ШЕСНАЕСТА КЛАСА ППШ ИЗ САРАЈЕВА ПРОСЛАВИЛА ЈУБИЛЕЈ
ЕВОЦИРАЛИ УСПОМЕНЕ ИЗ ПИТОМАЧКИХ ДАНА
Бивши питомци 16-те класе Пешадијске подофицирске школе, који су у Центар војних школа „Маршал Тито“ Сарајево у војнички строј ступили као голобради младићи 1967-ме године а „пришили“ прве старешинске чинове, три године касније, 17. јула 1970-те, у Београду су истог датума а педесет и две године касније, дружењем и евоцирањем незаборавних успомена из питомачког живота обележили 52-гу годишњицу од завршетка школовања.
По резултатима и успесима у обуци 16-та класа се сматра за једну од најуспешнијих генарација у ППШ. Класа је бројала око 200 питомаца, сврстаних у шест питомачких водова.
На обележавању 52-ге годишњице од завршетка школовања, поред бивших професора Радисава Ристића, Зорана Јакшића и Мирослава Михајловића, који је био командир 1-ог вода, у београдском ресторану „Дрен“, присуствовали су: Здравко Џомлија, Зоран Живић, Звонко Цекић, Раде Лазић, Стевица Дајић, Гојко Ружић, Милан Дабић, Виктор Јурлека, Саво Ђукић (дошао Марибора), мр Јово Станишић, Божидар Васић, Риста Петровић, Милета Јаковљевић, Муло Абазовић, Никола Мићуновић, Живко Матић, Антон Хорват, Ратко Тодић, Миленко Лазић, Новак Николић, Михаило Макијевић, Адем Бећиревић …
После завршетка школовања сви си отишли на одговарајуће дужности, разишли се по некадашњој СФРЈ. Неки су после више година проведених на служни у ЈНА напустили војску, наставили свој живот у другом правцу. Многи су заврешили војне академије, напредовали у служби. Неки су се определили за живот у цивилству, завршили факултете, били на одговарајућим високим положајима. Један од њих је мр Јово Станишић, који је завршио Правни факултет, касније магистрирао. Станишић је једно време био директор ТВ „Политика“, а касније и ТВ „Пинк“.
И ова прослава, као и многе раније, дело су мр Јове Станишића, који је успео, уз велико залагање и труд да окупи бројне некадашње питомце, који су служећи у ЈНА, Војсци СР, СЦГ и Србије данас у заслуженој пензији.
Иначе, прослава јубиларне 50-те годишњице од завршетка школовања 16-те класе ППШ била је предвиђена пре две године, али због епидемије короне одгођена.
-Уважени професоре Ристићу, професоре Јакшићу, Михајловићу, добро дошли на окупљање 16-те класе, поводом 52-те годишњице завршетка школовања и хвала вам на томе. Уважени класићи добро дошли на прославу 52-те годишњице завршетка школовања чувене 16-те класе и у моје име вам се захваљујем. Посебно моје поштовање је за класиће, који су дошли из Сурдулице и Ниша, као и класићима из Марибора и Бања Луке. Знам да су неки, и поред озбиљно нарушеног здравственог стања, смогли снаге и одвојили време за овај сусрет. Има сигурно и оних, који се први пут после завршетка школовања, сусрећу са својим старешинама и класићима. Због тога овај сусрет има посебну емотивну ноту. У томе налазим сходно да извршим прозивку, са молбом да прозвани устане – почео је своју беседу мр Јово Станишић, па додао:
-Јасно нам је да је циљ био да нађемо и позовемо што више наших старешина и класића. Кад кажем старешина, ту свакако поред нашег начелника и професора, мислим на командире водова. Задовољство нам је да поздравимо нашег драгог Мирослава Михајловића, командира првог вода, кога ја посебно уважавам и поштујем. Нисмо успели на пронађемо командире Томислава Игњатовића (други вод), Илију Ковачевића (трећи вод), као ни Стефана Лазаревског (шести вод). Са њима би ова прослава била потпунија и прилика да им искажемо нашу захвалност за уложени труд на нашем одрастању, образовању и оспособљавању за дужности које смо по завршетку школовања преузели. Нажалост, међу живима нису неке старешине Милан Дишић, Глигор Ставњак, Петар Станисављевић. Вечна им слава и хвала! У вези са позивањем класића, пронашли смо и контактирали са 53-цом, што је отприлике једна трећина класића који су завршили школовање и произведени у чин водника. Разлози због којих неке колеге нису дошле су различити. По завршетку школовања распоређени смо широм тадашње Југославије, са великом вољом и амбицијама да савесно одговоримо обавезама професије.
Десило се, нажалост, што нико није очекивао. Од 1991. године држава СФРЈ се распала. По националном кључу. Тако су некадашње привремено цртане административне границе (никад озваничене) преко ноћи постале државне границе. Исту судбину доживела је и армија у којој су многи школовани и службовали.
-И поред свега ми нећемо одустати од неговања културе сећања на вредности наше 16-те класе ППШ. Настојаћемо да очувамо постојеће и успоставимо нове везе са класићима који, без обзира на разлоге, нису дошли. Треба додати да није мали број класића који су преминули или настрадали у ратном вихору деведесетих година – рекли су некадашњи питомци на прослави.
Минутом ћутања на скупу одата је и почаст преминулим старешинама и класићима.
Почев од 23.августа 1967. године, у Центар војних скола „Маршал Тито“ у Сарајеву, пристизали су младићи из свих крајева Југославије, годишта. 1951 -1953, обукли питомачке униформе. Сврстани су у шест водова када су започели школовање и оспособљавање за будући позив. За многе школовање за војни позив је била велика промена. У новој средини питомци је требало да се прилагоде специфичим војничким условима у којима влада радна дисиплина, организован и испланиран дневни распоред рада, у којем се зна када је време за преподневну наставу, поподневно учења, спортске и културно-забавне активности … Током школовања велику улогу имале су њихове старешине, јер су им они били учитељи, а у исто време замењивали очеве. Начелник Школе био је пуковник Милован Дракулић. Први начелник класе био је Анте Перишин, кога је убрзо, због одласка на нову дужност, заменио Прља Богић, који се са некадашњим питомцима дружи већ 54 године, и ужива посебно поштовање. Прља им је, како многи кажу, и данас највећи пријатељ. Помоћник начелника за морално-политичко васпитање био је Милан Дорословац. Четни старешина, који им је у неку руку био и домаћин, био је Милан Ненадић.
По сећању мр Јове Станишића, старешине-командири, који су преузели најтежу улогу у обуци и васпитању били су: Мирослав Михајловић (први вод), Миодраг Јовановић, Томилав Игњатовић (други вод), Милан Дишић, Илија Ковачевић (трећи вод), Глигор Ставњак (четврти вод), Петар Станисављевић (пети вод), Слободан Тадић, Стефан Лазаревски (шести вод).
Наставни програм, поред командира водова реализовали су, професори-грађанска лица, Љубица Ребић, Велимир Бошковић, Фадил Османковић, професори-официри, Цветановић, Џувер, Богдан Брзић, Радисав Ристић, Зоран Јакшић, Милан Драгојевић, Мирослав Милошевић …
Класа је завршила школовање 7. јула 1970. године, питомци су произведени у чин водника и добили наредбе за прве старешинске дужности. Данас, после 52 године, сви су у заслуженој пензији. Како кажу, заједничко им остаје, да ће вечито припадати 16-тој класи ППШ.
До сада су организовали прославе: двадесета годишњица од завршетка школовања (1990. г. у Сурчину), четрдесета (2010.године, у Београду). Педесета годишњица почетка школовања (2017.године, у Београду) је била одлично организована прослава, започета построjавањем питомаца и предајом рапорта начелнику класе, пуковнику Прљи Богићу, положен је венац на гроб Јосипа Броза у Кући цвећа, а завршена заједничким ручком. У току ручка, уз пригодан забавни програм, питомци су свом начелнику, пуковнику Прљи Богићу, у знак захвалности уручили уметничку слику. Прослави је присуствовало некадашњих двадесет питомаца. Поред начелника класе, Прље Богића, бии су присутни професори Радисав Ристић и Зоран Јакшић.
Мр Јово Станишић је на крају упутио молбу свим класићима:
-Останимо у вези, ми који смо данас овде. Учинимо напор да дођу на следеће дружење колеге које смо звали а нису из разноразних разлога дошли. Потрудимо се да успоставимо везу и са колегама који до сада нису били са нама у контакту. Следећи сусрет по договору.
За Српску ТВ Чикаго, текст Зоран ЈАКШИЋ
Фотографије: Фото Сара Фонтана
