НА БЕОГРАДСКОЈ ТВРЂАВИ ОБЕЛЕЖЕНА 154-ТА ГОДИШЊИЦА

ПРЕДАЈА КЉУЧЕВА КЊАЗУ МИХАИЛУ ОБРЕНОВИЋУ

Поводом 154-те годишњице предаје кључева граду Београду од стране турског команаданта Али Риза-паше кнезу Михаилу Обреновићу (други син вође Првог српског устанака, Ђорђа Петровића Карађорђа)  на Београдској тврђави 19. априла, Републички одбор Савеза удружење потомака ратника Србије (РО СУПРС) 1912 – 1920 је са својим члановима обележио на свечан начин овај значајан историјски тренутак  полагањем цвећа и венааца на спомен обележје, као и  пригодним говорима и програмом на место  где се 6/19. априла 1967-ме године догодио овај судбоносан чин за Књажевину Србију. Тог датума, пре 154-ри године, је прочитана наредба турског султана Абдула Азиза, којом се Београдска, Смедервска, Шабачка и Кладовска тврђава од стране Османске царевине предаје на управу Књажевини Србији. Кључеве је од турског команданта  за српски народ, уз топовску канонаду и звук црквених звона, примио књаз Михаило Обреновић.

О овом значјном догађају, на којем је после неколико векова под турском окупацијом Београд поново био слободан, говорили су: председник РО СУПРС 1912 -1920, господин Љубомир Марковић, пуковниик у пензији, г. Иван Стратимировић, в. д. председника Градског одбора СУПРС 1912 -1920 за град Београд  и гг. Весна Влатковић, представница Београдске тврђаве.

Савез удружења потомака ратника Србије 1912 – 1920 деценијама уназад у свом годишњем програму има један од најважнијих задатака да негује културу сећања на најпознатије личности и догађаје из наше најславније историје. Посебно, у центру интересовања чланова Савеза собележавају догађаји и личности везани за Први и Други балкански рат и Први (Велики) светски рат.

                                                ОДУШЕВЉЕЊЕ УЗ ХИМНУ

Свечаности на Београдској тврђави пре сто и педесет и четири године присуствовали су бројни српски државници и верски великодостојници, дипломате великих сила, представници Срба ван Србије, грађанство …  У центру града, на Теразијама и Савамали постављене су цветне тријумфалне капије. За ову прилику на Београдској тврђави постављена је дрвена трибина, војна музика је увесељавала окупљене политичаре и грађане. Посебно је било узбудљиво када је завладало  одушевљење  међу присутним, у тренутку предаје кључева Али Риза-паше књазу Михаилу Обреновићу. Овај чин предаје кључева на Београдској твђави је увеличао војни оркестар пошто је одсвирао песму „Дрино, водо хладна“, која је тада била званична српска народна химна.

Спомен-обележје на самом улазу у Београдску твђаву је изграђено у виду каменог блока, а подигнут је 1967-ме г. поводом обележавања  стоте годишњице овог догађаја. На каменом обележју налази се рељеф вајара Михаила Пауновића, који је урађен на основу цртежа уметника Адама Стефановића, сведока овог догађаја. Ово спомен-обележје, знаменито место за српску историју, предаја кључева 1867-ме г. књазу Михаилу Обреновићу на Београдској тврђави, проглашено је за непокретно културно добро од изузетног значаја за Србију решењем  Завода за заштиту споменика културе града Београда 1968-ме године..

Током друге половине деветнаестог века и за време владавине Михаила Обреновића (16. септембар  1823 – 10. јун 1868), који је био на челу Књажевине Србије у два мандата (1839 – 1842 и 1860 -1868) вођена је активна борба у спољној политици, како би се уз помоћ великих сила балканске државе коначно ослободиле турске владавине. У тим насатојањима да Србија постане слободна и самостална држава Михаило, као вешт владалац, имао је наклоност великих сила баш у време када је Турска царевина „болесник  са Босфора“ почела да губи моћ. И поред тога што је Турска доста ослабила војно и на политичком плану она је често са својом војском у Београду, па и и у осталим српским градовима у Књажевини Србије, изазивала сукобе са Србима.

Тако је више наврата Турска војска је са Београдске тврђаве гађала подручје Београда. Највећи сукоб Срба са Турцима избио је у лето 1962-ге године на Дорћолу, код Чукур чесме, када је један турски војник без икаквог повода, убио српског младића. Тада је дошло од стране Османлија  до великог разарања Београда уз бројне људске жртве. Сукоб је престао тек када су српски министар Илија Гараашанин и турски командант потписали примирје.

                                ОДЛАЗАК КЊАЗА  У ЦАРИГРАД

Због овог инцидента реаговале су многа конзуларна страна представништва у Србији настојећи  да се дуготрајни сукоби реши на миран начин. Због тога књаз Михаило Обреновић са бројном српском  делегацијом одлази у Цариград 1. априла 1867-ме године где је дочекан од стране турских званичника свечано и на високом државном новоу. Од турског султана Абдула Азиза упорни књаз је успео да издејствује наредбу, којом је регулисано коначно решење за Србију, одлазак  Турске војске. У овој наредби пише  да Турци морају хитно напустити тврђеве које су држали, Београдску, Смедеревску, Шабачку и Кладовску. На тај начин после више векова већим делом Књажевина Србија се ослободила турске власти. Ова дипломатска победа и каснији успеси на бојном пољу допринеће да Књажевина Србија постане на Балкану једна од најутицајнијих држава. Самом тим тај успех је допринео је да јој се поправи углед у многим европским земљама.

После Првог српско-турског рата 1976/1977 и Другог српско-турског рата 1977/1978 Књажевина Србија је увећала своју територију,  проширила се за нишки, врањски и прокупачки округ, када је Турској војсци нанела велике поразе од којих није могла више да се опорави.

После Берлинског конгреса 1878-ме године велике силе су одлучиле да Књажевина Србија постане Краљевина Србија.  То се десило неколико година касније, током владавине књаза, касније краља Милана Обреновића (наследио  Михаила Обреновића после атентата у Кошутњаку 6. јуна 1968-ме године) 22. фебруара /6. марта 1882-ге године када је на предлог потпредседника Скупштине Милана Кујунџића донет н закон да се Књажевина Србија прогласи за Краљевину Србију.

Највећу територију, сада већ Краљевина Србија,  имала је после Првог и Другог балканског рата када је ослободила српске територије, Стару Србију (Косово и Метохију) и Јужну Србију (Македонију).  За своју слободу  и независност Краљевина Србија је платила високу цену. Коначно, после балканских ратова, Краљевина Србија ослобођена од Турске царевине након дуготрајних ослободилачких отаџбинских ратова.

Текст и фото: Зоран ЈАКШИЋ