ЈУНАЦИ И КОМПОЗИЦИЈА – СРПСКЕ НАРОДНЕ БАЈКЕ
Народне бајке други део, Пише: Вук Церовић
У српским се, као и у свјетским бајкама, најмлађи, на неки начин неугледан, трећи син доказује и постаје миљеник судбине. По истој шеми омражена пасторка, кућна дјевојка, чобаница, постаје принцеза, односно царица. Народни умјетник је вјеровао да сваки човјек има вриједност, и да и нејаки имају шансу у животу. Обично два старија сина не успијевају; задатак захтијева искрену посвећеност и достојног јунака, који је увијек оспораван.
У великом броју бајки главни је јунак трећи у покушају да ријеши тешки задатак, и успијева тек у трећем покушају; у Баш-Челику, тек у петом покушају. Оспоравани јунак често се истиче привидном глупошћу и незнањем. Ово је случај у бајкама Златна јабука и девет пауница, Чардак ни на небу ни на земљи и многим другим. Понекад се у српској бајци двојица старије браће покажу наивним, недовољно храбрим, недостојним.
Јунак побјеђује зло само ако је достојан: ако је храбар, мудар, племенит, ако није себичан, ако зна да прашта, да поштује родитеље и уважава пријатеље, и да памти добра дјела. Јунак бајке јесте чист епски лик, сличан јунацима трагедије, иако борба коју води са свијетом око себе није трагична. Бајка је апсолутна побједа добра; у њој нема трајног пораза, ни трајног губитка. Бајка је прича о нади, вјери и љубави, у којој онај који стварно жели, постиже све.
На страни јунака, или против њега, одмах се укључују добра и зла, реална и фантастична бића. Да би ријешио задатак који му је постављен, јунак мора да савлада фантастична бића, која се у бајкама јављају као активни јунаци, а која посједују натприродне моћи и волшебна знања. То су најчешће виле, вјештице, чаробњаци, дивови, патуљци, мудри старци, змајеви, аждаје. Проблем није само у реалности, у јунаковом окружењу, већ и у јунаковој имагинацији, која одређује његов живот колико и реалност која га окружује.
Нека од ових бића симболи су добра, друга су симболи зла. Савлађивањем фантастичних бића главни јунак не постиже циљ; послије свега у расплету мора савладати непријатељски расположене противнике из реалног свијета, а то су најчешће завидљива и неспособна браћа, која желе да се домогну незаслужене награде, зла маћеха, злобне пасторке, завидљиве сестре, зла свекрва, глупи цар, чију је кћер јунак већ заслужио, лажни побједници…
Помоћ фантастичних сила није безусловна; јунак мора да је заслужи својим поступцима и својим карактером, храброшћу, добротом, мудрошћу, док га зле силе ометају привидно без разлога, јер су зле. Тако народни приповједач и у бајци, слика и добро и зло, вјечно и неуништиво, али и човјекову обавезу да се бори и да учини колико је у његовој моћи.
Награда коју јунак заслужује јесте велика, најчешће је то дивна принцеза и царски дворац, или чаробно средство, које јунаку даје надмоћ над другим људима. Награда му омогућује мијењање начина живота, што често подразумијева и мијењање јунакове личности бјекством из мучне свакодневне стварности, мада се у бројним бајкама награђени јунак, остварен и доказан, враћа у своју средину, у своје царство, и тамо наставља да живи.
У српским бајкама главни јунак је бескомпромисна личност, узвишен и чист, епски лик, лик који изнад свих принципа уздиже морални принцип, док у неким бајкама браће Грим већ имамо јунака спремног на компромис и на повлађивање јачему.
Како је бајка прича охрабрења и вјере у себе, утилитарна и општа, јунак је довршен лик, лишен психологије, недоумица, двојби и сумњи. Доминанта његовог карактера јесте воља, одлука, рацио. Зато он не показује страх, нити оклијева. Истина, понекад мотивација није довољна, потребна му је помоћ у виду чаробног предмета (Баш-Челик, Чардак ни на небу ни на земљи, Златноруни ован), или пољупца цареве кћери (Аждаја и царев син, Змија младожења), који је чаробна снага.
У бајци је јунак довршен и остварен у нивоу лика, а не личности, карактери нијесу описани као личности, јунак је типизиран. Народни умјетник при грађењу лика није инсистирао на мотивацији његових поступака и индивидуализацији карактера. Бајка је општа поетска визија, метафора, која се бави суштинским питањима човјековог живота, и инсистира на онтолошкој страни човјекове личности, а не на посебности појединца.
У српској бајци не постоји субјективно вријеме јунака, већ само апсолутно вријеме, вријеме наратора, које нема краја, јер се понавља и подмлаћује.
Како је вријеме у развоју човјечанства пролазило и човјек овладавао све већим знањем, и бајка се мијењала, примицала се новели са фантастичном садржином и реалистичној причи. У таквим причама све је мање учешће фантастичних бића; јунаци постижу побједе и остварују подвиге сопственом снагом, као у Међедовићу, Стојши и Младену, Аждаји и царевом сину.
Народни приповједач више није фасциниран јунаком без мане и страха; такав јунак више није могућ ни потребан. Приповједач детронизира јунака и разара озбиљни свијет бајке претварајући јунака у комичну личност, а свијет бајке хиперболизује до невиђених размјера. Међедовић, јунак истоимене бајке, делија, који мјесто оруђа носи огромну букветину, коју је голим рукама ишчупао, у страху од Страшног Брка, смјешта се заједно са буквом у шупљем зубу сељака орача, а чобаница, обична дјевојка, из своје плетиваче (плетене торбичице) насипа кириџијама тридесет товара соли.
Јован Деретић истиче да је у неким бајкама, рецимо у Међедовићу, чудесни свијет бајке хиперболизован до фантастичних размјера и тако доведен до гротеске, до пародије (Деретић 1992: 51).
У овим народним причама фантастика уступа мјесто хумору; више није доминантна јунакова снага, нити храброст, већ лукавство и домишљатост (Лажа и паралажа, Није вјера тврда у јачега, Новац душегубац).
Најмлађе народне приче за јунаке имају одређене националне, или социјалне представнике: Ерo, Турчин, Ћосо (човјек без браде), калуђер, Циганин. То нијесу бајке, већ анегдоте и шаљиве народне приче, оне што их је Вук Караџић назвао мушким причама.
Како је српска бајка, као и већина свјетских изворних бајки, прича о лику, судбине споредних ликова не разрјешавају се. У српској народној бајци, у верзији коју је забиљежио Вук Караџић, судбине споредних јунака углавном се не разрјешавају коначно. У њима су веома ријетка физичка кажњавања негативних јунака и нема сакаћења. Однос према побијеђеном противнику озбиљан је и пун уважавања, витешки. По схватању приповједача, негативни јунак довољно је кажњен тиме што се није остварио, што није побиједио, ни освојио награду. Злобна браћа најчешће се протјерују са двора, лишавају престола. У Вуковој верзији Пепељуге маћехина кћер само покушава да обује папучу, а у првој верзији истоимене бајке браће Грим једна маћехина кћер себи сијече пету, а друга прсте, да би обула ципелицу. У српској верзији ове бајке маћехина се кћер не кажњава, а у првој верзији код браће Грим голубови са мајчиног гроба ископају маћехиним кћерима једној једно, а другој друго око.
* * *
Српска бајка има шематизовану композицију, најчешће цикличну, ријетко линеарну, и раскошну структуру са бројним дигресијама, уметнутим причама, паралелним токовима радње, епским понављањима, градацијама и другим стилским средствима, и типизираним почетком и крајем. Највећи број ових бајки почиње in medias res, отмицом, или бјекством некога од чланова породице, одузимањем драгоцјеног предмета, или жељом јунака да га посједује (натприродне силе одводе сестре [Баш-Челик]; младожења се крије од своје невјесте [Змија младожења]; паунице краду цару златне јабуке и нестају [Златна јабука и девет пауница]).
Пут и трагање, не само у бајци већ у књижевности уопште, симболизују мијену, ток, кретњу, живот, и омогућавају авантуру. Авантура је садржина већине најљепших српских бајки. Дошљаци мијењају свијет.
Главни јунак, или више јунака, полазе у потрагу (браћа траже сестре, трудна невјеста иде да нађе змију младожењу), током које се диференцирају њихови карактери, неки одустају, а потрагу најчешће наставља оспоравани јунак, најлући, најупорнији, најмлађи брат, слуга, чобанин. Јунак који остварује подвиг стоји најниже на љествици конвенционалних процјена, али се доказује током одвијања радње.
Јунак се на путу обично сусретне с неким коме помогне и зато бива награђен – фантастични помагачи, или чаробни предмети на располагању су му ако придобије фантастичне силе које их посједују. (Јунак сретне рибу, лисицу, курјака, орла, чији је живот у опасности, помогне им и од њих добије чаробни предмет – крљушт, длаке, перо и могућност да му прискоче и помогну у борби против моћног, волшебног противника.)
На том свом путу ка срећи и у борби за правду, јунак неминовно срета зло, зле силе, које му нијесу наклоњене и окрећу се против њега; срета реалне и фантастичне противнике, чију наклоност мора да стекне, да их побиједи, или надмудри. И добре и зле силе стављају се на јунакову страну, или се боре против њега, не због тога што су добре, или зле, већ због јунаковог карактера, доброте, мудрости и храбрости. Јунак мора да заслужи помоћ добрих фантастичних сила и реалних помагача и да освоји чаробне предмете.
Он се бори са противником и побјеђује га извршавајући неизвршиве задатке. Циљ се остварује увијек уз помоћ фантастичних помагача, које је јунак задужио. Када обави свој главни задатак у нивоу фантастичног, јунак се враћа у реалност, гдје га чекају реални противници: недотучени супарници, лажни јунаци, завидљива браћа, која јунаков подвиг приписују себи. И њих јунак мора да побиједи, да докаже свој идентитет и побједу да би примио награду.
Српска бајка јесте прича сложене структуре, са уметнутим причама, са неочекиваним дигресијама, која обједињује неколико токова и више прича у причи. Наратор је уживао у бајци, у приповиједању, није журио, нити је скраћивао. У бајци Баш-Челик има неколико уметнутих прича: прича о аждајама, прича о дивовима, прича о спасавању цареве кћери, прича о трагичкој грешци младог царевића и ослобађању демона Баш-Челика, прича о искушавању Баш-Челика и проналажењу његове снаге. Све ове приче оквирно обједињује сторија о трагању за сестрама.
Ова бајка, као и неке друге српске бајке, има више токова радње, у којима се паралелно одвија акција. У првом току царевићи траже отете сестре, а у паралелном току најмлађи царевић тражи своју отету жену и Баш-Челика, који је отео, и тај ток постаје примаран и преузима радњу…
Као и у већини бајки у свијету, и у нашој бајци почетак и крај су типизирани, у смислу: „Био једном један цар и имао три сина“, „били једном човјек и жена“, или „био један чобанин“, „био неки сиромах човјек“… и „живјели су срећно за свога вијека“, „царевали су за свога вијека“, „живјели су срећно и весело“. Јунаци су оспоравани, али постојани, непоткупљиви, често задрти и наивни, необразовани, празновјерни, довитљиви, храбри, лукави, задрте делије, типични људи из народа. Такви су: Међедовић, Стојша, Еро, Ћосо, храбри чобани, дјевојка мудрија од цара, сиромаси…
У бајци су честа епска понављања и тростепена градација: три сина, три кћери, три зета; аждаја са једном главом, са двије главе, са три главе (Баш-Челик); три недјеље дјевојка иде у цркву, три пута јој маћеха повећава задатке, хаљине су од свиле, од сребра, па од сувог злата (Пепељуга). У бајци Баш-Челик има четрнаест тростепених градација.
Карактерне мане јунака: радозналост, одступање од обичајних норми, непоштовање старијих, забрањени поступци, омогућују дигресије, продужавају радњу бајке, усложњавају њену китњасту структуру, што је и био циљ даровитог приповједача – да забави и да поучи, да убије вријеме.
Лијеп примјер раскошне структуре и композиције имамо у бајци Баш-Челик. Бајка има разноврсне мотиве – типизиран почетак и типизиран крај, добре и зле јунаке, реална и фантастична бића, чаробна средства и већину епских поступака присутних у најљепшим бајкама: градације, епска понављања, дигресије, уметнуте приче, увјерљиве призоре, згуснуту симболику, раскошну нарацију и сложену структуру, архаичан, лијеп народни језик.
Царева предсмртна жеља, аманет синовима да сестре дадну онима који их први запросе, трагичка је грешка, која узрокује многе патње његових синова, али и динамизира радњу.
Мотив бајке јесте трагање за драгим бићима. У потрагу крећу сва тројица браће, али двојица старијих одустају када се њихов најмлађи брат жени принцезом, а радња иде другим током, мада су и старија браћа успјешно прошли иницијацију, показали храброст, мудрост и братску љубав лишену завидљивости и доказали да су достојни јунаци. У овој бајци нема суревњивости међу браћом. Најмлађи брат такође чини трагичку грешку: ослобађа демона, који му под крилом односи вољену жену. Ово је прастари архетип – ко чини добро, не треба да очекује захвалност. Он више не трага за сестрама, већ тражи вољену жену, коју је отео Баш-Челик, чиме је замијењен основни мотив, старија браћа се враћају кући, а радња тече новим током.
Уметнуте приче о аждајама, дивовима, царевој кћери, снази демона…, показују бескрајно богатство маште приповједача и његов смисао за детаљ, који активира динамичке мотиве и непрекидно убрзава радњу. Богата машта народног приповједача увијек изненади читаоца неочекиваним обртом, дигресијом, догађајем који разгранава радњу до бескраја.
У овој, као и у свакој другој бајци, искрена љубав спремна на жртву побјеђује свако зло.
Као и код већине народних бајки, радња ове бајке у свом иницијалном и финалном дијелу одвија се у равни реалности, а у медијалном дијелу у равни фантастике.
Бајка Баш-Челик има широку лепезу мотива: најстарије, канибалистичке, у уметнутој причи о дивовима који једу људе; хришћанске, оличене у чудотворној води са Јордана која даје нови живот, у причи о ђаволу, оличењу зла; античке: утврђени град, трагање, мотив окованог јунака; мухамеданске мотиве: сабља и маштрафа; мотив зачаране љепотице (уснула царева кћи); мотив љепотице и звијери; брак са љепотицом као награда достојном јунаку; мотив недотученог зла, мотив незахвалности и освете; мотив неостварене љубави…
Порука коју ова бајка нуди читаоцу увијек је актуелна: срећа је могућа, и љубав је могућа, али њих треба заслужити, за њих се мора жртвовати. Све су жеље оствариве, ништа није немогуће ономе ко нешто стварно жели, али се све добија трудом, храброшћу, патњом, истрајношћу. Јунака чека награда у лику прекрасне принцезе и богатство које уз њу иде, али да би јунак задобио принцезину љубав и њено богатство, мора „троје гвоздених опанака да подере и три гвоздена хљеба да поједе“.
Ово одлично објашњава Гроздана Олујић, позната списатељица и тумач бајке:
„Бајка дарује детету управо то (највеће што се живоме створу, можда и може дати!), дарује му поверење у себе, златне кључеве наде и поруку да никада ништа није изгубљено, нити за сва времена. Онима који имају храбрости и вере – отвориће се брда, у утроби рибе, са дна мора […], с неба пашће срећа, али никада пре него што онај коме је у крило пала, добро не засуче рукаве да је заслужи, […] пут је заиста онога ко има снаге да њиме крене, али срећу не можеш отрести као златну јабуку с гране, ма на десетине таквих јабука на гранама бајке било. Јабуку мораш заслужити […].“
„У бајци, готово редовно, јунаку полази за руком да сретне своју судбину у лику младе девојке која се тешко осваја, посећује чардак ни на небу ни на земљи, тражи извор живота, камен мудрости […]. У бајци се, као и у животу, вечито нешто тражи, и уз велике муке – налази“ (Олујић 1998: 125).
Како се радња бајке Баш-Челик одвија у два парелелна тока, који се преплићу, од којих је први потрага за отетим сестрама, а други трагање најмлађег царевића за отетом женом, то бајка има и два расплета, два свршетка, од којих је један фиктиван, а други коначан. Први, привидни расплет бајке завршава се женидбом најмлађег царевића царевом кћери, цар награђује старије царевиће и враћа их кући, а млађега жени својом кћерком. Расплет је привидан; њиме се разрјешава, такође привидно, уметнута прича о спасавању цареве кћери, али се не разрјешава основни мотив, браћа не налазе сестре, значи основни заплет бајке још траје.
Бројни су архетипови у овој бајци: патријархална српска породица, отац ауторитет, послушна дјеца, сложна браћа, потрага за драгим бићем, ватра – заштита и просвјетљење, зло рађење – велика патња, нема вјере у јачега, снажење зла се свети, оковани демон, чудотворна вода са Јордана, вода као чаробна снага, вода као симбол среће и спасења блиска али недохватљива, вјерна жена, вјерна браћа, непослушни зет, од зета штета, јединство свијета, моћ зла се храни у реалном свијету, злу се не умоли ако се не одбрани, човјекова глупост храни зло, провјерен пријатељ увијек може затребати…
Бајка Баш-Челик има готово драмску композицију, у којој заплет почиње, као у свакој драми, ступањем на сцену главног јунака; радња достиже кулминацију у трећем сукобу царевића и Баш-Челика, а у перипетију улази у тренутку када Баш-Челик посијече царевића. Експозиција и расплет се, и у овој бајци, као и у већини бајки, одвијају у равни реалности; заплет, кулминација и перипетија – у равни фантастике.
У расплету радње у овој бајци главни јунак не мора да потврђује своју побједу, не мора да савлађује лажне побједнике, завидљиву браћу, претеденте на награду коју је заслужио. Бајка Баш-Челик чува патину патријархалне, сложне српске породице, у којој дјеца поштују оца, а браћа штите сестре, воле и помажу један другога, срећни због успјеха свакога од њих.
У причи се разрјешава само судбина главног јунака, не и епизодних јунака. Живот затвара круг и све се враћа у нормалу.
Раскошна фантазија и богатство мотива, токова, мноштво јунака и разноврсних литерарних средстава којима се постиже увјерљивост слике и љепота казивања, чине је једном од најљепших српских бајки.
Добро – зло, храброст – кукавичлук, истина – лаж, подвиг – награда, злочин – казна, патња – племенитост, истакнути су парови ове бајке. У овој бајци, као и у већини српских бајки, чести су библијски бројеви: један, три, девет, дванаест…
У већини српских бајки вријеме одвијања радње јесте апсолутно, остварено у давној прошлости, неозначено, циклично, увијек у кружном току, датост која не утиче на живот јунака, јер је бескрајно. У бајци У лажи су кратке ноге цар, старац, умивен и окупан чудотворном водом, поново постаје млад; вријеме које му је дато бескрајно је, као што је бескрајно вријеме сваког достојног јунака, који послије сваког привременог пораза остварује нови подвиг.
Миље у коме се остварује радња типизиран је, лишен детаља: неко село, један град, царски двор, поље, пут, зачарана гора, вилинска гора. Све је уопштено, ријетки су јунаци који имају име јер је прича симболична и има опште значење.
Ликови у бајкама типизирани су и шаблонизовани, јунаци су углавном безимени, означени као: најстарији син, средњи син и најмлађи син, један чобанин, неки трговац, један човјек, нека жена, један цар…
У Српским народним приповијеткама, које је Вук објавио 1853. године, неколико јунака има имена, али су она симболи, а не личне ознаке: Стојша у причи Стојша и Младен (чврст, постојан јунак), Међедовић, јунак истоимене приче (син медвједа, јак као медвјед, будалетина), цар Тројан из приче У цара Тројана козје уши и цар Дукљан из истоимене приче (симболи зла у народном памћењу). Једино јунакиња Пепељуге има обично српско име Мара, што је такође симболично и исказује вјеровање народног умјетника да дјевојка крај огњишта може имати задивљујућу љепоту и памет, које јој, када буду откривене, доносе срећу и награду за смјерност.
Бајка је лишена лиризма, психологије јунака; она слика призор, наратора интересује прича, а не рецепција.
* * *
Мада је своје прве бајке објавио шест година послије објављивања Њемачких бајки браће Грим, а друго издање тридесет година касније, Вук Караџић је објавио старију верзију бајки. Вук је објављивао бајке у оном облику у којем их је чуо од приповједача из народа, а своје сараднике сакупљаче молио је да му бајку пошаљу онакву какву су они чули, и да у њој ништа не мијењају и не поправљају. Браћа Грим, као и најпознатији сакупљач руских бајки Алексеј Толстој, од неколико верзија исте бајке стварали су једну верзију, а поједине пасусе и сами су писали.
Српска је бајка у знатном мјери јединствена и оригинална у остваривању основног мотива, мада је огроман број архетипова у њима интернационалан.
Српске бајке које је објавио Вук Караџић и њемачке бајке које су објавили браћа Грим имају свега неколико сродних прича и, наравно, безброј заједничких архетипских мотива и симбола. Сличне приче су: Пепељуга, Биберче…
Ако упоредимо сличне српске и њемачке бајке, видјећемо да српска бајка има много богатију и разуђенију структуру, јер је њена верзија старија. Бајка Пепељуга у Вуковој верзији има уметнуту причу о вретену, које најљепшој дјевојци упада у рупу на ливади, упркос упозорењу мудраца да се не примиче рупи. Дјевојка тако чини трагичку грешку кршења изричите забране, због чега се њена мајка претвара у краву коју кољу. Архетипски симбол трагичке грешке и умирања мајке на фону је народног схватања да се ништа у животу, ни срећа, ни љепота, не добија џабе, већ се све мора скупом цијеном платити и заслужити силним напором и великом жртвом.
У Гримовој бајци нема ове уметнуте приче. Ове двије верзије разликују се у цјелини. Код Вука нема дворца, кочија ни златне ципелице, сусрет се догађа у цркви, а маћеха пасторку, која има право српско име Мара, крије под коритом. Корито испред куће симбол је крајње биједе. Није га случајно тако схватио ни Александар Сергејевич Пушкин у Бајци о рибару и рибици. Вукова прича, иако веома стара, иновирана је у хришћанској обради. Радња се одвија у малом мјесту, гдје је најљепша грађевина црква, а принц је богобојазан вјерник, који на молитву иде са народом. И овако подмлађена, она чува паганске знаке, чаролија се догађа у цркви, а по хришћанству, вјера хришћанска онемогућава ма какве чаролије. У српској причи нема дистинкције између владара и пука; сви живе у традиционалној средини, однос између владара и народа је хармоничан.
Гримова је верзија модернија: у њој имамо релативно, субјективно вријеме, чега нема ни у једној српској бајци из Вукове збирке. У истоименој бајци браће Грим пише: „Kada je pao prvi snijeg, Pepeljugi je umrla majka, a kad je okopnio, otac je doveo drugu ženu“.
У овој бајци имамо опис (свјетлост шкиљаве петролејке) и психологију јунака: „Maćehine kćeri su bile lepa i bela lica, ali zloga i opaka srca“ (Браћа Грим 1995: 56).
Гримова је бајка готово модерна фантастична прича једноставне радње, упрошћене структуре, у чему се види и рукопис аутора, а не само сакупљача.
Српске народне бајке, које је сакупио и објавио Вук Караџић спадају у изворне народне бајке. Српски народ их је створио и сачувао, а Вук Караџић је записао веома старе верзије бајки и изворни народни језик, који је лирски обликовао многобројне мотиве створивши изванредно живу, лијепу, увјерљиву народну умјетност, која је по својој умјетничкој вриједности толико оригинална, увјерљива и раскошна да су је поредили са грчким еповима Илијадом и Одисејом.
Језик бајки јесте живи народни говор, сочан и богат, прецизан, маштовит. Српска бајка чува патину старине продубљену архаичним језиком наратора. Тај је језик инспиративан, богати фундус модерног српског језика.
Вук је записивао бајке онако како их је чуо у народу, уз сву опширност казивања и сложену композицију, коју је обликовао народни приповједач.
„И тако ево најприје нашијех народнијех приповиједака, за које мислим да ће у своме роду бити тако знатне као што су народне пјесме у своме. Као што су пјесме углед језика наше народне поезије, тако ће ове приповијетке бити углед народнога језика у прози“ (Караџић 1853б: 6).
Мада народна бајка јесте у неком смислу окамењена врста, јер је њен развој коначан и довршен, у њој постоје ситуације, сижеи, митеме, архетипови, који памте културу, обичаје, начин мишљења, или друштвене односе који су прирођени само тој култури и времену постанка бајке. Генијални народни умјетник, који је у мраку ропства и биједе измишљао овако свијетле призоре, витешке сцене, као да иде напријед и одређује правац данашњем читаоцу и тумачу, показујући симболично пут врха и неба: „Иди! Иди и не бој се!“
Као и свако истинско умјетничко дјело, и српска је бајка специфична, отворена, савременом тумачу нуди нова значења нарасла кроз вријеме и вјекове, чека чедна да је модерна наука види из другог угла и у новом свјетлу, и тако увијек остаје отворено дјело.
Литература
Арне –Томпсон 1961: A. Arne – S. Thompson, Тhе types of the Folktale, Second Revision, FF Comunications, No 184, Helsinki (превод).
Бетелхајм 1978: Bruno Betelhajm, Značenje bajki, Beograd: „Jugoslavija“ – Prosveta.
Браћа Грим 1995: Braća Grim, Izabrane bajke, Beograd: Boocland.
Вуковић 1996: Novo Vuković, Uvod u književnost za djecu i omladinu, Podgorica: Unireks.
Деретић 1992: Јован Деретић, Кратка историја српске књижевности, Београд: БИГЗ.
Јунг 1969: Karl Gustav Jung, Lavirint u čoveku, Beograd: Vuk Karadžić.
Караџић 1853а: Вук Стефановић Караџић, „Посвета Јакову Гриму“, Српске народне приповијетке, Беч: Штампарија Јерменског манастира.
Караџић 1853б: Вук Стефановић Караџић, „Предговор“, Српске народне приповијетке, Беч: Штампарија Јерменског манастира
Пише: Вук Церовић
Фото: приватна архива
