али то је све. Спреман је да се и ожени њоме ако она то жели, али не види сврху томе, нити има ма какве жеље за тим. Нема он жеље ни за чим, ни жеље, ни страха, ни радости, ни патње, ничега нема у њему, Мерсо је једноставно човјек избрисане душе. Равнодушан је према свему на свијету укључујући и себе. Да је овај човјек сам такав био би чудовиште, но, како су сви такви око њега, он је обичан савремени Европејац, прецизније казано савремени човјек западне културе. То је страшно, сазнање да смо сви такви увјерава нас да смо близу краја ове цивилизације.

Саламана, Мерсовог сусједа занима само његов пас, Рамона љубавница, Селеста ресторан, шефа само фирма…

Још је Достојевски генијално схватио да је у оваквом свијету душеван човјек идиот, само што је у вријеме Достојевског још било таквих људи, а у Камијевом и у нашем добу готово да их више их нема.

Сви ови људи чине оно што треба да чине и на начин на који то треба чинити, но све чине као лутке без садржаја, зато њихов живот само личи на живот, а они само личе на људе, јер нијесу личности, већ креатуре, празни људски оболи.

Мерсоов скучени живот садржи свега неколико догађаја: сахрана мајке, одлазак у биоскоп и спавање са Маријом, неколико разговора са сусједима на степеницама, посјета Рамовог пријатеља која се завршава убиством Арапина, суђења…

Чвориште дјела је суђење, односно убиство, на начин како је то било убиство у „Злочину и казни“.

Правнички гледано Мерсо је починио убиство са предумишљајем, мада апсурдно, као што је, уосталом, у овом роману све апсурдно, све без мотива. Полицијски гледано убиства није ни било, јер гдје нема мотива нема ни злочина. И сам Арапин толико исто је апсурдан и отуђен као и Мерсо. Он хоће да освети сестру коју је Мерсоов пријатељ тукао, и у томе личи на нормалне људе, али се затим више пута без разлога срета са Мерсоом и луња по плажи на којој је покушао да убије човјека, као да нема воље да оде, равнодушан према сваком могућем исходу. Њега писац и не помиње по имену, за Мерсоа он је само један од безбројних Арапа,  који тако личе један другом.

Невидљиви конци судбине, коју би за ову прилику могли назвати равнодушношћу и апатијом према свему што јесте и што може бити, довели су ова два човјека, који се никада раније нијесу срели, једнога пред другог, у позицију у којој један мора бити жртва, а други убица, само зато што су оба равнодушни један према другом и оба празни. У неком другом роману улоге жртве и злочинаца могле су бити замијењене, и то би било свеједно, једнако апсурдно и једнако увјерљиво као и у овој варијанти.

Улоге у овој игри лажне су, случајне. Уосталом и сам Арапин је Мерсо,  сувишан и апсурдан колико и сам главни јунак.

Мерсо, кога је суд осудио на смрт због непочињеног злочина, с правом не схвата у чему је његова кривица. јер у односима међу оваквим људима ништа није злочин. У том свијету, у којем људи живе језиво усамљени и толико далеки једни другима да се не могу чути, ни разумјети, случајно убиство човјека не значи ништа. Ту, једноставно, други не постоје.

Сам је Ками једном написао да му је ближи Платон него инжењер који станује преко пута њега.

Мерсо је поступио инстиктивно, махинално. Зато Гаетан Пикон мисли да Мерсо живи у рају, јер не мора да лаже и да се претвара, ни да размишља. У томе је ближи истини у схватању овога јунака него Сартр, који кривицу тражи тамо гдје је не може бити, у друштву.

Суђење је вишеструко апсурдно и цијелим током фарса. Један од апсурда је и у томе што Мерсоу суде исти такви као он, за поступак који би и они починили. Суд суди злочинцу стојећи на хришћанском теоријском постулату, на позицији неког другог времена, намјерно несвјестан психологије савременог човјека и односа који владају међу људима. Суд савременика нема право да суди овоме јунаку, јер су и судије исти као и јунак. Зато му и суде с позиције Аристотела, или Христа, или, у конкретном случају кривичног закона који је норма, а не слика.

Они и не покушавају да разумију окривљеног, њих он не интересује, као ни само дјело, јер сваки од учесника у суђењу иде за неким својим приватним циљем, свако хоће нешто да постигне на том суђењу, да се у нечему докаже. И сви су потпуно равнодушни према свему, као и Мерсо, од адвоката који се упиње да га одбрани и да остави утисак на пороту, публику, на новинаре, до тужиоца који тражи Мерсоову главу да би доказао своју правдољубивост и своје знање и умјешност.

Марија као да хтједе да покуша да га заштити и да заплаче, али јој недостаје снага, јер је и она Мерсо. Буни се једино исповједник, лажно дирнут судбином осуђеника. Буни се због догме, он није заинтересован за Мерсоову судбину, већ за његову душу, а душе ни сам нема. Исповједник хоће да, као и остали, све проведе по норми, као право. Њега једино боли што Мерсо иде у смрт као невјерник, а не као хришћанин, те му тако онемогућава да у том позоришту таштине и он своју научену и увјежбану улогу одигра до краја. Осуђеник то осјећа, уосталом, равнодушан је према свему и одбија исповједника.

Нема наде, ова цивилизација је заслужила крај јер је човјек изгубио душу.

У овом роману не постоји злочин, ни казна, нема кривице. Кривица није у друштву, друштво је неважно, кривица је у Мерсоу, човјеку, можда још више у цивилизацији која дотрајала, доведена до апсурда, претвара људе у роботе. Појединац рођен без душе није крив, али би као образован човјек морао трагати за собом, тражити душу. Све је једноставно, смисао свега је питање душе, душа је човјек.

Роман је пророчанска књига, мада написан 1940. године, све је савременији и све се више остварује. Ово дјело је шамар времену у коме живимо и сваком од нас појединачно.

Мерсо, то сам ја. Ако се осврнем око себе видим на стотине и на хиљаде истих, све сам Мерсо, један до другога.

И Ками је, као и Достојевски, знао, у сваком злочину, сваки од нас, сваки човјек, има дио своје кривице и сваки је одговоран, али кривица је лична, као и чин. Колективна кривица, као и колективна свијест никада нијесу постојали, измишљени су да се завара савјест.

Ако нећемо да останемо тужне, апсурдне, пусте монаде, морамо потражити своју душу и кренути према другом човјеку.

Душа је смисао човјека, без ње нема ни Бога, ни наде.

За СТВ: Вук Церовић

Фото: приватна архива