ОБЕЛЕЖЕНА ЈЕ 104-ТЕ ГОДИШЊИЦА ПРОБОЈА СОЛУНСКОГ ФРОНТА
ПОБЕДА У ВЕЛИКОМ РАТУ СРБИЈУ ЈЕ СКУПО КОШТАЛА
Васцели српски свет, у Србији, Републици Српској и расејању је на најсвечанији начин обележио 15-ти септембар, када је тачно пре 104 године у Великом рату Војска Краљевине Србије и савезници (Француска, Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске, Руска Импеприја, Краљевина Грчке, Краљевина Италија) пробили Солунски фронт. То је била прва победа Српске војске са савезницима и почетак краја Централних сила (Аустроугарска монархија, Немачко царство, Краљевина Бугарске и Османско царство) у Првом светском рату. И тако захваљујући српским јунацима из Великог рата наша Отаџбина постала је света земља!
Свој допринос у обележавању овог, једног од најзначајнијих догађаја у новијој историји српског народа, дали су и чланови Савеза потомаца ратника Србије 1912 – 1920. Они су полагањем венаца и цвећа на Спомен-костурници бранилаца Београда 1914 – 1920 и пригодним програмом обележили овај датум. На тај начин су одали пошту својим јунацима, који су својом храброшћу, смелим јуришима и великом победом на Солунском фронту решили исход Великог рата. У крипти костурнице су похрањени кости 3.529 знаних српских војника и 1.074 незнаних јунака. Нажалост, због свог специфичног положаја на Новом гробљу мало је доступан широј јаности.
После одавања поште минутом ћутања председник Савеза потомака ратника Србије 1912-1920, проф. Иван Стратимировић говорио је о значају овог историјског догађаја и незадрживом јуришу Војске Краљевине Србије, после пробоја Солунског фронта, ослобађајући своју земљу, свој народ, своје њиве и своје куће .
Присутнима се обратио и председник Подружнице Савеза потомака ратника Србије 1912-1920.године у Железнику, г. Петар Урошевић , унук артиљеријског наредника Петра М. Урошевића, подофицира 2-ге армије, којом је командовао војвода Степа Степановића и учесника битака на Брегалници, Церу, Колубари, Горничеву, Кајмакчалану и многих других, са песмом „Захвалност“, из збирке његових песама „Поема о српском опанку“ .
ЗАХВАЛНОСТ
У своје име ја овде поносно зборим
онима што после мене треба да дођу.
Ја ове стихове творим
у име оних што се не родише.
Ја болесне умове корим
што им несуђене родитеље свирепо побише.
Захвалност свету, дугујем Њима,
што имам прилику да ово кажем
јер не би било ни ових рима.
Нећу да кријем, нит` да величам
да не беше солунских дивова
не бих био овде да вам ово причам.
Хвала им за сваку стопу земље
коју су, голи и боси, пешице походили.
Хвала им за сваку муку коју су гордо подносили.
Хвала им што су нас људске немани ослободили.
Хваала им за сваку кап крви коју су пролили.
Хвала им што су ми прилику створили.
Хвала им што су гинули и храбро се борили.
Хвала им што их ни мртве нису покорили.
Хвала им што су Србију у светињу претворили.
Хвала им што су пали а нису морали.
Хвала им што су бразду слободе дубоко заорали.
Хвала им!
Током године чланови Савеза, који има дугу традицију, основан је 1919-те године и ове године је прославио 103-ћу г. оснивања, обележавају све најважније догађаје и одају почаст личностима, који су стварали славну историју Србије почетком двадесетог века у ослободилачким и одбрамбеним ратовима, ратујући за слободу и правду против најјачких освајачких држава Европе, у исто време и рушили Аустоугарску монархију, Османску царевину и Немачко царство.
Поред почетка пробоја Солунског фронта, чланови Савеза у овој години обележили су: 107-му годину Мојковачке битке, 105-ту годишњицу Топличког устанка, 23-ћу годишњицу НАТО агресије , 218-ту г. Прве српске револуције (Први српски устанак), 108-му годишњицу Церске битке … Велику пажњу Савез поклања данима, који се оджавају у част великих српских војвода, Радомира Путника, Степе Степановића, Петра Бојовића и Живојина Мишића, одаје се пошта великој сликарки и болничарки у Великом рату, Надежди Петровић. Ту су и обележавање догађаја, који су значајни за српску историју, ослобађање Јужне Србије (сада Северне Македоније) и Старе Србије (сада Косово и Метохија) у Првом балканском рату, ослобађање Београда, српских градова и целе Краљевине Србије у Великом рату, присаједињење Краљевини Србије, Срема, Баната, Бачке и Барање у Великом рату и многи други датуми из наше историје.
Од 1916-те године, до септембра 1918-те године на Солунском фронту, углавном је владало затишје. За команданта Солунског фронта, после Адолфа Гијома и Мориса Сараје је постављен главнокомандујући за саветничке снаге, француски генерал Франше д`Епере. Он је јуна 1918-те године, одржао саветовање са српским генералима и регентом Александром Карађорђевићем, на којем је донета одлука да се коначно крене у пробој фронта.
Војска Краљевине Србије била је подељена у две армије, 1-ом армијом је командовао војвода Петар Бојовић а 2-гом армијом војвода Степа Степановић. Начелник штаба Врховне команде био војвода Живојин Мишић. Бројно стање Војске Краљевине Србије било је 150.00 војника и чинило је 25 посто од укупних савезничких снага на Солунском фронту.
Српска војска пред почетак напада на Солунском фронту била је у центру распореда савезничких јединица. Десно су биле распоређене дивизије Уједињеног Краљевства и Грчке, а лево француске дивизије и италијански експедициони корпуси. У рејону Преспанског језера нападали су самостално Српски одред војводе Бабунског и Охридски одред. Бројно стање Централних сила (Немачка, Аустроугарска, Турска и Бугарскка) сила било је 600.000 војника, а Савезника 618.000 војника сврстаних у 289 батаљона и 47 ескадрона. Имали су и 2.089 топова и минобацача, 2.988 митраљеза и 200 авиона.
Због Октобарске револуције и грађанског рата царска Русија није могла много да помогне. Ипак је цар Николај II Романов у намери да заштити Краљевину Србију заратио са Аусроугарском и Немачком. Током ратних дејстава 1916-те и 1917-те године на Солунском фронту Руски екпедициони корпус је бројао око 10.000 војника. На ратишту је погинуло скоро половина, 4.200 војника. А њихова вечна почивалишта су разасута широм Балкана, у Србији, Македонији и Грчкој.
Поред 150.000 војника Војска Краљевине Србије имала је и авијацију, 1-ву и 2-гу српску ескадрилу са око 60 авиона за извиђање и ваздушну борбу. У саставу Српске војске нашла се и Прва српска добровољачка дивизија састављена од војника, који су ратовали на Источном фронту на страни Аустроугарске. Они су били мобилисани из области које је раниаје окупирала Аустроугарска. Због Бугарске, која ратовала са Централним силама, дивизија није могла да се упути директно на Солунски фронт, већ је морала обилазним путем, преко Сибира и Кине, а затим британским бродовима да се пребаци у Солун. Из Солуна послата је на фронт.
Завршне борбе на Солунскомсу почеле су 14-ог септембра целодневном артиљеријском припремом да би у зору 15–тог септембра у 4 часа, после снажне артиљеријске припреме, кренуле у напад савезничке снаге, дивизије првог ешалона, међу њима и српске.
Већ првог дана пробијено је 11 км фронта, други дан је ширина проширена на 40 км. Тако отпочиње слом Централних сила на Солунском фронту чија линија фронта се распала већ првог дана. Убрзо, 29. септембра Краљевина Бугарске је потписала капитулацију. Српске армије су најбрже напредовале. После Прилепа и Кавадараца ослобођено је Скопље, Врање и Владичин Хан (5. октобар), Лесковац (7. октобар), Ниш (12. октобар) …
Српска војска у невероватном и незабележеном налету прешла за 45 дана од Солуна до Београда око 600 км, потискивајући непријатеља и ослобађајући своју земљу. Првог новембра 1918-те г. српска тробојка се поново завијорила у Београду на Београдској тврђави.
Три дана после капитулаације Немачког царства и Централних сила 11. новембра 1918-те г, капитулацију је потписала и Мађарка, јер се у међувремену Аустроугарска монархија распала.
Француски маршал Франше д`Епере је касније о српским војницима написао:
-То су сељаци, скоро сви, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат, и ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили и војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове земље.
Од 402.435 погинулих војника, умрлих од рана и болести током четири године Великог рата, скоро 10% њих је погинуло на Солунском фронту (36.477). Они су дали живот за слободу Србије, али и за остале области западно од Дрине, које су била под окупацијом Аустроугарске.
Србија је за победу у Великом рату платила велику цену. Од око 4.000.000 становника, током рата страдало је 1.247.435 људи. А то је 28 одсто популације (од тога 62 % радног мушког становништва од 18 до 55 година); 845.000 су губици цивила; 77.455 умрло при преласка у Албанију; 81.214 је умрло у заробљеништву, у казаматима Немачке, Аустоугарске и Бугарске; 34.781 је умрло од рана и болести у Србији 1915-те године. Од око 200.000 цивила који су са Војском Краљевине Србије прелазили Албанију преживело је око 60.000; 360.000 умрло је од пегавог тифуса.
Немачки цар Вилхелм, после пораза Централних сила послао је телеграм бугарском краљу у којем је написао; „62.000 српских војника је одлучило рат. Срамота!
Дан, 15-ти септембар 1918-те године, када је Војска Краљевине Србије заједно са савезниима кренула у пробој Солунског фронта, од пре три године у Србији и Републици Српској се слави као ДАН СРПСКОГ ЈЕДИНСТВА, СЛОБОДЕ И НАЦИОНАЛНЕ ЗАСТАВЕ. Поред пригодне прославе, на свим јавним и приватним објектима истиче се српска, црвено, плаво, бела застава! Ове године централна прослава Дана српског јединства, слободе и националне заставе била је у Бијељини (Република Српска).
Када је завршен Велики рат на простору будуће Краљевине Југославије једино су Краљевина Србија и Краљевине Црна Гора биле државе. Због некаквог погрешног југословенства уместо да заокружи државу оним регијама на којим су били Срби у већини, регент Александар Карађорђевић је у нову државу укључио области које је ослободила Српска војска а насељавали су је већином Хрвати и Словенци. Уместо да се захвале Србима, пошто их је ослободила Српска војска, почели су да руше Краљевину и да роваре против ње и наводно и њене буржоазије, која је тек била у зачетку.
Нису никад у Краљевини Хрвати и Словенци имали државу јер је Југославија била подељена на бановине. Тек у Јајцу 1943-ће г. су комунисти створили републике, али без државних границе. Републике су биле омеђане створеним одока административним линијама. Тада су створене и неке нације (македонска, црногорска) и будуће државе (Хрватска Словенија, БиХ, Македонија), које то никад нису биле. До тада су само Србија и Црна Гора (у којој је живело углавном српско становништво) биле државе. Због Срба, који су у Краљевини били већина и живели у више области, у Јајцу је одлучено да све нације, и оне које су постојале, као и оне новокомпоноване (македонска, црногорска) добију државе. На тај начин је разбијен српски корпус. И уместо пет држава створена је вештачка и шеста (БиХ) у којој су Срби, иако је над њима у Другом светском рату учињен незапамћени геноцид, били у већини. Требало је да се после рата изврши разграничење између република, али до тога није никад дошло. Када је грађанско-верски рат 1991-ве године почео у Југославији административне линије су преко ноћи постале државне границе!? Јосип Броз и његови комунисти нису имали времена да се баве и овим важним питањем, да би тек по њиховом одласку у историју Бадентерова комисија 27.8.1991-ве године административне линије, без сагласности народа у СФРЈ, претворила у државне границе !?. Пошто су Хрвати добили државне границе то је био знак да је рат у Хрватској могао да почне. У Словенији рат, започет против СФРЈ за њено растурање, 27-ог јуна 1991-ве године, је после петнаест дана – завршен.
За Српску ТВ Чикаго, Зоран ЈАКШИЋ
