СТОГОДИШЊИЦА ОД ПОБЕДЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

ТРЕЋИ ЈАНУАР ДАН СУПРС 1912. – 1920.

У овој 2018. години све активности Савеза удружења потомака ратника Србије (СУРПС) 1912. – 1920. г  одвијаће се у склопу обележавања 100. годишњица од завршетка Великог рата. Да се зна, Србија је у овом одбрамбено – ослободилачком рату уз надчовечанске напоре и са великим губицима станивништва (око 28 посто од укупног броја је страдало, од тога је 62 посто чинило мушку популацију!) била на страни победника. Српска војска је била један од најважијих чинилаца која је допринела да се сломије кичма тада најмоћнијој колонијалној сили Аустро-Угарској у спрези са Немачком и Бугарском. Тако је мала, слободарска Србија за кратко време срушила две највеће колонијалне земље света тога доба, најпре Отоманску империју 1912. године у Првом балканском рату и Аусто-Угарску у Великом рату.

Зато у години пред нама Савезу удружања потомака ратника Србије 1912. – 1920. године предстоје велики изазови.  О програму рада и о задацима у овој јубиларној години писаћемо другом приликом. Овог пута реч о 3. јануару и обележавању 99. годишњице од оснивања Савеза. Свечаност је била у Ратничком дому (сада Дом Војске Србије) и уз присуство великог броја његових чланова. Тог дана су неколико чланова и сарадници добила почасну Споменицу као награду за свој рад и ангажовање у Савезу. Споменицу су добили: Градска општина  Барајево, признање је примила Весна Ранковић, председница ГО,  затим, Радослав Московлић из Радио-телевизије Србије, уредник ТВ серијала “Споменици из Првог светског рата” и Спасоје Лукић, председник Подружнице Савеза у Железнику (Београд).  Споменице  је предао Љубомир Марковић председник Републичког одбора СУПРС 1912. -1920. године. Господин Марковић се осврнуо и на богату и славну историју Савеза, која траје читав један век. Током прославе одржан је кратак културно-уметнички програм. Наступила је позната вокална група “Огрлица од бисера”, коју предводи Јасна Васиљевић Милановић, кћерка популарне певачице Мире Васиљевић, оснивач групе “Ђердан”, која углавном пева изворну народни музику. Група “Огрлица од бисера” је извела неколико популарних мелодија. У програму су били и певчица Мира Гезовић, певач Златко Хекељ и  петоро чланова Савеза  су прочитали и неколико литерарних радова. Председник Удружења “Прела и посела” Драгиша Симић, најпознатији српски здравичар је беседио песму “Здрав Србине, мој поносу”, стихове из истоимене књиге, која је за кратко време у Србији и Републици Српској постала бестселер.

Познато је да је 5. октобра 1908. године Аустро-Угарска извршила анексију Босне и Херцеговине. То је био само први корак ове колонијалне силе, јер следећи потез требало је да уследи напад на Србију. Наша земља је Аустро-Угарској била препрека јер по освајању Србије следећи њен план је био надирање према Блиском истоку. Ту се Аустро-Угарској, која је још у деветнаестом веку имала намеру да напедне, испречила Србија. Краљ Петар Први Карађорђевић, као прекаљени војсковођа, осетивши опасност, јер је тада Србија била мала и слабо наоружана држава, одмах својим сарадицима предложио да организују народни отпор и припреме становништво за одбрану. Тако је основана Народна одбрана (НО). Задатак да организује НО добио је генерал Божидар Јанковић, велики родољуб, исказани ратник. Генерал Јанковић је  касније био командант Треће армије, која је у октобру 1912. ослободила Косово и Метохију, па је због тога назван и Ослободиоцем Космета. Међу оснивачима ове родољубиве организације били су и познати српски књижевници, Јован Дучић и Бранислав Нушић. Централна организација НО налазила се у Београду, а чланови су били: Степа Степановић, доживотни председник, Божидар Јанковић, Милорад Павловић, Младен Стојановић и Љубомир Давидовић, активан члан и једно време председник НО.

Народна одбрана је одмах подстакла и мобилисала српски народ, који је само оружјем могао сачувати слободу.Тада је и оживела идеја да се коначно протерају Османлије  из Србије, са КиМ и Јужне Србије (сада БЈР Македонија).

Чим је основана НО а видевши да се српски народ припрема за отпор, Беч је тражио да се Народна одбрана укине и да јој се забрани рад.Наравно, Србија на то није пристала. После атентата на престолонаследника Франца Фердинанда 28. јуна 1914. г. у Сарајеву у ултиматуму, који је упутила Аустро-Угарска Србији, између осталог,  стоји у другој тачки и један услов да се одмах укине Народне одбране. Влада Краљевине Србије је тај ултиматум одбила.

У Великом рату НО је делила судбину са народом и војском на окупираној територији и у иностранству. Када је рат завршен НО је дочела да слави са ослободиоцма Отаџбине, са Српском војском, која је била са земљама победницама, на правој страни и дала огроман удео у победи над Аустро-Угарском, Немачком и Бугарском.

Идеја о оснивању Народне одбране у Србији имала је велики одјек и у расејању, посебно у САД и Канади, где је живело доста Срба. У САД њу је 1914. г. основао наш прослављени научник Михајло Пупин Идворски, а у Канади Божидар Марковић. Они су дали велики допринос борби за слободу Србије јер су својим ангажовањем и утицајем организовали добровољце, који су затим упућивани на  фронт. Ти добровољци посебно су се истицали у борбама на Солунском фронту.

Само што се рат завршио, славни ратници, војници и старешине Српске војске, 3. јануара 1919. г. су се састали у Београду и покренули иницијативу да НО настави са радом. Тада је одлучено да се на годишњицу пробија Солунског фронта  одржи оснивачка скупштина. На оснивачкој скупштини за председника је изабран војвода Степа Степановић. По оснивању НО својим угледом и популарношћу много су допринели њеној афирмацији стари, прослављени и прекаљени ратници,  Василије Јакшић, Предраг Секулић, Петар Паљић, Стојан Светизаревић, Милорад Јевтић, Алекса Радовановић …

У Краљевини Југославији, 1931. г. Народна одбрана је бројала 14.000 чланова. Захваљујући члановима НО од 1929. до 1932. г изграђен  је Ратнички дом добровољним прилозима старих ратника. Знатну новчану помоћ дао је и краљ Александар Карађорђевић.

Данас је Савез удружења ратника Србије 1912. – 1920. г. добро организована, масовна,  мотивисана и јака друштвена организација, која поносно негује културу сећања на дане када је Србија бележила јуначке победе у балканским ратовима и Великом рату. СУПРС сада има око 160.000 чланова и 162. општинске организације. Рад Савеза координирају 24 окружна, 3 градска и 2 покрајинска одбора.на челу са Републичким одбором. Савез сваке године организује обиласке војничких гробаља у Србији и иностранству где леже посмртни остаци српских војника. Чланови су протеклих година посетили Грчку, Македонију, Бугарску, Румунију, Мађарску, Аустрију, Чешку, Словачку, Немачку, Француску, Швајцарску, Тунис, Алжир … и на војничким гробљима полагали венце и цвеће одајући тако пошту нашим славним прецима који су погинули на ратиштима или умрли у казаматима, па и у болницама широм Европе и Африке. Комеморације су одржне на српским гробљима (Сегедин, Секешфехервар, Ђер, Шопрон, Нежидер, Фрауенкирхен, Беч, Матхаузен, Ашах, Олшанско гробље, Оломуц, Тренчин. Неђмеђер, Сент Андреја, Улм, Верден, Тијер, Видо, Гувија, Агиос Матеос, Зејтинлик, Поликастро, Удов, Дојран, Битољ, Кајмакчалан, Зебрњак, Бизерта, Мензел Бургиба, Алжир, Темишвар, Арад, Букурешт, Софија …).

Дан Савеза је 3. јануар, а слава је Ђурђевдан. Дани славних војвода, Степе Степановића, Живојина Мишића, Петра Бојовића и Радомира Путника  постали су значајни догађаји, преко којих  се потомци  идентификују са  својим прецима и њиховим делима. Савез не заборавља ни генерала Павла Јуришића Штурма, Косту Војновића,  јунака Топличког устанка 1917. г, јунакиње, Милунку Савић,  Љубицу Чакаревић …

Победама у балканским ратовима и Великом рату сарушене су, побеђене, понижене и до ногу потучене најмоћније империје тога доба, али и агресори, освајачи, најпре, Отоманско царство, а затим и Аустро-Угарска, Немачка и Бугарска. Славна, слободарска  Српска војска уз велике жртве, надчовечанским напором и великим подвизима, је заједно са савезницима (Француска, Велика Британија, Грчка, Русија, Италија) ослободила Србију, али и одбранила Европу. Међутим, данас та иста Европа и свет заборављају велике заслуге, мале, поносне Србије и све што смо у протеклом веку за њих урадили. Питамо се: зашто и са каквим циљем то чине?

За Српску ТВ Чикаго: Зоран ЈАКШИЋ