ЊЕГОШ ПЕСНИК ЗА СВА ВРЕМЕНА – PIŠE VUK CEROVIĆ

ЊЕГОШ ПЕСНИК ЗА СВА ВРЕМЕНА

Да би се тумачило Његошево генијално књижевно дјело, треба имати на уму неколико чињеница. Очајни положај Црне Горе, “луче слободе”,  у огромном мору Турске империје, непрекидна борба за слободу и опстанак, свакодневни бој без изгледа на побједу и без наде и у кога “сем у Бога и у своје руке”. То је био стварносни, а не романтичарски миље Петра Петровића Његоша, једног од посљедњих   великих херојског пјесника у Европи, можда и у свјетској књижевности, сликара епског јунака, грађеног по узусима непревазиђене грчке трагедије.

Сви велики романтичарски пјесници имали су јунаке заштитнике вјере и народа, који су се остварили у боју са непријатељима. Сваки велики еп у свјетској књижевности је казивање о борби против моћног и немилосрдног непријатеља од “Рамајане и Махабхарате”, “Епа о краљу Налу”, “Епа о Нибелунзима”, “Слова о Игоровом походу”, “Пана Тадије”, “Виљема Тела”, до “Горског вијенца”…

Његош је пјесник бунтовног романтизма, чија је поезија  директно наслоњенa на еп, на грчки еп прије свега. Сва значајна дјела романтизма у Европи су епска. Уводни дио, пролегомена “Горског вијенца”, монолог владике Данила, у неком смислу подсјећа на уводни дио “Илијаде”, на нашу дивну јуначку пјесму “Почетак буне на дахије“. Хамлетовска дилема “бити, или не бити” није лични брига Владике Данила, већ крвави усуд који се није могао избјећи.

Тај судбински фон уоквирен је  у филозофски патос “Посвета праху оца Србије”, као неминовност борбе за слободу, као једине могућности враћања у ропству изгубљеног поноса и самопоштовања, једину могућност опстанка. Карађорђе “тирјанске ланце сруши”,”из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души”, врати јунаку и српском народу самосвијест и понос.

Све то мудри игуман Стефан види у много ширем контексту као неминовност сталног сукоба и непрекидног рата у свијету, као нешто што се догађало одувијек и што ће се вазда дешавати. Игуман види живот као рат свих против свију, bellum omnium contra omnes.

Његош је писац школован на грчкој трагедији и на српској јуначкој пјесми изниклој из грчке трагедије, која је имала веома високе моралне норме, баш као и грчка трагедија. То је она пјесма у којој Марко Краљевић, када погуби Мусу Кесеџију, очајно завапи: “Јао мени до Бога милога, гдје погубих од себе јачега!”

То је она високоморална пјесма у којој мајка Јевросима заклиње сина Марка да не суди “ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога”.

Његош је пјесник епског јунака изузетног морала, што је одлично уочио виспрени тумач Његошевог књижевног дјела Иво Андрић, који га је видио као једног од зањих косовских витезова, а „Горски вијенац“ као наставак косовског епа.

Њетош је свом књижевном дјелу насликао је, и то маестрално,  епске јунаке, који се цијелог живота боре против јачег, против немјерљиво јачег непријатеља, не да би побиједили, већ да би се борили за свој народ, за његову вјеру и слободу, и опстали; да би се остварили као личности, као јунаци достојни поезије и достојни јуначке смрти.

Епски јунак се цијелог живота спрема да оствари један јединствени циљ – да достојно умре. Да би достојно умро јунак мора цијелог живота да достојно живи, да не окаља свој јуначки лик ни најмањом мрљом. Сопствени живот, у схватању епског јунака, унапријед је жртвован идеалу слободе и јунаштва, безначајан је, а сврховит само ако га јунак крунише подвигом и при том умре на бојном пољу.

И данас се као норма јуначког и људског издижу не јунаци, већ одавно симболи свега чистог и достојанственог, Грци и Тројанци: Ахил, Агамемнон, Одисеј, Пријам, Хектор, Парис…, али и владика Данило, војвода Батрић, Вук Мићуновић, Вук Мандушић, и на крају као круна у Његошевом дјелу Милош Обилић..

Његошев јунак, одавно је познато, као и сам Његош, живио је,  мислио и осјећао нормом Милоша Обилића, која је за Његошевог Црногорца не само узус и образац, већ немилосрдни закон постојања, виталистичка поетика јунака –  бити и чинити.

Петар Петровић Његош је, мада владика, био лишен искључивости, вјерске и националне. Као и Вук Караџић, или Змај,  вјеровао је да постоје Срби разних вјероисповијести.

(„Српствуј дјелом, вјеруј што вјерујеш: /лактом вјере глупост чојка мјери, /а озбиљност дјелом и врлином“…)

(“Не гледа се ко се како крсти, већ чија му крвца грије прси, чијел` га је млијеко задојило.” )

Била му је страна вјерска искључивост, зато је и казао “лактом вјере глупост чојка мјери”.

Исти патриотизам очекевао је и од турских првака, паша и везира родом из ових крајева, што се види из писама која им је слао. Али-пашу Ризванбеговића ословљавао је са “брате мој”, о чему свједочи руски конзул, описујући један од њихових сусрета у Дубровнику.

За сваког Његошевог јунака може се рећи оно што је за самог Његоша казао човјек који га је добро познавао и веома цијенио, Али-паша Ризванбеговић Сточевић: ” Тако ми дина, он је био прави косовски бан.”

Заслуга је Његошева што је сублимирао и заокружио нашу богату народну поезију, која је трајала вјековима, која је била философија и животна школа сваког Србина (Црногорац је за Његоша истински Србин, оличење Србина.)

Његош је заокружио херојску епоху у животу Црногораца и уобличио херојског Црногорца на начин како је Хомер уобличио своје јунаке, тако што га високо уздигао на пиједестал морала и пожртвовања: “Мрите славно, кад мријет морате!”

Само је неколико пјесника „створило“ свој народ и уобличило колективну свијест свога народа. Можда је први Хомер. Стари Грк је изишао из Илијаде.

Други је славни персијски пјесник Хафиз. Свака угледна иранска кућа има двије вриједне  књиге, „Куран“ и Хафизов „Диван“.

Пушкин је одбацивањем француског језика открио руској интелигенцији тога времена сву раскош, љепоту и богатство руског језика. Из његовог пера, из бајки, које му је казивала сељанка, дадиља Арина Родионовна, потекла је грандиозна руска књижевност деветнаестог вијека.

Велике заслуге за обликовање националне свијести Словенаца имао је њихов највећи пјесник Отон Жупанчич.

Логично је  да највиши умови обликују свијест народа којима припадају. Његош је „Горским вијенцем“ моделовао херојског Србина, јунака на вјеки вјеков.

Његош, можда задњи херојски пјесник у Европи, је заокружио и промислио  племенски начин живота у Црној Гори, који је кроз вјекове обликовао нашу историју, као што је Аристотел заокружио епоху Старе Грчке.

У “Горском вијенцу” је сабрао многобројне мудре изреке, које објашњавају сваки час човјековог живота, од рођења до смрти, али то нијесу појединачне невезане пословице, већ филозофеме обједињене у један кохерентан поглед на свијет… Све што уман човјек жели рећи, већ је казано у „Горском вијенцу“, мудрост је код епског јунака из „Горског вијенца“ урођени начин размишљања, поглед на свијет часне и јуначке заједнице.

Свако се може наћи у „Горском вијенцу“ и јунак и издајник и хуља и витез. “Горски вијенац” је енциклопедија Црне Горе, оне праве, српске, јуначке и истинске Црне Горе.

Његошу не треба оправдање. Као владика и као пјесник бранио је свој народ и своју вјеру, и борио се за слободу против много јачег, суровог непријатеља.То је кроз вјекове била борба непрестана. Борио се за хришћанску цивилизацију. Има ли достојанственијег задатка од тога?

Тумач књижевног дјела не може да мијеша времена, Хомеров јунак мислио је на начин који је тада доминирао, сасвим другачије од данашњег лицемјерног преваранта.О Његошевом дјелу треба судити из његовог времена, њему није потребна никаква одбрана.

Књига се мора тумачити из књиге, а за тумача књига је  једина релевантна стварност. Зато ме увијек изнова запрепашћују острашћени националистички напади злонамјерних тумача „Горског вијенца“, који Његошу приписују геноцидност. Sancta simplicitas, блажена глупости! Владика Данило, интелектуална есенција „Горског вијенца“ патио је над судбином сваког потурице, а њихове ликове Његош је обликовао с пажњом и поштовањем индивидулне специфичности свакога лика, као и сваког другог јунака у спјеву. Једнако су пажљиво и увјерљиво обликовани Мустај  кадија, Хамза капетан…, као било који Црногорац из спјева, али пјесник није могао превидјети њихову издају. Истрага потурица се у стварности можда није догодила, али се догодила у „Горском вијенцу“, и она се може тумачити само као сукоб у књижевном дјелу, као сукоб у сваком  епу.

Црногорци из „Горског вијенца“ све су учинили да до сукоба не дође, Владика Данило до бескраја одлаже сукоб, у њему нараста хамлетовска дилема „бити, ил` не бити“, не зато што је владика мање храбар јунак, већ због тога што непрекидно промишља судбину сваког појединца и судбину Црне Горе. На Скупштини им се отворено нуди да се врате свом народу и својој вјери, што они одбијају и тиме сукоб чине неминовним, јер фактички и духовно и физички угрожавају опстанак Црне Горе. („Турци, браћо, у кам ударило,/ што ћемо вам крити у кучине,/земља мала од свуд стијешњена“..

Као и свака књига „Горски вијенац“ се може анализирати само из књиге, која је за аналитичара једина стварност а јунаке тумачити само у  контексту, само у њиховом времену.

„Горски вијенац“ спада  у оне ријетке књиге чије је значење  нарасло кроз вријеме. Његош је пјесник за сва времена.Српско национално биће обликовало је неколико фактора: православна вјера, јуначка народна пјесма која је директно настала из грчког епа и три маестрална мислиоца: Свети Сава, Вук Караџић и Петар Петровић Његош. Мало је народа на свијету имало срећу да га обликују овакви великани.

Вук Церовић