КЛОПКА ЗА СИЗИФА – ВУК ЦЕРОВИЋ

Клопка за Сизифа

Сизиф се пробудио тешко и болно. Протегао се, пружио руке изнад главе, пут бистрог, дубоког неба а босим табанама упро у хладни, меки пијесак. Сав се затегао у лук, замахно рукама и сјео. Буновним погледом осмотрио је непознат пејзаж. Од њега до далеке линије која спаја земљу и небо пружало се тамножуто море пијеска. Нигдје ни дрвета, ни камена, само пјешчане дине и брегови пијеска.

Хитро се подиже и сасвим расањен зачуђено загледа око себе. Над њим се обло као јаје и тако голо дизало брдо. На њему ни жбуна, ни трна, ни камена. Од врха до дна брдa жлијеб, а поред жлијеба степеничасти ногоступ. Двије уске, стрме стазице с обје стране жлијеба.

За  леђима, поред  мишићавих ножних листова, округао као лопта камен од оне најтврђе челичносиве врсте гранита која се ни под најоштријим длијетом не ломи, већ љушти у танке, фине љуспице. Гладак као стакло једини камен у цијелом видокругу. Онако сјајан, углачан, привуче Сизифову пажњу већ и тиме што се нашао баш ту усред бескрајног пијеска на којем ничега не бијаше. И тиме што је лежао у подножју у жлијебу, што је значило да је ту доспио с врха брда.

Сизиф протрља куштраву, неуредну косу и дубоким браздама изрезано чело. Још једном напе мишиће и с неразумијевањем погледа навише. У овом хадском пејзажу није се чуо никакав глас, ни најмањи шум, сем његовог равномјерног дисања. До хоризонта само небо и пијесак, двије непокретне пустиње. Међу њима се већ почела дизати јара и замагљивати поглед.

Већ сасвим узнемирен Сизиф приђе жлијебу и опипага ногом, па прстима опипа дно. Попео се уз неколико ногоступа да им провјери чврстину и пришао камену, превукао дланом по његовој глаткој, хладној површини, загледао његове свијетле жилице. Схватио је да су у некој важној вези он, žлијеб и камен. Сјети се.

Глава му се распрскава од бола, мути му се, желудац му се преврће од гађења. За једну кап воде дао би све на свијету. Тресе га грозница од сунчанице која га је ухватила док је јуче гурао камен узбрдо. Врати  му се памћење, видје себе како лежи на врелом пијеску иза камена, који му је по стоти пут исклизнуо из руку и скотрљао се, лежи као влажна тамна мрља из које лије зној на сваку пору, а врело сунце суши пијесак у трену.

Сјети се свога усуда, схвати да ће цијелог живота тај камен гурати уз брдо, све док га не изгура, а ако успије, тада је слободан човјек.. Устаде поводећи се на клецавим ногама, повуче камен, зањиха га, приђе му с доње стране, гурну свом снагом, камен се заљуља у жлијебу. Сизиф уприје најјаче што може, камен изађе из жлијеба, заклати се, али Сизиф поново гурну, камен се помаче, а Сизиф стави ноге на ногоступе с десне и са лијеве стране. Помјери ноге на сљедећу степеницу ногоступа…

Ко зна колико је пута покушао да изгура камен, ко зна колико је ноћи провео склупчан уз његову ивицу. Сизиф је сасвим изгубио памћење, не зна ни ко је, ни откуда је дошао, није свјестан ни паклене дневне врућине, ни ноћне хладноће, у свијести је остао само камен и жлијеб и кобна судбина која му не дозвољава да оде.

Задихао се, његову тамнопуту испуцалу кожу облио је зној, као да је ушао у ријеку, суве усне лијепила је сладуњава крв. Тетиве на ногама и рукама напрезале су се до пуцања, ноге му дрхте, камен постаје све тежи.

Већ је под самим врхом, лијепо види на два рукохвата над собом жлијеб у коме је камен лежао некада, али снага му нестаје, тине, хвата га малаксалост, камен се опасно љуља, гура наниже. Сизиф уприје што може, но руке више не могу задржати камен, који се заљуља, нагну се и отисну низ жлијеб кроз Сизифове ноге.

Сизиф је био прави човјек, ни једном није проклео своју судбину, нити је помислио да одустане. Бијесно је гледао за каменом, а страшне псовке упутио свим боговима на Олимпу, па и самом Зевсу.

Кад се камен зарио у пијесак тачно на оном мјесту с којега га је потјерао тако је јако шкрипнуо зубима да се чуло као лавље режање. Сјурио је доље једва се одржавајући на ногоступу. Босом ногом је распалио по камену и дуго поскакивао од бола. Испод тамне мокре коже поцурио је танак гајтан мрке, тмасте крви, нестао у пијеску испод стопала.

Није сачекао да крв престане тећи, шаку ситног пијеска размазао је уз ногу и  бијесно, дивовском снагом ишчупао камен из пијеска и погурао га уз жлијеб. Бијес је у њему био огроман и он је брзо гурао камен псујући га као што пастири псују јогунасте мазге.

У срџби није примијетио да му ноге све више дрхте, да стопала све чешће промашују ногоступе. Ноге су му биле два несигурна, дрхтава штапа на које се није могао ослонити цијелом тежином. Зној је с њега текао потоком. Бијес је попустио, а с њим је истекла снага. Осјетио је да не може више, објема рукама обгрли камен, заустави га у жљебу Дрхтаве ноге попустише и промашише ногоступ, он се инстиктивно ухвати за камен и ишчупа га из жлијеба. Успје да се задржи на ногоступима, али камен сјури низ жлијеб и зари се у пијесак.

Сизиф сједе на ногоступ и провуче пијеском улијепљене прсте кроз мокру косу. Срџба утину, а ријешеност да обави свој животни задатак само се појача у њему. Што тежа препрека, то јача жеља. Одморио се, погледо бескрајну пустињу око себе и ону над собом и лагано сишао у подножје.

Пљунуо је на камен без мржње, без бијеса.

„Нећеш ме сломити, вратићу те на врх“ – каза му тихо, одлучно и помирено као онај ко нема избора. Сјео је на глатку кору камена премрежену бијелим жилицама. Осјетио је његову хладноћу и камен му би готово драг, као нешто присно, познато, своје.

Одмарао се поново док га је љуљала треперава јара из врелог пијеска. Данима већ, недјељама, није осјећао глад, ни жеђ, ништа није осјећао осим жеље да камен истјера на брдо. Погурао је полако штедећи снагу, но камен је био много тежи него при првом јутрошњем покушају. Врело сунце сипало је ватру на његову испуцалу кожу налик на крљушти.

Превалио је пола пута, већ је наслућивао циљ. Више није док одмара обгрљеним рукама задржавао камен, већ је испод камена завлачио шаке као клинове и тако га задржавао…

Сизиф никада није размишљао о овоm животнu прихватио је усуд без роптања. Камен и брдо су били његов живот и то му је било нормално и раумљиво, као што удисање врелог ваздуха у пустињи. Био је то његов камен и његово брдо, његова судбина, и ту није имало шта да се размишља.

Да ли зато што није на вријеме зауставио камен, или због тога што није добро потурио шаку, тек камен је поново склизнуо преко огуљене шаке и лагано одјурио наниже. Сизиф је погледао своју огуљену шаку, ставио је у уста и сисао крв хладњикаво кисјелу. Оборио је главу и вратио се на дно. Није могао да се отме утиску да му камен намјерно бјежи, као да има сопствену вољу.

Сизиф је био један од најтврђих људи, цијенио је себе и вјеровао  у успјех и то је било кобно. Силазио је низ ногоступе помирено, као човјек који зна да губи, али  баш због тога не одустаје…

Уморно сунце сводило је своју кружну путању и примицало се руменој, варљивој линији између двије бескрајне пустиње, бескрајног пустог неба и бескрајног голог пијеска. Сизиф је још увијек гурао камен уз брдо и враћао се за њим у подножје…

Прљав, облијепљен смјесом ситног пијеска и скорјеле крви. С руку и са ногу су му висили комади згуљене коже..

Када је мрак покрио стравичну голет пустиње, Сизиф је наслонио крвава леђа на окрвављену кору камена и склопио болне капке. Лагано се смањује бол тијела везаног у један грч. Кад је сунце хладним сјајем обасјало хладни пијесак и хладни камен уз његова леђа Сизиф се тешко и болно извукао из клупка у  које се завезао испод камена. Неколико пута махнуо је рукама да покрене крв, стао на клецаве ноге, болно јаукнуо и пришао камену. Подметнуо је рањаве дланове, згрчио се и јаукнуо од бола кад му је на леђима пукла кора слијепљене крви, и гурнуо камен.

Дан се понављао као и сваки други, сунце се подизало споро и лијено, гријало благо и пријатно, затим јаче, пекло и пржило румену Сизифову кожу и све около, све док није безвољно празно склизнуло иза линије хоризонта. Тако данима.

Десетог дана Сизиф више није био човјек већ несвјесна, идиотска креатура, која безумном упорношћу мили за гранитном каменчином узбрдо, посрће и котрља се наниже, тетура и гура поново…….

Једнога дана деси се чудо. Чудо је могуће усвачијем животу,па и у Сизифовом. Сизиф ненадно истјера камен на врх неосвојивог бријега и гурну га у јаму из које је давно,на прапочетку, гурнут. Крикнуо је од радости, али крик му испаде слаб и шупаљ, Као да је прохрипао старац.

Сједе, огледа се окосебе. Свуда наоколо, до бескраја, пружало се тамномрко море пијеска, без иједног камена, без иједног дрвета, без иједне стазе.

Мјесто радости Сизиф први пут осјети тугу, први пут клону духом, сједе на камен и заплака горко, горко и неутјешно схвати да нема излаза. Можда би постојао неки излаз за слабића, али Сизиф је био прави човјек. Ударао је око себе рукама, крвави пијесак сушио се у трену, уста су му била пуна пијеска.

Кад се смирио испљуну пијесак  Шта сад? Схвати да је ово била превара, није логично да је изгурао камен. То би значило да је његов живот завршен, да нема свху. Ово не може бити крај. Живот мора да има циљ.

Одлучно устаде, леже и из све снаге уприје ногама. Пажљиво је слушао лупу камена о жлијеб, а када се  на дну зарио у пијесак, Сизиф се лагано и помирено спустио на дно, удахнуо дубоко, погвукао шаке испод камена и упро. Камен је поново кренуо уз жлијеб…

Пролазио је ко зна који дан, Сизиф је гурао камен, који се увијек котрљао доље. Закорачио је у немјерљиву вјечност од свјетлости и таме. Осјећао је да малаксава, камен је био све тежи. Све је краћа била путања. А Сизиф је устајао поново. И поново гурао камен.

Вук Церовић