КОБ ЖЕНЕ У АНДРИЋЕВОМ ДЈЕЛУ – ПИШЕ ВУК ЦЕРОВИЋ

Жена је трајна инспирација Ива Андрића, трајна преокупација његовог дјела. Цијелог је живота Андрић размишљао о жени и њеној судбини, о њеној љепоти и мјесту у друштву и значају у животу.

Жена је главни, или споредни јунак у десетини приповједака Ива Андрића, у свим његовим романима, и у неким есејима. Она у дјелу покреће, иницира и усмјерава значајне догађаје, око ње се плету страсти помаме, несреће и трагедије.

У овом изузетном књижевном дјелу жена је насликана кроз галерију ликова, од оних које је само на тренутак видио при кратком сусрету Андрићев јунак, до оних које су управљале животима многих и наглавачке окретале живот у касаби, на коју се њихова страст и распамећеност обрушавала као елементарна непогода, које су остале запамћене деценијама иза своје смрти.

Поглед на жену, која испод стола за вријеме разговара увлачи и извлачи стопала из ципела (“Игра”), на начин који оставља утисак да њена нога и прсти на њој не учествују у ситуацији која влада за столом, нити у координираним покретима осталих дјелова њеног тијела, већ самостално, као живо биће плету тајанствену игру магијских покрета, кроз коју се показује, а што и јесте њихова сврха, танана грациозност њеног тијела и његова љепота, која се не може обухватити ни причом ни поређењем, тај поглед довољан је писцу да изазове и надахнуће и дивљење.

Један једини сусрет са плашљивом дјевојчицом, младом Португалком, коју је велики пјесник Бајрон случајно срео у Синтри (“Бајрон у Синтри”) довољан је да великог пјесника опчини за цијели живот. Кроз један радознало-уплашени  поглед који му је упутила, он сагледава цијело њено биће, сву женственост, страст и љепоту, сву суштину жене, што на пјесника дјелује шокантно, као поглед  у зјенице божанства.

Преко фаталних жена (“Аникина времена”) и жена мученица (“Мара Милосница“) које својом незаслуженом патњом искупљују грешни свијет, до сањане жене коју никада нијесмо срели – жена је загонетка и надахнуће.

“Жена стоји на улазу у овај свијет и на излазу из њега” – писао је Андрић, као судбоносна капија, као сфинга, као анђео чувар, као душа.

Ниједан књижевник у српској књижевности није тако уздигао жену као Иво Андрић. Посветио јој је десетину приповједака, један роман, а у цијелом његовом опусу ријетке су приче у којима се радња не плете око жене, у којима жена не дјелује или као јунак, или као мотив и повод, узрок догађања.

Жена је главни јунак Андрићевих дјела: “Аникина времена”, “Мара Милосница”, “Љубав у касаби”, “Ћоркан и Швабица”, “Игра”, “Жена на камену”, “Жена од слонове кости”, “Бајрон у Синтри”, “Јелена, жена које нема”, “Госпођица” и многих других.

Андрић је с изванредном упорношћу промишљао судбину жене и био велики поклоник њене љепоте и човјек који искрено осјећа безмјерну патњу жене, који из дна душе саосјећа с њом.

Један од истраживача његове преписке написао је да у њој нема ничег осим писама неким женама.

Васпитан на источној причи, на оријенталној култури, прије свега турској, која жену схвата као објекат, као предмет мушкарчеве страсти и обожавања, а не као равноправно људско биће, овај педантни, до ситничавости прецизни посматрач, знао је  да види љепоту жене, не љепоту као универзалну категорију, као феномен, већ да љепоту жене уочи и оном јединственом и непоновљивом тренутку када дјевојчица процвјетава,  цвјета, као ружа у врту и постаје дјевојка, жена. У том кратком, изузетном тренутку у животу жене, писац је откривао јединствену грациозност и љепоту коју је дојучерашња дјевојчица природно и једноставно налазила у свом, сада већ женски крхком тијелу, и још укрућена дјетињим стидом, показивала је свима на најљепши начин, тако да су одједном сви били свјесни њене љепоте.

Андрић је у свему био сладокусац, мераклија који дуго ужива, који уочава прелаз као јединство супротних појава, који исијава врхунску, непатворену љепоту. Значајни догађаји дешавају се обично на прелазима годишњих доба, најчешће зиме у прољеће, кад врба пупи, и у вријеме великог мреста. Тада се дјевојчица извлачи из дјетиње љуштуре и као у бајци претвара у жену.

Андрић је неколико својих јунакиња “видио” и описао у том периоду, у том кратком прелазном интервалу између дјетињства и дјевојаштва, који се дешава ту негдје око шеснаесте: Анику у “Аникиним временима”, Мару у “Мари Милосници”, Марту Л. у “Жени на камену”, младу Португалку у “Бајрону у Синтри”…

Да је то величанствен тренутак у животу жене, чија се љепота отвара као ружа из пупољка, види се по томе што га с једнаким усхићењем, дивљењем и поштовањем, доживљавају и просјаци и моћници. Једнако дивљење имају према женској љепоти надничар Матија (“Жена на камену” и Вели-паша Черкез, војни заповједник Босне и Херцеговине, богат, лијеп и угледан Турчин у годинама, који је не само видио, већ имао много сваковрсних жена у свом животу.

Док већ одрасла дјевојчица, сасвим већ дјевојка, Марта Л. Клати голом ногом преко зида изнад пута, на путу, скинувши капу као пред капелом, стоји одузет и зачаран надничар Матија, човјек педесетих година, и пиљи у дјевојчину голу ногу.

“Он је испружио главу напред, пратећи целим телом тај покрет. Очи су му биле велике, чисте, у необријаном препланулом лицу њихов поглед је био сав од неке богате, скупоцене ватре, без икакве везе са његовим од рада већ искривљеним телом и просјачким оделом. Са обе руке држао је капу на грудима, непомичан у свом неприродном положају и у заносу, који, изгледа савлађује и физичке законе…” (“Жена на камену”)

Велалудин – паша (Вели-паша) звани Черкез, јашући кроз Травник видје како у једној пекари дјевојчица, клечећи вади тепсију с питом, видје јој само руку и нареди да му је доведу.

Када су је довели паша је оживио.

“Била му је пријатна мисао да и сад, као некад, може по једној испруженој руци да позна врсту жене и њену праву вриједност. Да ју је довео прије не би ваљало, а три-четири мјесеца доцније, чини му се, већ би прецвала. Ово јој је било право вријеме…” (“Мара Милосница”)

Како изгледа жена у том тренутку метаморфозе, мијењања, видимо и у причи “Аникина времена” и у “Мари Милосници”.

“Мењала се непрестано. Поглед јој се ослободи, тамне очи добише љубичаст тон, кожа постаде беља, покрети спорији и природнији…

Кајмакам, који је у животу видео много жена, и без великог избора, осетио  је одмах да је ово нешто друго. Откако се закопала касаба и откако се свет рађа и жени, није било оваквог тела са оваквим ходом и погледом. Оно се није родило и израсло  у вези са свим оним што га окружује. Ово се догодило…” (“Аникина времена”)

И кајмакам, као и Вели-паша, при првом погледу, има утисак да је “познао нешто знано и давно изгубљено, а Вели – паша  закључује да је “то та врста жене”.

То знано, то је оно сањано, оно праисконско, оно што сваки мушкарац носи у дну душе, она жена која је увијек у жељи, никад у постељи, која никад није припадала ономе ко је сања.

Овако кајмакам види Анику:

“Загасита белина коже скривала је потпуно моћни крвоток, и само се у оштрој црти, нагло, без најмањег прилаза, преламала у танку румен усана, или се полако претварала у једва приметно руменило око ноката и око уха. Цело то велико и складно тело, свечано у свом миру, споро у покретима, као да је замишљено само о себи, без жеље и потребе да се равна према другима, као богата царевина: довољно само себи, нема шта да скрива и нема потребе да ма шта показује, живи у ћутању и презире туђу потребу за говором…” (“Аникина времена”)

Слично Мару види Вели-паша:

“То је та врста женска коју је он увијек тражио, и нарочито цијенио, а која га је једино још привлачила. Било јој је непуних шеснаест година. Имала је велике очи голубије боје, угашена порцуланског сјаја, које су се полако кретале. Имала је сасвим свијетлу, тешку и тврду косу, каква се ријетко виђала код жена из ових крајева…” (Мара Милосница”)

Рифка, кћер Јеврејина Папа, трговца: “Нема јој пуних шеснаест година, а већ одавно не може мирно да прође кроз чаршију, ма како удешавала ход, све на њој трепти, игра и дрхти: хаљина, груди, коса.” (“Љубав у касаби”).

Њу овако описује њен љубавник, једна хрватска племићка ништарија, Леденик, драгун, заводник:

“Коса јој је загаситоцрвена и семитски бујна, кожа зачудо чиста и танка, а очи смеђе, готово тамне.” (“Љубав у касаби”)

Око лијепе жене све се мијења, све постаје лијепо, издвојено и обиљежено, док је чиста и неукаљана све је око ње скоро свечано.

“То су жене које имају у највећој мјери развијено, као урођено осећање за боје и склад боја. Оне, као биљке, говоре и живе бојама. Око таквих жена боје просто певају, али нечујно и тако складно да је то више као део васионске хармоније, сведен на меру женског бића и моћ наших људских чула.” (“Жена на камену”)

Образована жена Марта Л. свјесна своје љепоте и пролазности, која јесте највећи душманин свега лијепог, схвата да “боре на лицу лепе жене која почиње да стари изгледају као зли печати и ожиљци пораза, нешто наказно, готово срамотно, јер те боре изазивају код оног ко их гледа иста она осећања са којима их та жена носи…

То је њен живот последњих година. Не живот, него лудило које јој заклања свет и живот, и чини од ње усамљено створење, мучено сулудим мислима какве никад раније није познавала, и бескрајним, наопаким објашњавањима са старењем и старошћу…

Није ништа теже ни страшније него гледати свет око себе очима бивше лепотице. Поглед такве жене која стари постаје временом све више немиран, тврд, сумњичав и зао, јер у туђим  очима тражи да види само једно: утисак који оставља њена појава…” (“Жена на камену”)

Огроман је код ових жена страх од старости, од пролазности, јер овакве жене имају изузетно дубоко осјећање протицања времена, пошто љепоти не треба ни памет, ни знање, јер је сама себи довољна…

“Што је на њој било необично, то је да и они дијелови коже који нису у сталном додиру са ваздухом и свјетлом, у ње нису једнолично бијели и отужни, као обично код плавих жена, него јој је све тијело имало ту свијетлу и заруђелу боју која се мијењала само са сјенком у удубинама, или са неједнаким и плаховитим струјањем крви, и тада је била још загаситија. Имала је посве дјетињску руку, кратку и румену…” (“Мара Милосница”)

Женска љепота, кад је племенита, ријетка као драги камен, је феномен који нема објашњења, датост као добро, или зло, који немају ни “разлога, ни оправдања”, већ једноставно јесу.

Љепота је, по Андрићевом схватању, потпуно и довољно, можда једино потпуно исказивање жене, лијепа жена је, “као богата царевина” довољна сама себи и задовољна собом, довршена и коначна.

У цитираним одломцима видјели смо западно и источно схватање женске љепоте, које је Иво Андрић приказао у свом дјелу, и видјели смо како лијепа жена доживљава себе, како доживљава своју љепоту.

Вели-паша и кајмакам схватају жену на оријентални начин – жена је дивна играчка, предмет за задовољење жеља и страсти, објекат обожавања. То је виђење које на жену гледа као на лијепог коња, као на нешто што има вриједност док се мушкарцу допада, а када престане да му се допада и да му причињава уживање он је без милости и сажаљења одбацује.

Вели-паша оставља Мару Милосницу у Сарајеву, као што би оставио своју изношену доламу. У његовом схватању живота и свијета овај поступак је сасвим нормалан.

Матија, мада надничар, просјак, неук и необразован, схвата љепоту на западни начин, као нешто што постоји изван нас, што ми не можемо докучити, ни подредити, нешто што може бити само предмет нашег дивљења, натприродно, уздигнуто изнад свега, што може видјети и осјетити свак, а посједовати нико. Пред љепотом дјевојке он скида капу и искрено захваљује за тренутке гледања: “Хвала, сињорина!”…

Велика љепота жене у овом дјелу, као што често бива и у животу, посебно је бивало у времену које је описао Иво Андрић, често је усуд те жене и узрок њене трагедије, несрећа и узрок велике патње.

Прелијепа дјевојка из ове приче не рађа се у обичној, сређеној породици, она ниче као дивни цвијет са отровног дрвета, у породици која је издвојена и притиснута неком својеврсном и необичном несрећом. Аника је кћер убице Крнојелца и Видинке, жене коју је Крњојелац довео са робије, а Мара кћер турске наложнице (милоснице) и малоумног пекара.

У том свијету љепота је несрећа, не само те жене, већ и свих оних који су јој најближи, који долазе у контакт са њом, којима је до ње највише стало.

Иво Андрић, човјек невјероватне концентрације и веома изоштреног посматрачког дара и способности, човјек огромног знања и искуства, знао је да човјек плаћа патњом и најмање што добије, или отме од живота, а сваки већи дар плаћа још тежом и све тежом несрећом. У свијету који је он описао љепота жене није радост за њу и за њену породицу, већ  проклетство. Лијепа жена је обиљежена изузетном несрећом, несрећом ријетком и јединственом, и све што је њено проклето је и обиљежено.

Аника је кћер убице и параноичне мајке, брат јој је малоуман, толико посрамљен њеним понашањем да готово не излази из пекаре, а момак који је воли и који је намјеравао да се ожени њоме, Михаило, такође параноик, двострука личност, трговац и убица, саучесник у убиству, нејак и депресиван, ненормалан човјек који испашта непочињену кривицу.

Несрећа се не завршава нестанком, смрћу ових жена, она се преноси на следеће генерације, траје. Када Мара Милосница долази код своје остарјеле рођаке, затиче је како сједи и облозима хлади тијело унучице, коју је силовао младић из комшилука, тако се продужава несрећа и преноси патња с генерације на генерацију.

Нико не зна зашто људи толико пате. Од свих највише пате жене, највише, најболније и најтрајније…

Андрић не идеализује жену, иако њену љепоту уздиже на пиједестал божанског. У његовом дјелу жена није анђео, већ некада анђео, а некада ђаво. Њен је живот, на који она понекад утиче свјесно, или несвјесно, а понекад не утиче уопште,” игра је злог случаја и женске ћуди.” (“Аникина времена”)

Женски карактер иде у распону од Крстинице, жене која у причи “Аникина времена” убија мужа уз помоћ љубавника, до “божјег анђела, лијепе дјевојке, чија је највећа несрећа љепота, због које је испаштала, патила, била понижавана и потпуно пропала, Маре Милоснице. Она је била добродушна, безазлена, лијепа и невина, као анђео.

Андрић и о жени размишља на начин на који је Достојевски размишљао о човјеку ослобођеном моралног закона и вјерске забране: “Ако нема Бога, све је дозвољено.”

Жена отргнута од сваког моралног закона, ослобођена вјерске забране, коју је погазила, а која садржи морални закон, жена без страха и образа, постаје страшна казна себи и свима око себе, и цијелој  касаби. Жена “отпадница”, “поганица”, страшно створење, зло и бездушно, без стида и разума, постаје зла коб читавог краја и нико јој ништа не може. За неке одлучне женске поступке писац налази тако адекватне и толико увјерљиве народске изразе, да се они не би могли прецизније дефинисати навођењем цијелих страница из психолошких студија. Они својом старином и простоћом, јасношћу, још више истичу оно нељудско, вражје у жениним поступцима и у њеној судбини.

Аника се “објавила” (постала проститутка), показала ко је и каква је, а затим је постала толико моћна да је “орвала” касабу…

Мара је “милосница” (наложница), а није жена из харема, већ нека врста конкубине, замјене. Ријеч “милосница”, створена вјероватно од Турака, или од лукавих фратара, који су њоме хтјели прикрити срамоту и несрећу, у оно вријеме, у хришћанским срединама и православним и католичким, имала је страшно значење и била израз исказивања највеће срамоте и презира.

Мада је свјестан да жене, понекад анђели, а некад посрнули анђели (сотоне), да су често кажњене и окајавале гријехе без икакве сопствене кривице, један од јунака из приче “Аникина времена”, представник народног здравог разума, газда Петар Филиповац, каже Михаилу:

“Видиш, ти си млад, али ја ти кажем да је истина што су стари људи говорили. У свакој жени има ђаво кога треба убити или послом, или рађањем, или и једним и другим, а ако се жена отме и једном и другом, онда треба убити жену.” (“Аникина времена”)

Послије Аникине смрти исти јунак закључује:

“Та ће и мртва да нас трује, од данас па до сто година. Стотину година треба да се њен отров слегне.” (“Аникина времена”)

Ове фаталне и лијепе жене, попут Тијане и Анике, свјесне су зла које носе и оваплоћују, немоћне пред својом крви и пред својом судбином, помирене са сопственом смрћу.

“Осевапио би се ко би ме убио” – каже Аника и тиме исказује и свијест о сопственој несрећи, и стид пред собом, и замор животом…

Мара Милосница, када је оставио Вели-паша, поступа овако:

“Она се огледа по соби, и кад се више ништа не макну и не јави, клецну, паде право на кољена, па онда, свом тежином, лицем на под. Развеза јој се грч што јој је дотле стезао вилице и провали плач који је пријетио да је угуши. Хтјела је да зазове неко име, нешто свето и велико, на што је навикла од дјетињства, али јој је на уста навирао само урлик, храпав, отегнут, промукао; и сузе се мијешале са пљувачком. Хтјела је да ухвати  само мало даха, али је увијек поново навирао плач, из саме утробе према  грлу, а она је гушећи се, хватала рукама постељину,  преврнула ону кутију из које се просуше ситнице и узалуд настојала да изговори Госпино име…” (“Мара Милосница”)

Очигледно, Госпино име јој се отима, мјесто да прими патњу као хришћанин, Мара урличе као звијер, звјериња подсвијет надвладава њену хришћанску свијест, Богородицу не може дозивати, јер се у њој пријечи брана осјећања кривице, недостојности и кајања. Мара још увијек није окајала своју кривицу и рашчистила са собом.

У суштини, и код Анике и код Маре, узрок несреће је у сукобу хришћанске и исламске цивилизације. Док ислам учи да човјек треба са захвалношћу и покорношћу да прима и зло и добро, јер долази од Алаха, хришћанство учи да човјек мора да одговара и пати због својих поступака, да их просуђује и да сам носи одговорност за њих.

Аника се сломила у сукобу духа и тијела, предала се пропадању као стијена откинута од планинског масива (парафраза поређења Исидоре Секулић), на исти начин на који су пропадали јунаци-злочинци, џелалије. Њихове судбине су сличне, исте, и једни и други, ратници и жене пропадају због проклетства и због вреле крви…

Постоји још један пут у животу Андрићеве жене, пут на којем жена улазећи у године, ако се није остварила у животу, ако није била вољена, почне да се изобличује и обезличава, као јунакиња романа “Госпођица”, постаје тврдица и тиме потпуно уништава своју женску суштину, јер жена је давање љубави и праштање, љубав и патња, гријех и страдање, љубав и опроштај…

Зло нема почетка ни краја. У причи је све важно, и као и у животу, важно и симболично. Док постоји човјек постојаће и патња, увијек ће највише патити жене, најбоља и најнесрећнија створења.

Прости људи су најближи природи, најједноставније и најдубље схватају, најближи су онима који су у јеванђељу названи “сиротим духом”, најближи хришћанском схватању невине жртве, јагњета божјег.

Маријан, кад су сахранили Мару каже Јели, слушкињи Памуковића:

“Јело, анђела смо божјег закопали, анђе…”

“Свак је понешто узео од ње, а нико да је пожали и сузу пусти над њом.“ (“Мара Милосница”).

Јела, слушкиња у кући Памуковића, у проклетој авлији, моли се Богу, плаче крај Мариног гроба, мислећи на Марину судбину и на судбину свога дјетета, без гроба, без мрамора, закопаног под шљивом у Памуковића авлији.

“Сад је плакала и наглас молила Бога да убрани и заклони све жене, несрећне друге и мученице…” (“Мара Милосница”)

Судбина жене у Андрићевом дјелу дио је бескрајне људске патње, једнаке код Турака и код Латина, једнаке у босанском караказану и у Цариграду, или Бечу, тренутак трајања, који, омеђен злом и добром, почињеним греховима и незаслуженим патњама, чини кратак корак у животу – проклетој авлији.

Жена, божје створење, коме је дато да тренутак ужива и усрећује и цијелог живот пати, срећна и једнако инспиративна, увијек је вољена, једино ако је продукт чије вреле маште, ако је Јелена која нема.

Иво Андрић је сликар контраста, који се прожимају и преплићу, а не потиру, нити искључују, који трају у вјечитој борби међусобно сукобљених цивилизација, вјера, држава и народа. Сликар мостова међу народима и цивилизацијама, схватао је да се оне не прожимају међу собом из жеље да тако увећају богатство човјечанства и човјека, већ из немоћи сваке појединачно да побиједи и да уништи ону другу.

Као хришћанин, васпитан у строгој католичкој традицији, видио је да је једнако постојано зло и добро, а да ни једно нема разлога ни оправдања, већ траје, јесте и трајаће увијек. Живот је по његовом схватању борба у јединству супротности, вјечна борба свега и свих са свима.

2

Најизразитији примјер тога свеопштег попришта је Андрићева Босна, у којој непрекидно кључају, или тињају страсти и мржње између њена три народа, које у јединству држи само сирова и охола сила Турске. У Босни, у том тамном вилајету из Андрићевих књига, непрекидно ратују час на видљивији, час на прикривени начин примитивни ислам, подмукли католицизам и православље горштака, које је схваћено готово на пагански начин, без наде да једно друго може побиједити, или да се може једно помирити са другим.

Цијела та Босна, лијепа и проклета, личи на проклету авлију у коју сви долазимо силом, или бивамо тамо довођени, која јесте апсана и казамат, али са свим бескрајним богатством живота, појава и облика. Можда се може поређење и проширити – сваки човјек на неки начин живи у својој проклетој авлији, под сталним надзором и присмотром неповјерљиве и сурове власти, омеђен временом и простором који су му дати, које су му одредили други, или које је сам отео.

У тој авлији, у том простору све је омеђено, одређене су границе свему па и моћима појединца, који их, истина, може помјерити само онда кад живот стави на коцку, кад помјери памећу, или кад му се све згади и постане му свеједно кад ће умријети.

У том свијету, и у животу свакога од нас, као и у укупном људском трајању, води се непрекидна и беспоштедна борба између сумње и наде, између сна и збиље, између властодршца и побуњеника, полицајца и пјесника. У њој, као у Шехерзадиној бајци, побјеђује привремено и привидно тврда, пресна и сирова збиља, али увијек изнова се распламсава сан пјесника, који као луча свијетли кроз вријеме и својим трептајима осликава неуиштиву људску душу, која чиста, неукаљана и свијетла пролази кроз најжешће патње и највећа понижења. Сан као пјесма, као игра, као узвишена побуна, крик је и борба против смрти и празнине, против пустоши.

Ово Андрић лијепо објашњава у “Проклетој авлији”.

“И све се сводило на једно: постоје два света, између којих нема и не може бити ни правог додира ни могућности споразума, два страшна света осуђена на вечити рат у хиљаду облика.”

Као учен човјек Андрић је одлично знао да се ни једна појава у животу не јавља у чистом облику, већ да се све показује у настајању, или у нестајању, или у борби са другим појавама. У његовом дјелу све се важне ствари догађају између, у интер регнуму, на прелазу, у додиру и мијешању. У знатном броју приповједака кључне сцене догађају се на прелазу из једног годишњег доба у друго, посебно често на прелазу зиме у прољеће, јер се тада природа разоткрива највећом снагом у најелементарнијим облицима, а вријеме одржава континуитет чувајући елементе прошлог и истовремено обликујући појаве будућег доба.

Жене је, као што смо видјели, Иво Андрић сликао у оном непоновљивом, прелазном тренутку, кад се дјевојчица претварала у дјевојку, односно у жену, или у тренутку кад још очувана љепота зреле жене почиње да се мијеша са борама старице.

Његови мостови су мјеста и моменти болних додира два свијета, истока и запада, два времена, све је код њега у динамици и дијалектичкој мијени, увјерен да ти на смрт сукобљени елементи једне и друге цивилизације могу, ипак, да егзистирају и да трају у јединству различитог.

Нико није тако познавао Босну као Иво Андрић, нико је није тако дубоко прозрио, нити толико проникао у њену сложеност и у њене супротности. Андрић је пророчки писац Босне, који је знао и предвидио, за дуго вријеме и за бројна покољења, све мржње и све страсти које врију и кључају у њој, у грудима истих људи, припадника једнога народа који се несрећно на три вјере издијелио и, изгледа заувијек, закрвио међу собом.

Они који су пажљивије читали Ива Андрића знају да је Андрић предвидио све оно што се у Босни догодило и што ће се у њој догађати, и да се ријетко варао у просуђивању њених људи и њихових  судбина које се понављају кроз нове форме, а уствари увијек исте, од пада под Турке до данашњег, до ко зна кадашњег дана. Можда је једина његова грешка у сликању Босне што је као католик, васпитан у духу своје вјере, и у оријенталној тредицији ислама, најмању пажњу посветио народу који је кроз вјекове највише патио у Босни, кога није штитила ни моћна царевина, ни моћна црква и конзулати великих сила, ништа осим Бога и осим њиховог бунта – Србима…

Иво Андрић, писац који дубоко мисли и промишља сваку појаву, схватио је да су вјечне само мијена и људска патња као залога те мијене. И знао да нема спаса од патње, од муке и страдања ни у чему осим у сну, у  машти, у стварању, које је једино опирање пропадању и пролазности. То је за њега вјечита и велика побједа духа над ништавилом, побједа умјетности над смрћу. Знао је да је спас у бајци и да је “трајно само оно што је записано”.

Аутор : Вук Церовић

Фото : прив. архива