АКО ЗАБОРАВИТЕ ОДАКЛЕ СТЕ, НЕЋЕТЕ ЗНАТИ КО СТЕ

30/12/2019

Događaji Istorija i religija Kultura i umetnost Srbija i region

ИЗАШЛА ЈЕ КЊИГА „ЗБОГОМ ЗАВИЧАЈУ- РОДОСЛОВ СТАНИШИЋА У ТРАВНИЧКОМ И БУСОВАЧКОМ КРАЈУ“

Уважени магистар правних наука, Јово Станишић из Београда, који је најбогатији део каријере провео у медијима, Новинско-издавачком предузећу и ТВ „Политика“ и Интернешнел компани „Пинк“ (International comapany „Pink“) латио се пера и написао јединствену књигу о родослову Станишића, који су живели, а у малом броју сада живе у Босни и Херцеговини, у травничком и бусовачком крају. Књигу под називом „ЗБОГОМ ЗАВИЧАЈУ“ издала је „Српска књига“ из Руме.

Станишићи су много издржали, али нису сурови рат на крају двадесетог века, у коме су „мирно” расељени, са тихом поруком “Збогом завичају…”,a неки су се “придружили” вечним кућама чувара Завичаја. Родослов … je дуг почившим, а порука наследницима:”Уколико заборавите одакле сте, нећете знати ни ко сте.”

Ова књига управо описује живот обичног човека у двадесетом веку на Балкану, немирном простору, који је од постанка био мета других који су краће или дуже владали њиме, искоришћавајући и продубљујући националне и верске разлике становникa ових простора. У томе је посебно тешка судбина православног српског народа, почев од Раскола хришћанства 1054.године до данас, и ко зна докле.

Аутор је потомак православног рода рођен у Босни и Херцеговини, кроз векове немирном и од многих својатаном, углавном под плаштом ширења чисте вере, насупрот шизматичкој. И када је коначно, у другој Југославији, Босна и Херцеговина, доживела потпуни и складан развој, посебно у сфери националних и верских права, аутор је планирао да напише књигу о Родослову Станишића и тиме их међусобно приближи и ближе представи својим пријатељима, комшијама, познаницима, без обзира на веру и нацију. У томе је, логично, централно место требало припасти Станишићима у бусовачком крају – завичају аутора, укључујући родослов, како Станишића у бусовачком, тако и Станишића у травничком крају.

И, нажалост, ломови се и зову тако што су изненадни, силни и тешко зауставиви.Дошао је тренутак за остварење циљева противника Југославије, а као и много пута у историји, до усијања су довели националне и верске супротности које се, по њима могу превазићи само формирањем националних држава. И Босна и Херцеговина, у жаргону звана малом Југославијом, није се могла одржати. Напротив.

Завичај аутора убрзо је постао поприште сурових борби новоформираних националних војски Муслимана и Хрвата. Отац и мајка су отишли у избеглиштво, кућа је претворена у хумку, а огњиште Станишића у Мерданима угашено, заувијек. Оца су убрзо сурово и зверски убили припадници муслиманске војске.

Овај догађај порушио је све позитивне амбиције и усмерио аутора да пре родослова истражи и обради ”све аспекте који су довели до правог верског рата у Босни и Херцеговини, од историјских, стратешких, геополитичких, вјерских, националних, социолошких, до генеолошких“, као и „на себе преузме обавезу да генерацији којој припада, потомцима и будућим генерацијама објасни зашто су њихова огњишта угашена, породице разбијене, а гробови остали незаштићени”. То је условило и промену наслова, па је, неминовно, раније планираном, афирмативном, наслову, додао префикс Збогом завичају.

Аутор је себи поставио задатак да се позабави историјским, демографским и генеолошким аспектима националних заједница у Босни, касније у Босни и Херцеговини, и, у склопу тога, судбином српског православног народа, коме Станишићи припадају, руководећи се енглеском мудрошћу: “Народ који не зна своју историју, мораће да је понавља.” Бољем разумевању увек сложених националних и верских односа у Босни и Херцеговини аутору је посебно помогло Андрићево сагледавање верских и националних односа у Босни и Херцеговини, објављено у докторској дисертацији Развој духовног живота у Босни и Херцеговини и у делу Писмо из 1920. Андрић каже да је: “…вјерска подјела и подјела на народе”, а „Босна је земља мржње и страха”. Нажалост, седамдесет година касније Андрићев став се обистинио у суровом грађанског-верског рата у Босни и Херцеговини.

Књига „ЗБОГОМ ЗАВИЧАЈУ“, по форми летопис-монографија, са историјским, генеолошким, обичајним и естетским деловима, без чега не би у потпуности било схваћено, је првенствено намењена припадницима и потомцима рода Станишића у травничком и бусовачком крају, али и ма где били, а припадају овом или другим Станишићима.

У историјском оквиру аутор полази од Југославије у којој су сви народи и народности (данас националне мањине, прим. аут.) били равноправни, а даље води читаоца кроз скраћену историју Босне и Херцеговине, почев од 753.године, када се Босна први пут помиње у латинском аналу “Методос”.

Историја травничког и бусовачког краја аутор афирмативно приближава ове крајеве читаоцу, почев од географских, историјских, националних, верских, културних и других посебности, до школских и верских објеката. Посебно место у овом делу има пруга узаног колосека Лашва – Јајце.

У делу о презимену Станишић аутор је истражио генеалогију презимена, време и начин формирања, указујући посебно на значај Дечанских хрисовуља, а у Босни и Херцеговини Шематизма митрополије и архидијецезе (духовна област) Дабробосанске епархије из 1882.године, настојећи да утврди ко је родона-челник презимена.

Родослов Станишића је, поред историјског, најважнији део и изазива код читалаца овог рода посебну пажњу, а код многих ће изазвати потребу да се упусти у даље истраживање. Ради лакшег сналажења читалаца, на почетку су појмовно одређени племе, братство, сродство, род, родослов и рођачки односи.

Поглавље о Станишићима у дијаспори описује где и како су отишли, као економски мигранти и расељена лица и колико су успели очувати свој национални, верски и културни идентитет.

Обичаји су логичан део теме о Станишићима и потврда како су успели да сачувају своју крсну славу, Божић, народни збор, народне песме и народне ношње.

Друга презимена и комшије је део који сликовито потврђује да су Станишићи складно и толерантно живели са својим комшијама католицима – Хрватима и Муслиманима, по правилу у мешовитим насељима, и да им различитости нису сметале. Напротив.

Део о вечној кући Станишића је необичан, али нужан. Већ сада то је једини доказ да су у том крају живели Станишићи. Будуће генерације ће само на основу крстова-спомен обележја сазнати ко су им били преци и где почивају. Аутор при крају књиге шаље поруку свом сину, али притом мисли и на све синове, који живе у расејању. Они морају да се баве културом сећања, не треба никад да забораве на своје корене и порекло одакле потичу. А порука гласи:

-Прошлост не можемо променити, она је прошла, али …Сине мој, наследниче, не заборави ко су ти преци, и одакле, и колико можеш сачувај успомене. Ти си велеграско дијете, али те ипак молим, шта год ново сазнаш, допиши и објави, твој род ће ти бити захвалан. Дјецо наша, рођена у туђој земљи, под туђим небом и кровом, гдје стасате, учите причати, читати и писати туђе језике, нађите мало воље и времена да саазнате одакле сте, који језик се говорио у вашој Отаџбини. Ваши родитељи ће вама испричати гдје су они рођени, проходали, проговорили и шта им је остало у срцу и души. Питајте их чага се највише сјећају, рећи ће вам, највјрероватније сузних очију. Неке с твари нећете разумети као што је жал за сестрама, браћом или сјећање на бакине топле очи или дједове грубе и жуљевите тежашке руке. Када дођете у њихове године разумјеће. Упамтите, уколико заборавите одакале сте, нећете знати ни ко сте. Народе мој, цијените себе и своје, а истовремено цијените и поштујте друге који се од вас разликују. Нека вас различитост спајају а не раздвајају. У томе је будућносто свијета.

Ко ја аутор? Јово Станишић је рођен 7. октобра 1952. г. у селу Мердани, Општина Бусоваача, Босна и Херцеговина. Био је четврто од деветоро дете, а трећи син племенитих родитеља, мајке Госпове, која је била домаћица и оца Војислава Воје, службеника Југословенских железница у Железничкој станаици Лашва, на прузи Шамац – Сарајево, између Зенице и Какња. Станица се налазила на десетом колометру од Зенице ка Сарајеву. Основну школу Јово Станишић је завршио у месту рођења, средњу у Сарајејву, а Правни факултет у Београду на којем је и магистрирао. Цели радни век је провео у Беораду, где је пензионисан 2014. г. Најбогатији део каријере провео је у медијима, у престижном Новинско-издавачком предузећу „Политика“, Телевизији „Политика“ и Интернешнл компанији „Пинк“ (Internacional company „Pink“). До сада је објављивао рецензије за романе, путописе и приповетке аутора Живка Јаневског Шарског из Београда. Књига, „Збогом завичају“ му је прво књижевно дело, а како је примљено код љубитеља писаних речи верујемо да ће их још бити.

Уместо поговора, аутор каже: У српском роду огњиште је знак уздизања породице, мјесто окупљања, бесједе, весеља и туговања. За српски род огњиште је било и остало исто што и олтар у цркви. Поред огњишта се српски род окупљао, дружио, славио, туговао, исповједао и заклињао, а огњиште се никада није гасило. То је увијек иритирало злобнике из чега је и настала клетва “Дабогда ти се огњиште угасило.” . Да ли је гашење огњишта Станишића у травничком и бусовачком крају резултат судбине или тихог планског вјековног антиправославног дјеловања, окончаног суровим вјерским ратом деведесетих година прошлог вијека остаће, бар за сада, без одговора. Стихови који слиједе тихи су протест аутора и показују његов однос према своме огњишту.

Песма, коју је написао , „Збогом завичају“, израз је ауторовог односа према завичају и дубоког протеста што га је изгубио:

Стазом уском, кривудавом сувом, утабаном од давних времена,

ходим споро заокупљен сетом, тражим оно чега више нема.

Стаза дуга k’o да краја нема, не помажу ни кораци дуги,

сваки корак једна успомена, сачувана од тешког бремена.

Подсјећа ме на времена давна, кишних дана и ледених зима,

тешког блата и леденог снијега, подсјећа ме на времена славна.

Бреме тешко, ал’ се с’ њиме носим, пазим добро да ме не обузме,

kao да му помало пркосим.

Сунце сија, a oблак га прати, чини ми се да ми дрштво прави,

ил’ поруку са небеса шаље, све опрости, aл’ не заборави.

Пребирући по сјећању своме, не осјетих како вријеме лети,

задовољство од умора јаче, лијека нуди срцу рањеноме.

На улазу у имање наше, пут се шири k’o да се радује,

добро дoш’o, k’o да неко маше, и топлим ме гласом довикује.

Пред очи ми дође мајка моја, испред куће излази и гледа,

ko то стиже, jaвио се није, a мајка га већ дуго погледа.

Ни лавеж се Лесијев не чује, домаћину да најави госта,

и он негдје вјечито мирује, и он тужна успомена оста.

Постах свјестан истине сурове, никог нема, нити ће га бити,

поврати ме у тренутке ове.

Стигох најзад на кућиште тужно, обузе ме јад и туга нијема,

шта гледати, а не заплакати, у налету тужних успоменa.

У близини огњишта срушеног, у улози нијемога чувара,

испод крошње старог бијелог граба, вода чека свога господара.

Брзо сватих да ничега нема, куће нема, укућана нема,

нема ватре нема ни огњишта, сем тишине овдје нема ништа.

Ни орлови више не слијећу, нема хране, a нема ни воде,

ничег нема сем нијеме тишине, готово је, све је пусто роде.

Ни камена мога више нема, зарасто је у траву голему,

a био је дио мог дјетињства, много ствари ја дугујем њему.

Oн је био чобанска столица, док се снијег около топио,

миран кутак за добро читање, ништа мање за дуго маштање.

Добар видик пружао је мени, на планине, вароши и села,

ријеку Лашву како се зелени.

Okренух се око себе укруг, k’o намјерник што се неком нада,

oj oгњиште опасано тугом, вратићу се али не знам када.

После магле, kao и некада, угријаће са истока сунце,

oдјекнуће свирале чобана, пјесме старе у смирају дана.

Земљо родна, успомено моја, кoлико си пута прекопана,

кoлико си пута покошена, јoш си више пута оплакана.

Koлико је зноја проливено, кoлико је коса поломљено,

koлико је пластова садјевено, koлико је слава очитано,

koлико је снаја дочекано, само ти си свједок свему томе,

oj oгњиште лијеку срцу моме.

Стада су те одувјек газила, звона су се надалеко чула,

носталгији лијека морам наћи, примирити ријеку успомена,

бол у души да не буде јачи, oj, oгњиште зар те више нема.

Kaд бих знао да ћу лијека наћи, с огњишта се не бих хтио маћи,

почео бих овдје живот нови, тако би се остварили снови.

Јово Станишић завршава: -Ово скромно штиво /“Збогом завичају“/ је данас, на Васкрс, 8.априла 2018. године, заливено сузама аутора, након што је, сасвим случајно, на телевизији емитована најава о скупу избјеглица, православних Срба, који ће се одржати у Братунцу 14.априла, на коме ће се презентовати народно стваралаштво из завичаја. Буру носталгичних завичајних осјећања аутора изазвала је пјесма гостију, уживо, “Волим руже волим цвјетна поља, Сарајево успомено моја”, oтпјевана како се пјева у бусовачком крају.

НАРАВОУЧЕНИЈЕ: Књига Јове Станишића „Збогом завичају“, која се бави културом сећања чува родослов Станишића. Она има планетарну вредност и поруку. Књига је је у исто време пут и смерница за многе наше људе, који данас живе у расејању, не само ван матице Србије у суседним државама, већ раштркани по Европи, али и по многом далеким континентима у Северној и Јужној Америци, Аустралији, Азији, Африци … Многи су отишли под присилом у свет из родног краја због ратних догађаја, прогнани из завичаја. Они не смеју да забораве одакле су, ко су, где су им корени. Неки ће можда због носталгије да се врате у родни крај, али, они који одлуче да остану у туђини дужни су да својим потомцима оставе у завет и кажу одакле потичу. Рат на просторима бивше Југославије је највише зала нанео Србима, који су живели у свим републикама. Највише су погођени Срби у Хрватској, БиХ, на Космету, где су били и најбројнији. Многима је матица Србија сада нова кућа, а бројни Срби, наши сународници су нашли ново уточиште по свету. Некада је у СФРЈ је живело око 12.000.000 Срба, а данас ван некадашње заједничке државе живи око 5.000.000 Срба! Зато је ово Станишићево књижевно дело путоказ да сви, колико могу и умеју својим записима, књигама, фотографијама, сачувају, оставе траг о свом пореклу, родослову, завичају. Јер, уколико забораве одакле су, неће знати ко су. А ми бисмо још додали: само оно што је записано (на папиру, фотографији) остаје вечно!