СРПСКА НАРОДНА БАЈКА, ПРИЧА РАСКОШНЕ СТРУКТУРЕ

24/02/2023

Događaji Istorija i religija Kultura i umetnost Srbija i region

Prvi deo, Пише : Вук Церовић

Деветнаести вијек у европским књижевностима био је вијек фантастике. Народну фантастику скупљали су, објављивали и прерађивали многи писци и научници широм Европе: браћа Грим, Вук Стефановић Караџић, Фон Арним, Афанасјев, Михаил Салтиков Шчедрин, Ивана Брлић-Мажуранић, Ханс Кристијан Андерсен…

Многи велики писци писали су фантастику: Луис Карол, Хофман, Александар Сергејевич Пушкин, Чарлс Дикенс, Николај Васиљевич Гогољ, Балзак…

Сувопарни класицизам и рационализам замијенио је бунтовни романтизам, који је тражио не само новог јунака, већ и нови садржај, нову непознату књижевност као противтежу античкој литератури, чија дјела по својој умјетничкој свјежини и вриједности неће заостајати за дјелима грчке и римске класичне књижевности.

Таква нова, свјежа, вриједна дјела нашао је Шарл Перо још крајем седамнаестог вијека у фолклору и њима се супротставио Боалоу, теоретичару класицизма, али их је тек открио у свој љепоти и ширини романтизам, који је тражио ново, друкчије, невиђено.

Огромно богатство народног стваралаштва открио је задивљени романтичарски пјесник и истраживач у народном стваралаштву. Браћа Грим су већ 1813. године објавили Бајке за дјецу и дом, а 1816. године Њемачке бајке. Био је то знак за сакупљаче и писце Европе. Бајка је обиљежила деветнаести вијек.

Познати српски лингвиста и сакупљач народних умотворина Вук Стефановић Караџић је 1813. године, послије пропасти Првог српског устанка, прешао преко Дунава у Аустрију, а затим у Беч, гдје се упознао са изузетним научницима и књижевницима, браћом Грим, Јернејем Копитаром, касније Гетеом, Ранкеом и бројним другим врхунским ствараоцима и истраживачима, који су изузетно заслужни не само у својим народима већ и у српској култури. Међу најзаслужнијим пријатељима Вука Караџића и српског народа били су Јаков Грим, славни лингвиста и фолклориста, и изузетно образовани Словенац Јернеј Копитар. Под утицајем браће Грим и Копитара Вук је 1814. године објавио прву збирку српских народних пјесама: Малу простонародну славено-серпску пјеснарицу, прву од шест књига, колико је објавио за живота.

Српска народна поезија била је откриће у Европи. Такве дивне пјесме створио је заборављени народ, Срби, изгубљен у тами Отоманске империје. Пјесме су убрзо преведене на њемачки језик, тада доминантан језик културне Европе, а и Јаков Грим и Јернеј Копитар, изузетни лингвисти, поредили су их са Илијадом и Одисејом.

Као што су и браћа Грим били лингвисти, писали рјечник и граматику њемачког језика, тако се и Вук Караџић првенствено бавио лингвистиком, стварањем правила за српски језик, који је прије њега имао црквенословенски правопис, у Вуково вријеме базиран углавном на руским језичким правилима. Вук је првенствено водио борбу за српски језик и правопис, а у оквиру те борбе сакупљао српске народне умотворине, које су му служиле као илустрација и доказ стваралаштва створеног на српском народном језику и богатства тога језика.

Вук штампа Српски рјечник са приложеном граматиком српског језика 1818. у Бечу. Друго, много обимније издање рјечника објавио је 1852. године такође у Бечу.

Већ у првом издању Српског рјечника Вук је објавио значајан број кратких народних приповједака, јер је желио да свијету прикаже не само српски народни језик већ и стваралаштво српског народа, његов живот, обичаје, мудрост, философију.

Прве народне бајке на српском језику објавио је Вук Стефановић Караџић у књизи додатка броју 29 Серпских новина, у Бечу, 1821. године. Књига је садржала 12 прича. Књигу народних прича Српске народне приповијетке, укупно педесет прича, објављену 1853. у Бечу, Вук Стефановић Караџић је посветио „Славноме Нијемцу Јакову Гриму, предрагом и многопоштованом пријатељу“.

Пише му: „Ви сте с покојнијем Копитаром највише учинили те су се Српске народне пјесме на славу народа Српскога тако разгласиле по свој Европи и по осталоме ученом свијету. Осим тога Ви сте мене још од 1823 године […], једнако наговарали да наштампам што и Српскијех народнијех приповиједака: ево Вам овом књижицом испуњујем ту жељу“ (Караџић 1853^а: 3).

Сљедећа збирка са преко двјеста народних приповједака, које је сакупио Вук са сарадницима, објављена је 1870. године, послије смрти Вука Стефановића Караџића. То је било огромно богатство и огроман посао.

„Књига ће ова особито бити за младеж и мушку и женску, а и стари људи и жене читаће је с великом радости како ради чистога народног језика тако и ради народнијех мисли у овој струци умотворине народа нашега“ (Караџић 1853^а: 3).

Вук је наглашавао сарадницима: „само молим свакога који би их писао да он не поправља ништа, него да пише управо онако као што му их ко исприповиједа“ (Караџић 1853^б: 5).

Ових педесет прича, које је Вук сабрао и објавио у Српским народним приповијеткама (у наредном издању 263 приче), само је дио огромнога српског народног прозног блага, које је до данас објављено у више томова. Милорад Панић Суреп наводи да су сакупљачи до 1956. године сакупили више од 6 000 „самосталних ствари, па ипак, ни изблиза нису окончали овај захвалан посао“ (Панић Суреп 1956: 9).

У првој књизи Вук је објавио неке од најбољих српских бајки: Чардак ни на небу ни на земљи, Златна јабука и девет пауница, Змија младожења, Аждаја и царев син, Лажа и паралажа, Пепељуга, У цара Тројана козје уши, Вилина гора, Тица дјевојка, Добра дјела не пропадају, Међедовић, Стојша и Младен…

У овој књизи налазимо скоро све врсте бајки из подјеле Антија Арнеа: вилинске бајке, чудесне бајке, бајке о животињама, бајке о глупом ћаволу…

Занимљиво је да је уз многе приче Вук забиљежио име човјека који му је причу испричао, зато данас као наивне фалсификате доживљавамо покушаје присвајања тих умотворина и њихово уврштавање у културну баштину неких других словенских народа са подручја Југославије, о чијем народном стваралаштву ни помена није било када је Вук записивао српске народне умотворине.

* * *

Теоретичари бајку дефинишу термином народна прича, или још ужим термином вилинска прича, јер бајку виде као чудесну причу. У сваком случају, чудесно, натприродно, фантастично, битно одређује ову врсту приповијетке, што је код Срба први схватио Вук Стефановић Караџић, који је у својој дефиницији бајке дефинисао као гатке, женске приче.

„Наше народне приче или приповијетке готово се могу раздијелити на мушке и на женске, као и пјесме. Женске су приповијетке оне у којима се приповиједају којекаква чудеса што не може бити (и по свој прилици само ће за њих бити ријеч гатка […]); а мушке су оне у којима нема чудеса, него оно што се приповиједа рекао би човјек да је заиста могло бити. Многе су мушке приповијетке смијешне и шаљиве“ (Караџић 1853^б: 7).

Мада Вукова дефиниција данас дјелује наивно, у суштини је сасвим тачна, јер Вук досљедно истиче мушко-женске принципе, који су понекад опозитни, а некада сагласни међу собом. Тако је тумачио и подјелу народних пјесама, дефинишући као женске (лирске) оне које пјева више гласова у исти мах уз музичку пратњу, или без ње, а као мушке (јуначке, епске) оне пјесме које пјева један глас (гуслар), а остали слушају.

Вук је знао да народна прича слика епски лик и херојско доба, у којем су мушкарци ратовали, а жене обављале кућне послове, међу осталом и врачале. Оваквом, прецизном и тачном подјелом, он поклања изузетну пажњу интуицији, инвенцији и имагинацији жене ствараоца.

Мушке су приче много млађе, ближе реалистичкој причи, особито је код Срба у Вуково доба веома популарна херојска, или јуначка анегдота, која се везивала за познате Србе Црногорце и Херцеговце.

Бајка (старословенски bajati – приповиједати, гатати) најзначајнија је прозна књижевна врста, најљепша и најраспрострањенија народна приповијетка. То је књижевна форма раскошне имагинације, сложене структуре, чврсте композиције, једна од најстаријих књижевних врста, позната свим народима. Њена старост сеже неколико миленијума уназад. Познато је да су прије више хиљада година у Египту записане Бајка о Анубису и Бати, Бајка о бродоломнику, а бајке и фантастичне приче пишу се и данас, можда више него икада раније…

Бајка је књижевна форма мултиплицираног значења, које је силно нарасло кроз вјекове, сублимирајући у себи мудрост и искуство безбројних генерација. Бајка је „mala orahova ljuska u koju može da se složi roman, tragedija, komedija […]. Čitaju je filosofi i vrte glavom: ovo je pričica, pa u priči pesma, pa u pesmi zrno dinamita, a usred dinamita ljubav, ljubav koja sve pobeđuje“ – казала је Исидора Секулић, једна од највиспренијих српских књижевних критичара (Секулић 1957: 68).

Неспорно је да је бајка веома стара умјетничка творевина. Доказе за ову тврдњу налазимо и у мотивима српских бајки, који „памте“ далека времена, обичаје и вјеровања што сежу готово до саме хорде. Примјера ради, у српским народним бајкама налазимо канибалистичке обреде (Баш–Челик, Ћосо и дивови, Чардак ни на небу ни на земљи), а знано је да ни Словени, ни антички народи, па ни народи који су створили цивилизације прије антике, у историјским списима нијесу запамћени као канибали, мада и грчки мит помиње канибализам у Одисеји, у дијелу о киклопу Полифему и његовој пећини.

У суштини, све бајке, па и српске народне бајке, имају интернационалне мотиве и симболичко значење, а у њеној је основи апстрактна симболика архетипова примјењива у безбројним конкретним ситуацијама. И данас је нејасно, и још се споре разне науке о томе гдје су створени мотиви, а с њима и бајка, и какво је, заиста, њено значење. Јесу ли мотиви настали у Индији, колијевци цивилизације, или су стварани широм свијета?

Социолози у бајци виде тежњу појединца за промјеном друштвеног статуса; Фројд у њој налази либидо и ерос, вољу за животом, а Јунг архетипове и праслике, изразе колективног несвјесног.

Карл Густав Јунг препознаје бајку као ризницу „архетипова исконских слика“, које долазе из колективног несвјесног, психичког слоја заједничког свим народима. Архетипови подразумијевају способност да увијек поново репродукују исте, или сличне митске слике и представе, које образују општељудске ситуације (надања, потребе, страховања), као основне елементе људске психе.

„U svakoj ovoj slici zatvoren je jedan deo ljudske psihologije i ljudske sudbine, komad patnje i radosti koji se bezbroj puta odigrao u životu naših predaka i koji prosečno uvek ima isti tok […].“ Јунг мисли да бајке носе трагове многовјековног човјековог развоја, и памте многобројне људе и њихове многобројне „гласове“ (Јунг 1969: 163–164).

Српска бајка, као и бајка уопште, израз је виталистичке поетике, ратничког схватања живота као сталне борбе и вјере у побједу. У бајци Баш-Челик, млади царевић четири пута покушава да врати вољену жену, коју је демон Баш-Челик уграбио и одвео у пећину. А када га при четвртом покушају Баш-Челик сабљом расијече попола, царевић покушава и пети пут и успијева јер мијења начин борбе. И да тада није успио, покушао би и шести, и седми и ко зна који пут, све док моћно зло не би било уништено. Циклично вријеме ничим ограничено, без краја, у свом вјечитом понављању увијек поново даје прилику јунаку.

И у бајкама Златна јабука и девет пауница и Чардак ни на небу ни на земљи царевић поново, и поново, и поново јуриша. Трпи муке, зле силе га трују, успављују, претварају у камен, у животињу, а он поново устаје и иде даље, спреман на сваку жртву, ријешен без дилема и сигуран у побједу. Сваки храбри и достојни јунак ових бајки јесте царевић, одабран и издвојен младошћу, храброшћу, љепотом. Он као у новозавјетној причи о Лазару каже себи: „Устани и иди!“

Јунак се понаша по обрасцу, по архетипу који извире из искуства народа, или чак врсте. Отац на смрти наређује синовима да сестре дају ономе ко их први запроси. Увијек их проси непозната сила, уз хуку, буку, вриску и пуцњаву. Просидба, тражење руке дјевојачке, мотив је релативно млађи. У вријеме настанка овог мотива из бајке Баш-Челик и других српских старих бајки, дјевојке се нијесу просиле, већ су се отимале, понекад уз огорчену борбу, вику и галаму, некада одводиле на превару и често узимале у ратни плијен. И увијек их је одводила непозната сила, и у бајци и у животу. Ту лежи она одлична, природна и животворна комбинација љепотица – звијер. Љепотици треба снага, сила, звијер; као што и звијери треба љепотица. И ово је архетип споја снаге и ума, који памти далеку прошлост човјека и ратника. Уграбљена жена и у Баш-Челику, и у другим сличним бајкама, лишена је кривице и прекора; њена се кривица и не помиње, не само због тога што није пошла својом вољом, већ је уграбљена. Ослобођена је кривице јер је отимање жена био клише, свакодневна и обична појава.

Бајка је чежња за остварењем, симболичка творевина, која изражава опште симболе, и зато је лишена детаља. Бајка је сан о срећи и достојнијем животу, сан који је сањао човјек гладан, го, бос, непросвијећен, немоћан. Само у сну био је равноправан са моћнијима од себе, само је у сну живио боље и могао заборавити јад и биједу у којој му је пролазио живот. Тако је јачао снагу да издржи, вољу да се бори са невољама које му наносе природа и друштвени поредак у којем је окован, вјеру да та борба има смисла и да у њој може побиједити.

Сан у бајци непрекидно траје, сањају га генерације обесправљених, свако од њега нешто одузме и нешто му дода, већ према својој личности и према својим конкретним условима и жељама.

Тај се сан, на одређени начин остварио: пропала су царства, нетрагом су нестали моћни зли цареви, а у бајкама је остао да живи сан малог, обичног човјека, о срећи и праведнијем животу, о љубави, сан који су сањали прости, даровити људи из народа: чобани, ратари, рибари…

И у бајци, као и у животу, зло је свеприсутно, стварно, или симболично. Често је сакривено у дубокој пећини у планини, која двоструко симболизује човјекову личност. Пећина у којој се крије Баш-Челик јесте мрак, тама зла, које човјек слути, кога се плаши, стрепи пред њим, све док не уђе у ту пећину, у ту таму. Пећина је тама човјекове непознате подсвијести, која кључа у дубини његове личности, уз сталну пријетњу да пробије брану свијести и затрпа га лавом и пепелом заборава, да га затрави и претвори у звијер. И у пећини, и на јави, на сунчаном свјетлу, бајка нуди образац, архетипско рјешење, уз иста правила. Да би савладао оно што је у симболичкој пећини, у којој обитава зло, јунак мора ући у пећину, мора зло извући напоље и уништити га у борби до краја. И оно што је дубоко у мрачним слојевима наше подсвијести, мора да се извуче напоље, да се доведе у ниво свијести да би било савладано. Злу се не умоли, ако се не одбрани.

Тек кад се побиједи зло из пећине, може јунак да крене уз планину, која је симбол самосазнања, уздизања, тежње за надрастањем, за небом, за богом, за љепшим и достојнијим.

И остали најпознатији симболи присутни су у најљепшим српским бајкама: анима – анимус, заробљени, стварно или симболички затворени принц (Змија младожења, У лажи су кратке ноге), заробљена принцеза (Баш-Челик, Златна јабука и девет пауница, Чардак ни на небу ни на земљи), зли чаробњак, злобни старац, зла вјештица – персонификација сјенке (Чардак ни на небу ни на земљи, Змија младожења, Златна јабука и девет пауница), надахнуће и интуиција у лику крилатог коња, птице (Баш-Челик, Златна јабука и девет пауница, Чардак ни на небу ни на земљи).

Свака бајка, па и српска, јесте авантуристичка прича, прича о походу, о трагању за драгим бићем, или за драгоцјеним предметом; то је симбол трагања за собом, остваривања и самодоказивања, које почиње иницијацијом, ступањем главног јунака на сцену, а завршава самосазнањем и повратком у завичај у смислу – буди што јеси, не буди што нијеси. Животно искуство и сазнања која је стекао помажу јунаку да се врати као херој овјенчан славом и награђен принцезом, симболом среће и љубави, да се врати као мудрац дубоког самосазнања и цјеловите психе, која је крајњи циљ индивидуализације.

* * *

Најстарији архетипови, или мотиви, сижеи, у многим српским бајкама сежу у веома далеку прошлост, а најмлађи су стари тек неколико вјекова. Зато неке бајке, које је сабрао Вук Караџић, чувају патину дубоке прошлости и трагове паганског друштва и паганских схватања и обичаја, дакле још из времена претхришћанских. У племену, скупини равноправних јединки у српској народној бајци, као у Одисеји, живе дивови, човјеколика бића, а јунак увијек живи у породици, којом управља свемоћни отац, pater familias, неприкосновени ауторитет, који одлучује о животу и о смрти чланова породице. Бајка познаје хришћанску породицу, најчешће царску, разно оружје, чак и оно из времена Турака (сабљу), што значи да је верзија коју је Вук записао трпјела измјене и иновације, да се бајка подмлађивала. Прецизније речено, све су те бајке веома старе, са индоевропским коријеном, али како су преношене из једне генерације у другу, сваки наредни приповједач помало је подмлађивао бајку уносећи у њену садржину нешто из свога времена, обичај, ријеч, стилски поступак, архетип, па бајка личи на древно дрво чије су најдубље жиле дубоко у земљи, а листови се грију на данашњем сунцу.

Овдје увиђамо да је у бајкама заиста записана историја свијета, коју треба знати прочитати. И српска бајка, као и све друге бајке на свијету, у својој структури има многобројне међународне мотиве, архетипове, сижее. Није без разлога Владимир Проп мислио да на свијету постоји само једна бајка у безброј варијанти (Проп 1982: 38).

Арне и Томпсон набројали су више од четиристо интернационалних мотива који се понављају у бајкама разних народа.

Најчешће хтонске силе у српској бајци јесу: змај (Чардак ни на небу ни на земљи, Баш-Челик, Стојша и Младен, Аждаја и царев син; аждаја (Баш-Челик, Аждаја и царев син, Ала); ређе ђаво (Ђаво и његов шегрт, Грбо и краљ ђаволски).

Ђаво, као биће са оног свијета, хтонско биће, присутнији је у млађим бајкама и причама српским, поготову у легендама о Светом Сави, и другим светитељима, и то у лику глупог ђавола, док су аждаја и змај чести у најстаријим бајкама.

Основни, можда и једини мотив у најбољим српским бајкама, као и у бајци уопште, јесте борба против зла. Зло се јавља у многим облицима и варијантама реалног свијета и свијета имагинације. Инкарнација зла јесте демон Баш-Челик, јединствено хтонично биће у српској бајци. Зло је оличено у змају, аждаји, али, ђаволу, злом чаробњаку, вјештици, варалици, халапљивом господару, превртљивом мајстору, невјерном слуги, невјерној жени, наивном сараднику, славохлепној браћи. Зло је у јунаку, у његовим карактерним манама: наивности, лаковјерности, глупости, нездравој радозналости, завидљивости, похлепи, охолости, кршењу изричите забране…

Најчешћи мотив код нас, као и у већини бајки на свијету, јесте потрага за драгим бићем, или за драгоцјеним предметом. Драго биће најчешће је вољена жена (Баш-Челик, Златна јабука и девет пауница, Чардак ни на небу ни на земљи, Дјевојка бржа од коња); муж (Змија младожења, У лажи су кратке ноге); сестра (Баш-Челик, Чардак ни на небу ни на земљи, Стојша и Младен); брат (У лажи су кратке ноге, Златоруни ован, Аждаја и царев син).

У неким бајкама јунак, по својој жељи, или испуњавајући налог пошиљаоца, трага за драгоцјеним, моћним предметом, који њему, или наручиоцу, даје велику моћ: вјечну младост, изузетну снагу, ријетку љепоту, мудрост. Честа чаробна средства у српској бајци јесу: чаробни нож, чаробни мач, животворна вода, вода као чаробна снага, чаробна травка, чаробна јабука, златно руно, чаробно перце, чаробни сточић, немушти језик, трава расковник, трава од пребола (Баш-Челик, Чардак ни на небу ни на земљи, У лажи су кратке ноге, Златоруни ован, Аждаја и царев син, Немушти језик).

Српска бајка није створила бројна оригинална фантастична бића и чаробне предмете, као што је код Руса: шумски дух, дух мочваре, зли чаробњак Кошчеј, баба Јага, Жар-птица, Славуј разбојник, мада је створила неке: ала, крилата баба, немушти језик…

Зла и добра бића у нашој бајци интернационална су. То су добре виле, племените бабе, добри чаробњаци, мудри старци, лијепе дјевојке, захвални мртваци, чија моћ не престаје, као ни брига о својима ни послије смрти; зле вјештице, зли чаробњаци, зле бабе, зле свекрве, ђаволи, демони, змајеви, аждаје, вампири; чаробне животиње – лисице, рибе, курјаци, крилати коњи…

Занимљиво је да се некада моћ фантастичних бића, или њихова снага крије у сасвим реалним бићима и стварима: у дрвету, животињи, птици, што потврђује да је стваралац вјеровао у јединство свијета, значи вјеровао је да реални свијет исказује цјелину битка, на који се наслања и свијет имагинације, те да је јунак подложан дјеловању и реалних појава и фантастичних сила, и да и једне и друге мора да савлада. Ово значи да српска бајка, као и друге бајке, има реалну подлогу у стварном животу (у Баш-Челику снага демона Баш-Челика је у дрвету, у лисици у планини, у птици).

Реална средства помажу јунаку, јер се на њих преноси јунакова реална, или чаробна моћ, или чаробна моћ добронамјерног фантастичног сарадника, дариваоца, или помагача. (У Баш-Челику вода се користи једном као чаробна снага, када неопрезни царевић сипа воду на окове окованог чудовишта, а други пут вода из Јордана као животворна вода, као чаробно средство кроз које се стиче нови живот, јер је том водом крштен Христ и уведен у нови живот, што говори о старости овог мотива, архетипа у бајци.)

Већина српских бајки описује пут и путовање. Радња бајке никада се не одвија у кући, у царском дворцу, већ током путовања, и тај елеменат чини бајку правом авантуристичком причом. Пут је мијењање живота, постизање циља. Пут је самодоказивање јунака, трагање за собом, сазријевање, одрастање. Јунак, често најмлађи син, неки чобанин, Међедовић, Грбо, Змија младожења, да би заслужио највишу награду у виду прекрасне принцезе, искрене љубави, царског престола, богатства и достојанства, мора да зрене, да достигне мудрост и самоспознају, да се докаже и оствари, да постане царевић, јунак без мане и страха.

У једној истој бајци налазимо цијелу лепезу мотива: љубавних, социјалних, философских, религијских, фантастичних, националних… Јединствен мотив већине бајки јесте тежња ка апсолутној правди и спремност јунака да се за њу жртвује.

Литература

Арне –Томпсон 1961: A. Arne – S. Thompson, Тhе types of the Folktale, Second Revision, FF Comunications, No 184, Helsinki (превод).

Бетелхајм 1978: Bruno Betelhajm, Značenje bajki, Beograd: „Jugoslavija“ – Prosveta.

Браћа Грим 1995: Braća Grim, Izabrane bajke, Beograd: Boocland.

Вуковић 1996: Novo Vuković, Uvod u književnost za djecu i omladinu, Podgorica: Unireks.

Деретић 1992: Јован Деретић, Кратка историја српске књижевности, Београд: БИГЗ.

Јунг 1969: Karl Gustav Jung, Lavirint u čoveku, Beograd: Vuk Karadžić.

Караџић 1853^а: Вук Стефановић Караџић, „Посвета Јакову Гриму“, Српске народне приповијетке, Беч: Штампарија Јерменског манастира.

Караџић 1853^б: Вук Стефановић Караџић, „Предговор“, Српске народне приповијетке, Беч: Штампарија Јерменског манастира.

Латковић 1975: Видо Латковић, Народна књижевност, Београд: Научна књига.

Олујић 1998: Гроздана Олујић, „Поетика бајке“, у зборнику: Воја Марјановић (прир.), Дечја књижевност у књижевној критици, Београд: BMG.

Панић Суреп 1956: Милорад Панић Суреп, „Предговор“, Одабране народне приповетке, Београд: Нолит.