ЗЛО У ДЈЕЛУ ИВА АНДРИЋА – Пише Вук Церовић

У  својим најбољим приповјеткама, нарочито оним у којима је описано вијеме турске владавине Босном, Иво Андрић је сликар негативног јунака. Мада су његове личности разнолике, оригиналне и несродне, условљене и одређене разноврсним условима: временским, просторним, социјалним, “вактом” и токовима развоја и пропадања Отоманске царевине, који су једнако зависили од друштвених узрока и ћеифа непокорних паша и везира, ипак су неки од њих сродни, сликани сличним бојама, оквалификовани једнаким особинама у плејади личности, што нам даје могућност да о њима говоримо као о једној типолошкој групацији.

Овдје мислимо на јунаке из неких Андрићевих прича и романа, ратнике; Сеид али Џелалудин пашу из “Приче  о везировом слону”, на Мустафу Маџара из истоимене приповијетке, на Челеби Хафиза из приче “Труп”, на Абидагу и сејменаског  старјешину Пљевљака из романа “На Дрини ћуприја”…

Ови људи имају дијапазон заједничких свостава изнијансираних по боји и интензитету, али својствених свакоме од њих, које су карактеролошка одредница типа личности, али и битне одреднице свакога од њих.

Мустафа Маџар, Џелалудин паша, Челеби Хафиз, Абидага и, нешто мање, Мула Јусуф, продукти су једнога времена и истога система вриједности, који се дубоко исказао њиховим индивидуалитетом, начином живота и схватањима, њиховим односом према себи и свијету. Слични су им поступци, однос према људима, презир према свима, однос према смрти својој и туђој.

Бескрупулозни, храбри до самозаборава, аморални, крвножедни до анимализма, отпадници везани за сабљу као за пупчану врпцу, која их везује са животом, заиста су јунаци прије свега у војничком смислу ове ријечи, одважни до лудости, готови да убију свакога из нужде, или из забаве, вазда спремни да умру без  страха и без оклијевања. Због своје праволинијске усмјерености и чврстине карактера, због односа према људима, чије животе не цијене више од прашине на нанулама, због неутраживе жеље за убијањем и потребе за туђом крвљу, дјелује прије као “зло које нема ни разлога ни оправдања” (Андрић), као појаве, него као људи. Сви су злочинци, мада у њиховом схватању свијета ова ријеч није имала значење.

Обдарени натпросјечном виталношћу, снажном енергијом разарања, сложене психе, празни и промашени, понекад до крви завађених звијери и човјека у себи, намећу нам се као личности достојне дивљења и сажаљења.

Ови јунаци нису припадали највишим круговима Империје, јер њима је као и свим ратницима недостајала способност дипломатског опхођења, вјештина сналажења, салонска допадљивост и полтронски манири. Они  су сувише војничкеи крути и груби у поступцима, ефикасни, брзи, лишени финеса. Као људи, који су свакога дана гледали смрти у очи и често убијали, стекли су специфичну самосвијест својствену ратницима, која као тамну страну има презир према свима који не живе животом каквим они живе, охолост и осионост према свима, без обзира на њихове способности, или на мјесто у хијерархији Царевине.

Ипак су сви припадали вишим друштвеним слојевима, били су моћни и заслужни, типични, репрезентативни и опасни, неопходни Царевини, која је почивала на њиховим мачевима и на њиховој тупој свијести. Већина њих су, за оно вријеме били солидно образовани: Челеби Хафиз је био улема, учен свештеник из угледне породице, Мустафа Маџар је учио медресу (вјерска школа), Џелалудин-паша је био везир (учио високе војне школе). Вјерска искључивост – тупа свијест.

У приповијеткама Андрић није представљао њихов животопис, ми, уствари, присуствујемо њиховим задњим поступцима, упознајемо их уочи смрти, а њихови поступци су такви “да је западни сатанизам спиритуална ствар крај тих појава” (Исидора Секулић).

Живот њихов у причама, кратак и језив, толико је сажет да се може казати у неколико реченица.

Илустративан за све је опис из “Приче о везировом слону”. Сеид али Џелалудин-паша послан је као “јака рука” Порте да заведе ред у немирној Босни. Упоређујући га са осталим злим и суровим везирима Андрић каже:”… од оног најгорег до овог Џелалије био је дуг и страшан пут, а на томе путу људи су од страха губили говор и памћење и способност да упоређују и да нађу реч, која би могла означити шта је, ко је и какав је Џелалија…

Старији би се искупили на тргу да виде чудо невиђено, али кад би угледали мрке сејмене и чули име Џелалудин везира, сви би гласови умукли, сва би се лица следила и свак би тражио најкраћи пут до своје куће трудећи се да сам себе увери да нигде није био и ништа није видео…”

Мустафу Маџара упознајемо послије повратка из боја код Бања Луке, у вријеме када га већ нападају авети и сјенке оних које је побио, када се у његовој психи смјењују проблијесци свијести и фантазмагоричне визије, а и једне и друге уништава анимални страх, па су његови поступци инстиктивни и несвјесни колико и свјесни.

Челеби Хафиз је одмах из школе отишао у војску, жарио и палио по Сирији “да је свак остављао све и спасаво го живот бјежећи у пустињу гдје их је чекала сигурна смрт од глади, али мање страшна од Челеби Хафизових мучења”. И њега сретамо у предсмртном часу, он већ живи “живот умирања”, као торзо одузетих удова траје “од братовог севапа” (Труп)…

Њихова нарцисоидна заокупљеност собом и њихов депресивни и трауматизовани его, онемогућавају им контакте с другим људима. Као ратници, стално на опрезу, неповјерљиви према свима и према свему, напети, сумњичави, у души на смрт преплашени, игноришу све који нијесу они.

Мустафа Маџар, једна од најкомплекснијих личности овога типа јунака,  изражава јасно и недвосмислено свој однос према људима, једнако према Турцима и према Власима (хришћанима): “Свијет је пун гада… Намножило се гада и крштеног и некрштеног…”

Ма колико отуђени и сувишни, ма колико окоштали, груби и бездушни, нијесу успјели да у себи угуше баш све људско. Мустафа Маџар понекад дуне у зурну па се уплаши од тог звука, који и није звук инструмента већ вапај стијешњене душе.

Мучен делирујумом, несаницом, распињан између нагона за убијањем и патње због почињених убистава, која му се враћају кроз авети убијених, стрепи од себе, презире друге јер их се плаши.

Стидљива ноћна музика је још једино људско што је остало у Маџару,  али кад је задњи пут дунуо у зурну и замотао је, уништио је посљедњу искру свијести и последњи трептај душе.

Они су друкчији од других и свјесни су тога. “У њима, који су од старе лозе са тешким наследством искуства, засићени и уморни у бићу, има нешто духовно да их чини готово узвишеним” – ванредно тачно је уочио Милан Богдановић.

На једној страни они сами, храбри, издвојени и уздигнути, заслужни, а на другој страни “свијет пун гада”.

Зато је писац инсистирао на оном људском које стрчи и не уклапа се у њихове карактере, па дјелује као опсурд, показујући и тиме колико су ишчашене њихове личности. Само један од ових, јунака Абидага, има једну сасвим људску и разумљиву страст – жељу за новцем, због које поткрада везиров новац и стрепи да ће бити ухваћен и бива ухваћен.

Џелалудин-паша тренутке одмора проводи тако што одмотава, пребира и замотава калеме за писање. Ова навика, као и покушаји свирања код Мустафе Маџара, показују њихову подсвјесну тежњу за моралном чистоћом, за друкчијим животом, жељу за бјекством од себе.

Ни један од њих нема драгог пријатеља, ни вољену жену, осим Челеби Хафиза, кога  је самилост према жени стајала живота.

Страх је битна карактеристика времена у којем су ови људи живјели и битна карактерна црта свакога од њих. Страх и самоћа условљавају њихове поступке и дефинишу њихове карактере.

Мудри Андрић, пророчански сликар  Босне, што ће се показати тек у нашем времену, закључује: “Видео сам да је у ова времена, главни и често једини покретач људског деловања страх, панични, неразумни, често посве безразложни, али истински и дубоки страх… (“Ех понто”).

Сеид али Џелалудин-паша осјећа панични страх од Порте, којој служи као пас чувар, са стрепњом очекује сваки нови дан, јер баш тада његове услуге Порти могу постати непотребне. Када је из Истамбула дошао царски ваиз са поруком да Џелалија одамах иде у Исанбул ради преузимања “нове дужности”, овај је схватио каква је то дужност, разумио да се због ње не мора на тако далеки пут, испио је отров одмах ту у Травнику, у Босни, која је тада и увијек била богатија смрћу и отровом од сваке земље на Балкану…

Сејменски старјешина Пљевљак се “сујеверно бојао Абидаге. Тај страх се временом претворио у мучну мору, која га није напуштала. При сваком кораку и покрету, често и у сну он је помишљао: “Шта ће Абидага на ово казати?” Он је веровао да ће зог Абидаге изгубити не само хлебац и положај него и главу… ”(“На Дрини ћуприја”)

Код Мустафе Маџара страх је друкчији, нејаснији и далеко интензивнији него код осталих Џелалија. Сваки од њих  се плаши некога, одређеног лица, а Мустафа Маџар се боји себе и зато не може уништити страх, јер би уништио себе. Он се боји онога мрачног и нејасног дијела свога бића из кога и извире тај страх, дијела бића који се толико оснажио да је потиснуо свијест и здрав разум и расцијепио његову личност. Језив је живот Мустафе Маџара: по дану га мучи непрестална несаница, а плаши се сна, јер чим заспи убијају га језиви снови. У тренуцима краткога сна за којим тако чезне, на њега наваљују језива сјећања на оне које је поубијао, тако јасни и сликовити призори, да се буди унезвјерен од страха, окупан мртвачим знојем. Свете му се жртве исто онако темељно као што се он светио њима док бијаху живи. “Ни сам није признавао тај страх, али он је растао, мучио га дању, разарао и саму помисао на сан, живио с њим, упијао му се у живо месо, тиши и тананији од свилена конца сваки дан засијецао дубље…” (”Мустафа Маџар”)

Страх убија Маџара, води га у лудило, па у смрт.

Патња је дефиниција живота ових јунака, стварна и погубна колико страх и самоћа. Мустафа Маџар је, као и Челеби Хафиз, један од великих мученика у Андрићевом дјелу, а његова патња је на неки начин интелектуализована и рафинирана до те мјере да га то чини узвишенијим и друкчијим од осталих Џелалија. Он се није могао надати бољему, јер његов страх није имао спољашњи узрок који би се могао елиминисати, за разлику од осталих Џелалија. Пљевљак се могао надати да ће Абидага бити ухваћен у крађи везировог новца и страдати, Џелалудин-паша да ће негдје избити побуна у Царевини па ће његове услуге Порти постати неопходне, али Челеби Хафиз, “живи леш”, и Мустафа Маџар, духовни мртвац, нијесу се имали чему надати.

Око ових људи шири се народна мржња као ледени круг из којег нема излаза. Та мржња и њихова зла коб биће узрок смрти свакога од њих.

Ови јунаци умиру апсурдно, неадекватном и непримјереном смрћу, често неочекивано и увијек глупо, што је битна одлика сувишних људи.

Обневидјелог од сна, полулудог Мустафу Маџара, у бјекству, погоди коњском потковицом Циганин поткивач на сарајевском сокаку, а маса то доврши; Сеид али Џелалудин-паша се кукавички трује кад је схватио да ће бити уклоњен; сејмен Пљевљак је полудио од страха; Абидага, ухваћен у крађи нетрагом нестаје; једино Челеби Хафиз остаје у животу, да живи “живот смрти”.

Према Милану Богдановићу “смрт је ружна у овим приповеткама. Она је један нелогичан, недостојан завршетак, једна крајња поруга хтењима и полетима, вољама, снагама и вредностима…”

Петар Џаџић је проблем умирања неких Андрићевих јунака видио као “злочин и казну”, као “тежњу за самокаштиговањем, као реакцију на осећај кривице”, што је недовољно широко тумачење, јер само неки од њих умиру својом вољом и својом кривицом. У овим причама смрт је ругање животу, оно што је Његош изразио стиховима о јунацима уопште и њиховој понекад недостојној судбини: “Јунаку се често пута хоће /ведро небо насмијат грохотом..” (“Горски вијенац”)

Њихова смрт, иако недостојна њиховог јунаштва, јесте искупљење, и казна за почињене злочине, али и елеменат откривања суштинске компоненте њиховог карактера, на коју је као на покретача свега указивао Андрић у “Еx понту”, а то је страх. Страх је узрок њихове акције и њиховог јунаштва и њихових смрти, али и начин, можда подсвјесног, пишчевог арбитрирања у јунаковом животу.

Питање страха и питање зла у људима, у свијету и животу, два су суштинска питања које је писац постављао себи и овим причама.

Андрић се цијелог свог живота бавио питањем зла у човјеку и човјековом патњом. Откуда зло у човјеку, зашто су Џелалије оволико зли.

По Петру Џаџићу они су “крвници из очаја”, Милан Богдановић је мислио да је то питање њихове коби, а Милош Бандић сматра да су они пошли тим путем јер су притиснути “ужасавањем светом и собом и тиме што свој ужас и гађење не могу да прикрију”. Ђуза Радовић каже: “Личе ми у нечему ти људи – и имају у себи нешто од њиховог удеса – на лавине, које зато што су изгубиле ослонац горе на висинама, полећу и рушећи све пред собом и саме завршавају у неком бесмисленом кркљанцу онога што су саме створиле…”

Више свјетла на проблем зла у човјеку бацају два мишљења Ива Андрћа.

“Здрави и разборити људи који су са њим (Џелалудин – пашом) радили, увидели су брзо да Џелалудин ефендији није, уствари, много стало ни до, неке правде, ни до неповредивости државне благајне, него да он све што чини, чини по неодољивом нагону да суди, кажњава, мучи и убија, а закон и државни интереси му служе као заклон и добродошао повод…”

И: “Не може се знати зашто постоји зло на свету, јер све што постоји нема смисла ни разлога…” (“Есеј о Гоји”)

По свему реченом ови јунаци су продукти свога злог времена, издвојени и обиљежени злом и коби, осуђени да се роде у погрешно вријеме, да чине поступке лишене смисла; да живе пусти живот сувишних људи згађених над собом и свијетом. Они су обдарени снагом, вољом и интелектом за велике подвиге, али им услови, наследство и зло у њима није дозволило да нађу људскији и душевнији пут.

За СТВ, Вук Церовић

Фото: Википедја