НЕЗАБОРАВНИ ЈУНАЦИ ОТАЏБИНЕ

ПРОМОВИСАНА КЊИГА “ЗОВ КАРАУЛЕ”

Недавно је  у београдском Дому Војске Србије промовисана књига писца Ненада Милкића, по истоветним догађајима “ЗОВ КАРАУЛЕ”, која представља други део трилогије “МИ СМО БРАНИЛИ КОШАРЕ”. Према многим трвдњама, митске борбе припаданика Војске Савезне Републике Југославије (СРЈ) вођене на Косову и Метохији (КиМ), посебно оне на Кошарама, испод Проклетија, током седамдесет и осам дана НАТО бомбардовања (од 24. марта до 10. јуна 1999. године) и напада шиптарских терориста, на самој југословенско-албанској граници, могу да се пореде са оним које су српски војници водили на Кајмакчалану, Церу, Мојковцу, у Колубарској бици, на Кадињачи …

У свечаној сали Дома Војске Србије било је око три стотине радозналих, патриотски опредељених, претежно младих  посетилаца, коју су са одушевљењем и топлим аплаузом поздравили аутора књиге, Ненада Милкића и бројне припаднике Војске Југославије (ВЈ), који су се борили на КиМ. Пошто је водитељка Ђурђица Поповић најавила промоцију књиге, солиста Милица Бараћ и музичка група “Косовски божури” су отпевали химну Србије “Боже правде”. Посетиоцима се обратио и организатор промоције Милан Чучковић из Удружења “Србски светионик”. У току промоције Мирјана Бараћ и позната глумица Ивана Жигон читале су одломке из књиге “Зов карауле”, музички састав “Косовски божури” отпевао је у више наврата песме (“Звона звоне”, “Видовдан”, “Догодине на Косову”). Дугим и срдачним аплаузом поздрављени су и некадашњи припапдници ВЈ који су се борили на Кошарама, Ђура Елчић Цицибан (био је рањен у борбама на Кошарама), Иван Дражић Дража, Михајло Меденица, који је једини после рата на КиМ, уз велики ризик, посетио порушену караулу “Кошаре”. Крај Ненада Милкића седела је и Синди Ивановић, кћерка капетана прве класе, Крунослава Иванковића, који је погинуо 14. априла 1999. године извлачећи рањеноог војника Бранислава Негића из Бање Ковиљаче.

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

Они, који имају прилику да купе и прочитају ово вредно издање инспирисано истинским догађајима током бомраддовања СРЈ, посебно за време вођења борби на КиМ и Кошарама, имаће прилику да упознају многе знане и незнане јунаке, који су били на великим искушењима бранећи границу од упада непријатеља на свету српску земљу. Споменућемо само неке чија имена смо нашли у књизи “ЗОВ КАРАУЛЕ”, Драгана Милићевића Шумара из Трстеника, који је погинуо 15. априла 1999. године, Миленка Божића из Лаћарка, Дарка Бјелобрка из Бача, Предрага Богосављевића из Крушевца, који су изгубили живот истог дана, 11. априла.. Међу јунацима, који су остали на вечној стражи бранећи Отаџбину су и потпоручник Предраг Леовац из Плеваља, војник Изет Чолаковић из Тутина, поручник ВЈ Ивица Петковић рођен у Прокупљу, Зоран Филиповић из Новог Пазара, Мирослав Маринков из Сивца, десетар по уговору Томислав Костић из Београда, Славко Крунић из Чачка … Александар Кисин, добровољац, из Бугојна (БиХ), рођен 1972. године ратовао је од 1992. до 1995.  у саставу Војске Републике Српске, погинуо је 20. априла на Кошарама као војник 549. моторизоване бригаде (мтбр). Међу јунацима са Кошара је и Оливер Тариџић из Висбадена (Немачка), који је био војник у 125. мтбр, погинуо је 11. маја од дејства НАТО авијације забрањеним касетним бомбама. Водник Дејан Митић из Ниша и Златко Ацић, од 16. априла се воде као нестали. У књизи можете прочитати и о јунаштву тенкиста  Ивице Миладиновића и Бранислава Фингерхута, али и о многим другим јунацима са Кошара. Знаним и незнаним.

Писац књиге Ненад Милкић “ЗОВ КАРАУЛЕ”, који је њоме обележио осмнаест година од бомбардовања СРЈ и легендарних борби на КиМ и Кошарама,  је рођен 1. фебруара 1985. године у Лозници. Детињство је провео у Бањи Ковиљачи. Милкић је по професији правник, ради у државној служби, ожењен је, са супругом живи у Малом Зворнику. Члан је МЕНСА. До сада је објавио збирке поезије “Пурпурне кише ” (2011. г.) и “Певај ми мама” (2013. г.), па,  роман “Зовем се Дуња” (2013.) и “ПОСЛЕДЊА СТРАЖА” (2014.), први део трилогије “МИ СМО БРАНИЛИ КОШАРЕ”. Ненад Милкић је својим делима заступљен у више електронских и писаних зборника поезије и прозе. Добитник је вредне награде, знамења Косметска звезда 2. реда 2015. године за заслуге у области књижевности.

Књигу “ЗОВ КАРАУЛЕ” да се не би заборавили храбри браниоци Отаџбине, Милкић је посветио јунацима Кошара, припадницима славних јединица ВЈ, Извиђачко-диверзантској чети из Ниша, 53. граничном батаљону, 125  мтбр, 549 мтбр, 63. падобранској бригади, 72. специјалној бригади, Војне полиције, као и српским и руским добровољцима..

На крају књиге “ЗОВ КАРАУЛЕ” Милкић се искрено захвалио породицама Миловановић из Крагујевца и Ћирић из Куршумлије због исказаног родољубља и спремности да помогну како би се борба против заборава наставила.

ПАКАО КОШАРА

Од деветог априла на Велики петак, уочи Васкрса (терористи  су обично нападали ВЈ током великих верских празника), до четрнаестог  јуна 1999. г,  колико су трајале непосредне борбе на Кошарама,  на фронту ширине неколико колометара, границу према Албанији бранила је војска СРЈ свих националности, њих нешто мање од двесто. Тада је почео пакао Кошара. На браниоце Отаџбине нападач (шиптарски терористи, регуларна албанска војска, припадници НАТО војске, инструктори из Легије странаца)  је био бројчанији (процењује се да их је било око шест хиљада) добро наоружан и опремљен. Агресор је имао и 30 тенкова и 24 хеликоптера типа “апач”.У позадини  на територији Албаније је чекало да уђе у борбу још око 6.000 НАТО војника. Нападач је био и у бољем положају јер се налазио на вишим објектима са којих је могао успешније да гађа положаје ВЈ. По дубини одбране јединице ВЈ биле су стално угрожене од шиптарских терориста, који су дејствовали у насељеним местима, из заседе, постављали мине на путевима …

У случају да пробије одбрану на Кошарама  и продре нападач у Метохију чекало је још око 6.000 војника у Албанији да експлоатишу напад, па да уз помоћ НАТО авијајције, извррше копнену интервенцију, продру до Ђаковице и наставе напредовање према Приштини и централној Србији. Када су НАТО авиони почели да дејствују по првој линији одбране ВЈ она се повукла неколико стотина метара од предњег краја на другу линију одбране, и ту се задржала до краја борбених дејстава, 14. јуна. Иако је нападач заузео важне положаје,  висове Раса Кошарес, Маја Глава и касарну “Кошаре”, није могао даље. Да би повратила важан положај, врх Раса Кошарес, ВЈ је у једном тренутку кренула у напад, али дејством НАТО авијације, која је користила забрањене касетне бомбе, он је заустављен.

У току борбених дејстава у реону Кошара шиптарски терористи су, процењује се, изгубили скоро три стотине војника (међу њима и неколико НАТО војника), пет тенкова и два бомбардера А-10 тандерболт. ВЈ имала је 108 погинулих припадника (18 старешина, официра и подофицира, 50 војника на редовном одслужењу војног рока, 13 резервиста и 24 добровољца).

О јунаштву ВЈ, не само на Косову и Метохији већ и на тада целој територији СРЈ, о подвизима војника, подофицира, официра, резервиста и добовољаца мало се до сада причало. Ипак, случај од 14. јуна када је у селу Дебељачи, крај Панчева,  уз државне и војне почасти, председник Републике Србије, господин Александар Вучић, открио споменик војнику Тибору Церни  једном од јунака са Кошара, који је погинуо 28. априла 1999. године, изговорећи судбоносне речи: “За ову земљу вреди умрети!”, јасно говори да се клима мења али и однос према борцима са Кошара, као и са свима који су учествовали у одбрани Отаџбине током 1998. и 1999. године. Председник А. Вучић је рекао да ће постумно доделити орден сваком од 108 јунака, који су дали живот за српске Кошаре, а формираће и одбор за изградњу централног спомен-обележја, како би се сачувало сећање на све оне, који  су дали живот бранећи незавиисност и слободу Србије.

Откривањем споменика војнику Тибору Церни у Дебељчи први пут у Србији је започело обележавање значајних датума из најновије српске историје у духу Државног програма обележавања годишњица наших историјских догађаја. Организатор државних церемонија је Одбор за неговање традиција ослободилачких ратова Србије у Влади РС.

Годину дана после бомбардовања Влада СРЈ је 2000. године издала капиталну СПОМЕН КЊИГУ “ЈУНАЦИ ОТАЏБИНЕ” у којој су обухваћена имена свих погинулих и несталих војника ВЈ, резервиста,  добровољаца и припадника Министарства унутрашњих послова РС, пре и током НАТО бомбардовања, од 10. фебруара 1998. г. до краја ратних дејстава, односно, до Кумановског споразума. У књизи је и име Ивана Марковића, резервисте из Сурдулице, који је кренуо 12. априла 1999. г. у своју ратну јединицу а погинуо је у возу у Грделичкој клисури од напада бомбом НАТО авиона. Иван Марковић је као војник ЈНА био на ратишту у Републици Српској Крајини и Републици Српској.

Борбе на Кошарама су биле велике, али и она на Паштрику, која је трајале нешто краће, од 26. маја до 14. јуна, била је можда још тежа. НАТО бомбардери (Б-52 и Б-1) су током двадесет дана на  Паштрик бацили око 200 разорних бомбу када је изнад Призрена страдало 26 бојника ВЈ, али је зато напарач изгубио 1.000 војника!

Ни Кошаре, ни Паштрик, па, ни борбе на КиМ, ни страдања припаадника Војске Југославије и недужног народа на целој територији СРЈ не смемо заборавити. То је вечити наш дуг према браниоцима Отаџбине и невиним жртвама, међу којима је и једна трогодишња Милица Ракић из Батајнице.

Прослављени српски војсковођа и војвода Степе Степановић нам је оставио у наследство поруку: “Ми ћемо радије пасти на бојном пољу него оставити на цедилу своју отаџбину”. И ова плејада палих бранилаца је испунила завет дат Отаџбини.

За Српску ТВ Чикаго; текст и фото: Зоран ЈАКШИЋ