АНТОН ПАВЛОВИЧ ЧЕХОВ МАЈСТОР ДЕТАЉА

Приче Антона  Павловича Чехова теоретичари књижевности и данас узимају као образац кратке приче. Према Б. Метјузу „за разлику од романа кратка прича описује једну личност, приповједач се везује за један карактеристичан догађај, за једно емоционално чвориште, или низ унутарњих треперења која су посљедица једне јединствене ситуације…“

Чеховљева прича смјештена је у највећем броју случајева на четири–пет страница текста, сасвим заокружена, попут слике даровитог мајстора минијатуре има све, и све је дато с мјером. „Поредак ствари захтева да и лепо, а не само рђаво има границе – каже један Чеховљев јунак у причици „И лепо мора имати границе“. („Антон Чехов, „Сабрана дела“, Рад, Београд 1974. године)

Чехов није много бринуо о спољашњој акцији у спољашњој динамици приповиједања, У многим његовим причама скоро да и нема неког догађаја, сусретну се један главни и два, три, споредна јунака и разговарају. Нема фабуле, нема заплета, кулминације, расплета, нема трагедија, ни смрти, нема драмских ефеката.

Јунак нема биографије, некада ни портрета, наратор своју мисао не казује. Чеховљева прича је најчешће слика, а готово никада суд о нечему. Види се да није случајно један пишчев брат био сликар, већ да је сликарски дар у некој мјери посједовао и сам писац.

Та прича, некада скоро скица, кратка, сабијена, пренапрегнута, лишена догађања и фабуле, илустрована је тако мајсторски одабраним и тако вјешто укомпонованим детаљима, да ни много већа прозна цјелина не би била изражајнија од ње.

Чехов се у свом стваралаштву стриктно придржавао како правила кратке приче као књижевне врсте, тако и неких регула које је сам поставио.

Основно правило – писати тако да ријечима буде тијесно, а мислима широко – задовољила је већ форма приче, њена дужина.

То је могуће јер се умјетник изражава сликом, његово је да истакне проблем, да прикаже ситуацију и јунака да представи. „Писац само поставља питања, а не решава их“ – говорио је Чехов.

Да би се сасвим дистанцирао од проблема који слика и од јунака кога приказује, да не би оштрину слике затамнио ни сасвим нехотичном субјективношћу, писац, по Чехову, мора бити „хладан као лед“ и „објективан као хемичар“…

Следећи принцип, веома присутан у причи, Чехов је формулисао у вези са драмом: „Ако пушка у првом чину виси на зиду, она у следећем треба да опали.“

Овим принципом Чехов је веома прецизно одредио мјесто и функцију детаља у дјелу. Детаљ је у причи Антона Павловича Чехова архизначајан, сва прича је, или обрађен детаљ, или вјешто уклопљен низ детаља, репрезентативних, карактеристичних, типичних.

Код Чехова све је промишљено, повезано једно с другим многобројним нитима и чворовима, ништа није случајно.

Већ наслов приче. често мајсторски одабран, погођен, носи у себи набој поруке, смисла, сажима проблем на једну ријеч, или истиче типичног јунака. Самим насловом писац је потцртао најбитнију значајку текста, поентирао причу.

На први поглед неки наслови ових прича дјелују индиферентно, као да нису битно везани са текстом: „Хирургија“, „Остриге“, „Јонич“…

Ово увјерење задржавамо само док не прочитамо причу, а тада нам наслов више није ни уопштен, ни равнодушан према тексту, већ га доживљавамо као значајан детаљ, као сентенцију или психолошку одредницу, без које не би било могуће добро разумјети причу.

Наслови неких Чеховљевих прича већ собом су опредијељени, духовити, индикативни. По њима и прије читања можемо наслутити „тон“ приче и унапријед га одредити као тужан, духовит, ироничан…

Такви су наслови: „Ликовање побједника“, „Коњско презиме“, „Чиновникова смрт“, „Камелеон“, „Дебели и мршави“, „Туга“, „Човјек у футроли“…

Наравно, наслов, као ни било који детаљ приче, сам собом нема довољно изражајне моћи, нити је довољно конотативан, јер није увијек сагласан са текстом, већ се ради веће увјерљивости, због истицања неког психолошког момента, или ради задовољења одређеног литерарног ефекта, контрастно одражава према тексту. Коришћење насловом и другим детаљима код Чехова је веома разноврсно, често неочекивано, увијек ефектно.

Почетак кратке приче и по књижевној теорији (Рене Велек и Остин Ворен) карактеристичан је по томе што та књижевна врста почиње in medias res.

Чехов се овога жанровског захтјева строго придржавао, почетак многих његових прича је детаљ који се памти, убједљив, упечатљив, директан „рез у месо“ проблема или догађаја.

Зависно од тога хоће ли у причи акценат бити на јунаку, или на догађају, на појави, Чехов готово редовно првим реченицама апострофира проблем или личност, што се може видјети и из ових реченица, узетих готово насумице:

„Једне дивне вечери исто тако дивни економ Иван Димитрич Черњаков, седео је у другом реду фотеља и гледао помоћу двогледа „Корневиљска звона“… („Чиновникова смрт“)

„Било је то пред саму ноћ…“ („У јесен“)

„Неко је снажно зазвонио…“ („Женска освета“)

„Преко пијаце иде полицијски надзорник Очумелов у новом шињелу и с малим завежљајем у руци…“ („Камелеон“).

У многим Чеховљевим причама са главним јунаком читалац се срета, ако не у првој реченици, оно одмах иза ње, на самом почетку казивања. Писац јунака понекад представља као узгред, као случајно, често га  дефинише само једном особином, једном реченицом, неким гестом, карактеристичним детаљем.

У овим причама нема описивања јунака и његовог представљања у широком плану, од изгледа, преко одијела, биографије и слично. У неким од њих јунаково лице, изглед, не помињу се ни једном ријечју, у некима јунак уопште нема портрета, а тамо гдје портрет постоји он је лапидаран, или је психолошки дат.

Дескриптивни портрет насликан је обично помоћу само једног карактеристичног детаља, писац је у јунаковом лику открио и приказао карактеристичну појединост и непромјењиву, која може, али не мора увијек исказивати и одређену психолошку одредницу.

„Иван Иванович Лапкин, младић пријатне спољашности и Ана Семјонова Зембиљицка, девојка прћаста носића…“ („Мали неваљалац“).

„У предсобљу их дочека сам Јежов, омален, смежуран старац с лицем намотаним у бодљикаво клупче…“ („Perpetuum mobile“).

„Кочијаш Јона Потапов сав је бијел као привиђење. он се сагнуо, колико се може живо тијело сагнути, сједи на сједишту и не миче се…“ („Туга“).

Већ сам детаљ којим је писац обиљежио јунака истовремено је и јунакова психолошка одредница, карактеристична, типична и значајна, не само за личност, већ, понекад и за цијелу групацију, за цијелу галерију ликова. Тај детаљ понекад илустративно обиљежава јунакову личност, али указује и на његову судбину.

Прћаст носић, као нешто што није баш сасвим обично, нешто што одскаче у њеном изгледу, апострофира дјевојчину склоност несташлуцима: погнута плећа и гомила снијега на њима код кочијаша Јоне Потапова указује на помиреност јунака са горком судбином која га прати: а јежолико лице Јежова упозорава на неизбрушени карактер старца).

У причама о чиновницима, јунацима код којих није толико важан њихов физички изглед колико чин, јер чин обезбјеђује одређени друштвени положај, писац редовно обраћа пажњу баш на чин и на детаље који га показују.

Када надзорник кварта Очумелов („Камелеон“) иде преко пијаце у новом шињелу, чије крајеве стално прикупља, ми не видимо јунаково лице, оно није ни важно, јер Очумелов, као и остали камелеони и немају лица, али јасно уочавамо шињел, на којем морају бити ознаке надзорниковог звања. (Пошто је шињел нов, вјероватно је и звање од скора). Сам Очумелов стално прикупља крајеве шињела и на тај начин скреће пажњу на шињел, на оно он сматра најбитнијим на себи…

Јунаке приче „Дебели и мршави“ писац сјенчи само као силуете – на самом почетку приче присуствујемо срдачном сусрету једне дебеле и једне мршаве чиновничке прилике на жељезничкој станици. На њима не видимо ни лица ни одијела, али њихова дебљина јасно одсликава њихов положај у друштву…

Орден је чест детаљ на портретима Чеховљевих чиновника. Њега носе, или помињу сви чиновници, од генерала, до наставника ниже војне школе Пустјаков из приче „Орден“, који усхићено узвикује кад видје како позамљени орден стоји на његовом мундиру: „Човек осећа некако више поштовања према самом себи… Мала стварчица, не вреди више од пет рубаља, а какво одушевљење изазива…“.

Разумљив је овакав однос према чину и ордену у друштву у којем се, као у картама, зна вриједност сваког чина, у којем као и у картама увијек виши чин „туче“ нижи,и то се не догађа само у уреду, у канцеларији, већ и на свадби, на сахрани, на пријему, на улици.

Истина је, цијена и вриједност ордена и чина лажне су већ и због тога што се чин, као и све друго у животу чиновника може добити протекцијом, може купити, може се чак и изнајмити. За новац је могуће изнајмити генерала за једну ноћ, да се види на свадби код малограђана. („Генерал на свадби“).

Ако је чин оно што је најважније, насветије и најпостојаније у животу, а може се купити, добити протекцијом, лажан је, и живот чиновника и све остале „вриједности“ његовог живота – лажне су.

Чехов је, према Милосаву Бабовићу, „стварајући портрете јунака постигао изванредну пластичност, иако је веома економисао средствима објективизације“. (Милосав Бабовић: „Приповетка и драма А. П. Чехова“, предговор „Сабраним делима Антона Чехова“, Рад, Београд, 1974. године).

Сем физичког изгледа и карактеристичног детаља, Чехов је пластичност лика свога јунака постизао и другим средствима: начином говора, узречицом, подсјећањима на неку карактеристичну појединост из јунаковог живота и слично.

Надзорник кварта Очумелов (а то је чест случај код чиновника кад се обраћају млађим по чину у овим причама) изражава се недовршеним реченицама, Финац из приче „Тифус“ у свакој реченици употребљава речцу – ха.

„Ха, ви сте официр.“

„Ха, јесте ли жењени?“…

Доктор из исте приче мјесто ријечи – тако, тако  стално говори – теко, теко, а већ мало исхлапјели контра-адмирал морнарице из приче „Генерал на свадби“ има узречицу: „Дај ми боже да се сјетим!“

Беликов, јунак „Човјека у футроли“ стално се вајка: „Само да се нешто не догоди!“…

Петра Петровича Стрижина лако ћемо запамтити, он је „рођак пуковниковице Ивановне, онај исти коме прошле године украдоше нове каљаче“. То је детаљ упечатљив, оригиналан, мало је људи којима се сваке године краду нове каљаче.

„Козулина ви сви знате; за вас је он, можда, ништарија, нула али за мене и мога друга, који не парамо небеса, он је велики, свемогућ и премудар“. („Тријумф побједника“)…

Имена Чеховљевих јунака често су симболична, индикативна, сагласна јунаковом уму, карактеру, понекад кроз име пробија доминанта јунакове личности…

Јунак приче „Чиновникова смрт“ зове се нимало случајно Иван Димитрич Червјаков (червјак – црвић, црв). Само име апострофира нешто пузаво, полтронско у јунаку, што ће се сасвим остварити у причи.

Ту су и остала занимљива имена: управник позоришта звао се Лимунадов (што, наравно, указује на врсту позоришта), па у истој причи „Трагичар“, комичар се зове Водолазов, у причи клевета наставник математике презива се Тарантулов (тарантул – отровни паук), наставник географије у истој причи је Лошадиних, тај човјек клевеће себе, а касније се опире клевети. Наставник ниже војне школе који позајмљује орден да би се у кући трговца видио са орденом на блузи, заслужено носи презиме Пустјаков (пустјаки – ситнице, глупости). („Орден“), Гроф се руски у „Руском угљу“ презива Тулупов (тулуп – кожух), командант је, разумије се, Ребротрјосов…

Већ сама ова презимена говоре довољно о јунацима, а уједно показују фини пишчев смисао за хумор и за иронију…

Чехов је  обратио посебну пажњу на мјесто и вријеме радње, догађаја који је у жижи приче. И ови детаљи у тексту носе психолошки, филозофски, литерарни, или неки други набој, доприносе сликовитости казивања, увјерљивости и типизацији ликова, мотивацији њихових поступака.

Подофицир Пришибејев растјерује окупљени свијет испред суднице у којој тек што су га за сличне поступке осудили („Подофицир Пришибејев“), дебели и мршави из истоимене приче сретају се на жељезничкој станици, гдје су сви људи равноправни, путници…

Чиновник Чевјаков је кихнуо и попрскао по ћели генерала Брижалова (бризжат – прскати) у позоришту, мјесту гдје се сретају културни људи („Чиновникова смрт“), а надзорник кварта Очумелов („Камелеон“) изводи своју камелеонску сеансу на пијачном тргу, који је и иначе позорница његовог дјеловања и доказивања…

Мјесто на којем се одвија радња приче некада се као детаљ контрастно одражава на причу, или на њену поруку, чиме се ефективност овога детаља веома продубљује.

У причи „Павиљон број 6.“ једини паметни људи у граду смјештени су у лудницу, а доктор Старцев („Јонич“) први свој љубавни састанак заказује на гробљу…

Вријеме догађања радње Чехов је веома пажљиво одредио. У причи „Вањка“, дјечак Вањка Жуков пише писмо свом дједу на селу, Константину Макаричу, на Бадње вече, на ноћ уочи празника Христовог рођења, у вријеме када родитељи својој дјеци спремају поклоне, и то веома истиче трагичан положај овога дјетета, а преко њега и све дјеце која су у тим годинама морала служити газде и радити…

Кочијаш Јона Потапич сједи дубоко у ноћ и чека да наиђе неко ко ће имати времена и воље да чује тугу његову, мјесто свјетла око Чеховљевог јунака ухватио се мрак себичности људске…

Иван Петрович Панихидин (панихида – задушнице) доживљава страхоте послије спиритуалистичке сеансе на Бадње вече, итд…

На дан погреба Беликова („Човјек у футроли“) „као у његову част вријеме сахране било је тмурно, кишно, и сви смо били у каљачама и са кишобранима…“

Сам главни догађај (ако се тако може назвати) у причи Чехова, чија се радња одвија углавном унутрашњим, а ријетко спољашњим током – такође је мајсторски изабран детаљ приче. Догађај је у већини његових прича сусрет, или низ сусрета главног јунака са осталим јунацима.

„У дебелом и мршавом“ два се школска друга сретају на станици, један, дебели, је тек ручао, дебео, сит, задовољан, излази из ресторана, а други, мршави, уморан, нервозан, затрпан кутијама, картонима, коферима улази у ресторан и као продужени терет, као сјенку биједе, вуче за собом мршаву жену шиљасте браде, Лутеранку и сина гимназиста…

Надзорник кварта Очумелов хоће ту на тргу, у подне, да ријеши проблем Хјуркина, кога је угризао пас, да изврши увиђај и да констатује прекршај прописа, јер нигдје није записано да пси смију уједати пролазнике. При том послу, који у причи бива помјерен као другостепени, он изводи своју камелеонску сеансу, која истовремено открива у њему тиранина и полтрона, и то показивање камелеонске природе на тргу, јавно, постаје тежиште приче…

У причи „Јонич“ радња се плете око неколико долазака доктора Старцева у кућу Туркиних. Сваким од тих долазака писац показује све веће отуђење доктора Старцева, који све више дебља и тако се све више физички претвара у ругобу, и бива све лакомији – морално пропада и постаје лихвар, прелази у крајњу супротност свога позива. Истовремено писац открива сву ништавност живота и сво духовно сиромаштво ситних спахија у провинцијском граду, у губернијском средишту С.

И овдје, као и у многим Чеховљевим причама догађај бива само оквир у којем писац слика појаву и јунака који ту појаву изазива…

Мада Антон Павлович Чехов у својим причама није тежио постизању драмских ефеката, и како је показано, није сам догађај тежиште приче, значајан број његових прича има два кулминациона момента тензије, од којих је један у причи, а други, понекад још виши, на њеном крају.

Вањка пише писмо дједу на село уочи Божића, моли га у писму да дође и поведе га из радње у којој живи горе од пса, а на крају на запечаћеном писму пише адресу: „Мом дједу на селу. Константину Макаричу“.

А колико је села око Москве, ко зна колико у њима има Константина Макарича?

Вањка не зна да дјед писмо никада неће добити „да за њега нема излаза из „псећег живота“, из газдине шупе и радње. Барем га та прича не види.

Подофицир Пришибејев кога тек што је судија осудио због узнемиравања људи, на излазу из суднице, кад видје групу пред њом викну: „Народе, разлази се!“

Ту је кулминација ове приче, а не у суђењу, јер је овим детаљем писац постигао изванредан ефекат. Не може се само послије једне пресуде примијенити подофицир Пришибејев, кога су цијелог живота учили да се људи не смију скупљати у групе, да не смије пјевати у кућама, ни свијеће по ноћи палити…

Кочијаш Јона Потапов послије неколико узалудних покушаја да ма коме исприча своју тугу због умрлог јединца сина, прича својој кобилици, јер људи један за другог немају ни времена, ни разумијевања. И ту је тај моменат тензије…

У причи „Чиновникова смрт“ кулминација није у кијању на генералову ћелу, већ у смрти Червјакова, који је по свом мишљењу своју „стравичну“ кривицу пљувања чиновника вишег чина могао опрати само смрћу…

Крај приче, детаљ којим писац завршава казивање, често изванредно рељефно изражава проблем изнесен у причи. Чак и тамо гдје дјелује неутрално, тај детаљ носи своје значајно психолошко, литерарно, или друго „оптерећење“.

Кад су се растали с „дебелим“, мршави и његова жена и син били су „пријатно ошамућени“ (запрепашћени).

Дјечак из „Острига“ сања послије свега жабу у шкољци и тако и несвјесно указује на ружноћу догађаја који су се збили…

И сан је један од детаља који писац често користи у причи, њиме понекад причу завршава. Сном се често слика онај лијепи, али нетрагом нестали дио јунакова живота, и тако још једном истиче разлика између онога што јесте и онога што је било, дакле онога што није. Стварност у којој живе Чеховљеви јунаци најчешће искључују љепоту живота, љепота је у животу ових људи могућа само у сновима, па и ту је ријетка…

Причу Антона Павловича Чехова чини низ детаља, пажљиво одабраних, карактеристичних, логички повезаних међу собом у цјелину, у којој сваки детаљ заузима тачно оно мјесто које му припада.

Задивљује пишчева досљедност у употреби детаља у неким причама.

У причи „Страшна ноћ“ јунак је Иван Петрович Панихидин (панихида – задушнице), станује у кући чиновника Трупова (труп – леш), одлази да преноћи код свога друга Упокојева у Мртвом сокаку…

Беликов („Човјек у футроли“) је наставник мртвог језика, увијек иде у каљачама и са кишобраном, у топлом, ватираном мантилу. И кишобран му има футролу, и сат има футролу, и нож носи у футроли. И његово лице, увијек је у оковратнику као у футроли.

И мисао је своју Беликов желио да стрпа у футролу, јер су за њега биле јасне само наредбе и циркулари којима се нешто забрањује.

Гесло Беликова гласи: „Само да се нешто не догоди!“

Соба му је била као сандук, на крају су га у сандук и ставили и његово се лице први пут осмијехнуло…

У фином ткању приче Антона Павловича Чехова сваки детаљ има своје мјесто и своју вриједност, као што је има свака црта у филиграну. Ако би се макар један избацио прича више не би била ни тако лијепа, не би била ни цјеловита, нити довршена.

У тој причи, у тој слици, коју детаљ не допуњује већ испуњава, писац се користио детаљем маштовито, његова функција у тексту је веома разноврсна. Он је битан елеменат индивидуализације јунака, карактеризације његове личности, битан елеменат мотивације јунакових поступака. Функција детаља, некад дескриптивна, некад психолошка, некад стилска, некада филозофска, многострука је у овом штиву.

Детаљ је изабран управо мајсторски, типичан, репрезентативан, карактеристичан не само за јунака појединца, већ за групу, за групацију, за тип човјека, актуелан не само у пишчевом, већ у сваком времену.

Избор и мајсторска употреба детаља у причи Антона Павловича Чехова силно је обогатила стилске вриједности овога дјела, а сам Чехов подигао је кратку причу на завидан књижевни и умјетнички ниво, не само у Русији, већ у свијету.

Пише : Вук Церовић

фото: Википедија