МАНАСТИР ЗАОВА

Једно зло – четири манастира

У народу се тешко прихватају тумачења да се народни певач послужио мотивима из старогрчке литературе, или да је само на тим основама градио своју песму.  “Бог никоме дужан не остаје“. Исувише је то предање присутно у народу као и одјек некада давно доживљеног догађаја. И то само ту у Стигу. Јер о „кучки Павловици“ се зна само у Браничеву и око њега, док је у удаљенијим пределима сасвим мало, или ни мало позната. Отуда се мисли да је то предање могло да настане у Заови, на темељу истинитог случаја, највероватније у доба кнеза Лазара, и да ту опстане до данас.

Историјски извори помињу браћу Радиће као Лазареве вазале из Браничевског округа а Павла као Стишког кнеза,тако да се може десити да се народно предање, еп, покполио са историјом.

Два брата Павле и Радул(н) много су волели своју сестру Јелицу. Павлова жена из зависти убије сопствено дете и оптужи Јелицу, након чега браћа везаше сестру за репове четири коња и тако је растргоше. Где је пало тело настаде Заова, где су пале очи Сестрољин(Вазнесењу Господњем), где је пала глава(брада) Брадача(Ваведењеу Пресвете Богородице) и где су пале руке-Рукумија(Вазнесењу Господњем).

“Зла Павловица”се покаје и разболе и признаде злочин,након чега(на њену молбу) Павле и њу растрже коњима и остави све и оде да живи у шуми. Сам чин се могао десити око 1385.године. на дан Светог Илије.

Не мора да значи да је свети кнез био ктитор неког од тих манастира, већ да су они саграђени у његово време. Можда су Заову сазидала и Јеличина браћа, властелини Павле и Радун(л), ако су заиста постојали.

Пронађена архивска грађа на турском језику потврђује да је “манастир За(х)ова постојао 1467. год. а затим су је, Турци до темеља порушили. Манастирска црква је у 19. веку поправљана по Карађорђевом налогу 1805.године. Црква је поправљана и 1825, а потом 1837. и 1838. године по свој прилици много темељније него до тада. Рађени су изнова читави зидови и фасаде, а тек после тога она је фрескописана у целости.

Подробније у делима пароха Данила Л.Поповића,др.Леонтија Павловића и Михајла Миладиновића

Жика Ракић,  дипл.историчар,професор

foto privatna arhiva