АРХЕОЛОШКО НАЛАЗИШТЕ ВИНЧА КОД БЕОГРАДА

СРБИЈА И САД НАСТАВЉАЈУ ИСТРАЖИВАЊЕ У ВИНЧИ

Једно од најспектакуларнијих светских археолошких налазишта Бело брдо код Винче, које је у саставу Музеја града Београда, налази се око 15 километара источно од Београда, на самој обали Дунава. Ово праисторијско насеље, једно од највећих у Европи  први је открио  1908. године познати српски професор Милоје М. Васић (1869 – 1956).

Истраживања на археолошком локалитету Винча вршена су у више фаза. Прва фаза је била од 1908 – 1934. године. Током истраживања у овом раздобљу дошло се до првих сазнања да је реч о јединственој винчанској култури, која обухвата период касног каменог доба, од 5300 – 4500. године, пре нове ере.  У том пеприоду, у првој фази истраживачког рада на археолошком локалитету Бело брдо –Винча, у размаку од  двадесет и шест година ишло се  на  сређивању материјала. Захваљујући великој репутацији Краљевине Србије и њеном доприносу у победи  савезника у Великом рату, знатну помоћ пружили  су бројни страни научници. Међу њима најистакнутији су били, британски археолог сер Џон Линтон Мајерс, бирмингемска новинска кућа сер Чарлса Хејда, Фјодор Успенски, који је био члан Руског археолошког института у Цариграду и други.

Друга фаза истрааживачког рада на археолошком локалитету Бело брдо – Винча  одвијала се од 1978 – 1986. године. Захваљујући залагању професора Јована Тодоровића, Васе Чубриловића и Николе Тасића најпре је 1976. године основан Одбор за археолошка истраживања  Винча при Српској академији за науку и уметност  (САНУ). Две године касније почела су систематска ископавања у организацији Музеја града Београда, а водило га је Одељење за археологију Филозофског факултета у Београду. Радовима је руководила Гордана Марјановић Вујовић, која је испитивала средњовековну словенску некрополу из времена од 7. до 17. века.  У другој фази, у том  периоду у истраживања на локалитету Бело брдо – Винча били су укључени Балканолошки институт САНУ и Археолошки факултет у Београду. Када су почели радови на неолитским  слојевима од 1982. г.  радовима је руководио акакдемик Милутин Гарашанин, а касније и академик Драгослав Срејовић.

Трећа фаза започета је 1998. г. а нова истраживања и ископавања вршена су под руководством професора Ненада Тасића. Притом  су, због бављења специјализованих анализа,  осоване посебне лабораторије за глачани и окресани камен, керамику, археологију, макроботанику.

Да би се очувало ово вредно јединствено српско наслеђе винчанске културе, које је јединствено у Европи и у свету Влада Републике Србије је одлучила да финансира даља истраживања на локалитету Бело брто – Винча са 3.100.000 евра. Овој акцији се придружује и Амбасада Сједињених Држава у Београду, која ће за финасирање даљих радова извојити 475.000 долара из Амабасадоровог фонда. Треба рећи да је до данас Амбасадоров фонд издвојио у Србији, за очување српског културног наслеђа, преко милион долара, а тај тренд ће се највероватније наставити.

Амбасадоров фонд до сада је у Србији финансирао: конзервирање староримских хумки у Царевој палати Феликс Ромулијана, код Зајечара која је под заштитом УНЕСКО. Затим, је уложио новац да се поправи кров на манастиру Раковица, код Београда, финансирана је обнова Спомен школе у Орашцу,  у месту где је подигнут Први српски устанак, у Белој Цркви је из  средстава Амбасадоровог фонда реновирана црква Свете Ане, пружена је новчана помоћ јединственом римском амфитеатру Виминацијуму код Костолца, постављени су мозаици у Царској палати Сирмијум (Сремска Митровица), поправљен је кров Етнографског музеја у Београду. Новчану помоћ добили су Ужичка тврђава, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, Алем џамија у Новом Пазару …

Амерички амбасадор у Србији, Ентони Годфри,  који је недавно посетио археолошко налазиште Бело брдо – Винча,  био је одушевљен оним  што је видео. Притом  је рекео да Стејт Дипермент преко својих фондова помаже многе земље широм света да сачујаву своје музеје, историјска места , музику, игру … За Србију је рекао да поседује једно од најстаријих културних наслеђа на свету, археолошком налазишту Бело брдо –Винча, а  реч је о локалитету где је закопано непроцењиво благо, од којег ће цела Србија у будућности  имати велике користи.

Винчанска култура је једана од најстаријих у Еврoпи. Она није везана само за локалитет Бело брдо код Винче, већ се простире на територији скоро целе Србије. Једна фигурина стара 7.000 година нађена је у Витковцу код Александровца и сада је изложена у Завичајном музеју Жупа. Експонат је нађен и у сливу реке Расине, односно у области Западног Поморавља. Предмете винчанске културе  пронашли су археолози у Плочнику, крај Прокупља па, на Руднику. У Дреновцу код Параћина ископани су остаци огромног насеља винчанске културе, а пронађен археолошки локалитет у Медведњаку само потвђује сазнања да је се она простирала по читавој Србији.Током радова на угљокопу Колубара пронађени су бројни предмети винчанског културног наслеђа, који се чувају у Ваљевском музеју. Сличан је случај и  са археолошким локалитетом код Младеновца, који је откривен још почетком двадесетог века.

Међутим, многи научници широм Европе, па, и у свету, не могу да схвате, па и да се помире чињеницом да мала Србија има нешто што они немају. Предмети винчанске културе нађени су и ван области Србије у малим количинама. Али, с обзиром да су људи и у то време путовали и насељавали неке друге територије сасвим разумљиво да су поједини  предмети из времене неолита нађени и ван  наших крајева. Међутим, оно што треба да је јасно свима  предмети и локалитет винчанске културе припада само Србији Један од заговорника идеје о отимачини српског културног наслеђа је немачки научник (ко би други?) Харалд Харман. Овај познати научник у свету већ је боравио у Србији и на једном предавању у Новом Саду о исписаним знаковима на винчанским предметима рекао да се ради о дунавском писму, уместо о винчанском писму. Већ раније је чувени археолог др Радивој Пешић доказао  да постоји винчанско писмо, које аутохтоно и да припада само нашој, винчанској култури.

Захваљујући знатним новчаним  средствима, које улаже Влада Републике Србије коначно ће археолози и научни имати прилику да уреде  јединствени локалитет  винченског културног наслеђа Бело брдо –Винча и да једног дана буде заштићен и стављено на листу светског културног наслеђа УНЕСКО, као што  су: манастири Студеница, Стари Рас, Сопоћани, па, археолошко налазиште Гамзиград – Ромулијана, средњевековни споменици на Косову и Метохији, манастири Грачаница и Високи Дечани, Пећка патријаршија и црква Богородице Љервишке.

Текст, Зоран ЈАКШИЋ

Фотографије: Музеј града Београда