ПРОМОВИСАНА КЊИГА, ПРАВДА ЗА СРБИЈУ

ПЕТЕР ХАНДКЕ – АПОСТОЛ ИСТИНЕ

Недавно је у Србији промовисана хит-књига „ПРАВДА ЗА СРБИЈУ“ или  „ЗИМСКО ПУТОВАЊЕ ДО РЕКЕ ДУНАВА, САВЕ. МОРАВЕ И ДРИНЕ“ (1996) осведоченог пријатеља Србије, славног аустријског књижевника, ПЕТЕРА ХАНДКЕА, који је добитник престижне НОБЕЛОВЕ НАГРАДЕ  за књижевност за 2019. годину. Издавачи ове икњиге су компаније „Новости“ и Штампарија Макарије, обе из Београда.  Ова књижевна громада, за кога је велики српски режисер, Емир Кустурица, који је са њим био на додели Нобелове награде, назвао АПОСТОЛОМ ИСТИНЕ је један од  ретких данас живих уметника у свету узвикнуо: „Правда за Србију!“ стајући тако на страни правде и истине у одбрани Србије, за коју су многи светски моћници (неоправдано) окривили за све ратове деведесетих година прошлог века на простору Југославије . И због тога је навукао гнев многих душебрижника   и непријатеља оспоравајући му и саму Нобелову награду. А њу је, заслужио да добије много раније. За њих, књижевни опус Питера Хандкеа, и генијална дела које је створио, нису била много важна, битно је то што је стао у одбрану Србиje, истине и правде!

Петер Хандке данас живи скромно у једном париском предграђу. Хандке је рођен у Грифену (Аустрија) 1942. године, а после превих успеха 1966.г.  као слободан писац боравио је у више земаља. Порeд Нобелове награде добитник је још неколико значајних признања:  „Ибзенова награда“, „Георг Бихнер“, „Герхард Хауптман“, „Франц Кафка“ … Аутор је бројних књижњвних дела: „Стршљени“, „Торбар“, „Каспар“, „Ужас празнине“, „Леворука жана“, „Спори повратак кући“ „Опроштај сањара од Девете земље“, „Година у ничијој ували“ , „Лепи дани у Аранхуезу“ … Поред књиге „Правда за Србију“, издавачи у Србији су штампали и: „Моравска ноћ“ (2008), „Голманов страх од пенала“, „Кратко писмо за дуги растанак“,  драму „Вожња чуном или комад за филм о рату“ (1999) …Многа његова књижњвна  дела су у Србији преточена у позиришне комаде, при том највише их је извођено у београдском позоришту К.П.Г.Т.   Љубише Ристића.

Велики пријатељ Петера Хандкеа, режисер Емир Кустурица, је недавно на предавању у Андрићграду, између осталог,  рекао о њему:

-Истина да је Петер Хандк добио Нобелову награду најбоље потврђује идеју како никада не треба признати независно Kосово! Ово предавање би могло да почне и да се заврши на овој реченици, али ја ћу ипак да наставим. Дакле, не због тога што нама не преостаје ништа боље него да ишчекујемо чуда, него зато што је разум конформиста и издајник и лакше га је корумпирати. Он чини све против чуда, а осјећања, иако могу да буду заведена, рјеђе издају и тек преко њих препознајемо дубоко значење непоновљивог догађаја, али и свог постојања. Чуда остају изван алгоритама преко којих упадамо у паукову мрежу коју плету пионири вјештачке интелигенције, замку компјутерског загрљаја који нас води у непознати простор који симболише сужавање свијести, гдје су на понуди милиони података, али како вријеме одмиче, постајемо лењи за ту прегршт. Тако сви тонемо у прижељкивану интелектуалну хибернацију. Дакле, у чуда прије свега треба вјеровати и тако отворити простор и вријеме да нам се она дешавају.

-У случају Kосова и Хандкеа везивно ткиво су двије ствари. Прво, непопустљива везаност наше православне културе за индивидуалност, за човјечност, и најбољи српски примјер је управо Петар Хандке индивидуалиста, као што је то био и Иво Андрић. Обојица су дисциплину католика претворили у емоционалност православца које спајају двије иначе неспојиве крајности европске културе. Писац је несвјесно успио да помири разлике између култура проистеклих из западнохришћанске традиције и православне источне, а његово дјело, иако дјелује изван историје и религије, ипак није лишено религиозности, а да и сам то не зна. Друга ствар је наша везаност за Kосово и Метохију као културни темељ европског хришћанства, који није темељ само српске културе, а који се простире на сјевероисток према Москви и према Константинопољу на југу, те на запад до Авра и преко Ламанша, чак и до Енглеске. И преко њега ћемо нашу будућност видјети као везу елементарних честица које струје нашом осјећајношћу и прелазе онај дуги пут којег свакодневно, како научници тврде, прелази крв у људском организму, преваљујући чак и двадесет километара. Претпоставка је да је пратећи своје срце, управо опонашајући пут крви, Хандке прелазио по двадесет километара дневно на угроженим територијама на којима су живјели Срби, на Косову и у Републици Српској. И то у вријеме када су на Бога, како каже Волтер Сол, на Западу извршила атентат „Волтерова копилад“. Он мисли на рационализам 15. вијека и све оно што је из њега проистекло. Kосово и Метохија је постало европско уточиште Свевишње …

У делу књиге „Пре путовања“  Хандке пише о двојици својих пријатеља, Жарку Радаковићу и Златку Боцокићу, алиас Адриан Брауер, с којима је  прокрстарио Србијом у јесен 1995. године. Тада се на лиицу места уверио у неистине и лажи о Србима, које су годинама лансиране на Западу. Један од његових пријатеља је кренуо из Салцбурга, а други из Келна. За путовање по Србији, како пише, није се много припремао. Али је пре пута у једном париском биоскопу погледао филм Емира Кустурице „Underground“ („Подземље“),  који га је одушевио и скоро обузео! Хандке осуђује француског филозофа, који је после пројекције у Кану филма „Подземље“  (добитник је иначе „Златне палме“), замерио Кустурици да се  бави тероризмом и великосрпском пропагандом (!?), али одао признање другом француском филозофу, Андреу Гликсману, који је честитао Емиру на његовом филмском остварењу. Замерио је и „Монду“ због необјективом писању о Србији током ратних дешавања почетком деведесетих година.

Петер Хандке оштрим речима у књизи замера Филипу Марлоуу: „… Шта, зар ти хоћеш да помогнеш да се релативизују српска неделе у Босни, Крајини, у Словеији, и то критиком медија, не водећи рачуна у  реалности? … Две ствари којих ми је теже да се ослободим него тих замршених игара и то већ четири и по године, од јуна 1991. од почетка такозваног деседневног рата у Словенији, пуцња који је означио распад Југославије – две ствари: један број, и једна слика, једна фотографија.Број: око седамдесет људи  погинуло је у том почетном рату, такорећи мало у поређењу са много десетина хиљада у следећим ратовима. Како се, међутим, догодило да су готово свих седамдесет жртава били припадници ЈНА, која је већ тада важила за великог агресора, и, у сваком погледу надмоћнија, сасвим лако могла да савлалда словеначке борца за независност? …“

Због необјективног приказивања о учешћу Срба у рату почетком деведесетих година он осуђује лист „Франкфуртер Алгемајне  Цајтунг“, француског писца Патрика Бесона осведоченог србомрсца, па се пита: како  је могуће да се у Хашком суду на опуженичкој клупи за почињене злочине у Југославији  налазе 47 Срба, само 8 Хрвата и 1 муслиман? .

Током првих дана Хандке је боравио у Београду, одсео у хотелу „Москва“, био у Скадарлији у ресторану „Има дана“, шетао у Смедерву поред Дунава. Био је у  Породину, родном селу Златка, његовог сапутника, где је имао прилику да се сретне са срдачним српским сељацима, са њима да поприча. Обишао је и чувени српски срењовековни манастир Студеницу, па, градове Крагујевац, Краљево  Описује и сусрете са српским књижевницима, Милорадом Павићем и Драганом Великићем. Путујући према Дрини аутор обилази јуначко Ваљево , град који је познат из времена трагичних година у Великом рату, одседа са пријатељима у хотелу „Дрина“ у Бајиној Башти. Одлазећи из Србије аутор је обишао Фрушку гору, Нови Сад, Суботицу …  Своје путешествије и сусрете са Србима и Србијом Петер Ханке завршава:

„Једино  што сам забележио на свом српском путовању било је поред „Јебига“, уобичајне псовке – једно место из опроштајног писма оног човека, који је, бивши партизан као и његова жена, након избијања босанског рата себи одузео живот.  И овде га беележим још једанпут, у заједничком преводу Жарка Радаковића и Златка Боцокића, алиас Адриана Брауера:

-Издаја, распад и хаос у коме је наша замља, тешка ситуација у коју је доведен  наш народ, рат у БиХ, истребљивање српског народа и болест учинили су бесмислени мој даљи живот и зато сам одлучио да се ослободим болести и нарочито патњи због пропасти земље, како бих омогућио мом исцрпљеном организму, који више не може да издржи, да се опорави“. (Слободан Николић из села Перућац код Бајине Баште на Дрини, 8. октобра 1992.).

Петер Хандке је више пута бравио у Србији, био је у БиХ. И увек је био радо виђен гост, срдачно дочекан. Ове године за Дан државности Србије, 15-тог фебруара, награђен је једним од најзначајнијих одликовања Републике Србије, Орденом Карађорђеве звезде првог степена. Године 2013. је одликован  Златном медаљом за заслуге.  У разговору са бројним Србима, а о многим чињеницама могао је да се увери на лицу места шта је лаж, а шта истина о Србији. Видео је да многе приче које су објављиване о нашој земљи су измишљене, лажне вести, неистине. Зато  је одлучио да стане уз Србе, тражио је од света да призна кривицу, пражио је правду за Србију. Уверио се је да за ратове у Југославији велику кривицу сносе и други народи и многи светски моћници и ратнохушкачи. .

Према др Милу Ломпару постоји пет образаца карактеристичних за српску културу, које, како твди Емир Кустурица, и сам велики Петер Хандке препознао. А то су:

-Светосавски образац као утемељивач наше културе;

-Kосовска традиција у којој је скривена лозинка нашег народа;

-Сеобе које су настале у време отоманског освајања;

-Секуларно искуство, дакле, стварање државе и постепен прелазак из оквира византијске културе ка средњоевропској култури;

-Образац геноцида којем је у двадесетом веку био изложен српски народ у два наврата.

 

Припремио за Српску ТВ Чикаго: Зоран ЈАКШИЋ

Извор: портал „Искра, „Новости“,  књига „Правда за Србију“

Фотографије: лична архива П. Хандкеа.

Nedavne objave