ПРЕДАК ВАСИЛИЈЕ ИЗ ЧАРОБНЕ ГОРЕ ГАЛИЧИЦЕ – ВУК ЦЕРОВИЋ

Далеко од нашег села Лазине, тамо гдје сунце последњи пут руменим оком погледа свијет, гдје наслања уморну главу на земљу, има једна гора, чарна и чаробна, гора Галичица. Није гора као друге горе, зелена и црна, и кад падне снијег и кад озелени лишће у прољеће она је увијек једнака – плавичаста, модра. Далека и нестварна као да ју је чаробњак од леда салио.

Нико из нашег села није ишао тако далеко да ногу у гору Галичицу унесе. Чак ни прослављени ловац Теодосије, па ни његов највећи пријатељ Исаило Свитац, по Теодосијевим ријечима – највећи ловац откад постоји свијет, нијесу до скоро ни крочили у Галичицу. Нијесам никад ни срео човјека који у наше село дође идући за кривом џадом и за својом невољом да је био у тој гори.

Можда никад не бих ни чуо за гору Галичицу, можда бих цијели живот мислио да је она само једна гора, једна од безбројних, плава због даљине, да једнога дана, док смо испод гумна чували краве, мој мало уврнути рођак Матија није показао пут плавог брда и питао изненада:

»Знаш ли оно брдо?«

Погледао сам за његовим прстом и далеко,на крају свијета, видио необично плаву гору. Уздигнута над осталим горама, са два врха на два краја, личила је на главу вука.

»Оно плаво?«

»Ја, оно! Оно ти је гора Галичица« – казао је рођак тихо, као да ми велику тајну казује.

»Брдо ко брдо«.

»Није, брале, као друга брда, већ сасвим необично. У овој гори нема куће ни колибе, све саме јеле и борови. Из ње су Немањићи луч тесали да цркве покривају прије петсто година, а и данас је сув и мирисан, као да је одсјечен прошле зиме.

У тој гори ни један човјек није био, јер ко једном у њу крочи, из ње не може изићи док три пута око себе браду не опаше. У њој по ноћи пијетао пјева и кукавица кука, а по дану лете сове и ћукови се гласкају.

Само је један човјек изишао из горе Галичице послије двјеста и двадесет година. Од тада је цијели један вијек прошао …

Видиш, старци су наши на оном гумну, на Зборној главици, одувијек сједјели кад је недјеља, кад је празник и кад о нечему важном морају одлучити. Кад се приправљају за зло, када спремају весеље, кад некога хоће да жене, или да удају, кад болест и мука ударе на народ, кад зарати ….

Била је недјеља. Љето, мјесец јуни, а дан царски, сунчан, тих и лијеп, дан каквих у Лазинама готово и нема откад су нестали они прави, стари Марковићи.

Сједе они тако, ћуте и пуше, срчу фини љетњи дан и ваздух с Лисе, ладе се благим вјетрићем, а над њима у липовим гранама зује пчеле. Мирише липа до Градине.

Биле су тек стале зријевати ливаде. Трава густа, сочна и млијечна, модра, пуна сока и живота.

Сједе старци, сисају луле и гледају ову љепоту божју, ову ширину, одавде до Сјеничких планина, до Пештери, а иза њих кроз густу траву гамиже вјетар и власа је узбрдо, трава се увија као змија.

Окрену се Марко Вуков, и види, одозго ушипчио право низ ливаду старац, омален растом, крепак, чврста корака, разбацује траву ногама и рукама маше. Право к њима.

Приђе, ријечи не прозбори, само сједе уврх Зборне главице, на горњи камен, а руком показа Марку Вукову да се помјери, а он да сједне на његово мјесто.

Код нас се тада тачно знало гдје је чије мјесто, а не ко данас једнако и шарову и баљову, а и Марко Вуков је био јунак на гласу, чувен, али се ћутке помјерио да учини мјесто старцу. Сви Марковићи, кад га угледаше, устали су као по команди, загледали се у његову седам пута превијену браду, лозом везану у бијелу кудељу на старчевим грудима.

Старац их није ни погледао. Као да је сасвим сам на свијету, разгледао је село, добро замотрио сваку кућу, пребројио их савијајући прсте на рукама, а затим из сукнене чизме извадио лулу, напунио и кресивом укресао труд да припали, па се мирно и спокојно загледао у брда што се у бескрај нижу од Градине до Пештери, до Бјеласице, као огромни, окамењени таласи неког одавно мртвог мора.

Пустили су га да мирно испуши лулу. Нико се није усудио ни да кашљуцне, ни да запуцкета прстима. Смјерно су пред том старином сједјели Марковићи не усуђујући се ни да се на мјесту помјере.

Тек кад је старац испушио лулу, истресао је о камен и мирно вратио у чизму, устао је најстарији Марковић, Марко Вуков, а и њему је била деведесета, поклонио му се  у појас и упитао:

»Часни старче, ко си и каквим послом у наше село долазиш?«

»Синовче, ја сам Василије  Марковић. Први сам овдје доселио из Тушине и прву крљу овдје закопао. То је било давно, владика Данило је још земљу чепао. Минуло је од тада двјеста година.«

Необичну им је причу испричао старац Василије Марковић. Доселио је на ово брдо прије више од два вијека, овдје тада није било ни пропланка; између храстова могло се само видјети небо. Дошао је довде пјешке, за собом је водио коња, на самару је имао сјекиру, крамп и пијевца. Девет дана је ишао из Тушине, девет дана чекао да пијевац с коња кукурикне, да на том мјесту закопа и огради дом. Пијевац је запјевао ту, на самом врху међу храстовима. Није запјевао ујутру кад пијевци пјевају, већ предвече, у сами сумрак, и то је био сигуран знак да ће његово потомство патити и многа страдања преживјети.

Дошла је са њим дјевојка из села Озринића, ишла је девет дана за коњским репом и ниједном није питала гдје ће стати, нити се пожалила на умор.

Кад се окућио, родила му је четири сина, проживјела је ту тридесет година и умрла.

Синови су одрасли, оженили се, а он је, једне недјеље, кад је видио да синови могу живјети и без њега у руку узео штап, из тора пустио козу и одвезао пса Шарова и пошао за штапом. И опет је девет дана ишао, и кад је наступио дан девети био је већ у чаробној гори Галичици. Досјетио се да је гора чаробна по томе што је коза почела лајати, а пас стао да мекеће, а дивљи пјетлови су по сву ноћ на гранама пјевали.

Стари Марковићи су се највише на свијету плашили себе, осталих мало, или нимало. Дјед Василије је на пропланку, поред самог извора, који је вазда био бистар, а мутио се само уочи какве велике народне несреће, саградио од грања колибу за себе, пса и козу.

Траве је било довољно, коза је давала млијека толико да га није могао попити, а чували су је вуци из чаробне горе Галичице.Ојарила је двоје јаради, једно мушко, друго женско и тако су се множиле редом, једна за другом десет генерација.

На пропланку је у једном пању пронашао пчелу, раселио је у неколико других пањева,  хранио се медом, козјим сиром, млијеком и љековитим травама из горе Галичице, које могу човјека заштитити од свега сем судбине…

Текле су године, дани се сустизали два вијека, а тада је стари Марковић осјетио да му се ближи крај.

Видио је по извору – кад год се над њега наднесе, извор се одмах замути, а избистри се кад се одмакне. Значи да његову смрт наговјештава. Старац је остао ту још неко вријеме, али се више није могао смирити; осјетио је да без људи нема смрти, као што без људи нема ни живота; пустио је козе из тора, одвезао псе и узео онај исти штап за којим је дошао у Галичицу. За штапом и за путем дошао је поново у Лазине….

»Тако, синови моји! Дошао сам да код вас умрем, не би ваљало да сам умро у Галичици. Не би ми се знало ни гроба, ни мрамора, а човјеку се бар гроб мора знати. Дошао сам к вама, ви сте моји синови и дужност вам је да ме сахраните. Али нећу да ме сахраните овдје на брду, већ доље код Крша, крај ријеке. Цијелог живота сам гледао у воду, а нијесам се нагледао.

Више је од двјеста година како сам макао из Лазина, а као да ни излазио из њих нијесам, исти сте ми, и имена вам свима знам.«

Збиља је неколицини рекао имена, а онда је устао и дао знак Марку Вукову да пођу у кућу. О чему су они у кући говорили нико никад неће сазнати. Послије неког времена Марко Вуков је изашао међу рођаке и заплакао тихо, а сат времена иза тога ушли су у Маркову кућу сви одрасли Марковићи и нашли старца мртвог. Коса му је била очешљана и брада му је била пружена, дно јој је ножне прсте прелазило. Била је тако сиједа да више није била бијела, већ сива, скоро плавичаста.

Марко Вуков је изишао пред кућу, испалио пиштољ да да тужни знак у села око Лазина и залелекао…

Сахранили су га код Крша и ту је настало гробље Марковића, то се мјесто и данас зове Марков крш.

Тако…«

Поћутасмо. Сунце се већ наболо на оштре врхове најежене шуме на Галичици.

»А је ли неко касније покушао да оде у Галичицу?« – упитао сам рођака Матију.

»Јесте, послије готово стотину година. Онај звркнути Теодосије и његов побратим Исаило Свитац. Два мјесеца су базали шумом и нигдје ништа не нађоше сем извора под јелама, а извора нађоше стотину. Никако се нијесу могли нагодити који је Василијев извор међу њима.

Дању су спавали, а по сву ноћ слушали мекетање коза и лавеж паса, ноге су пребили тражећи козе, а ништа нијесу нашли.

Можда би и данас тражили да нијесу попили обје плетаре ракије које су понијели и да нијесу наишли поред неког пања са пчелама, које су их тако изуједале да су чешљевима из руку стругали жаоке.

Од тада нико никад није отишао у чаробну гору Галичицу…«

»Само су једном погријешили стари Марковићи« – рекао је на крају. »Погријешили су сто нијесу с Василијем сахранили и његов штап, јер ако га ко нађе ићи ће за њим док је жив и никад се више неће вратити у Лазине. Све док му не дође вријеме да умре.

Тако  ће се поновити Василијева судбина међу Марковићима, као што се све судбине на свијету понављају.«

За СТВ Вук Церовић