OПЕРАЦИЈА ВАЗДУШНИ МOСТ (OPERATION HALYARD)

19/09/2020

Čikago dešavanja Događaji Istorija i religija Severna Amerika Srbija i region

СПАСАВАЊЕ АМЕРИЧКИХ ПИЛОТА У СРБИЈИ

У познатој војној операцији „Ваздушни мост“ (Operation Halyard), 1944. године, заједничком акцијом, Југословенске војске у Отаџбини, којом је командовао пуковник (касније генерал) Драгољуб Дража Михаиловић, мештана српског села Прањана и околине и припапдника ваздухопловних снага Сједињених Америчких Држава, изведена је највећа акција спасавања севезничких, америчких и британских, пилота током Другог светског рата. Авијатичари, који су оборени при извођењу борбених задатака, гађајући циљеве у Аустрији, Румунији, Бугарској … су слетали широм Србије са оштећеним авионима погођени од немачке нацистичке противваздухопловне артиљерије или су искакали падобраном. После њиховог окупљања, збрињавања, сакривања по сеоским кућама, са импровизованог аеродрома са Галовића брда код Прањана, у Шумадији, у лето 1944. г, организована је Операција „Ваздушни мост“, којом су спасени савезнички пилоти, њих око 520, и у више тура пребачени у базе у Италији.

Операција „Халијард“ је била највећа операција спасавања оборених савезничких, америчких и британских пилота у Другом светском рату. Авијатичаре су сељани дочекивали, хранили, крили у кућама од немачких нациста без обзира што је постојала опасност да дође до одмазде од стране окупаторских војника. Велику улогу су имали и припадници ЈВуО, који су добили задатак да их штите од немачких нациста, чије су јединице биле лоциране десетак километара од Прањана.

За ове заслуге, генерал Драгољуб Дража Михаиловић, најпознатији српски герилац, је од стране председника САД Хари Трумана постхумно одликован, 29. марта 1948. г. орденом Легије за заслуге (Legion of merit). Tек педесет и седам година касније, 2005, Орден, којим је одликован генерал Михаиловић, је уручен његовој кћерки, Гордани, на свечаној церемонији у Амбасади САД у Београду.

Како је отпочела операција „Ваздушни мост“?

У септембру 1943. године, после искрцавања Армије САД на Сицилију и заузимања Јужне Италије капитулирала је Италија, која је била члан Тројног пакта, заједно са нацистичком Немачком и Јапаном. Сада су се створили услови да савезничке снаге пребаце своја дејства делом и на европско ратиште и помогну сламању Немачке армије. Велике заслуге за успехе савезника на европском ратишту имала је Совјетска армија. Она је после победе у Стаљинградској бици почела да потискује поражене Немце, који су се панично повлачили. Тако је Немачкој пропала нада да ће икада освојити богата поља руске равнице и велике природне ресурсе, који је имао бивши СССР.

Први потез савезника био је да се 15. ваздушна армија САД (USAAF 15-th Air Force) из Туниса, где је била стационирана, пребаци у Италију на аеродроме код Фође, Барија, Бриндизија, Лећа, Мандурија … Са ових аеродрома било је могуће бомбардовати поједине објекте по Европи од виталног значаја за нацисте. Тако су савезници бомбардовали Рафинерију нафте у Плоештију (Румунији) и у Аустрији фабрику кугличних лежајева. Нису поштеђена ни поједина немачка упоришта на Балкану, па, ни у Србији. Савезницима је посебно била важно да се уништи Рафинерија у Плоештију из које су се Немци снабдевали нафтом за ратовање на Истоку и при освајачким походима балканских земаља.

За годину дана, од октобра 1943. до октобра 1944. године савезници су извели око 20.000 борбених летова са 500 бомбардера Б-17, познати као „летеће тврђаве“, Б-24 и са 100 ловаца, који су пратили у акцијама бомбардере и штитили их од немачке авијације. У тим акцијама оштећено је или оборено око 50 одсто савезничких ваздухоплова. Међутим, губитак пилота био је око 10 одсто! С обзиром да су бомбардери летели у већини преко Србије било је нормално да при повратку многи оштећени слете на нашу територију или да пилоти искачу падобраном из погођеног авиона. Занимљиво је, да су скоро сви пилоти, који су „пали“ у Србији били спасени, или од припадника ЈВуО, четника Драже Михаиловића, или од партизана! Њих су се најчешће прихватали цивили, који су их крили и хранили у својим кућама.

За разлику од Срба, који су спасавали савезничке ваздухопловце, Румуни, Бугари, Хрвати, Шиптари и Немци су их одмах ликвидирали, или слали у немачке заробљеничке логоре.

Да би спасили и евентуално евакуисали своје оборене пилоте Команда америчке армије у Италији је одлучила да оснује Јединицу за спасавање пилота (Аir Force Crew Rescue Unit (ACRU). На челу ове акције стајао је генерал Икер (Ira Eaker). Toком године дана ова јединица је спасила 5.700 пилота, највише их је евакуисано са територија Краљевине Југославије. Од тога, само из Србије спасено је 2.350 америчких пилота. На основу наредбе Драже Михаилоића у Србији је формирано неколико центара за прихват савезничких пилота Постојали су сабирни центри за Западну и Источну Србију, за Поморавље … Припадници ЈВуО су своје задатке, помоћ и збрињавање пилота обављали у сарадњу са народом. У селу Прањани основана је и болнца за лечење и опоравак рањених ваздухоловаца.

Током рата у Србији је боравио капетан обавештајне службе америчке војске, наше горе лист, Џорџ Мусулин, припадник ОСС (касније ЦИА) који је био члан војне мисије при Штабу генерала Михаиловића. Мусулина су често виђали у четничкој униформи! Радо је говорио да је поносан што носи четничку униформу. Да би сигурно евакуисали бројне авијатичаре из Србије пуковник Михаиловић је наредио да се у Прањанима на заравни Галовића брда изгради импровизовани аеродром на који би слетали савезнички авиони ради евакуације пилота. Мусулин је са капетаном Краљеве војске , Звонимиром Вучковићем, изабрао терен где ће се градити импровизовани аеродром. Велики допринос притом дали су сељани Прањана и околине, који су својим воловским колима доносили материјал, радили на издрадњи писте.

У јануару 1944. пали су први амерички пилоти у Србији, која је била под немачком окупапцијом. Један ваздухоплов је пао на Златибору, други у Топлици. Десет америчких пилота спасили су четници Топличког краја.

Већ крајем маја на Галовића брдо слетела су прва три транспортна авиона ДЦ-3 (војна верзија Ц-47), који су преуређени за потребе Армије САД. Њима је евакуисано у Италију четрдесетак америчких и двадесетак британских авијатичара.

Почетком августа из Италије на Галовића брдо слетела је група америчких официра у којој су били Џорџ Мусулин, Мајкл Рајачић и наредник телеграфиста Артур Џибилијан. Дошли су и лекари за збрињавање великог броја рањених пилота. Шест авиона Ц-47 спустила су у пратњи неколико ловаца. У правцу Барија одлетело је око 200 људи, међу њима било је 150 пилота и педестак цивила. Евакуација је настављена у августу у више наврата, 12, 15, 18. и 29. када је превезено још 250 авијатичара.

Није само на Галовића брду био импровизован аеродром за евакуацију савезничких пилота. Један аеродром је био у Мачви, код Коцељеви. Са њега је евакуисано у Италију 17. и 29. септембра око 50 пилота. Са њима је одлетео и капетан Џорџ Мусулин, а капетан Ник Лалић, амерички држављанин српског порекла, иначе, припадник ОСС, је остао да настави мисију.

И код села Бољанић, месту на Озрену код Добоја, у североисточној Босни, постојао је импровизован аеродром. Са њега су 1. новембра 1944. године одлетели за Италију амерички пуковник Роберт Мекдауел, шеф америчке војне мисије и официри, капетан Џон Милодраговић и поручник Мајкл Рајачић. Обојица, и Милодраговић и Рајачић су српског порекла. Тада је понуђено да са њима крене и генерал Дража Михаиловић, међутим, он је одбио да иде. Са аеродрома код села Бољанић је 27. децембра одлелтело у Итаалију двадесетак америчких авијатичара. Последњи лет са аеродрома код села Бољанићи био је крајем фебруара 1945. г. Тада је евакуисано у два авиона Ц-47 око четрдесет лица, од тога било је 25 америчких пилота.

Ангажовање савезничке авијације на циљеве у Србији имало је и трагичне последице. У великим српским градовима, Београду, Нишу, Крагујевцу, Лесковцу и другим местима биле су распоређене многе непријатељске јединице. Београд је гађан осам пута, Ниш чак тртидесет пута (!?), циљеви су били и у Крагујевцу, Лесковцу, Подгорици … Зато је при бомбардовању немачких и бугарских објеката страдало доста српских грађана, у Београду је погинуло 1.161 лице, у Лесковцу око 1000 људи. Сва та бомбардовања је одобрио Јосип Броз, међутим, вазадушне нападе није планирао за Загреб и Љубљану, где су биле стациониране велике немачке окупационе јединице.

Нису само Срби у Србији током Другог светског рата помагали Армији САД, српска заједница у Сједињеним Државама дала је велики удео у победи савезника уз учешће бројних официра и војника, који су носили униформу и борили су у саставу њених јединица. Никола Степановић, пуковник Армије САД ангажовао је 40 америчких Срба за рад у ОСС позивајући их преко листа „Американски Србобран“. Током рата истакли су се као обавештајци: Џорџ (Ђорђе) Мусулин из Питсбурга, Мајк (Мирко) Рајачић, Ник (Никола) Лалић, Џон (Јован) Милодраговић, у Операцији „Халијард“, па, Џо Веселиновић из Сент Луиса, Ели Поповић из Чикага, Стив (Стеван) Бижић, Ник Драгаш … Колико је српска заједница у САД била привржена америчком народу и његовој борби током Другог светског рата, најбољи је пример што је прикупила милион долара и за америчко ваудухопловство купила један бомбардер Б-17 на којем је писало „Американ Сербиан“!

Ипак најпознатији је међу официрима био мајор Џорџ Вујновић (1915, Питсбург – 2012, Њујорк), агент америчке обавештајно-тајне службе, ОСС, који је руководио спасавању пилота из Барија. За њега се тврди да је био један од најистакнутијих официра-оперативаца при спасавању савезничких авијатичара у Операцији „Халијард“. Његова жена, Мирјана, која је радила у Амбасади Краљевине Југославије у Вашнгтону је путем радио-порука дознала да се у Србији налази велики број савазничких пилота, чији су авиони погођени током борбених дејстава и да их чувају Срби и припадници ЈВуО. Мајор Вујновић је одмах обавестио штаб ОСС а затим послао три припадника Армије САД да се падобранима спусте на Галовића брду и припреме са припадницима ЈВуО и мештанима импровизовани аеродром на који би требало да слећу транспортни авиони, којим би се евакулисали пилоти..

О подвигу мајора Џорџа Вујновић дуго се није ништа знало у Србији, па, ни у САД због политике која је у свету вођена против ЈВуО, иако су њени припадници током рата тесно сарађивали са савезницима. Посебно у Операцији „Халијард“ током које је спасено 520 савезничких авијатичара. Ипак, правда је задовољена, две године пред смрт, 2010. г, у деведесет и петој години живота (!?), он је од америчког Конгреса добио Орден бронзане звезде. Иначе, Вујиновић је пред Други светски рат, као велики српски патриота, студирао у Београду медицину. Међутим, кад је рат 1941. г. отпочео вратио се у САД путујући преко Истанбула, Јерусалима и Каира и одмах се прикључио Армији САД.

Већ дуже време у септембру се на Галовића брду обележава годишњица од спасавања америчких пилота, оборених на територији Србије. Прошле године је била јубиларна 75-та годишњица, на којој су присуствовали председник Републике Србије г. Александар Вучић, амбасадор САД у Србији г. Кајл Скот и друге високе званице. Свечаностима је присуствовала и уника Џорџа Вујновића, Џулија Вилкинсон, која је за ову прилику допутовала из САД. Тада је од председника А. Вучића потекла иницијатива да се код Прањана уреди аеродром и Меморијални центар. Поводом овог јубилеја у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ у Београду била је организована изложба под називом „Мисија Халијард“, која је изазвала велико интересовање код студентске омладине. На Галовића брду постављен је и споменик у виду авионског крила на којем су истакнути амблеми америчке обавештајне службе ОСС и ЈВуО. На амблему ЈВуО пише: „С вером у Бога – за краља и Отаџбину“.

И ове године, 26. септембра, на 76-ту годишњицу спасавања америчких пилота у Србији током Другог светског рата биће свечано. Уређена је писта, изграђен је спортски аеродром у облику авиона, са раширеним крилима, дужине 650 метара и ширине 60 м, а цео меморијални комплекс са музејом, конгресним салама и хелиодромом налази се на површини од око 17,6 хектара. У музеју посетиоци ће имати прилику да виде, осим бројних фотографија, које илуструју присуство америчких пилота у Србији током Другог светског рата, и поједине сачуване делове авиона, али и одећу и опрему, коју су авијатичари имали и носили током боравка у Прањанима и околним местима.

Mинистарство саобраћаја, грађевине и инфраструктуре Републике Србије се побринуло да изгради аеродром на Галовића брду код Прањана. Радови су извођени под надзором познатог стручњака, Зорана Илића, који је учествовао у изградњи аеродрома у Београдум Нишу, Краљеву …

О овој чувеној, најпознатијој операцији спасавања савезничких пилота у Прањанима током Другог светског рата ускоро ће почети да се снима ТВ серија и филм, који ће режирати познати српски глумац, продуцент и режисер, Радош Бајић. Поједине значајније улоге биће понуђене познатим америчким филмским звездама.

-Са Американцима смо били у пријатељи у два светска рата. Наши научници светког гласа, Никола Тесла и Михаило Пупин Идворски својим генијалним изумима прославили су САД, али, и Србију. Пупин је у САД основао патриотску органитацији Српску народну одбрану и преко ње упутио на Солунски фронт у Великом рату око 10.000 Срба добровољаца, међу њима било је доста Американаца. Народ Србије и САД су се током Другог светског рата били повезани ваздушним мостом Прањани – Бари, захваљујући Српском народу и ЈВуО. Данас Меморијални центар у Прањанима, чува и негује културу сећања на време када је у највећој акцији, Операцији „Халијард“, спасено преко пет стотина савезничких авијатичара. Меморијални центар је гаранција да ће он и у будућности бити мост пријатељства српског и америчког народа и да ће још више повезати две пријатељске земље – рекао нам је пуковник Војске Србије у пензији, Љубомир Марковић, председник Савеза потомака ратника Србије 1912 – 1920, који ће бити присутан 26. септембра у Прањанима на обележавању 76-те годишњице Мисије „Халијард“.

Зоран ЈАКШИЋ

Фотографије: З. Ј. и архива.