UČEŠĆE U EVROLIGI 2019/20 JE (IPAK) MERILO KVALITETA I OSTVARENIH REZULTATA

By Miroslav Rajlić & Rajko Delibašić

Evroliga je za narednu 2019/20 godinu promenila format, te umesto 16, sada će liga brojati 18 klubova.

Novi format lige je već neko vreme poznata stvar, međutim javnost je uzburkao sastav lige, a pre svega dodela „vajld karte“. Svaka nacionalna ili regionalna liga „vuče na svoju stranu“, a novinari i navijači u analizama favorizuju svoje klubove smatrajući da je baš taj klub trebalo da dobije poziv. Ne može se poreći da je Evroliga profitno orjentisana organizacija (uostalom nije ni zamišljena da funkcioniše kao Kolo srpskih sestara), međutim i u takvoj svojoj orjentaciji pronalazi balans i u prvi plan gura kvalitet, kao prioritet za ulazak u ovo elitno društvo. Naravno da postoje izuzeci i osvrnućemo se na njih, ali to su izuzeci koji potvrđuju pomenuto pravilo o njegovom veličanstvu kvalitetu. Koliko god neko pokušavao da podmetne priču o marketingu, novcu, tržištima…, jasno je svima da čelnici Evrolige na prvo mesto stavljaju snagu tima i da je sa sumnjivim kvalitetom tima gotovo nemoguće zalutati u ovu ligu.

Nećemo se osvrtati na lige poput španske, valjda je svima jasno da je neumesno komentarisati broj klubova u Evroligi koji dolaze iz lige koja je ubedljivo najjača u Evropi. Analiziraćemo one lige i klubove oko kojih se vodi polemika. Pogledaćemo koja su njihova ostvarenja, ali i opredeljenja u prethodnih nekoliko godina, jer postoje i klubovi koji su se opredelili za učešće u FIBA takmičenjima, a možda su po kvalitetu mogli do Evrolige preko Evrokupa.

Turska liga je pre tri godine imala četiri predstavnika u Evroligi. Sasvim opravdano, jer se pored Fenerbahčea i Efesa našlo mesto za pobednika Evrokupa (Galatasaraj) i Darušafaku koja je dobila specijalnu pozivnicu. Deo javnosti je smatrao da je Darušafaka nepravedno dobila poziv za učešće u Evroligi, međutim njeni rezultati te godine su pokazali da je pomenuti deo javnosti imao pogrešan stav. Naime, Darušafaka se plasirala među osam najboljih i ispala iz daljeg takmičenja tek nakon poraza u seriji od Reala (3:1). Očigledno da je ekipa imala kvalitet i da tadašnji sponzor Darušafake (ali i Evrolige) – Doguš, nije bio jedini adut turskog kluba.

Baš kao što je tada bilo logično i opravdano videti četiri turska kluba u Evroligi, tako bi danas to bilo neopravdano. Turci će u nastupajućoj sezoni imati svega dva predstavnika. Zašto samo dva? Nije potrebno previše analizirati da bi se uočilo da je ove godine turska liga imala tri predstavnika u Evrokupu (Tofaš, Galatasaraj, Turk Telekom) i nijedan nije uspeo da prođe ni prvu fazu takmičenja, a kamoli da uzme trofej kako je to pre tri godine učinio Galatasaraj. Osim toga, Darušafaka je bila poslednja u grupnoj fazi ovogodišnje Evrolige, pa je logično da usledi kazna i da šefovi Evrolige konstatuju da je došlo do pada kvaliteta turske lige. Ko ne veruje neka se zagleda u rezultate.
Za sve koji ne prate nemačku ligu i nastupe njenih klubova u Evropi, može biti iznenađenje da će u sezoni 2019/20 pomenuta liga imati dva predstavnika. Ukoliko govorimo u svetlu činjenica, odnosno pogledamo rezultate nemačkih klubova videćemo da je to apsolutno zasluženo. Recimo, dok su sva tri turska kluba ispala još u prvoj fazi ovogodišnjeg Evrokupa, sva tri nemačka kluba su prošla tu fazu (Frankfurt, Alba, Ulm), a Alba je išla do kraja, do samog finala, gde je poražena od Valensije, tima koji je u poslednjih devet godina pet puta igrao u finalu ovog takmičenja i tri puta ga u tom periodu osvojio.

Ono oko čega se može raspravljati je garantovano mesto Bajerna u Evroligi u naredne dve godine. Istina je da Bajern ozbiljan brend u sferi sporta i da na konto velikih ostvarenja svoje fudbalske sekcije želi da obezbedi što bolje mesto i svojoj košarkaškoj sekciji u evropskim okvirima. Istina je i da Bajern dolazi iz najrazvijenije evropske zemlje, baš kao što je u marketinškom smislu Nemačka najveće evropsko tržište sa preko 80 miliona stanovnika. Ipak, pre nego što donesemo pogrešan zaključak pogledajmo rezultate Bavaraca u prethodnih par sezona, jer izgleda da pomenuti argumenti nisu bili presudni da Bajern dobije garantovano mesto u Evroligi u naredne dve sezone. Da su bili presudni, Velika Britanija bi odavno imala predstavnika u Evroligi. Očigledno da je potrebno imati i nešto od rezultata, a Bavarci su ih imali, jer im je ove godine u foto-finišu izmaklo mesto u nokaut fazi Evrolige, dok su i prošle, i pretprošle sezone igrali u nokaut fazi Evrokupa (u sezoni 2018/19 igrali u polufinalu).

Pošto se iz svega navedenog može zaključiti da je nemačka liga zaslužila dva predstavnika u Evroligi, ostala je dilema samo na koji način to u tehničkom smislu obezbediti. Možda je pravednije ostaviti dva mesta za finaliste nemačke lige, umesto što je Bajernu jedno mesto od ta dva zagarantovano, ali i tu je Evroliga pokazala određenu dozu opreza. Za razliku od preostalih A-licenciranih klubova, koji imaju desetogodišnje ugovore, Bajernova licenca važi dve godine.

Italija ima jednog predstavnika u Evroligi i tako je već nekoliko godina. U pitanju je Armani koji ima destogodišnju licencu i realno sagledavajući stvari, u postojećem odnosu snaga, gotovo je nemoguće očekivati još jednog predstavnika Italije u narednih nekoliko godina. Ukoliko se pogledaju rezultati italijanskih klubova u Evrokupu prethodnih godina, može se zaključiti da Italija ni ne zaslužuje više od jednog predstavnika u najelitnijem takmičenju. Ove godine u Evrokupu nijedan tim iz italijanske lige nije prošao ni prvu grupnu fazu (Trento, Breša, Torino), a Torino je zabeležio najgori mogući rezultat pošto je u u svojoj grupi imao neverovatan odnos pobeda i poraza – 0:10. U sezoni 2017/18 blesak je imala Ređo Emilija uspevši da se dokopa polufinala Evrokupa, ali to je sve od Italijana u Evrokupu u poslednje tri godine.

Najveći problem u italijanskoj ligi leži u činjenici da uspeh u njoj (makar to bila i šampionska titula) nema nikakvog uticaja na učešće u Evroligi i ako bi se tražila neka nepravda u sastavu Evrolige za sezonu 2019/20, to bi možda moglo biti neučestvovanje Venecije (umesto Armanija). U poslednje tri godine dva puta su bili prvaci Italije. Venecija se ne zadovoljava utešnom nagradom i nije raspoložena za učestvovanje u Evrokupu kao šampion svoje zemlje, pa se poslednjih godina opredeljivala za učešće u FIBA Ligi šampiona.

Dublja analiza kvaliteta italijanske lige sa ciljem da se utvrdi koliko bi Italija realno trebalo da ima predstavnika u Evroligi pokazuje da najkvalitetniji tim u poslednje tri godine ni ne učestvuje u Evroliginim takmičenjima. Mislim na Veneciju i njen potencijalni plasman u Evroligu kroz Evrokup. Pošto lošiji deo italijanske lige učestvuje u Evrokupu, ni ne čudi što su i rezultati prilično loši. To jako dobro koristi Armani, koji se pri opredeljivanju (pre nekoliko sezona) između FIBA i Evrolige, čvrsto opredelio za ovu drugu organizaciju i dajući joj svoju nedvosmislenu podršku kupio sebi desetogodišnje pravo da bude u njoj bez obzira na rezultate, kako u svojoj, tako i u italijanskoj ligi.

Ako bi svi italijanski klubovi učestvovali u Evroliginim takmičenjima, realno bi bilo da imaju više od jednog predstavnika u Evroligi, a manje od dva. Tehnički neizvodljivo, ali je tako. Međutim, pošto deo klubova učestvuje u FIBA takmičenju, jedan predstavnik u Evroligi je za Italiju „puna kapa“. Problem leži u tome što je to uvek Armani, a rezultati u Evroligi su mu u najmanju ruku razočaravajući: 2017 – 16. mesto (poslednje), 2018 – 15. mesto (pretposlednje), 2019 – 12. mesto. Još gore je što ne dominira ni u italijanskom prvenstvu, kao što to recimo radi Žalgiris u litvanskom gde se ne postavlja pitanje ko će biti prvak, a podsećam da oba kluba imaju istu (desetogodišnju) licencu. Ipak, ne treba zaboraviti na lojalnost Armanija Evroligi i na to da su u godini previranja na relaciji FIBA – Evroliga, svi italijanski klubovi otkazali učešće u Evrokupu (sezona 2016/17) svega nekoliko dana pred početak takmičenja. Na taj način se gotovo cela liga svrstala na stranu FIBA, ali ne i Armani.

Nema dileme da francuska liga zaslužuje predstavnika u Evroligi. Možda je mesto moglo da se pronađe i u formatu od 16 klubova, ali sa proširenjem Evrolige na 18 klubova sasvim je opravdano da Francuska ima svog predstavnika u najjačem takmičenju. Koji su argumenti za ovakvu tvrdnju? Pre svega, ukoliko italijanska liga ima predstavnika, onda je pravedno da ga ima i francuska, ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što ukupno gledano ostvaruju bolje rezultate u Evrokupu, koji je nedvosmisleno predvorje Evrolige. Takođe, francuski klubovi su bili hendikepirani, odnosno žrtve odluke da ne učestvuju u Evroliginim takmičenjima u sezoni 2016/17 kada je došlo do pominjane konfrontacije na relaciji FIBA – Evroliga. Tek godinu dana kasnije su započeli učešće u Evrokupu, da bi se ove godine Asvel plasirao u četvrtfinale u kojem je poražen od Andore. Takođe, o značaju francuskih klubova u Evroligi govori i podatak da su u starom formatu lige imali neretko i dva predstavnika.

Jedino što može biti sporno je činjenica da je mesto u naredne dve godine zagarantovano Asvelu, bez obzira ko bude bio šampion. Francuska liga je specifična po ujednačenom kvalitetu i upravo zato je bolje rešenje da je mesto rezervisano za prvaka Francuske. Nema dominacije jednog kluba. U Evropi ne postoji liga u kojoj je u poslednjih deset godina čak sedam klubova osvajalo šampionat. Upravo je to slučaj u francuskoj ligi. Istini za volju i kada bi se primenjivao princip da šampionu francuske lige pripadne mesto u Evroligi, opet bi ove godine pripalo Asvelu (jer je aktuelni šampion), tako da trenutno oštećenih nema.

U poslednjih devet godina ruski timovi su četiri puta osvojili Evrokup i bilo je pitanje trenutka kada će Evroliga imati tri predstavnika iz VTB lige. Iznenađenje predstavlja činjenica da je „vajld karta“ data Zenitu, pre nego Uniksu ili Lokomotivi, koji su u poslednjih osam godina po jednom osvajali Evrokup, a još po jednom bili finalisti. S druge strane, Zenit je najdalje dogurao do četvrtfinala pomenutog takmičenja. Međutim, ukoliko se posmatra kvalitet koji je Evroliga dobila ulaskom Zenita u ligu, nema sumnje da je gotovo svejedno da li je „vajld karta“ otišla momcima iz nekadašnjeg Lenjingrada, Lokomotivi ili Uniksu, baš kao što nema dileme da ako je neka od evropskih liga po kvalitetu zaslužila tri predstavnika u Evroligi, onda je to svakako VTB liga. Posle Endesa (španske) lige, sigurno najjača u Evropi. CSKA, Himki, Lokomotiva, Uniks, Zenit i Nižnji, kao predstavnici VTB lige, garantuju u svakoj godini borbu za prvaka u oba Evroligina takmičenja.

Za sve zagovornike ideje da ABA liga treba da ima još jednog predstavnika u Evroligi preporuka je da pogledaju rezultate predstavnika ove lige u Evrokupu u prethodne tri godine. Samo je Budućnost u sezoni 2017/18 uspela da se plasira u nokaut fazu, svi ostali su u navedenom periodu završavali svoje učešće u grupnoj fazi. Ove godine je ABA liga čak imala rekordan broj predstavnika – četiri (Zvezda, Partizan, Mornar i Cedevita), ali ni to nije bilo dovoljno da bar jedan „izađe iz grupe“.

Svemu treba dodati i očajan nastup Budućnosti u Evroligi ove godine, jer kako drugačije okarakterisati nastup u kojem se zabeleži 6 pobeda i 24 poraza. U navedenim okolnostima ne samo da nije bilo realno, već je bilo i neopravdano očekivati da Partizan ili bilo ko iz ABA lige dobije specijalnu pozivnicu od Evrolige za sezonu 2019/20. Argument koji je Partizan isticao kao najznačajniji, a to je da je nekada bio prvak Evrope, ima istu težinu kao kada bi to kao argument navela Cibona, POP 84 ili sarajevska Bosna. Svi su bili prvaci Evrope, neki od njih i po nekoliko puta. Stoga je osnovni zadatak sačuvati i ovo jedno mesto koje ABA liga ima, pa makar to bilo i kroz garantovanu „vajld kartu“ što u narednim sezonama i sleduje.

Posle svega možemo konstatovati da izuzetaka ima, ali da su kvalitet tima i rezultati ostvareni u prethodnom periodu imali presudnu ulogu pri odabiru timova koji će nastupati u Evroligi u sezoni 2019/20. Čak i kod klubova kod kojih se Evroliga uslovno rečeno ogrešila, odlučivale su nijanse, ali to svakako neće biti od uticaja na ukupan kvalitet najelitnijeg evropskog takmičenja. Evroliga je ostala neprikosnovena.

Za STV: Miroslav Rajlić i Rajko Delibašić

naslovna foto Izvor: www.aba-liga.com