PAVKOV VRATIO “SLAVNE DANE”

“Hej Pavkov, skoči i daj go’ glavom…!“

Orilo se  nakon utakmice još dugo i ne samo na stadionu Rajko Mitić, već i na ulicama glavnog grada. Na jednoj strani, osmeh i pesma, a sa druge šok i neverica. Koliko su igrači Crvene zvezde bili srećni, toliko su Liverpulovi fudbaleri bili indisponirani i “u čudu“.

Pavkov heroj “Delija“… Miloje “poKlopao“ taktikom Klopa… Vicešampion Evrope poražen u grotlu “Marakane“… samo su neki od mogućih naslova koji su prolazili kroz misli novinarima dok su užurbano kucali svoje tekstove kako bi uveličali proslavu pobede. Čak su i brojne naslovnice svetskih medija posvetile pažnju “čudu na Marakani“ i debaklu britanskog velikana, koga mnogi ove godine gledaju kao jednog od glavnih pretendenta za naslov prvaka Lige šampiona.

A, nije bilo tako do pre samo dva dana. Engleski tim je u Beograd doputovao uveren u svoju snagu, predvodjen sjajnim nemačkim stručnjakom sa klupe i maestralnim Egipćaninom, liderom na terenu. I kako oni, tako i britanska, a i srpska štampa nakon deset golova u mreži Borjana u predhodne dve utakmice, nisu očekivali da sem pobede Liverpula može da se desi neka druga mogućnost. A, kolika je bila verovatnoća, procenile su i kladionice koje su bile ubedjene u pobedu “Redsa“, ekipe koja na tržištu vredi 25 puta više od srpskog šampiona. Medjutim, izgleda da taj podatak nije stigao do Milana Pavkova, momka koji se konstantno nametao, ali nikako nije dobijao pravu šansu. Ukazano poverenje trenera Milojevića, koji ga je konačno uvrstio u startnih jedanaest, iskoristio je tako što je nokautirao “Engleze“ sa dva gola u stilu rasnog centarfora. O njegovoj “praćki“ mnogi pričaju i porede je sa pogotkom Nikole Žigića protiv Italijanske Rome u Ligi Uefa sad već davne 2005.godine, ali je Pavkov mnogo više ponosan na svoj prvenac glavom, zbog koga mu je i posvećena pesma, koju su starije generacije Zvezdinih navijača pevale tadašnjem miljeniku “severa“ Mihajlu Pjanoviću. Izgleda da su Delije dobile novog ljubimca.

Naime, krenimo redom…

POČETAK

Ovogodišnje proleće nije potrajalo samo zbog nedostatka sreće, jer da su novajlija Ben ili bivši špic igrač Pešić bili samo malo koncentrisaniji, ko zna koliki bi domet kluba bio u nastavku. Ipak, i to proleće je bila naučna-fantastika nakon godina neigranja grupne faze nekog evro-takmičenja. O treneru Milojeviću su pisani hvalospevi, dok je on sa obe noge čvrsto stajao na zemlji. Prvenstvo je završeno trijumfalno, a onda je Zveda ponovo morala da se rastane sa nekolicinom igrača, nosilaca igre, jer tržište diktira uslove, a mi u svetu moćnih i bogatih smo samo “odskočna daska“ za mnoge fudbalere.

Leto je počelo traljavo. Remijem sa Letonskim Spartaksom. I trebalo je proći i izdržati sezonu predkvalifikacija sa manje atraktivnim klubovima, dok je fudbal u većini Evrope bio na pauzi. Nakon Letonaca, preskočeni su i Litvanci. Suduva nije bila protivnik po meri. Ali, zato je Slovački Spartak iz Trnave otišao neporažen sa Marakane. Medjutim, pogodak Radonjića (takodje sad već bivšeg igrača) obezbedio je klubu još jednu grupnu evro-fazu. Bilo je pitanje samo kog takmičenja, a odgovor je išao preko prebogatog Red Bula iz Salcburga, ekipe koja je samo nekoliko meseci ranije nepravedno ostala bez finala Lige Uefa. Beogradskih 0:0 pred praznim tribinama nije davalo veliku nadu za prolaz u grupnu fazu Lige Šampiona, pogotovu nakon slabog prvog poluvremena i nakon drugog gola u mreži Borjana s’početka drugog dela. Medjutim, krvava glava Pavkova, fajt Krstičića, inat Degeneka i blickrig Bena sa dva gola u par minuta, odveli su crveno-bele navijače u delirijum. Zvezda je konačno ušla u Ligu Šampiona, a u Salzburgu se slavilo do jutra.

Plasman je dao mogućnost upravi da se pojača na pojedinim pozicijama, tako da su se redom priključivali Kafu, Čaušić, veliko ime Marko Marin i povratnik Boaći, koji se izgleda nije snašao u Kini. A, onda se sa nestrpljenjem očekivao žreb za grupnu fazu. Potajno su se svi nadali iole nekoj lakšoj grupi, kako bi se tražila šansa za bar nastavak takmičenja u Ligi Uefa, ali nakon što su se pored Crvene Zvezde našla imena velikana Liverpula, Napolija i PSG, klubova o čijim budžetima može samo da se sanja, bilo je jasno da je jedini cilj da se naš predstavnik ne obruka.

KONAČNO HIMNA LIGE ŠAMPIONA

I konačno je došao taj dan… 18.septembar i prvo kolo Lige Šampiona. Utakmica protiv italijanskog vicešampiona – Napolija. Pun stadion i velika očekivanja. Novi igrači nisu imali vremena da se uigraju, ali je Marin i pored toga pokazao klasu. Napoli je napadao, Zvezda je izgledala nekako uplašeno i stegnuto, ali je ipak uz huk sa tribina uspela da izbori 0:0 i veliki bod u prvoj utakmici. Delovalo je da je čuveni Karlo Ančeloti, iako veliko trenersko ime, malo podcenio naš sastav, tako da u startnoj postavi nisu bili neki igrači koje smo očekivali. U toj utakmici se videlo da Zvezda ima čemu da se nada, makar na svom terenu.

Ali, upravo nakon te utakmice došlo je do pada u formi i igri Zvezdinog tima, koji se osetio i u “večitom derbiju“, a koji se odrazio i na naredne utakmice. Da li se poremetila atmosfera dolaskom novih fudbalera ili je nakon ranog početka sezone i velikog broja utakmica, u kojima je Crvena zvezda ostala neporažena, došlo do potrošnje i zamora kod igrača, ili i jednog i drugog, ostaje pitanje na koje ćemo možda dobiti odgovor jednog dana.

Epilog svega je bilo drugo kolo u Parizu i hladan tuš. Šest pogodaka u mreži Milana Borjana, koji je i pored toga bio najbolji pojedinac Crvene zvezde u tom meču, donelo je otrežnjenje i spustilo na zemlju sve one koji su dizali našeg prvaka nakon prvog kola. Bolan poraz u kome su naši igrači na terenu izgledali kao slučajni prolaznici, a golman Borjan kao meta na strelištu. Trener Milojević je i pored svega stao u odbranu svojih igrača i sebe istakao kao glavnog krivca, ali kao i u slučaju predhodnog uspeha ponovo sa obe noge na zemlji i realan u sagledavanju činjenica, koje se mogu ogledati prvenstveno u budžetima, ali i tome da smo takve klubove do skora mogli da vidimo samo na TV-u.

Ako je cilj bio da se na “Parku prinčeva“ ne obrukamo, u tome nismo uspeli. Rezultat od 6:1 je jedan od najtežih za naš tim u svim takmičenjima u kojima su učestvovali. Ali, nije bio problem samo rezultat, već i prikazana igra. Sem prvih 20ak minuta borbe i akcije iz koje je Marin postigao počasni pogodak, sve ostalo je za zaborav. Katastrofa je bačena u drugi plan, pričom o nameštanju, istragom UEFE i tužbom protiv čuvenog francuskog sportskog časopisa L’equipe.

Sličnu utakmicu videli smo i na “Enfild roudu“. Početnih 20 minuta dobre igre našeg predstavnika, a onda pogodak Liverpula koji je ugasio nadu. Redjali su se napadi domaćih, golman crveno-belih ostao je ponovo nezaštićen i na kraju “samo“ četiri lopte u mreži iza njegovih ledja. Crvena zvezda nije stvorila ni jednu šansu, a promašeni penal Liverpula govori dovoljno o tome da je rezultat od 4:0 i dobar u odnosu na stanje na terenu. Madjutim, moramo uzeti u obzir i prestrogo dosudjeni penal u korist domaćina na početku drugog poluvremena, koji je totalno dotukao naše fudbalere, tako da se Zvezda podvijenog repa vratila u Beograd, ali je trener Milojević i dalje držao glavu uspravno.

Upravo je možda to i bio razlog pada poverenja u Zvezdinog stručnjaka. Dve katastrofalne utakmice u Ligi Šampiona i neubedljiva igra u prvenstvu protiv nedoraslih potivnika, doveli su šuškanja da je Milojević loš taktičar, da ne ume da postavi igru u napadu, da je samo trener koji se provlačio i imao sreće… i slične stvari. Prvenstvene utakmice na stadionu Rajko Mitić su bile sve neposećenije, kako od strane publike, tako i od strane medija. Ali, na sve to Zvezdin stručnjak se nije obazirao i ostao je dosledan frazama koje je koristio od samog početka. “Utakmica po utakmica.” “Na velikima učimo i uz njih sazrevamo”…

A, koliko smo naučili i sazreli videlo se u utorak veče.

“BOJ NE BIJE SVIJETLO ORUŽIJE, VEĆ BOJ BIJE SRCE U JUNAKA”

Njegoševi stihovi opisuju stanje na terenu i pobedu Zvezdinih hrabrih momaka, nošenih enrgijom sa tribina, nad preskupim milionskim timom iz Liverpula sačinjenim od vrhunskih fudbalskih zvezda.

Sve je bilo idealno. I vreme i teren. Pune tribune i veliki protivnik. Navijači su napravili fantastičnu koreografiju, a igrači su ovaj put ušli bez straha u meč.

Početak je bio odličan, sa presingom na zadnju liniju protivnika, medjutim blegi pad koncentracije u 17.minutu mogao je da promeni tok utakmice, da je Staridž iskoristio kolosalnu priliku koja mu se ukazala nakon prodora Manea po levom boku. Medjutim, Liverpulov špic je sa pet metara uspeo da prebaci gol zvezdinog čuvara mreže. Fortuna nas je ovaj put pogledala.

A, onda 22.minut. Nebeski skok Pavkova i 1:0 za Crvenu Zvezdu. Erupcija oduševljenja u grotlu našeg najvećeg stadiona.

Još se atmosfera nije ni ohladila usled pogodka, a Pavkov je projektilom u 29.minutu doneo novu radost navijačima. 2:0 za Zvezdu i neverica na licima igrača Liverpula.

Prvo poluvreme idealno. “Englezi” nisu mogli da se snadju, niti im je šta polazilo za nogom. Klop je otrčao vidno ljut u svlačionicu, dok su njegovi fudbaleri teren napustili pognutih glava. Sa druge strane, naši igrači, verovatno ni sami svesni razvoja situacije, ispraćeni aplauzima otišli su na završni dogovor.

Drugo poluvreme je počelo očiglednom sudijskom greškom. Čist penal zbog igranja rukom u kaznenom prostoru od strane Milnera, nakon šuta Marka Marina, ali je pištaljka španskog arbitra Antonia Mateu Lahoza ostala nema. Ako je “ono” u Engleskoj svirano u dva navrata, ovde je Zvezda silno oštećena. Sa mogućih 3:0 gostujući tim bi bio dotučen.

Liverpul je napadao, Zvezda se branila. Oni koji nisu verovali u trijumf, povratili su nadu nakon blistavog prvog poluvremena, ali je i dalje postojala strepnja da bi jedan pogodak britanskog velikana mogao da promeni ishod meča. A, ruku na srce imali su Britanci svoje šanse. Pogodili su i  prečku i stativu, ali im crveno-beli nisu dozvolili ništa više. Salah, Mane i Firmino bili su totalno neutralisani, a Milan Borjan je ovoga puta ostao nesavladiv. I kako se meč privodio kraju igrači Zvezde su bili sve čvršći i sigurniji u sebe.

Nakon poslednjeg sudijskog zvižduka, nastalo je veliko slavlje i pesma “Delija” koja se orila još dugo nakon završetka utakmice, a sve “neverne Tome” konačno su shvatile da kod Milojevića ima to nešto što je bilo potrebno sve ove godine timu iz Ljutice Bogdana. Krenuli su opet hvalospevi, krenulo je dizanje u nebesa. Medjutim, kao pravi gospodin, srpski trener je i ovaj put ostao čvrsto na zemlji, ne podlegavši atmosferi i zadržao se svojoj standardnoj priči. Idemo dalje… do narednog meča.

I ŠTA SAD?

Zvezda ima neverovatna 4 boda u tzv. “grupi smrti” i nakon četiri kola zaostaje samo dva boda za vodećima. To znači da nekim neočekivanim rezultatima u poslednja dva kola crveno-beli mogu i do prva dva mesta. Naravno, sve je opet u domenu naučne fantastike, ali zar nas Milojević već jednom nije uverio u nemoguće?

Naredna utakmica u Napulju može mnogo da donese i nadamo se da su momci dovoljno sazreli i shvatili da su spremni za velika dela.

Ako ništa drugo, bila je ovo neverovatna fudbalska jesen, gde se pokazalo da se klub polako vraća tamo gde oduvek i pripada i da je “Marakana” opet neosvojiva tvrdjava. A, nama ostaje da sačekaćemo i taj najskuplji fudbalski klub na svetu trenutno, pa da ukrstimo koplja i sa njima i vratimo im za onaj bolni poraz u Francuskoj. Naravno da će nas sada gledati drugačijim očima i da će se protiv nas svi ozbiljno pripremati, ali zapamtite dobro da će i Parižanima zaklecati kolena kada istrče na travnati teren naše “Mare”. E, sad… da li će samo kolena da se tresu ili možda i gaće, ostaje nam da vidimo u poslednjem kolu koje je na program 11.decembra.

Zvezdo, samo hrabro!

Text: Oliver Vuković

Foto: Miloš Piščević