НОЋ У ДУРАКОВУ – Вук Церовић

НОЋ У ДУРАКОВУ – Из романа „Зле године“

У варош Дураково може се ући само са двије стране. Турци су га опасали чврстим утврдама које су вријеме, војске и немар давно порушили, од утврђења остале су цијеле само двије капије на два друма: на ономе који иде од сунца с истока и на ономе који иде за сунцем к западу. На капијама су се до данас сачувала тешка дрвена врата на огромним гвозденим шаркама. Аветињски дјелују те отворене капије насред друма, око њих су се зидови зарушили, једино су сачувани стубови о које су капије објешене. Личе на вјешала.

Та се врата већ одавно не затварају. Пошто су зидови срушени, капије стоје непотребне и бесмислене, као спомен нејасне прошлости, јер се може у град ући и кроз њих, а могу се једноставно заобићи и прећи преко зида не вишег од кољена.

Црногорска се војска одозго примицала капијама Дуракова у уредном војничком поретку. Напријед, сасвим на челу, јаше зекана бригадир Лука Гојнић, за њим најстарији официри из штаба дивизије на коњима, па ордонанс, па курири и остали штаблије. За њима Бошко за улар вуче дората, а за њим у поретку наступа Окладска чета, пратећа чета штаба дивизије.

Чета је спала на један осредњи вод оних који преживјеше воде од Дрине до Дуракова и све бојеве од Горажда довде.

„Пјесму!” – нареди бригадир тихо. Ордонанс се врати назад до Окладске чете и каза командиру:

„Бригадир тражи пјесму!”

Окретни водник Тома Вековић, као да је само то чекао, изви пјесму мало промуклим гласом: „Ој Ловћене поносити, гроб Његошев тебе кити…” Војници су прихватили. Запјевали су сложно, уједначено. Нико се не отима, пјева се због народа, a не због војника, амбициозни су отпали први. Нема Јована, нема Берића. Нико не првачи, не отима се за чин, свак се заситио јунаштва. Никоме не пјева.

Усред пјесме чело се нагло заустави, редови се збркаше. Мимо сваког очекивања капија бијаше затворена. Ордонанс бригадира истрча напријед и два пута удари кундаком у дебелу храстову даску врата. Ударци одјекнуше мукло, војници се утишаше. Зашкрипаше шарке, отвори се једно крило, па друго. Насред друма стаји озбиљан, жут, земљав, Михаило Демон. Иза њега пајташи држе за уларе коње натоварене мртвачким сандуцима.

Михаило широко раскрили руке као прави глумац, поклони се пред официрима:

„Добро дошли у мој град, господо! Од данас ја командујем градом! Овај град припада мени, а и ви, чини ми се! Ха, ха, ха!”

Шупаљ, промукао смијех просу се по војницима као јаук. За Михаилом земљаним гласом замекеташе пајташи.

Ордонанс, увријеђен оваквим понашањем према бригадиру, трже пушку, али га бригадир задржа: „Не!”

Бригадир само ободе коња кроз капију право на Михаила. Михаило устукну, скочи у страну и војска уђе у град. Уђе и изгуби наду.

To више није било оно наше драго Дураково, већ град из пакла. На сокаку никога жива. Само једна црна мачка побјеже испред коња, забатрга у снијегу. Дућани затворени, па заковани. Неки широм отворени зјапе празни. На једном дућану Акана Марића изваљена врата, висе на искривљеној шарци и испраћају војнике цијуком: цију, цију.

Кафана Радована Радовића напуштена. Врата и прозори однесени, пећ однесена. Из зида као одсјечена рука вири комад кривог сулундара. Кров кафане разваљен, остало само неколико поцрњелих ребара шиндре. Под њима се виде некакве трање и крпетине, поломљене столице и гомиле празних флаша.

Насред трга о дебелој липовој грани објешена жена љуља се на вјетру, босим ногама једва дотиче снијег. Вјетар јој подиже сукњу и открива бутину болно бијелу. Војници се нехотице загледују прво у бијелу бутину, па тек онда у голу, обријану главу жене.

Бошко се најежи, зави га љут бол у желуцу и осјети јак мирис трулога лишћа кад погледа у жену. ..

На тргу их дочекаше два-три мокра, посивјела старца. Дрхтали су и цвокотали безубим устима.

По Оброву снијег бијаше дубок, a у граду једва забијелио отапан непрекидном лапавицом.

Бригадир поздрави старце на тргу и нареди да се војска распореди по кућама. Игром свемоћног мајстора случаја Окладска чета паде на конак у Ћуковац, а Бошко у кућу своме невољном ранијем домаћину Арслану Каукчији, из чије је куће и пошао у рат. Тако се круг једном затвори, Бошко се врати тамо одакле је пошао, остатак живота могао је сматрати за чисту добит.

*  *  *

Препознали су се ћутке. Ни Арслан, ни кућа, не бијаху као раније. У кући много новога намјештаја: нови ормари, рађене столице, столовачи, чак и два рађена кревета. Скућио се аскер као књаз. Богаташ. Бивши власници ових ствари сигурно су копрчили ногом у земљу.

„Вратисте се, бива?” – пита Бошка кад се поздравише.

„Вратисмо!” – каза Бошко и погледа му ситне, неухватљиве очи.

„Шта ћеш, све се враћа.”

„Богами, не враћа! Буде па прође! Твоје се овдје неће вратити, Арслане! Не надај се паши Гусињском, ни башибозуку!”

„Можда и хоће. Лахко може бити.”

„Не може док један од нас тече! Нeгo, гдје ћу се ја смјестити?”

„У собицу” – Арслан показа руком на врата собице у којој је прошле године док су Бошко и Јован спавали код њега ноћила сва његова породица, и то по његовој жељи, јер није дозволио гостима да спавају у малој соби, тобоже ради части. Ту су се били сви смјестили за ноћ, Арслан, жена и шесторо дјеце. Сад их већ бијаше седморо и осмо на путу. На добром путу, само што се не бјеше истресло.

„Нe y собицу, већ y собу, као и прошли пут! Нијесмо се толико промијенили за годину, ни ја, ни ти!”

„Није згодно, Марковићу, чоче, ту ми спава цијела породица!”

„Нека дан-два пређе у собицу, нећемо ми овђе дуго!”

„Акобогда” – скоро наглас изусти Арслан, a Бошко зажеље да исуче јатаган и да му проспе цријева. Одлучно уђе у собу, спусти бисаге с књигама и телећак поред кревета и леже онако обучен и мокар. У чизмама.

Бошко никада није био надмен. Имао је довољно памети да би се гордио, а ни васпитање му то није дозвољавало. Лазар је тражио да се и у кући и у селу поштује старији и паметнији.

Није био суров, а знао је да је овај Арслан помало у праву. Бошко је у његову кућу дошао. Нервирала га је ова сорта никоговића, вјетровија и пузавица каквој је припадао овај бозаџија. Сорта која увијек преживи јер се повија и на најмањем повјетарцу. Подла и опасна кад јој дође вријеме и кад јој може бити. Кад је западне. Зато је с њим био намјерно оштар и овако пријек, да му не дозволи да се наслађује црногорским поразом и да се унапријед весели љутој муци народној.

„Не дај скоту и нечовјеку да осили! И кад умиреш зубе му покажи! Он други језик не разумије!” – вазда је говорио Лазар.

„Види ти њега, маму ли му подлу! Ocjeћa да Црна Гора губи, па се свети за оно што му је дала могућност да граби и тргује, што смо га примили овдје рањеног и помогли му да се обуче!

Нећеш, кучкин сине! Данас нећеш, а сјутра како Бог дадне!”

Бошко се срдито изу и стави чарапе поред пећи на простирач. У собу тихо, смјерно, уђе Арсланова жена, стаде крај врата и упита не дижући поглед:

„Ако ти не смета да изнесем неке ствари, дјечје?”

„Не смета, невјеста, како би сметало? Слободно изнеси!”

Бошко се некако постидје пред њом што лежи, па се хитро диже и сједе на кревет.

„Фала!” – каза тихо жена и изиђе. На вратима се окрену и осмијехну добродушно, извињавајуће.

„Добра жена” – помисли Бошко, „фина жена у онакве рђе!”

Леже и потури руке под главу.

Пролази кратко, мутно никољданско поподне. Соба се све брже пуни мраком. Иза преграде, из собице, непрекидно се чује шапат прекидан повременим гњевним узвицима Арслановим.

„Није ми се обрадовао” – помисли Бошко без мржње. „Не бих се ни ја њему обрадовао да ми у кућу дође овако… Ипак ћу ноћас бити опрезан, опасно је оваквима вјеровати.”

*  *  *

Живот је брзо замирао у мртвом граду Дуракову. Ту гдје је некада Стефан Немања основао епископску столицу, а „грешни” калуђери китили јеванђеља, са звоника некадашње цркве расипао се кроз сутон звонак и пријатан хоџин глас: „Аллах у екбер!…”

Послије много дана Бошко је осјетио како му се низ удове прелива угодан замор и топлота, a у души мир, као да је у свом ћилеру у Лазинама. Одспава, па се диже и пође да се јави у штаб. Напољу је падао крупан југов снијег. Мек, свилен.

У штабу су му рекли да за ову ноћ нема никаквих обавеза и да може да оде да се наспава. Меки снијег што је попут бијелих латица бехара лагано сипио с неба повуче Бошка да се мало прошета сокацима Дуракова. Ишао је пустим улицама аветињског града који су становници скоро сасвим напустили у потрази за кором хљеба и за дашком слободе, и никога није ни срео, ни чуо. Као да је сам међу зидовима кућа.

Крупне пахуљице лијепе се за снијег и за земљу и остају као трагови нестварних птица. Сви прозори и сва врата поред којих је прошао били су затворени. У цијелом граду ни једна лампа није горела. Над градом је као тешки плашт почивала гробна тишина. Само високо горе на Оброву, као да долази с неба, чуо се повремено лавеж паса. Као глас с другог свијета. Фењер на мосту на Лиму мутно свијетли. Кроз његову тумолу свјетлост бјеласа се бијели круг бијелих лептирова. Крај моста га дочека у прси шум ријеке као зид. Опрезно пипајући ногама да не би пропао кроз какву трулу даску, Бошко пође к фењеру. Фењер је висио на диреку насред моста и под собом освјетљавао широк круг.

Наслонио се на дирек и загледао у тамне масе мутне воде што с хуком деру низ корито. Наслони се на ограду и пусти да га вода носи с мостом навише к Сињавцу. Одједном, тачно испод њега, одјекну језив женски врисак и Бошко у мутном кругу воде испод фењера угледа голу жену која запомаже и удара рукама по води. Око ње је распуштена грива црне косе. Она га видје и заграна рукама к њему. Бошко је препозна у трену.

„Анђелија! Анђелија!” – викну избезумљено, али вода одвуче жену из освијетљеног круга испод фењера.

Око моста се поново склопи тама, а хук воде поклопи све шумове. Поред фењера мирно падају крупне пахуљице.

Бошко потрча преко моста вичући из гласа: „Анђелија! Анђелија!” Одговори му шум воде и завијање пса горе на Оброву. Стаде, ослушну, примири се неколико минута. Ништа се није чуло осим воде. Постоја десетак минута, врати се поново под фењер. Ништа. Само су кроз прљавожути круг слабог свјетла непрекидно надирале све нове и нове воде толико дубоке да би прекриле и највишу кућу у Лазинама.

Помисли да су воде погана мјеста, да им не ваља прилазити по ноћи, прекрсти се и врати у Ћуковац…

Ишао је суманут, престрављен, згранут, мада је знао да она жена никако није могла бити Анђелија. Више није био ни сигуран је ли жена била, или није била. Можда му се само учињело. Уморан је, данима пјешаче, ненаспаван, све му трепери пред очима.

Онако несмирен и престрављен помислио је да одмах појаше коња и да оде у Лазине, али му се та мисао касније учини глупом и бесмисленом. Откуда да у Лиму буде Анђелија кад Лим не тече кроз Лазине, ни Лим, ни нека ријека која се у Лим улива? Зато још мало пробаза пустим улицама Дуракова и ријеши да се врати на конак. Удари песницом у авлијска врата која се одмах отворише. Под свијетлом петролејке Бошко улови опасан пламичак у очима свога за невољу домаћина, Арслана Каукчије. Пламичак титра само трен, па га Арслан угаси једним слатким осмијехом.

Бошко ћутке прође у собу, а Арслан затвори врата на собици. Онако узнемирен и замишљен Бошко не могаше у почетку докучити шта то у Арслановом понашању не одговара ситуацији. Онда се сјети – био је то Арсланов ликујући поглед и широк осмијех. Мјесто да му на лицу буде љутња, он се смије, нешто се у томе не слаже. Зато Бошко под јастук стави напуњен левор.

Упркос умору сан му није долазио на очи. Стално су му пред очима сијевале бутине утопљенице, a у ушима звонио крик. Ноћ је пролазила споро, дуго, нечујно; бескрајна зимска ноћ. Чуло се како у тавану сипац дуби шашовце, како пуцкета дрво у шиндри крова. У собици су хркала Арсланова дјеца.

Бошко је стотину пута пред заклопљене очи вратио вечерашњи призор с Лима. Мало се смирио кад је закључио да је то била само варка преморених чула, једно ноћно привиђење.

Кад су се већ његови преморени капци почели склапати, одједном зачу из Арсланове собице нервозан шапат. Шапат, мало гласније убјеђивање, па гласан шамар и пригушено јецање жене.

Бошко завуче руку под јастук, извуче левор и положи га под ћебе поред себе. У тај мах врата његове собе се тихо отворише, унутра нечујно, на прстима, ступи домаћин. Према прозору у његовој руци леденим сјајем бљесну оштрица ножа.

Арслан тихо, на прстима уђе и полако за собом затвори врата, подиже руку увис и коракну према кревету. Бошко извуче левор испод ћебета и натегну га. Звук одјекну у тишини као пуцањ. Арслан се заледи поред врата.

„Не мрдај!” – просикта Бошко. „Баци нож!”

Нож паде на под, Бошко хитро скочи и навуче панталоне не испуштајући пиштољ из руке.

„Упали лампу!” – нареди Арслану.

Арслан приђе пећи, дуну у њу и упали лампу. Постави је на сто. Бошко под лелујавим пламеном лампе видје његово лице, блиједо, без капи крви. Као кост бијело лице, кошуља од лана подерана и бијеле, дуге ланене гаће на ногама. Ноге му се тресу у гаћама. Никако их не може да састави, ни да смири.

„Значи тако, гаде! Оћеш у својој кући да ме убијеш! Зато ћу ти цријева просути овдје на твом прагу, да се прича! Још данас је моја старија!”

Врата се отворише с треском и пред зачуђеног Бошка паде Арсланова жена. У собици запишташе дјеца.

„Немој, кумим те богом, Марковићу!” – завапи жена. „Опрости будали! Смилуј се на дјецу, седморо их je! Јој, куку мени, шта учини ноћас!”

Бошко још једном погледа згрбљену Арсланову фигуру поред ватре. Толико се тресао да су му кољена гласно тукла једно о друго. Бошко осјети да му се повраћа.

„Устани, жено! Опраштам овоме скоту ради тебе и ради оне дјеце. А паметније би било да га убијем!

Бјежите ми с очију!”

Жена зграби Арслана и извуче га у ходник као врећу. Отвори мало врата и каза Бошку:

„Фала ти, људски сине! Бог ти помогао куд год ишао!”

Бошко љутито махну руком и жена затвори. У собици се нагло прекиде дјечји плач. Рукама уздрхталим од срџбе Бошко једва зави цигарету и припали је на лампи. Сједе на кревет, испуши, па журно спакова књиге, обуче се и крену из куће. Под ногама осјети Арсланов нож, сагну се и пажљиво га погледа. Нож је дуг, крив, с дршком од говеђег рога. Бошко га бијесно забоде у врата. Помисли да запали кућу, би му жао дјеце, одмахну руком и изиђе. Кућна врата шкрипнуше за њим, он их остави отворена. Затим отвори врата подрума, изведе дората, натовари књиге и пожури у штаб. По њему и пo дорату падале су крупне бијеле пахуље. Бошко дубоко удахну ваздух и осјети да бијес у њему попушта.

Дежурни официр, капетан Окладске чете, Борислав Булатовић, понуди му столицу. Бошко сједе и исприча капетану све о привиђењу на Лиму. Капетан мало поћута, па каза увјерено:

„Воде су нечиста мјеста. Мора да ти се причинило. Заборави, лези мало и одмори!”

Бошко леже на клупу поред прозора…

. . .

Из романа „Зле године“

насловна фото: Noc u selu – rundll32

link: http://www.mi3dot.org/gallery/original/3766/