„ГОСПОЂА ОЛГА“ – РАДОВАН БЕЛИ МАРКОВИЋ
Radovan Beli Marković
„…Памет је теке бедна уштеђевина, скомрачки закинута од бесцен-блага сопствене лудости…“ Скоро да бисмо смели да ову мисао изречену језиком “старога премера“ Радована Бели Марковића, схватимо и као закључак при крају његовог најновијег дела “Госпођа Олга“. Реч је о петом роману из “Ваљевског циклуса“ Радована Бели Марковића, кога чине још и “Кнез Мишкин у Белом Ваљеву“, “Девет белих облака“, “Оркестар на педале“ и “Кавалери старога премера“. Истовремено, реч је о роману о коме се у јавности говорило као о озбиљном претенденту из најужег избора за НИН-ову награду за роман године.
Дело у коме читалац упознаје госпођу Олгу Аронијан,“пребогату удовицу ћудљивог штелунга“, уствари је слика Ваљева у предвечерје Другог светског рата. Улицама овог предратног града необични ројеви мува обрушавају се на места којима се крећу несмирене душе кнезова и војвода, али и обичних људи из народа. Тим улицама некоћ се шетала и врло чудна (више чудна него отмена) госпођа, чији су шешири и високе штикле суграђанима деловали истрошено, и као са другог света. Иако ће се врло брзо, баш на том другом свету, придружити свом мужу, некада богатом трговцу Анибу Аронијану, многи писци, судије и лекари проћи ће кроз њен салон. Њен гост биће и Никола Калабић, “ћудљиви геометер и оглашени четник-комита“, коме се госпођа Олга веома допадала и која је на те симпатије, бар у јавности, прилично негодовала…
Ти последњи дани мира у Ваљеву, где се срећу живи људи и утваре многих несмирених душа, представљају позорницу на којој ће врло брзо почети сурови први чин трагедије Другог светског рата у Србији.
Госпођа Олга, пети роман из Бели Марковићевог Ваљевског циклуса о прикладности и ништавилу, метафизичкој празнини и свепрожимајућој досади, носи све одлике белимарковићевске поетике и сасвим апартног стила. Реч је о тамном, посве белимарковићевском језичком плетиву у коме аутор трага за несмиреном душом упокојене ваљевске чудакиње, госпође Олге, кроз заводљиву игру живих људи и утвара, а све у претећем засенку Другог светског рата, заправо – у последњим данима привидног мира.Полазећи од приповетке Стевана Сремца, Радован Бели Марковић је испричао модерну причу у којој су јунаци узети и са овог и са оног света. То је чудесна језичка творевина у којој се преплићу песничко и приповедачко показујући да је овај писац један од највећих мајстора приповедања данас.
Радован Бели Марковић рођен је 10. октобра 1947. у селу Ћелије. Школовао се у Ћелијама, Лајковцу, Лазаревцу и Београду. Радио је као новинар ваљевског листа Напред (1978-1994), политички функционер у Лајковцу и управник лајковачке Градске библиотеке. Био је члан редакција Књижевне речи и Књижевних новина. У Ваљеву је за новинарски рад добио награду Здравко Лазић, као и награду ваљевског студија РТС за најзначајнији догађај у култури Ваљева 1997. године. Неколико пута је номинован за НИН-ову награду. Године 2004. био је кандидован за номинацију за Нобелову награду за књижевност, што је, у ствари био пропагандни трик издавача Миличка Мијовића и Радивоја Микића.
За своје књиге Радован Бели Марковиц добио је Андрицеву награду, награде “Борисав Станковиц”, “Меша Селимовиц”, “Бранко Цопиц”, “Стеван Сремац”, као и “Рацанску повељу” и друга признања. Добитник је књижевне награде “Вељкова голубица 2010” за целокупно приповедачко дело, коју додељује Градска библиотека “Карло Бијелицки” у Сомбору. Носилац је почасног звања Ваљевац-личност 2006. године (Размена) Данас живи и ствара у Лајковцу. Члан је Матице српске, Српског књижевног друштва и Српског ПЕН центра.
„Радован Бели Марковић пише језиком наших старих становника, тоном наших старих српских календара, монашких записа, чак споменара, а понекад, кад му то треба, врло вешто имитира суву лексику компјутерских пискарала. Сложили смо се да Радован Бели Марковић није лак за читаоца почетника, код њега је све као у енглеском језику. Једно пише, друго се чита, треће значи. А увек је то пуно неког дубоког смисла, тако да је искуство са његовим читањем слично искуству са курса енглског језика, па када се градиво савлада, онда се види да оно ”бити или не бити” наших писаца звучи млако у односу на Радованово горко и опоро ”to be or not to be” – Данило Николић.
Кроз многа дела нас води његов измишљени двојник који описује своје виђење света- то је Р. Б. Марковић, Р. Б. Марковитз, мними литерата, услужни књижевник или мртвих душа поклисар. Од њега се некад удаљава, а понекад се и сасвим поистовећује с њим. Простор и време које описује су апсолутни, све се одиграва у његовом унутрашњем свету. Употребљава топониме свог родног краја (Колубара, Лајковац, Бело Ваљево, Обреновац, Уб), али они не представљају конкретне географске појмове, већ постају универзалне појаве. Нема ни конкретног историјског времена, иако се може учинити да описује период уочи Другог светског рата, или неки догађај из националне историје. Изражава се необичним језиком са мноштвом сопствених неологизама, архаизама и варваризама, а наилазимо и на словеначки народни језик и кајкавско наречје; сваки друштвени слој карактерише одређени начин изражавања. У основи осећања света је горко животно искуство, празнина, бол и депресија. Он је потресен трагичним доживљајем света. Од свега тога се брани хумором и иронијом- подсмева се свему, а пре свега себи самом.
Објављени наслови : Паликућа и Тереза милости пуна, 1976 ; Црни колач, 1983 ; Швапска коса, 1989, (награда Културно-просветне заједнице Ваљево) ; Године расплета, 1992 ; Живчана јапија, 1994 ; Старе приче, 1996 ; Сетембрини у Колубари, 1996, (награда Иво Андрић) ; Лајковачка пруга, 1997, (награде Нолит и Бранко Ћопић) ; Мале приче, 1999, (награде Бора Станковић и Библиос) ; Лимунација у Ћелијама, 2000, (награде Рачанска повеља и Меша Селимовић) ; Последња ружа Колубаре, 2001, (златна плакета Жак Конфино) ; Кнез Мишкин у Белом Ваљеву, 2002, (награда листа Напред) ; Девет белих облака, 2003 ; Оркестар на педале, 2004, (награда Стеван Сремац) ; Кавалери старога премера, 2006 ; Ћорава страна, 2007.
Бели Марковић у савремену српску прозу унео стваралачки глас, који се опире свим конвенцијама и клишеима и који је у трајном и естетски продуктивном дослуху са књижевном традицијом и савременошћу. Стварност колубарског краја и његових великих и мистификованих простора обликована је у приповеткама овог аутора у плодном прожимању и сударању различитог нивоа субјективне стварности и богатих индивидуалних стилских средстава.
фото : Ратомир Гавриловић – инфо : Синиша Мијатовић
