ВЈЕЧИТИ ДЈЕЧАК ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ
(О Змајевој поезији за дјецу) – пише Вук Церовић
Колико и врсни стручњак може да погријеши у процјени књижевног дјела великог писца нека вам посвједоче ове ријечи Богдана Поповића, познатог српског критичара, о Јовану Јовановићу Змају, изнесене у есеју ”Шта је велики песник” 1904. године:
”Његове дечје песме су оне које су му досад једнодушно, и од поштовалаца, и од противника, највишом хвалом хваљене. Што се мене тиче, јас не само да сам далеко од тога да се с тим слажем, но држим да је савршено неозбиљно дечје песме, песме за децу, сматрати као озбиљну књижевност, и држати да Змајеве дечје песме доприносе озбиљно песничкој слави његовој…Међутим, оно што је Змај рекао о деци, у дугом низу својих дечјих песама, своди се на запажања неких њихових најобичнијих и спољашњих навика. Као ни душу човека, ни душу женину, Змај није знао ни душу детињу…”
Ово мишљење Богдана Поповића, француског ђака, веома образованог човјека, уз Јована Скерлића једног од најбољих критичара у српској књижевности, мада сасвим погрешно, било је веома значајно не само за Змаја, коме није могло нашкодити, већ за развој дјечје књижевности код нас и за њено проучавање.
Јован Јовановић Змај рођен је у Новом Саду 1833.године, а умро 1904. у Каменици. Био је љекар, студирао је медицину у Пешти, и службовао у разним мјестима: Нови Сад, Панчево, Сремски Карловци, Каменица, Загреб…
Био је веома образован, одлично је знао њемачки и мађарски језик, па је много преводио са тих језика, а преводио је и са француског, енглеског, пољског, чешког и румунског језика, био је прави полиглота. Преводио је углавном књижевне текстове за дјецу, највише њемачку поезију.
Живио је у Војводини која је у то вријеме, као некадашња аустријска провинција, била знатно развијенија од Србије, и била погодно тло за развој многих видова културе и умјетности.
Змај је покренуо и уређивао многе књижевне листове, дјечје и хумористичко-сатиричне: ”Комарац”, ”Јавор”, ”Змај” (по коме је добио надимак), ”Жижа”, ”Илустрована ратна хроника” и ”Невен”, који је био најпознатији наш дјечји лист тога доба. Често је у листовима које је уређивао морао све послове радити сам: био је уредник, главни сарадник, илустратор, дистрибутер, лектор, коректор, поштар…Било је то веома напорно, али је Змај био човјек невиђене ерудиције и елана, неки наводе податак да је написао преко двије хиљаде само дјечјих пјесама.
Лист ”Невен” постао је веома популаран и остао легенда наше дјечје продукције, закључио је Хусеин Тахмишчић, један од критичара, који су студиозно проучавали дјело Јована Јовановића Змаја. (Хусеин Тахмишчић, ”Бити на путу”, Нови Сад, 1971., стр 20).
Имао жену и дјецу и био срећан човјек, да би му за кратко вријеме умрли и дјеца и жена. Та велика несрећа сасвим га је окренула дјеци, мада је и раније писао за дјецу, прву дјечју пјесму написао је у својим двадесетим годинама. Своју љубав пренио је на сву дјецу и посветио им остатак свог живота, трудећи се да љубављу према свој дјеци надомјести немогућност љубави према својој дјеци.
Најбоље Змајеве дјечје пјесме налазе у збиркама ”Чика Јова српској деци” (1896.), ”Предневенче” (1898.), ”Међневенче” I,II,III (1899-1901.) i ”Чика Јова српској омладини” (1901.), док међу збиркама за одрасле критичари издвајају двије његове збирке, ”Ђулиће” збирку радости, среће док је имао жену и дјецу (”Ала је леп овај свет…”)и ”Ђулиће увеоце”, пјесме о страшној несрећи, о смрти жене, дјеце и других драгих и блиских.
Змаја многи критичари сматрају оснивачем наше дјечје поезије.”Његова поетска величина је засјенила претходнике и савременике…По снази и обиму свог дјела, по његовој рецепцији и по утицају на савременике и сљедбенике, он је појава која нема себи сличне у нас ни до данас.” (Н. Вуковић, цитирано дјело, стр.88.)
У плејади одличних српских пјесника друге половине 19. стољећа Јован Јовановић Змај је био најплоднији и најразноврснији пјесник.Змај је писао све пјесничке врсте, писао је: лирске, епско-лирске, епске пјесме, епиграме, драме у стиховима, дјечје пјесме и то све врсте (дјечје пјесме, пјесме за дјецу, поучне пјесме, успаванке, бројалице, ташунаљке, хумористчке пјесме, пјесме о животињама, пјесме о природи,загонетке, пјесме са изостављеним стиховима…).
Тематика му је тако разноврсна да не постоји ни једна област живота која није нашла мјесто у Змајевој поезији, писао је љубавне, рефлексивне,патриотске,религиозне, социјалне, описне, сентименталне, пригодне пјесме, здравице…
Змај је писао све стихове, користио сваки метар:осмерац, десетерац,шестерац четверац, (можда најчешће осмерац, јер је пјевљив, мелодиозан), а може се слободно казати да не постоји стилска фигура која се не може наћи у Змајевој пјесми.
Змај је био убијеђени патриота, написао је много занимљивих, искрених и дубоких патриотских пјесама. Имао је дубоко и искрено осјећање припадности српском народу и осјећање дуга, који интелектуалац и стваралац увијек мора да има према свом народу. С једнаком љубављу је пјевао о Србима из свих српских крајева: Србије, Лике, Црне Горе, Херцеговине; били су му блиски једнако Срби разних вјероисповијести, с једнаком љубављу је писао и о муслиманима, које је прихватао као истинске Србе друге вјере. Увијек је истицао љубав према свом народу, обавезу свих да развијају националну свијест, да чувају, проучавају и знају историју свога народа, народну баштину, народна добра, међу која је уврстио образовање, био је горд на то што српска дјеца уче на свом језику. Дубоко је патио због чињенице да један дио српског народа није стекао слободу од Турака (Босна, Херцеговина…) Широка је лепеза патриотских мотива обрађених у поезији Јове Змаја. Међу многима помињем патриотске пјесме за дјецу: ”Дед и унук”, ”Памтите децо”, ”Борба наше браће”, ”Старина Новак”, ”Мерима”…
Опјевао је многе српске јунаке из народне пјесме: Старину Новака, Хајдук-Вељка, Милоша Обилића, браћу Југовиће, Лазара Сочицу…
Писао је пјесме о свим значајним Србима свога времена: о Његошу,: о Вуку Караџићу, 0 Бранку Радичевићу, о Љубомиру Ненадовићу, о Светозару Милетићу, о Јовану Ђорђевићу, Јовану Сундечићу, Ђури Даничићу, Симу Милутиновићу, о књазу Николи…
Јова Змај је био националиста у најљепшем смислу те ријечи, био је интелектуалац који воли и поштује свој народ, али и све друге људе и поштује све друге народе. Писао је веома топле пјесме: ”Бугарски момак и девојка”, ”Мала Талијанка”, ”Малоруска невеста”, ”Козак”, пјевао је о Виктору Игоу, о Нилу…Превео је пјесме бројних стваралаца да их тако учини доступним српској дјеци, али да и та дјеца схвате да су дио свијета који их окружује.
Као хуманиста ичовјек који је истински волио дјецу и дубоко осјећао њихове патње, Змај није могао да зажмури пред социјалном биједом у којој су живјела многа дјеца, извео је дијете из заштићеног круга на сурову позорницу свакидашњице.
Змај је као љекар, видио сваковрсне патње дјетета, која га је дубоко дирале, посебно дјеце без родитеља, која су присиљена да просе, да спавају на степеништима и да раде тешке послове. Својим пјесмама скретао је пажњу друштва на ту дјецу, тражећи помоћ и милост за њих, мада се често пјесников вапај одбијао од бездушних срца богатих, па се пјесник обраћао Богу у нади да ће он заштити ту дјецу и помоћи им: ”Мало просјаче”, ”Пред туђим вратима”, ”Ој сироче”, ”Прве љубичице”, ”Шваља”, ”Удовица, сиротица, незналица”…
Змај, непоправљиви оптимиста, није због биједе многе дјеце западао у мелодраматику, већ је испољавао и он и његови јунаци борбени оптимизам уносећи и такве пјесме хумор који значи наду, а и сиромашној дјеци писао изузетно топло. (”Мали Ђука”).
”Кад очисти чизме свима,
Домаћима,
Кад испраши све капуте,
Црне, плаве, жуте,
Тада и свој ишчибука
Мали Ђука.”
Ријеч ”ишчибука” потпуно мијења интонацију пјесме, ријеч је игрива, иронична, оптимистична, тим чином се Ђука изједначава са осталим укућанима, истовремено показујући и његову самоувјереност и пјесников оптимизам.
Религиозне пјесме о Богу, Христу, о доброти, о нади, о чедности, о анђелима, о вјери, о нужности часног живота, о светитељима: су му намјерно наивне, на дјечјем нивоу, као ”Анђео доброг детета”, ”Божић”, ”Божићна песма”, ”Христов наук”, ”Удела сиромашне удовице”…
Тај непоправљиви, вјечити дјечак Змај, знао је да заигра душом, умио да наслика све мијене и многе појаве у природи, са љубављу, одушевљењем и тугом: ”Вече”, ”Хајд` у шуму”, ”Висибаба”, ”Здраво пролеће”, да изгрца пјесму као бројалицу, ”Пролећница”, ”Чворак”..
Змај је написао много пјесама о животињама. Животиње у његовим пјесмама су карактери, личности које осјећају, мисле, мрзе, воле, играју се. У ту групу пјесама спадају: ”Чворак”, ”Веверица”, ”Врабац”, ”Зека”, ”Зека из јендека”, ”Буба Мара”, ”Дете и лептир”, ”Буха и муха”…
Уман човјек,образован, патриота Змај је знао да пјесма мора и да поучи, али је у великом броју пјесама показао танано познавање дјетета и дао им безброј једноставних, лијепих стихова широког тематског спектра, пјевајући непосредно, из душе која је дубоко познавала и искрено вољела дјецу. Био је танани посматрач, живе дјеце, неидеализоване, упечатљив сликар свијета дјетета.
Писао је успаванке, ташаљке, разбрајалице, загонетке, цупаљке, све врсте пјесама за дјецу, од којих је касније многе преузео народ, па их данас чујемо и дјеца их говоре, а да уопште не знају ко их је написао (”Таши, таши, танана”…)
Већину пјесама за дјецу Змај је написао у трећем лицу, оне припадају традиционалној поезији, поучне су, у њима се он дјеци обраћа као друг, пријатељ, али као старији, као чика Јова,.(”Сади дрво”, ”Има дете у селу”…)
Лудичке пјесме чине онај дио његовог стваралаштва по којем критуичари третирају Змаја као модерног дјечјег пјесника. То су оне пјесме које су писане из самог дјетињства, то је онај начин на који дијете види свијет, фантазија, игра, шала, нонсенсни однос према свему, брисање границе између маште и збиље, у њима је све могуће, у њима ствари оживљавају, добијају карактере и особине, играју се, јогуне се. То су, како неко рече најлиричније Змајеве пјесме. То су пјесме попут ”Малог коњаника” у којима вије дах дјетињства који као алхемија све што дотакне претвара у чисто злато, у игру и имагинацију. Коњ од штапа, најбољи, најбржи, диван коњ, какве смо јахали само тада у нашем рајском добу.
”Седло ми је од мараме,
Узда од канапа,
А бич ми је од очина
Пребијена штапа.”
.Хумор је веома присутан у Змајевој дјечјој поезији. Није то бучни, вашарски хумор, већ хуморно осјећање свијета, присутно свуда тамо гдје су присутна дјеца, Најчешћи вид хумора је онај који настаје спонтано из дјечје наивне, безазлене реакције. Није то хумор горке ироније, ни отровног сарказма, јер такав хумор не био ни примјерен дјечјој пјесми, мада је један бррој пјесама које је Змај намијенио одраслима прешао у дјечју литературу, прихваћен од дјеце, као: ”Циганин хвали свога коња”, ”Чемер дека, пелен бака”, ”Буха и муха”, ”Мачак иде мишу у сватове”, ”Песма о Максиму”…
”На старцу је било џубе
од шалимсе светле чоје;
Седа брада до колена
Од варамте беле боје.
И`мо ј` крила ка у рака,
А рогове ка у миша, –
Око паса црвен појас
Одзелена невидиша”.
У Змајевој пјесми, као и у дјечјој машти догађају се бајковите, чудесне метаморфозе, ствари оживљавају, учествују у игри и животу дјетата,столица постаје прави јахаћи коњ, илузија постаје стварност, стварност је илузија. Дијете губи осјећај времена, реалности, ствари оживљавају, игра постаје живот.
У књижевности за одрасле Змај је веома значајан пјесник српског романтизма, а у дјечјој поезији обиљежио је својим дјелом епоху у којој је живио и створио пјесничку школу, што није успјело ни једном пјеснику на овим просторима од њега до наших дана. Изузев Лазе Костића, који је изрекао низ негативних судова о Змајевој поезији и Богдана Поповића, готово сви остали критичари, који су проучавали књижевно дјело овога заиста великог пјесника, високо су вредновали то дјело.
Љубомир Недић, који није био наклоњен Змају, издвојио је његове дјечје пјесме и устврдио да је Змај ”задужио српску школу и учинио услугу српском подмлатку, најлепшу што му је песник могао учинити.”
Бард српске књижевне критике Јован Скерлић, који је као дијете читао Змај-Јовине пјесме и ”Невен”, каже да је Змај ”волео децу, не суво педагошки, но очински, срдачно и топло, и за њих и о њима испевао је велики број песама, најлепше дечје песме у српској књижевности, где су велике истине људске и благородна човечанска осећања казивана приступачно, лепо и просто”. (Ј. Скерлић,”Историја српске књижевности, Београд, 1914, стр. 298-310.)
Познати критичар Милан Богдановић, истиче да дјетињство генерација дјеце послије Змаја није било могуће замислти без Змајевих пјесама.”Оне су толико саставни део тог величанственога сна који је детињство, да је скоро недолично хтети их гледати и судити независно од оне блиставе улоге којој су уистини и намењене. Оне су тако искључиво само једна фина, узвишена и оплемењујућа забава духа и душе детета, која у те слободне и чисте просторе прва поставља основе за осећање лепога и праведнога, да доиста може изгледати бесциљно хтет им још изнад тога нешто придавати.” (Милан Богдановић ”Дечја поезија Змаја,” ”Стари и нови I”, Просвета,1961, цитат преузет из књиге Воје Марјановића,”Дечја књижевност у књижевној критици”, стр.65.)
Богдановић истиче да Змајеве пјесме нијесу ”поезија за дјетињство”, већ ”поезија дјетињства”.
„Ти мали типови деце из Змајевих песама живе оним бесмртним животом ликова из литературе које су умели и могли да нам пруже само уистину велики ствараоци…Његов стих скакуће, и лети, и лепрша се тачно према духу и пулсу детета, и ако је он деци тако невероватно својтљив, то врло много долази и од оне подударности ритма из песме са ритмом њиховога живота.”
Tешко је реконструисати поетику Јове Змаја, јер се ради о веома обимном књижевном дјелу за дјецу, међу осталима то је покушао да учини и угледни професор Слободан Ж. Марковић, па је издојио двије пјесме објављене у ”Невену”. Прва ”Поздрав деци” програмска је, касније је допуњавана, у њој је казано шта ће бити у листу, што значи чиме ће се бавити дјечја књижевност и то је: збиља, поука, шала, игра.
Према професору Марковићу друга пјесма значајна за изучавање Змајеве поетике је ”Песма о песми”, у којој је Змај исказао неке своје ставове о пјесми, која мора бити: искрена, истинита и не смије бити само поучна.
Змај је опјевао живот дјетета у свој његовој сложености, а дијете, које је било на периферији патријархалног друштва увео је у средиште поезије. И мада је пјевао своје вријеме, живот каквим се живјело у простору у којем је живио, Змај је освијетлио цијелу гаму вјечитих мотива, универзалних тема дјетињства. Пјевао је о доброј, али и о ”рђавој дјеци”, лијеној, запуштеној, неваспитаној, и ти ликови су веома живи, упечатљиви, мане су им истакнуте, освијетљене, али и према њима, као и према сваком дјетету пјесник гаји искрену љубав, воли их , такве какви су, пјева о њима с топлином, не идеализује ни дијете, ни дјетињство, јер нема савршеног бића, ни савршеног дјетета.И та дјеца зраче дјетињством, истином, увјерљивошћу и животношћу, а пјесник вјерује да су њихове мане привремене, да ће се исправити.
Змај веома убједљиво, с највећим уживљавањем описује дјецу у заносу игре, у тренутка када се сасвим предају игри и бришу границу између реалног и свијета имагинације. Сликао је у тим тренуцима дјечји свијет из игре, изнутра.То су пјесме које га највише приближавају модерној дјечјој поезији. Коришћење апсурда, маштовитост, нонсенс, неке његове пјесме чине обрасцем модерне пјесме која обухвата машту, игру и смијех. (”Кад би јелен имо крила”, ”Жаба чита новине”) Јован Јовановић Змај је пјесник који никада неће изаћи из моде, остаће актуелан док дјеца читају књиге.
Миодраг Поповић мисли да је ”наивна поезија” нека врста Змајеве пјесничке маске, ”пуна лирских боја и топлина, сва у тежњи за нечим чистим и светлијим.” (М.Поповић, ”Змајева наивна поезија”, ”Историја српске књижевности”, Романтизам III, Нолит, Београд, 1972.године.
Змај је био такав пјесник виртуоз да је и ритам својих пјесама прилагодио игри, па је у праву Александар И. Спасић кад је тврдио да је Змај своју дјечју поезију испјевао у ритму ”корака, школице, јелечкиња-барјачкиња, скривалице (жмурке), загонетке.”(Александар И. Спасић, ”Свет детета и поезија за децу” ”Израз”, Сарајево, стр. 8-9.)
У својој имагинативној игри, каквом је понекад постајала Змајева поезија, створио је значајан број ријечи без значења, ријечи кованица, каламбура, нонсенсних израза које ван игре не значе ништа, ријечи-варки: ”лаждипажди”, ”билбилити”, ”Јутутун”, ”јухахаха”…
У тим пјесмама али је створио каламбур, игру ријечи, нонсенс, лудичку варку, као у најмодернијим пјесмама савремене поезије за дјецу. Ван сваке сумње Јован Јовановић Змај је наш најзначајнији и највећи српски дјечји пјесник, али и велики пјесник поезије за одрасле .
пише: Вук Церовић
фото: Википедија и интернет
