КАМЕН СА НЕБЕСА

У недељу, око два часа после ручка, чуо сам неки особени јаки пуцањ услед кога се прозори на мом стану мало затресоше.

КАМЕН СА НЕБЕСА

“Близу Алексиначке Бање чула се жестока пуцњава. Неки нађаху да су Турци, други да је вулканска сила земљу провалила, а многи се сетише врелога камења за које наш народ из предања зна да по кадшто с неба на земљу пада.“

„Званична извешћа и четири комада камења од министра унутрашњих дела дата нашем кабинету на чување, показаше да је то одиста метеорско камење.“ – рекао је Јосиф Панчић на седници природно-математичког одсека Ученог друштва, априла 1879. „Сокобањаски метеорит, тим је именом наука поздравила новог госта, што се ономлане на српску земљу спустио”, саопштава Јосиф Панчић у своме раду који је штампан 1880. год.

Према Панчићевом опису пад метеорита пратиле су три јаке експлозије, затим се појавио густ облак дима и уз тутњаву чуло се звиждање метеорског камења кроз ваздух. Падала је камена киша, а Панчић наводи речи очевидаца који тврде да се ужарена кугла видела на даљини од 60 километара.

Распаднути комади пали су на простор између села Шарбановац на северу бањске котлине, Сокобање на југу и планине Девице, на истоку, а примерци су сакупљани на подручју дугачком 16 и широком четири километара. Највећи камен тежине 38 килограма пао је северно од Сокобање на њиву Ђоке Живковица. Други по тежини (16,3 кг), пао је северозападно од Сокобање, на Вукашиново поље, а трећи источно од Шарбановца, на њиву Милете Јефтића.

И други “српски” метеорит који је 19. октобра 1889. пао у рејон планине Јелице код Чачка, „…Треснуо је на земљу у време ручка. У недељу око два часа после ручка чуо сам неки особени јаки пуцањ услед кога се прозори на мом стану мало затресоше, а у исто доба нешто тупо на тавану бупну.

Уверив се да се на тавану ништа особито није десило, престанем о томе мислити, докле пред вече не добих из Министарства унутрашњих дела копију депеше у којој пише да је земљу засуло некакво камење”, – гласи белешка из једне од старих књига које се чувају у Природњачком музеју.

Јелички метеорит је други проучени и описани метеорит у Србији. Пао је 19. октобра 1889. год. у 14:30 часова у подручју чачанског округа. У правцу североисток-југозапад расуло се камење укупне тежине 30,830 кг, а простор на коме су метеорити пали имао је облик елипсе дужине 8 км и ширине 5 км. Највећи примерак, 8,555 кг, пао је у Јежевици.

Сакупљени делови метеорита дати су на испитивање Јовану Жујовићу, професору Велике школе. Кабинет Велике школе је Природњачком музеју пoклонио примерак тежине 7,380 кг који се и данас чува у збирци.

Јован Жујовић

Српска краљевска академија (1886 – 1947) Установљена је Основним законом који је скупштина изгласала, а краљ Милан Обреновић обнародовао 1. новембра 1886. год. Прве академике поставио је „високом уредбом” краљ као заштитник Академије. Првом свечаном скупу Академије 22. фебруара 1888. год. обратио се писмом, са самртничке постеље, први председник Јосиф Панчић, саопштавајући своје мисли о будућем раду Академије.

Јосиф Панчић

Неке мисли из тог писма сачувале су актуелност у целокупном каснијем развоју Академије: „… да се наша Академија у својим радовима руководи само истином и строго научном објективношћу и да се никада не поводи за којекаквим веровањима и струјама које кад време или социјалне прилике на површину изнесу…” и „… да се у списима Академије сачува чистота нашег лепог језика”.

Рад у Академији одвијао се у четири одсека: природних наука, философских наука, друштвених наука и уметности. Новина у раду Академије била је покретање систематских научних истраживања и руковођење њима.

Првих осам редовних професора Београдског универзитета, 1905. године: cеде, слева: Јован Жујовић, Сима Лозанић, Јован Цвијић, Михаило Петровић Алас; стоје, слева: Андра Стевановић, Драгољуб Павловић, Милић Радовановић и Љубомир Јовановић.

У Србији је геологија уведена 1794. када је професор Андрија Волни почео да је предаје у Карловачкој гимназији. У високом образовању одомаћила се 1849. У Лицеју (претеча Велике школе у Београду, предавао Вук Маринковић који је написао уџбеник за јастественицу 1851. са одељком посвећеним геологији. Када је Јосиф Панчић 1853. указом кнеза Александра Карађорђевића постављен за професора постала је посебан предмет.

Геолози то раздобље споштовањем зову Панчићевим добом. Као научна област и струка убрзано серазвија од друге половине 19. века, тако да се оснивачем геолошке школе сматра Јован Жујовић (1856-1936), који је окончао студије на Филозофском факултету (Природно-математички одсек) и наставио школовање на Сорбони где је у јулу1879. са запаженим успехом положио завршни испит.

Познатим приступним предавањем Јована Жујовића (сјединио три подручја – минералогију, геологију и палеонтологију) 16. децембра 1880. званично је отворена Катедра за геологију и минералогију. Снагом своје личности, воље, широког образовања и талента, он је основао Минералошко-геолошки кабинет, покренуо студентски семинар и ђачке геолошке конференције, учествоваоу раду Српског археолошког друштва.

Истовремено је прикупљао стене и фосиле за израдупрве геолошке карте Србије (1882, 1886, 1889). Српско геолошко друштво изникло је спонтано, произишавши из ђачких конференција, а седиште се до 1952. налазило у Капетан-Мишином здању. Окупљало је интелектуалну елиту Србије различитих занимања, чији су прилози објављивани у„Записницима” (часопис који излази од 1897. год. до данас), па тако наилазимо на написе књижевника Бранислава Нушића.

Мика Алас – Сима Лозанић

Чувеним приступним предавањем академика Јована Жујовића, оснивача геолошке школе у нас, председника Српске краљевске академије и научника светског угледа, она је у Србији званично уведена пре 130 година.

Драгољуб Павловић – Јован Цвијић

Крајем деветнаестог века професор Велике школе Јован Жујовић, је у оквиру природних наука већ установио редовне курсеве из области геологије. На бројним скуповима његови тадашњи ученици одржавали су тзв. ђачке конференције, тј. предавања, вежбе, дискусије, критике и размењивали идеје о геолошкој грађи земље, па је постепено је из тих сусрета произашла потреба да се установи један термин за редовне састанке.

Први такав збор (скуп) одржан је 10. фебруара 1891. год. (по Јулијанском календару), у згради Велике школе у Београду, а учесници су одлучили да оснују друштво са превасходним задатком “да геолошки проучава српске и остале земље Балканскога полуострва и да своје чланове и остале заинтересоване обавештава о достигнућима геологије и сродних наука”.

Професор хемије на Великој школи Сима Лозанић, често је на овим састанцима приказивао резултате својих истраживања, па је приликом излагања свог саопштења у Немачкој, ову организацију једноставно назвaо: „Српско геолошко друштво”. Под тим називом оно траје већ више од 120 година. Мора се нагласити да је у то време у Србији од „учених друштава” постојало само Српско лекарско друштво, наше геолошко друштво спада у најстарије научне организације Србије. Међу геолошким удружењима оно не само да је најстарије на Балкану, већ је и у целој Европи, јер у то време је постојало само неколико сличних друштава.

Андра Стевановић – Љубомир Јовановић

Кроз своју историју Друштво је окупљало бројне истраживаче, а многи од њих су оставили врло значајан траг у српској, али и у светској науци. Поред Јована Жујовића, оснивача Друштва, Министра у неколико влада, Ректора Велике школе, Председника Српске краљевске академије, чланови су били и Јован Цвијић, Председник Српске краљевске академије, Сава Урошевић, Ректор Велике школе, Милутин Миланковић, светски ауторитет у области климе и небеске механике и један од наших највише цитираних научника, затим Владимир Ласкарев, један од најугледнији европских геолога и бројни други. Од првих осам професора Београдског универзитета тројица су били чланови Српског геолошког друштва.

Круном научног рада Јована Жујовића сматра се монографија „Геологија Србије” (1893), сачињена на основу материјала које је лично прикупио, чиме је нашу земљу уврстио у мали круг европских које су у геолошком погледу биле проучене још крајем 19. века. Од многих његових доприноса треба издвојити „Прегледну геолошку карту Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1:500 000)” и приказ целокупне геологије у Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој.

Написао је изванредан уџбеник опште геологије у којем је протумачио дотадашња знања из ендодинамике и егзодинамике. Направио је класификацију наука, за коју је филозоф Андрија Стојковић написао да је најзначајнија у природниим и другим наукама до наших дана. Када је 1905. постављено првих осам редовних професора Универзитета, именован је и Јован Жујовић. Биран је за редовног и почасног члана многих домаћих и иностраних друштава и академија.

Посебно је ценио признање сарадника и ученика који су му поводом тридесетогодишњице СГД-а поклонили геолошки чекић, на чијој су дршци и данас читљиви потписи. Реликвија се чува у свечаној соби Рударско-геолошког факултета у Каменичкој улици, у којој су сачувани многи докази богате историје српске геологије: слике, столови, књиге, признања, лична документа, архиве и други предмети… Више од две стотине научних дисциплина из геологије предаје се на универзитетима широм света, од којих многе и на Рударско-геолошком факултету у Београду, које покушавају да одговоре на многа питања из неколико милијарди година дуге Земљине прошлости. Геологија нас, дакле, учи да проникнемо у дубину времена.

Жујовићи се презивају по Жују, претку светле „жуте“ косе, који је живео у XVII веку. Његов син звао се Никола Пипер, извесно зато што су пореклом били из Пипера . Син Николин је Радован Жујовић, чији син Груја Жујовић је отац бимбаше Јована Жујовића, Миленка Жујовића и једне кћерке која је била удата за Дели-Марка Коматину, родоначелника Дели-Марковића. Жујовићи су пре досељавања у Шумадију живели у Коритима, између Пештери и Сјенице). Због подршке Првом српском устанку, Жујовићи су кажњени од турске власти, а један део мушких чланова породице је затворен. Ослобођени су приликом Карађорђеве офанзиве у Рашкој 1809, након чега су се преселили у тадашњу ослобођену Србију. Неки од Жујовића су се населили на планини Јешевцу, у Гружи, где су остали до 1826, када су се преселили у Неменикуће на Космају .

Бимбашу Јована Жујовића је Карађорђе поставио за заповедника избеглица из сјеничког краја. Његов братанац је пуковник Младен М. Жујовић, министар војни, државни саветник, чији син је Јован Жујовић, геолог и политичар а унук четнички потпуковник Младен Жујовић, српски правник и политичар, четнички потпуковник, адвокат. Био је потпредседник Српског културног клуба.

За време Другог светског рата био је члан четничког Централног националног комитета. Од 1943. био је делегат четничке Врховне команде за Далмацију. После капитулације Италије побегао је у Италију одакле се пребацио на Средњи исток, а затим у Француску. После рата је остао у емиграцији. На Београдском процесу је осуђен на смрт.

Јован Жујевић рођен је у Брусници 18.октобра 1856. као син начелника округа Рудничког Младена М. Жујовића (1811—1894) и Јелене, рођене Данић. Основну школу завршио је у Неменикућама и Београду, а гимназију у Београду, а затим Природно-математички одсек Велике школе 1877. После тога школово се у Паризу. Српски геолог, оснивач геолошке науке у Србији, професор Београдског универзитета, председник Српске краљевске академије и први председник Српског геолошког друштва. Активан политичар – министар иностраних дела и министар просвете и црквених дела, специјални изасланик српске владе у Паризу за време Првог светског рата.

Академик Јован Жујовић свој први орден Св. Саве III степена добио је 1893, затим француски орден Officier de l’Academie 1898, Медаљу за успомену на четрдесетогодишњицу Велике Светоандрејске скупштине 1899, Орден Св.Саве I степена 1910, Орден Белог орла IV степена 1911, француски орден Grand officier de l’ordre national de la Legion d’honneur 1911, Крст милосрђа 1914. и бугарски Орден за грађанске врлине. Био је ожењен Станом (1865—1889), ћерком пуковника Косте Бучовића и Софије. Стана је била дворска дама краљице Наталије, нису имали деце. Умро је 19. јула 1936. у Београду.

Јован Жујовић Панчићев најбољи ђак и најписменији природњак Рођен исте године када и Никола Тесла, Стеван Мокрањац и војвода Степа Степановић, Јован Жујовић стоји у првом реду најзначајнијих природњака које смо имали, са Јованом Цвијићем, Симом Лозанићем, Милутином Миланковићем, Иваном Ђајом, Јованом Караматом…” Жујовић се појавио непосредно после ослобођења од Турака, кад је дошло до бума српске памети, до вулканске ерупције српске интелигенције и српског духа уопште, који је вековима био заробљен”. Жујовић је по много чему био јединствен : зналац језика, вредан, поштен, спреман да се жртвује, патриота до краја у практичном смислу.

Пошто је био из имућне породице, отишао је у Париз да настави школовање. Уписао је геологију, код тада најбољих геолога, професора Мишела Левија и Фукеа, и паралелно студирао антропологију код Пола Броке, оснивача краниологије, науке о лобањама, и писца познатих публикација из те области, и Габријела де Мортијеа, једног од тадашњих светских ауторитета за праисторију. Када се вратио у Београд 1880., био је не само најученији геолог, петрограф и минералог него и најученији антрополог. То се одмах и показало. Жујовић је из Париза донео први поларизациони микроскоп у Србију, само двадесетак година после увођења микроскопа у петрографска проучавања. Он је са невероватним еланом кренуо у геолошко проучавање Србије.

Оснивач установа Браћа Миленко, Јован и Јеврем Жујовић Пре Жујовића само су два странца, барон Јохан Готфрид Хердер и Ами Буе, проучавали геологију Србије. Хердер је на позив кнеза Милоша путовао десет недеља по Србији, 1835. године. Није могао много да уради, своја запажања је преточио у књигу Рударски пут по Србији 1845. , док се Буе боље припремио за путовање по европској Турској. Учио је српски језик и био у преписци са Вуком Караџићем.

Путовао је три године и оставио значајно дело Европска Турска у четири тома. Буево дело, на жалост, никада код нас није преведено, мада су га и Аустријанци, крајем 19. века превели на немачки. Била је то најбоља студија о Балкану, о фолклору, обичајима, старинама, географији, геологији). Панчић је доласком на Лицеј 1853. предавао све природњачке предмете, али се геологијом није могао озбиљно бавити. Ипак, написао је први уџбеник Минералогија и геологија 1867. који је био компилација страних књига. Панчић је у њима доста пажње посветио терминологији, а неки термини које је он увео одржали су се до данас.

Када је ову катедру преузео Жујовић, за кратко време је урадио многе ствари. Основао је Геолошки завод Велике школе, написао прве уџбенике 1887. и 1889., објавио многе радове у страним часописима, али и у Геолошким аналима Балканског полуострва које је покренуо 1889. године. Они и данас излазе. Српско геолошко друштво је основао 1891, а пре тога је објавио прву геолошку карту Србије(1884., 1886). Проучавајући геолошки Србију, Жујовић је обишао и околне земље, да би имао бољи увид у укупне геолошке прилике. Та путовања су му послужила и за скупљање узорака за збирке Велике школе. Чувени је његов поклич „ За Музеј српске земље“. Он је практично био главни покретач оснивања Природњачког музеја 1895. године.

Јован Жујовић је још 1883. године, са групом учених људи, основао Српско археолошко друштво, а годину дана касније часопис Старинар. Може се рећи да је он један од оснивача археологије и писац прве археолошке књиге „Камено доба“ 1893. Када се прочита та књига, човек мора да буде импресиониран како је он био веома добро информисан о тадашњим антрополошким и археолошким знањима у свету.

Геологија Србије Жујовићево Камено доба било је незаобилазна литература, чак и кад су уследила нова открића, па и данас, за сваког ко хоће да упозна историју археологије у Срба. Његов леп језик, јасан стил и лого Српске књижевне задруге доприносили су да уђе у многе куће па се и ово дело доста читало. У дописима о антрополошким достигнућима које је из Париза слао Жујовић је дао подстицај да се ова наука касније развије. У једном је писао о антропологији на париској великој изложби. После Првог светског рата објавио је у Гласу Српске краљевске академиј 1921. рад о краниологији Хрвата, који је започео још за време студија.

За двадесет година у науци успео је да уради оно што се у другим земљама ради читаво столеће. Проучавајући разне геолошке појаве спремао се за остварење свог животног дела Геологија Србије. Прву књигу је објавио 1893, другу 1900. године. Појавом Жујовићеве Геологије могло је да се каже да је Србија геолошки проучена у основним цртама, што је мали број европских земаља постигао у то време. Почетком века више је почео да се бави политиком. Био је активни учесник у политичким догађајима тога времена. Постао је сенатор, па министар спољњих послова, па просвете и црквених дела. Године рата је провео углавном у Француској, где је организовао школовање српске омладине, држао предавања и као Цвијић и други интелектуалци, помогао да се створи повољна слика о Србији.

Од 1915. до 1921. године Жујевић је био председник Академије. Разочаран после рата у политику, враћа се науци, пише уџбеник Опште геологије 1923, затим у СКЗ објављује две популарне књиге Постање земље и наше домовине, где је дао прву геолошку карту Југославије и популарисао геологију и геолошке прилике у новој државној творевини. У Поучној библиотеци објавио је Извори и бунари 1931. , у којој за широке народне масе пише о томе како водити рачуна о квалитету воде, како копати бунаре и о низу других практичних ствари. Жујовић је од 1880. године па до смрти био неприкосновени ауторитет у геологији – али није био диктатор.

Владимир Д. Ласкарев – Јаша Продановић – Милутин Миланковић

Како су његови ученици завршавали студије, он им је несебично препуштао једну по једну област геологије. Светолику Радовановићу је уступио палеонтологију, Сави Урошевићу петрографију, Цвијић се поред географије посветио и геоморфологији. Он је своје најбоље ученике увео у Академију, и Петра Павловића, касније директора Музеја српске земље, и Владимира Петковића, али их је, на жалост, скоро све надживео.

Петар Павловић – Владимир Петковић

Вуков настављач Жујовић је оставио и своје дневничке белешке које су веома занимљиве, вероватно и за будуће генерације. Дневници у издању Архива Србије нису комплетно штампани. То је избор у коме говори о политичким и друштвеним догађајима којима је био сведок. Недавно је штампан Дневник из Неменикућа, где је његова породица имала велико имање.

Он је тамо имао и кућу, коју је у част своје рано преминуле жене Стане назвао Вила Стана. Бележио је најразличитије догађаје и факта. Можда је то једно од најбољих сведочанстава о нашем селу с краја 19. и почетком 20. века. Педантно је бележио све податке па се дневник данас може читати и са социолошког и етнолошког или историјског аспекта.

Сава Урошевић – Иван Ђаја – Јован Карамата – Александар Белић

Може се рећи, да је Панчић био најписменији природњак. Ђура Даничић му се из Загреба обраћао молбама да му помогне у неким језичким недоумицама у састављању Рјечника ЈАЗУ. Као Панчићев ђак, Јован Жујовић је био начитан и одлично знао српски језик, бринуо о језику и стилу у својим текстовима. Панчић, Жујовић, Цвијић као природњаци били су прави Вукови настављачи и обогаћивали су језик у природним наукама, којима Вук није могао да се бави. А како су то теренске науке, они су путовали по Србији и увек били на извору чистог народног језика. У том духу су и стварали географску, геолошку па и ботаничку терминологију.

Морал пре свега Када се сећамо Јована Жујовића, ваља поменути да је стално имао на уму морално стање народа. Говорио је да је, после Првог светског рата, дошло до моралног пада, говорио је о слободи штампе, о слободи новинарства. Жујовић је обележио време од 1880. до 1936., што се види и по изјавама Јаше Продановића и Александра Белића. Белић је, на пример, написао да је Жујовић био такав да се на њему могла заснивати читава култура једног народа, а Јаша Продановић да је био један од најморалнијих, најистрајнијих и најпоштенијих наших људи који су се бавили науком и политиком.

Za STV USA Siniša Mijatović

foto: privatna arhiva