ПАКАО ТРЕЋЕГ АРТИЉЕРИЈСКОГ ПУКА – ВУК ЦЕРОВИЋ

Лупа ми срце и бије у сљепоочницама од напора. Коса ми се слијепила мокра од зноја. Сатима тумарам кроз бескрајну камену  пустињу која као да је на оба краја љевкасто сужена, овдје и на оном крају одакле сам пошао. На сваку страну се према хоризонту једва примјетно уздижу камене плоче сјечене паралелним линијама на квадрате, мало даље на трапезе, све уже што су даљи. Из пукотина гдје-гдје провирује усукан стручак спарушена цвијета налик на вјештачко. Нe могу му одредити ни боју, ни врсту. Кад се издаље погледа личи на маслачак, а кад се примакнем, видим да није. Има дужу и тврђу стабљичицу.

Око два-три цвијета нађох по једно усукано, посивјело перо травке. Сагнух се и повукох травчицу да је ишчупам, али она је тврда и оштра као да је од лима. Повукох нагло и пустих. На расјеченој руци неколико капи крви. Учини ми се да није црвена, већ сива, као спаљена трава.

Руком опипах тврди стручак цвијета. Повукох га и пустих да удари о ивицу плоче с друге стране пукотине. Он метално звекну и на једну и на другу страну.

То би једини звук, сем шума мојих корака.

Погледах гдје је сунце; које је доба?

На оловном небу боје једнако сиве као и плоче испод мене, жути се мало свјетлија мрља на средини развучена с једнога краја хоризонта на други. Нешто као свјетлији облак прекривен прашином.

Нe знам колико је сати, ни да ли је дан, или ноћ. По зноју који ми кључа на све поре рекао бих да је дан.

Могла би бити и ноћ, зној ми је од умора и бескрајног батргања по овоме аветињском пејзажу.

Огледам се око себе, хоћу да се оријентишем, а не знам ни одакле сам пошао, ни на коју ћу страну. Од једне до друге стране хоризонта једнолични низови правоугаоних плоча налик на паукову мрежу. Ни брежуљка, ни дрвета, ни грма, ни пања. Љевкасти плато, ја у средини њега, надамном сиво, безоблично небо, ни ведро, ни облачно.

Запех да трчим, да бјежим из овога стравичног ништавила, а за мном само за тренутак мокар траг зноја што цури с мене.

Успоравам. У грудима ме стеже. Задихао сам се. Широм отворених уста увлачим смрдљив ваздух пун гара и дима.

Видим себе: огромни спљескани паук у бескрајној мрежи правоугаоника.

Трчим. Бијем. Лупам, зовем, запомажем.

Будим се. Огледам се око себе док ми још у очима титра и љуља се благо огромна љевкаста плоча, лагано се спушта, увлачи се у кревет.

Хоћу да се оријентишем. Из камене голе равни извлаче се познати прљави зидови: лијеви с високим прозором, с решеткама. Испод прозора извирују најежени, неравни комади малтера.

Испред мене недавно кречен, изгребан зид притискује ми чело. Десно зид с дрвеним вратима у којима је прорезан мален прозорчић,  кроз који не бих могао обадвије песнице одједном провући.

У маленој собици испод прозора чамов сто, столица с луком од трске. На столу улупљена војничка порција, лимен тањир и искривљена кашика у њему. Поред тањира бокал с водом. Крај врата кибла прекривена старом новином.

Задах мокраће.

Знам ко сам: Вукашин Марковић, затвореник у затвору Трећег артиљеријског пука у Пуковском затвору на Бањици. Уморан, сломљен, сав сам се слио у екстремитете.

Погледах у прозор: можда је ноћ, а можда се напољу види сивило мутног, кишног, зимског дана.

.   .

Понедељак, 12. фебруар 1941. године.

Осјећам да напољу лопи киша и сусњежица, мијеси бљузгавицу око капије касарне Трећег артиљеријског, пробране Краљеве солдатеске…

Враћам траку сјећања на дан кад су ме мобилисали и довели у Трећи артиљеријски, у Краљеву гарду. Жандар ме је пронашао у стану, у Таковској 14/3 и наредио ми да се најхитније јавим у команду пука, на Бањици.

Хитлерова ратна машина полако је, но неумољиво, мљела и гужвала Европу. Аустрија, Пољска, Чехословачка, већ се кувају у трбуху Трећег Рајха. Врела њушка фашистичког империјализма облапорно лиже крхке границе несигурне, изнутра црвоточне Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Топовске цијеви пут нас зијевају.

Већ неко вријеме рат се види у свему. У неумјереним банчењима официра који су се распустили и распојасали као пред пропаст. По повећаном интересовању београдске господе за далеке, скоро заборављене рођаке тамо по некаквим Милановцима, Пожаревцима, Сталаћима. Убрзано им шаљу писма, ношену робу господску, по који динар. Тако припремају себи одступницу, утек за невољу, да се склоне, да остану живи.

Видјели смо то и по све бољим оцјенама које су нам давали наши строги професори.

И по све оштријим међунационалним сукобима у несигурној држави Југославији, у којој нико не ради за заједничку корист, ни за општи напредак, већ се сви кољу око оно мало јада што имају, а што се свакодневно смањује и тањи. Кољу се и потајно боре међу собом чланови краљевске породице и министри, буздовани и разбојници, лопови и полтрони, изабрани по некаквом дивљем, националном и страначком кључу, а не по знању и по моралним квалитетима. Све из компромиса и из кукавичке жеље да се дјелови државе намире на рачун цјелине, као кад се више дјеце покрива једном поњавом, па je сад повуче ово, а сад оно дијете, свима се чини да је оном другом топлије, а сви се непрекидно смрзавају. Све због тога да се сачува лабава равнотежа међу незадовољним народима унутар Краљевине, која је организована на најгори од свих могућих, на компромисерски начин.

Земља се окреће против себе, пада у амбис. Која се породица окрене против себе и кojа се држава окрене против себе – пропашће, рекао је Јеванђелист Марко.

Већ се у појединим народима, у свима, све гласније јављају одавно организоване крволочне групе, кољачи, будући измећари и издајице, јавно се радују свим побједама суманутог вође Рајха над малим народима Европе, спремни да пред његову бездушну чизму положе и домовину и слободу, узаврели од нестрпљења да што прије издају и кољу.

Биједни ниткови! Откуда нам у свако вријеме толико изрода, тако много издајника, спремних да продају свој народ и да пољубе прву говњаву чизму која им стане за врат?…

Кад сам дошао у Трећи артиљеријски стадоше ме муштрати каплари, недотупавни сељачићи, скоро имбецили; безобзирни, жељни власти, а ослобођени сваке одговорности. Окомили су се на нас мобилизоване, школарце, за њих смо ми били тобоже некаква господа, а не знамо ништа о топовима. Уз то смо се сви редом бојали огромних вучних коња, од којих су неки већ неколико војника послали право у небо.

Мене западе каплар земљак, једна уш из Корита, Ивковић. Нарогушио се на мене чим је видио како изгледам у униформи, смушено и никако. Заустави ме насред круга, ухвати за упртаче и стаде их цимати и дрмати и дерати се на мене да се орило.

„Шта је ово, редове? Какви су ово упртачи? Јеси ли ти војник, или мајмун?“

Збиља сам изгледао као креатура. Добио сам блузу већу за три броја, а панталоне два броја мање, једва сам ноге у њих увукао. Чизме су ми биле тако велике да сам врховима запињао по кругу.

Видио сам да ми њихова величина не одговара чим ми их је магационер дао, али кад затражих мање он само дрекну: „Куш! Ко те пита шта ти је мало, а шта велико! Шта господин уображава! Мислиш ли можда да си у кројачком салону?“

Кад је каплар Ивковић стао дрмати моје упртаче и окретати ме око себе на кругу, стадоше се војници скупљати око нас и смијати грохотом.

Ја сам из куће Лазара Марковића у којој се људи нијесу лако дали исмијавати и шамарати. На моје велико задовољство наслиједио сам доста дрскости Марковића, врелу крв и плаховитост дједа Лазара, оца Бошка и стричева Милана и Милоша.

Закопах пете у земљу, зауставих се, одлучно и тихо, да не чују војници, рекох каплару:

„Ово немој више поновити ако не желиш да умреш!“

Каплар је био кукавица. Заусти неку гадну псовку, али кад ми погледа у очи схвати да се не шалим. Спласну одједном. Ко зна је ли му се икад ико овако обратио.

Погледа ме уплашено, хитро пусти упртаче и окрену се. Оде од мене.

У њему сам одмах стекао смртног непријатеља. Страшљиви не заборављају, памте и чекају, али кад дође њихових пет минута многима мајка закука и пропишти мајчино млијеко.

Брзо се показа да сам га добро процијенио. Мада сам као ђак предвиђен за нишанџију на топу, већ следеће ноћи ме распоредише за дежурног у коњушници. Одредише ме да служим Муњу, крволочну, подмуклу кобилу, најопаснију од свих коња у пуку. На њеном картону су била уписана имена тројице војника које је досад усмртила.

У животу сам једва неколико пута појахао коња, али никад нијесам радио о њима. Ушао сам бојажљиво у бокс к Муњи, а она је реаговала баш муњевито. Чекала ме покорно, тобоже грицкајући, а кад сам јој пришао са стране искезила је зубе и хитро ме зграбила за раме, срећом само за нараменицу блузе.

Одскочих престрављено и у магновењу угледах на вратима штале каплара Ивковића: заценуо се од безгласна смијеха.

Ја зграбих гвоздене виљушке за чишћење ђубрета и не осврћући се на каплара забодох их бијесно у стегно кобили. Она њисну тако болно и ритну се тако снажно да даску бокса избаци напоље. Ја је без имало сажаљења још једном убодох у предњу ногу, а онда је дршком виљушке два пута ударих преко ноздрва тако јако да је поклецнула.

Да каплар није стајао на вратима и да ово није била Муња никад тако нешто не бих урадио, али овдје се с људима поступа сурово и цијене се само они који ту суровост могу поднијети. Са суровима мораш још суровије, ако мислиш преживјети. Морао сам бити суровији и од каплара и од Муње, јер и једно и друго желе да ме униште. Муња да ме убије, а каплар да ме сломи и претвори у слаботињу и сплачину.

Кад ударих коња преко носа каплар дрекну:

„Стани, шта радиш!“

Намјерно је ударих још два пута, а онда се онако с крвавим виљушкама у рукама окренух каплару:

„Шта се дереш!“

И овај пут је морао одступити. Да је поглед могао убити ја бих био мртав.

Изађе из коњушнице, а ја тако издеветах Муњу како је нико није испребијао у њеном животу. Касније се показало да је то добро, да и коњ зна за страх. С Муњом више нијесам имао проблема. Само ли прођем кроз коњушницу она се сабије у угао, дрхти. Више никад није ни покушала да ме уједе, шта удари, али сам знао да јој никад не смијем окренути леђа, да ми она, као ни каплар неће никада заборавити.

Бојим се стрпљивих…

Зима поче рано. падао је снијег од светога Николе до Божића. Но снијег није ни мало сметао господи официрима из Трећег артиљеријског да на трећи дан Божића изведу први вод да кречи стабла врба, платана, липа и јавора у кругу око касарне.

Кад ме је позвао командир батерије, капетан, и кад ми је наредио да узмем први вод, креч и четке, да окречимо дрвеће тако да се не разликује од снијега мислио сам да се шали. Ко је видио кречење у јануару?

Није видио нико, али наређење је наређење.

„Није твоје да мислиш ко је видио, ко није видио! Има да узмеш људе и средства и извршиш наређење! Шта ти ту имаш мислити, има овдје ко је плаћен да мисли, а твоје је да узмеш четку и канту и на посао! Шта би с овом земљом било кад би у њој свак’ размишљао! Марш на извршење!“

„Стараћу се, госн~ капетане!“ – дрекнух и цокнух цокулама…

Нијесмо кречили да у кори убијемо бубе, мраве и друге штетне инсекте, већ да окречена стабла примијети пуковник Јелисије Лазаревић кад дође у обилазак пука. Пуковник Лазаревић, иначе има канцеларију којих двјеста метара ниже касарне и може са прозора своје канцеларије избројати сва стабла у кругу касарне, могао је прије него што смо их окречили. За сваки његов долазак у касарну крече се стабла, а војници коњима чисте копита најфинијим четкама за зубе који се могу наћи у београдским дућанима.

Кад дође тај дан, Српска нова година, пуковска слава, постројише нас од ране зоре на кругу. Ту смо у ставу „на мјесту вољно“ дреждали цијело јутро и пола дана, све до два сата поподне, док се пуковник није наканио да пређе тих двјеста метара и да благоизволи на честитање славе.

А цијело јутро ледена кошава као бритка сабља гулила нам је леђа, кочила вратове, мрзле су нам руке за кундаке и потпуно утрнуле ноге у цокулама.

„Јебем ти државу у којој се овако могу малтретирати војници!“ – псујем у себи и једва се савлађујем да не иступим из строја и јавно кажем то што мислим, па шта буде.

Око два забатрга пуковник преко очишћеног круга. Мален, грбав, никакав. Војници се још више укрутише, истурише слеђене груди и покушаше одвојити промрзле руке од пушака и истурити их на поздрав.

Командант пука, артиљеријски потпуковник Терзић, и сам слеђен и промрзао, испружи дуге краке и загази парадни корак да преда рапорт команданту дивизије, тресну цокулама о ледену земљу пред пуковником и раздрије се тако гласно да из крошње јавора прхну јато врабаца:

„Господине пуковниче!

Трећи артиљеријски пук постројен у Вашу част спреман за смотру! Добро нам дошли!“

Господин пуковник смијешно копрцну ногама, што је такође требао бити некакав парадни корак, стаде испред строја и пропишта једва чујним пискутљивим авазом:

„Помоз’ бог, јунаци!“

„Бог ти по-мо-го!“

Честита нам славу и славни дан који цио проведосмо у снијегу, мокрих ногу утрнулих до кољена. Цијели дан га овдје чекам да му викнем „Бог ти по-мо-го!“. Па зар то није довољан разлог да прихватим ову пушчетину за цијев и дунем овога грбавца преко грбе, да га пребацим преко касарне. Да му материна!

Ради њега недјељу смо дана по божићном мразу кречили стабла око касарне, а он један поглед да баци. Mа да примијети!

Мокре, онако, промрзле, одведоше нас у салу пука да нам господин пуковник одржи говор. Мјесто да су нас послали да ручамо. Јебем ти говоре и оне који их држе!

Стојимо у сали један уз другога. Цријева ми се лијепе за кичму док слушам пуковниково лупетање о томе како су наступиле огромне промјене у свијету, како дувају нови и бољи вјетрови у Европи, јер, изгледа, долазе оне снаге које ће коначно увести ред и свијет трајно заштити од анархије и комунизма, од потпуне пропасти морала.

Тобоже га узимајући само као примјер пуковник стаде отворено и безобразно јавно хвалити Хитлера и славу њемачког оружја.

(Из романа «Јесен у проеће»)

Пише: Вук Церовић