УРУЧЕНА НИН-ова НАГРАДА

за роман “Оно што одувек желиш” у Скупштини Београда уручена НИН-ова награда

Гордани Ћирјанић за роман “Оно што одувек желиш” у Скупштини Београда уручена НИН-ова награда. Награда критике НИН-а за најбољи роман године додељује се од 1954. године, а први добитник је био Добрица Ћосић. Ћирјанићевој је награду у Скупштини Београда уручио главни и одговорни уредник НИН-а Небојша Спајић, а покровитељ НИН-ове награде, компанија “Телеком Србија”, даровала је милион динара, које је у облику великог чека књижевници уручила директорка сектора за односе са јавношћу компанија, Милица Марковић. Роман „Оно што одувек желиш“ објавила је Народна књига из Београда, НИН-ов жири критике одабрао је већином од три према два гласа.

“Усуђујем се да кажем да је НИН-ова награда данас можда важнија него пре. Зато што у Србији више не постоји књижевни живот који се некад одвијао кроз агилне листове и часописе, профилисане трибине и дружења у кафани, зашта су чак и писци имали новца…. у тренутку када је вредновање књижевности препуштено новинарима, издавачима, трговцима и пљуцкарошима, књижевне награде су остале, можда, једини мост између писца и готово слуђеног читаоца коме се нуде у истом паковању добра, осредња и петпарачка литература….” – Гордана Ћирјанић

ОДЛУКА ЖИРИЈА ЗА ДОДЕЛУ НИН-ове НАГРАДЕ – Жири у саставу: Васа Павковић (председник), Александар Илић, Младен Сукало, Љиљана Соп и Милета Аћимовић-Ивков на својој завршној седници, 17.01.2011. године, одлучио је да НИН-ову награду критике за најбољи роман на српском језику, објављен у 2010. години, додели Гордани Цирјанић за роман „Оно што одувек желиш” у издању Народне књиге из Београда. За роман Гордане Цирјанић гласали су Љиљана Шоп, Александар Илић и Милета Аћимовић Ивков. Младен Сукало је свој глас дао роману ,,Ми различити” Веселина Марковића, а Васа Павковић је гласао за роман Владана Матијевића „Врло мало светлости”. У ужем избору били су још и романи: „Госпођа Олга” Радована Белог Марковића, „Испод таванице која се љуспа” Горана Петровића и „Камен близанац” Зорана Петровића.

Роман Гордане Ћирјанић одликује се високим стилом и провокативном тематизацијом савременог доба. Главнијунак романа „Оно што одувек желиш” Слободан, рекапитулира свој животни пут у зрелим годинама, после сложеног егзистенцијалног искуства које подразумева и странствовање у Лондону и Спанији, где је радио у телевизијским екипама тзв. ријалити шоуа. Промишљајући утицај модерних медија на свакодневицу али и судбине људи, београдска списатељица у свом четвртом роману портретише савременог интелектуалца као биће распето између жеља и могућности, између инстиката и емоција, стихије савремености и окова традиције и историје. Жири за доделу НИН-ове награде сматра да је роман „Оно што одувек желиш” ванредан допринос српском роману на почетку новог века. НИН-ова награда за роман године се додељује под покровитељством Телекома Србије.

ТРАЈАЊЕ И ИСТИНА – „У једном есеју Оскара Вајлда, који је превела Гордана Ћирјанић, записан је и овај уопштавајући исказ: „Али никада свету неће досадити да посматра узнемирену душу како на своме путу запада из мрака у мрак.”. Ту узнемирену дупгу на замраченом путу, ова је списатељица у роману Оно што одувек желиш оживотворила у лику још једног типизораног јунака нашег доба у чије име је, колико и у сам наслов романа, упусана знатна доза ироније. А прича о таквој осетљивој и освешћеној души опомињуће је окренута лицу нашег времена у коме су, тако очигледно, темељно и опсежно, унижене, угрожене и закинуте бројне вредности хуманитета.

Слободан, јунак-наратор, сумирајући властити живот препознаје вршне његове тачке и, прозирући узроке сопствене калварије, са знатне временске дистанце долази у посед важних, диференцијалних сазнања. А та сазнања нису само важна за драматично расплитање његовог судбинског клупка, већ су она репрезентативна и за само искуство савремености која је индикативно обележена свеприсутношћу, снагом и утицајем медија. Тај утицај овај траги-комични јунак, притешњен самштином и разапет између свести и савести, разума и осећајности, одсудно препознаје и веома сугестивно именује као „врхунску варку”.

О тој епохалној опсени чији смо и сами сведоци и засужњеници, у овом сложеном и ангажованом роману динамично грађене приче која се, местимице, поентира дискретним и умним психо-социјалним увидима, непретенциозно и уверљиво је све време реч Она одлучујуће опредељује судбину његовог патњи обреченог, резигнираног јунака, једнако колико боји и његов укупни смисаони хоризонт. Због тога је и постало могуће да, будући трајно обележен осећањем безизлазности и губитништва, јунак овог романа који, по аналогији, бива доведен у везу са једним јунаком романа Милоша Црњанског, у својој исповести посредо изведе и интелектуално-критичку вивисекцију оног вида савременог инертног живота који се рђаво осмишљава непрестаним уживањем у садржајима популарних телевизијских програма.

Драма једне судбине која се скоковито развија и трагички реализује између стварности и привида, базична је сижејна окосница ове, књижевно-уметнички веома вешто и уверљиво изведене, вишеслојне романескне приче. У њој је тематска актуелност мотивисано спојена са интелектуалном субверзивношћу у којој се јасно очитује и усмерена стваралачка намера да се буде сведок једног смутног доба, разазнатљивог и по свеопштој кризи вредности и морала. Отуда се чини да нас се оно што је положено у његову садржинску основу вишеструко тиче. Јер, истина се може превидети и замаглити, али се њено коначно дејство не може избећи. Из тог разлога и чуде нека актуелна, а непримерена и неаргументована, спорења која имају за циљ трајну промену културног обрасца и одступање од елементарних чињеница националног језичког и културног идентитета. Са њима, у овом повлашћеном тренутку, а и уопште, није потребно ни вредно полемисати. „За онога – каже овде са разлогом помињани Оскар Вајлд – ко је толико немаштовит да производи доказ како би поткрепио лаж, боље би било да од почетка говори истину.”. Јер су, треба то накнадно истаћи, светлом лицу истине постојања и мишљења, као и могућности да се она спозна и досегне, окренуте и запитаношћу и сумњом, али и притајеном вером у могућност повољног исхода, трајно прожете странице ове књижевно-уметнички успеле, провокативне и вредне књиге. Због тога је овде, са најбољим разлозима и у доброј вери, издвајамо и награђујемо.“ – Милета Аћимовић Ивков.

фото : Ратомир Гавриловић – инфо : Синиша Мијатовић