deo iz knjige:

“Moj Rod – Koreni i izdanci Marjanove loze” – Jeroslav Milovanović

Умро је не тако богат да би му сиромашни завидели, ни тако сиромашан да би га богати сажаљевали. Чиста образа и усправног стаса.

ЧИСТА ОБРАЗА И УСПРАВНОГ СТАСА

“Гусле висе на зиду крчме, као што гитара или шпански пандеро висе на зиду посаде, и онај посетилац који најбоље зна србске песме, скида инструмент са зида и почиње да пева… То свакако није музика и човек би чак рекао да у тим песмама нема ни мелодије, ни хармоније, ни облика, ни тона међутим, то веома једнолично запевање има у себи нечег привлачног, тужног, мрачног, са понеким бљеском и победничким тоном. То је као историја србског народа, пуног туге и пуног наде то су њихова Илијада, њихова Одисеја и њихов Ромасеро…“ – Тереза Албертина Фон Јакоб, Талфи, Немачка, 1836.год.

У  Првом светском рату нестала су четири царства: Немачко, Аустро-угарско, Отоманско и Руско. Четири династије: Хоенцолерни, Хабзбурзи, Романови и Османлије, са својом аристократијом су такође пале након рата.

“- Станисава пало од грађевине: Стара кућа, стара бачвара, радионица, салаш, вењак, нужник и бачија; крава већа, свиња жута мања и веће прасе, две овце и једно јагње; мала бачва и једна каца велика, качица за паприку већа; воденица остаје заједничка, са сулдрмом; заједничко остаје и около јаза и воденице; плуг и казан остају заједнички; тезга и једна ораова даска, већа секира брадва и рампов, ренде, копачка, косица, два стара тестерета; једна клупа с наслоном већа, један велики и један мали астал, наћва, три веће столице, једна пешачка клупа тепсија већа и мало бакраче, мало тигањче,два већа лонца, шерпа мања, баченце, корито једно старо и једно мало, за ношњу ручка две каленице и једна велика кутлача и једна мала, шпорет већи плек стари, сач новши, два чабричета за сир, једно велико грне и два сита за брашно.- Љубу пало од грађевине: Нова кућа, испод Николе; зграда спаваћа, са два оделења; амбар; свињски кочар, са два оделења; мала крава и јуница, свиња већа и мање прасе, две овце и једно јагње; за Вулу за свадбу: мушко веће прасе, ован, 300 кила грожђа,велика бачва и буре од 500 кила, три шине и мала каца; воденица са сулдрмом остаје заједничка и около јаза и воденице; плуг и казан заједнички; половница и мањи чабар за паприку; мањи шпорет, плекани нов; сач стари; стара половница, за помије; један чабрић, за сир; купица већа и мало грне; два сита за брашно; тремпов и даска за тезгу чистија; једна орахова даска; мала секира; једна клупа велика наслоњача и једна пешачка; први колесник; орман и један већи астал; оно новше тестере; тесла; мала клупа са наслоном и једна столица; велики бакрач и већи тигањ; један већи лонац и балон од 10 кила; једна већа шерпа; једна канта прскаћа за баште; један мали лонац; једно текне ново и једно мање; две мале кутлаче; и три порције.” – Из оригиналног документа о подели  од 13. септембра 1948. год. приликом дељења Љубе и Станисава Миловановића.

Топлице

Марјан Миловановић рођен је 1857. године у селу Мала Врбница крај Бруса, од оца Вукомана Вукоман је син Милована и унук Павла. Имао је синове: Марјана и Јездимира и ћерку Тијану. Јездимир је имао синове: Драгољуба-Бена, адвокат, живео је у Крагујевцу, Драгија, Мију и Шиљу и ћерку Славку. Завршио је неколико разреда богословије. Нема тачних података о датуму ступања у брак са супругом Драгињом Радосављевић из села Кочане. Највероватније, било је то негде између 1874. и 1875. год, што значи врло млад у својој седамнаестој, односно осамнаестој години живота. У браку супружници добише петоро деце: Мирка, Живојина, Николу, Љубицу и Александра.

Стари Брус, главна улица.

 На противљење а без благослова свога оца, Марјан одлучи да се пресели у топлички крај, у близини села Туларе. Највероватније то је било 1882. Године по ослобођењу Топлице од Турака које је  извршено 1877. Године, како се некад по нечему памтило. Са собом поведе супругу Драгињу, синове Мирка и Живојина и једно магаре. Од имовине из старог краја понесе нешто мало одеће, хране, судова за обедовање и један бакрач. Како беше оскудног имовног стања, на брзу руку сагради колибу на пропланку ондашњих шума, северозападно од села Доња Коњуша. У непосредној близини колибе вођаше стари римски пут који повезиваше Драч, Приштину и топличку котлину са Нишом. Каснијих година, услед буке коњских запрега и страха од насртаја зулумћара или ти лица која праве зулум, насилника, силеџија,терориста., пресели се у атар садашњих кућа у село Туларе. Пресељењем на нову локацију Марјан са својим синовима Мирком и Живојином сагради кућу чатмару .

Старо Прокупље, пијачни дан

Кућа беше саграђена од дрвене конструкције, испреплетена прућем, а потом облепљена блатом, са ниским стрмим кровом, покривеним ћерамидом. По целој дужини са задње стране имаше придодат подрум у издуженој правоугаоној основи. Унутрашњост беше подељена на две просторије. У првој са улазних врата видно се истицаше оxак са надзиданим каменим димњаком. У средини оџака висаху вериге . Покрај огњишта сушена је мокра одећа и обућа. Други део куће служио је за ноћни одмор чланова породице и пријем гостију. У кући се спавало на слами и земљаном поду, а касније на дрвеним креветима, опремљеним сламарицама. Таван куће чињаху одељане облице са церовим даскама. Зидови просторија беху облепљени блатом и окречени. Са источне и западне стране куће беху по два малена прозора са дрвеним капцима и гвозденим решеткама. Осветљење у ноћним часовима вршено је лојаницом и гасарчетом, нешто каснијих година петролејком и фењером. У кући се постило данима који беху црквеним календаром одређени: Велики ускршњи пост 48 дана; Петровски пост 40 дана; Велики господњи пост 15 дана; Божићни пост 41 дан; Крстов дан  1 дан; Свети Јован 1 дан. Укупно 147 дана, према календару из 1991. год. За време поста јео се пшенични хлеб, а осталим данима кукурузна проја. Кувана храна јела се из једне дрвене или земљане посуде, са дрвеним кашикама. Земљу су орали дрвеном ралицом. Пшеницу су српом жели, а стоком врли. Одећу су израђивали од тежине, лана и вуне, ређе од памука и свиле.

У времену Марјановог досељења Туларе бројаше седамнаест домаћинстава . Између осталих биле су то фамилије: Спасић, Радосављевић, Шутановац, Јаћовић, Крпић, Стевчић, Марковић, Тимотојевић, Татић и друге. Школе у селу није било. Своју децу Марјан је сам учио писмености. Као честит, поштен и за оно време учен човек уживао је велико поверење и углед у новом крају. Више пута биран је за кмета села. Поред рада на пољопривреди бавио се и помељарством у својој новосаграђеној воденици, поточари. Воденица беше саграђена на Бацкој реци, око 400 м. од ушћа у Топлицу. . По положају воденичног точка код нас су постојала два типа воденица: са вертикалним и са хоризонталним точком. У оба случаја млински камен се увек креће хоризонтално, директно помоћу вратила или код вертикалних помоћу система зупчаника. Као побожан хришћанин православне вероисповести славио је славе: Трнову Параскеву 8. августа и Свету Петку 27. октобра. За време Првог светског рата разболе се од тифуса и у 58. години живота, 9. марта 1915. год, умре у Тулару. На месту сахране синови му подигоше надгробни споменик.

Чатмара, из прокупачког краја

Живојин Миловановић, по рођењу друго дете Марјана и Драгиње Миловановић. Рођен 13. марта 1881. год, у селу Мала Врбница. Још као дечак показивао је енергичност, одлучност, истрајност и упорност у раду. У раној младости поред рада на пољопривредном имању свога оца бавио се и воденичарским пословима у сопственој воденици. Завршио је коларски занат. Извесно време, у заједници са својим братом Николом, држи самосталну коларску радњу. Никола Миловановић, по рођењу треће дете Марјана и Драгиње Миловановић, рођен је 26. фебруара 1884. год. у селу Туларе. Поред бављења пољопривредом, радио је и коларски занат. Колари су правили дрвене делове за запрежна кола. Ту су спадали трапови, лотре, точкови, левче и шараге. Поред тога, правили су јармове за воловску вучу, трагаче и колица за преношење мањег терета у кући. Послове су углавном радили по поруџбини, а радили су и за продају. Своје производе су носили на продају по вашарима и пијацама. За дрвене плугове правили су гредеље на које је причвршћивана гвоздена глава са раоником. Правили су оквире за дрљаче у које су уграђивани гвоздени клинови.

 Вода се ломи о масивни воденички точак, брашно се меље сваког дана, а погача црепуља и врућа проја поново су на трпези. Срце пуно, стара, тајанствена Србија. За капи са воденичког витла се, тако, веровало да имају чудотворну моћ. Како су воденице – млинови за жито сматране као места око којих се окупљају зле силе и демони, тако је вода која прска са витла испод воденице, стекла таква тајанствена својства. „Немојте тамо, видите, и стаза до воденице је сва зарасла … Мој покојни муж пролазио је летње ноћи, доцкан овим путем, враћ’о се из тазбине. И онда чуо из тог правца неко дозивање, по имену. Мислио је, то неко од комшија сигурно се затек’о код старе воденице, мада ретко ко ту одавно залази. Им’о је лампу, па крен’о … И онда, онако још из даљине, види око речице се зауставила нека колона. Сви ћуте, к’о да су пошли на, не дај Боже, са’рану, па да се одморе. Неке би к’о препознао, ал’ је мрклина, тек понека чудна светлост избија из воде.“

Никола Миловановић учесник је балканских ратова. У отаџбинском рату 1914. год. учествује као редов у саставу 4.бат. Моравског артиљеријског пука. Указом Н0-151.855 од 5. априла 1920. год. одликован је Албанском споменицом, заведеном у канцеларији краљевских ордена под бројем К.О. Н0-1.475 од 6. јуна 1940. год. Учесник је Солунског фронта.

 Живојин и Никола Миловановић

 У двадесетој години живота стасалог момка Живојина родитељи жене, пре одслужења кадровског рока, изабраницом из честите угледне фамилије Јаблановић из села Тулара. Супруга Рада роди петоро деце: Љубомира, Милуна, Малину, Зорку и Станисава.

Јаблановићи. Први ред, слева на десно: Југославка, Ковинка и Милан. Други ред: Радослав, Станисав, Лепосава, Рада, Стана и Стојан.

Основну писменост стиче од оца. У разговору је често истицао како је он самоук. Чинио је то, можда, с намером скретања пажње на своју природну надареност, баш онда када се сећао својих сабораца из рата. Официри, који су у миру завршавали војне академије, у рату су командовали јединицама истог или нижег ранга од њега, причао је он. Толико војни, толико ратних другова, више мртвих неголи живих.

Крф – Браћа по стричевима, сa лева на десно: Борисав Станковић, Димитрије Станковић, Радомир Станковић и непознати војник,1916.

У једном од сачуваних докумената изнети су хронолошким редом догађаји везани за ратни пут Живојина. У истом се наводи да је резервни пешадијски поручник, родом из села Тулара, срез Прокупачки, округ Топлички. Да је од дана мобилизације 1914. године, мобилизација српске војске извршена је од 26. до 30. јула, па до 13. августа исте године био водник у 4.чети 2.батаљона 2.пешадијског пука другог позива. Од 13. августа до 5. септембра 1914. год, био је у 4.чети 2.батаљона 1.прекобројног пука првог позива. Од 5. септембра 1914. год. па до 20. новембра исте године лежао је у болници, од задобијених рана у десну ногу и десну очну дупљу, у борбама на положају Гучево, против Аустроугарске војске.

Вељко Марковић, vојник на десној страни (виши) ја Вељко Марковић из Лапова, брат мајора Драгољуба Марковића, погинулог на Мачковом камену, u офанзиви 1915. године, рањен је и заробљен. Данило Ж.Цветковић i Владимир Јанковић, 1915.

Од 20. новембра 1914. год, па до 20. јануара 1915. год. био је у Окружној команди Куманово. Од тог времена, па до навођења података, налазио се у 13. кадровском пуку, на дужности заступника командира 3.чете 1.батаљона. У даљем тексту наводи се да је у периоду од 24. фебруара, па до 5. априла 1915. године боловао од тифуса, код своје куће. У том времену Живојину се разболе отац од исте болести, од које и умре 9. марта 1915. год. Касније Живојиново одсуствовање из јединице у времену од 15. до 21. августа исте године било је у вези са његовим присуством полугодишњем помену оца.

Борци из из села Богдановца,општина Бабушница.

Тада већ прекаљеном ратнику, за показане војничке заслуге красише груди стечена одликовања. У Првом балканском рату Сребрна медаља за храброст, у Другом балканском рату Златна медаља за храброст. Почетком Првог светског рата до навођења ових података по други пут Златна медаља за храброст. У чин поручника унапређен је 15. јуна 1915. год.

Драгомир Мирковић, лevo. Милинковић Живана Милорад, каплар, у средини, са ратним друговима. Служио у Краљевој гарди, са Краљем и војском прешао Албанију у повлачењу до Грчке, учествовао у пробијању Солунског фронта, носилац је Албанске споменице и Карађорђеве Звезде са мачевима.

Сваки од назначених датума представљају део његовог живота, радовања и страдања. Све их је осећајно и сликовито казивао и описивао дочаравајући ондашње друштвено-политичке и економске прилике. Искази му беху пуни навода, зачињених мудрим речима његових команданата, и указиваног поштовања бораца према њему. Све је смишљено чинио. Као да је хтео потомцима, родбини и пријатељима да укаже на вредност коју су ондашња војска и народ имали. Као да је хтео да укаже на снагу и одлучност једне мале, ондашње државе Србије, која се грчевито и упорно одупирала тадашњој војној велесили Аустроугарској. Као да је хтео да апострофира мудрост Врховне команде која је зналачки умела изнад свега да искористи развијена патриотска осећања и непресушни дух српског сељака.

Милан.М.Пешић, другарска успомена, 1914.

 Живојин се својим ауторитативним начином приповедања увек изнова приближавао врхунском дочаравању одговора на питање: ко су јунаци, који могу да се подиче да су заслужили једно од највећих војничких одликовања на свету, “Карађорђеву звезду са мачевима”? Уста му беху пуна језгровитих речи, глас подрхтаваше, а очи бректаху од суза, цитирајући Франша де Епереа: “То су сељаци, скоро сви; то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви; то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива”. Један од тих сељака био је и Живојин. На самом почетку Првог светског рата беше редов, а већ 1915. год. на његовим раменима сијаху се официрске еполете. У живом сећању остаде ми његов исказ о борби на Гучеву, којом приликом беше тешко рањен.

За успомену и дуго сећање, свом добром другу Љубомиру да се сећа на ратне прилике 1914-1915-1916-1917 и 1918. пешадијски поручник Милан Б.Јовановић. Капетан Александар (Теодор) Петровић, командант 3. чете, 4. батаљона, 3. пешадијског пука Моравске дивизије.

Наређењем команданта 2.батаљона 1.прекобројног пука првог позива, добио је задатак 5. септембра 1914. год (16) да заузме положај “Еминове воде” .”Тај положај морамо имати у рукама пре зоре.”- говорио је командант батаљона. “Али Аустријанци су утврђени и многобројнији од нас.”- одговори он.”Како год знаш”, било је наређење, и кренули су. Под командом је имао 420 војника и шест водника. Киша је лила као да се небо отворило, помрчина да се прст пред оком није видео. Непријатељ се утврдио у шанчевима. Командир Живојин трчи од вода до вода. План је био да нико не пуца док не чује његове бомбе. Било је близу три сата по поноћи, када су се примакли аустроугарским рововима, делило их је свега неколико корака. Заогрнути шаторским крилима, непријатељски војници су дремали. Командир Живојин био је на челу.”Примакосмо се тако близу, да се разазнаваше непријатељски војници. Бацих две бомбе у непријатељски ров. Зачу се војничко “ура”.” Никада нећу заборавити ту ноћ. Вриска, јаук. Суманути људи газише по лешевима сабораца, причао је усхићено Живојин. Дотерали смо непријатеља до једног шумарка, и онда наста ново клање. Аустријанци се мало прибраше, а потом отворише ватру по нама.”

Српска војска, непозната локација.

 Од тог тренутка Живојин наставња причу из туђих казивања. Тада су га погодила три куршума.”Погибе командир!”, викао је из свег гласа његов ордонанс, Мирко.”Нисам погинуо, само напред!”, викао је уместо рањеног командира један водник, који је врло добро знао шта за морал војске значи смрт доброг командира. Потпоручник Живојин лежао је сав огрезао у крви. Метак га је погодио испод левог ока, пробио му носну и очну кост и изашао на десни образ. Он уствари није био мртав. Једва је давао знаке живота. Кад су војници протерали непријатеља и када је јутро освануло, пронађоше свог “мртвог” командира. Људи се крстише, у знак вечног опроштаја са њим.”Тек после три дана повратио сам мало душу. Онда су ми причали шта се догађало. Знам да сам био на челу строја. Знам да сам рукама давио непријатељске војнике, а онда они куршуми.”

Милосав Ј.Aндрић, наредник 4.чете 4.батаљона 10. пука 1. позива са ратним друговима,1917. Александар Ж. Марковић uчесник Балканских ратова и Великог рата,артиљеријски наредник 2. батерије Шумадијског артиљеријског пука “Танаско Рајић”,прешао Албанију. rањен на Солунском фронту, преживео рат. Десно, његов млађи брат Сава, свршени матурант, неожењен, поднаредник 2. чете 4. батаљона 10. пука. Погинуо је 13. октобра 1915. год. у 19. години живота, негде на подручју Јелашнице. До породице је допрла вест да су га исекли Бугари.

Јануара 1904. год. установљен је Орден Карађорђева звезда са и без мачева. Први је додељиван официрима који су непосредно припремали ратне операције, начелницима штабова и начелнику оперативног оделења Врховне команде, а изузетно за испољено пожртвовање и храброст. Имао је четири реда (први са лентом) додељиван је савезничким војсковођама, владарима и шефовима држава. (ВЕ-6/382).

Ето ту на положају, на Гучеву у оној крви, ватри и несрећи а за испољену храброст у наредним окршајима одликован је “Карађорђевом звездом с мачевима”, на чијој повељи пише:

 У ИМЕ ЊЕГОВОГ ВЕЛИЧАНСТВА ПЕТРА ПРВОГ / По милости божјој и вољи народној / Краљ Срба, Хрвата и Словенаца / МИ , АЛЕКСАНДАР, наследник престола / На предлог нашег министра војног и морнарице и надлежних претпостављених старешина, а за стечене заслуге у рату 1915. године / ОДЛИКУЈЕМО / Господина ЖИВОЈИНА М. МИЛОВАНОВИЋА / резервног пешадијског капетана друге класе / Нашим орденом / КАРАЂОРЂЕВЕ ЗВЕЗДЕ / са мачевима / четвртим (4) редом / Ф.А.О. Но – 135899 / 17. јануара 1920 године / АЛЕКСАНДАР, с.р. у Београду / К.О. Но – 632/17 Канцелар краљевских ордена 31. јануар 1927. године / Дивизијски Ђенерал : У Београду, Душан А. Стефановић, с.р.

Живојинове груди красило је 13 добијених одликовања. Поред наведених, Албанска споменица добијена на основу Указа Његовог величанства Александра првог, под бр.151855, од 5. априла 1920. год. додељена за верност Отаџбини 1915. год, заведена у Канцеларији ордена Но-7517 од 23. новембра 1921. год. у Београду.

Војници најуже пратње краља Петра – Живота Николић из, други здесна, вратио се са Солунског фронта на свом коњу. Његова три брата Живко, Љубомир и Љубимир су погинули у Великом рату.

Након успешног лечења у нишкој болници, Живојин 20. новембра 1914. год. добија прекоманду у Радовиште у 4.чету 13.пешадијског пука, где врши обуку регрута. Нападом Бугара на Србију септембра 1915. год. ступа опет у борбу, и тако на дужности командира чете прелази Албанију, све до Крфа. Како је знао врло сликовито да износи чињенице, са пажњом је био слушан. Тако, говорећи о рату са Аустроугарском, увек је истицао његову тежину и веру у своје борце, којима се није престајао дичити до краја свог живота. Приповедајући он каже: “Не бесмо се ни одморили од прошлих ратова, а ево нам опет стари душманин и крвник, “Шваба”. Над нама се надви вихор патње, смрти и бола. Наста пустош и несрећа. Сузе, јад и бол беху нам ко сенка пратилац. Наваљиваху са свих страна. Ко крволочне изгладнеле звери, на наше проређене и изморене војнике из прошлих ратова. Нападоше нас са севера, али рђаво прођоше. На Јадру и Церу августа 1914. год. до ногу их потукосмо. Преживеле у бекство нагнасмо. После тога требаше им четири месеца да се среде за нови напад на напаћену Србију. Исте године фелдмаршал Поћорек са Аустроугарском војском пређе реке Саву, Дунав и Дрину. Наша војска беше боса, слабо одевена и изгладнела, са скромним наоружањем и опремом. Повлачисмо се до Колубаре и Рудника. Одједном застадосмо, ко да нам прискочи у помоћ свети дух. Скуписмо снагу и кренусмо у противнапад. Ухватисмо се у коштац с крвником. У колубарској бици потукосмо га до ногу. Нагнасмо га у бекство. Фала Богу, непријатељ за собом остави по приличну ратну опрему, а Фелдмаршал Поћорек оде у Беч да саопшти да Србе не може нико победити.”

Српски војници у Бизерти, Тунис, Александар Ж. Марковић, горе други с лева,са подигнутом левом руком.

 Аустроугарска елита тражи на све стране савезнике. Налази их код Немаца и Бугара. У јесен 1915. год. Србију опкољавају и нападају са три стране. Овога пута непријатељским снагама командује немачки фелдмаршал Макензен.”Кад видесмо да нам не стиже обећана помоћ од Руса и осталих савезника, почесмо да напуштамо своја огњишта и отаxбину. Повукосмо се, како је ко знао и умео преко Косова и Албаније до Скадра и Бојане, а потом уз помоћ савезничких бродова на острво Крф.  После опоравка, лечења и попуне, наше десетковане чете отпочеше са пребацивањем и поседањем Солунског фронта.“ У то време Живојин са својом јединицом беше пребачен на положај Кожуфа. “Те 1916. год. нашао сам се на Чегарској коси, тамо на солунском фронту, прича Живојин. И тамо беше много крваво. Једне ноћи, то је било 11. 9. 1916., око два сата добисмо наређење да вршимо напад. Непријатељ се утврдио, иза сваког камена вири митраљез. Имали су силну технику и оружје. Не могу се жалити и ми смо тада имали муниције. И тако дигнем ја војнике, па хајде на јуриш. Настаде кркљанац. Саставило се небо и земља. Сипа куршум, ватра сева. Војници падају. Јаук се до неба разлеже. Мене опет трефи један метак. Посече ме преко груди. Падох исто онако ко на Еминовим водама. И том приликом одлежах два месеца у болници у Солуну.”

Војници 18.пешадијског пука 1.позива 1915.

У животу не иде све глатко, у рату још мање. Трзавица и ситних сплетки на претек. Из аутентичних докумената ево једног наређења којим командир чете тражи од Живојина да му достави изјашњење, за пропусте које је, по његовим наводима, учинио на положају Солунског фронта. “Воднику, поручнику г. Живојину Миловановићу. На засебном табаку поднећете ми одговор на следеће: Зашто сте синоћ приликом смене без мог наређења повели вод са положаја и ако сам Вам наредио, да војнике прикупите код моје земунице, а час поласка одредићу ја? По смени, приликом проласка поред батаљонског штаба, ваши су војници певали, свирали, лармали, тако да је то, ваљда и непријатељ чуо, те је командант батаљона морао да Вам стишава војнике. Где сте Ви у ово време били? Је ли Вам познато да се приликом смене не ларма?  Ако Вам је предње било познато, зашто сте ларму дозволили? Одговор до 14,00 часова послати ми. 07. 04. 1917. год. Командир Фуштане Кап. друге класе Дам.Милошевић, с.р.” Одговор на напред постављена питања, нема сумње, Живојин је дао у одређеном року. Нажалост, копија истог није сачувана.

Браћа Боривоје и Светозар Николић, два брата случајно су се срела у Солуну 1917. Петроније Петар Димитријевић са другом Љубом Пантелићем у јулу 1917.године.

 Припреме за напад на солунском фронту трајаху све до 14. септембра 1918. год. “Тог дана, кад је освануло, са свих положаја у једном часу загрме хиљаде топова. Загрокта хиљаде митраљеза. Топовске гранате запеваше своју песму. Ко да се небо запали. Димне завесе распростреше се по пољима и увалама, странама и падинама. Ватра полете у висине. Челична киша запљушта по стењу и камењу. Жив огањ просу се по непријатељским рововима. Као да се планине руше и падају у понор. Отпоче последњи чин крваве драме. Тог момента назначен је почетак краја светског рата. Пробијен је Солунски фронт. Нико нас овог пута ни на тренутак није могао зауставити. Јурили смо непријатеља испред себе. Журили смо својим кућама, од којих су неке одавно постале згаришта.” Живојинова прича овде не завршава. Често је истицао:  „Ја и моји саборци нисмо се борили само за себе, већ и за будућност својих потомака, за сретнији и бољи живот. За њих подносимо и подносићемо потребне жртве, као што су чинили за нас наши преци.“

Непознати војници и официри спрске војске,1917.

 После рата разговарао је са себи блиским и драгим пријатељима. Увек су настављали казивањима из ратног живота. Уста му беху пуна језгровитих речи, када је причао о пробоју Солунског фронта. „Наша војска добила је централно место у пробоју Солунског фронта. Септембра месеца 1918. год. појачани југословенском и двема француским дивизијама, кренусмо у тако силовит налет, да за кратко време у наше руке падоше врло важни положаји као што су били: Ветерник, Кравица, Добро Поље и Соко. Непријатељски фронт беше пробијен, а ми жељни отаxбине гонисмо га муњевитом брзином испред себе. Већ 9. новембра 1918. год. бесмо у Београду. Тамо само мало застадосмо. Времена за одмор није било. Требало је журити и ослободити поробљену браћу у Хазбуршкој монархији. Већ новембра исте године пређосмо Дунав и Саву. Уђосмо у Срем, Славонију и Хрватску а потом у Словенију. Наше јединице на северу дођоше до Сегедина. Заузеше Темишвар, Суботицу, Бају и Барању с Печујем. Јадранска обала са острвима и многи градови падоше у српске руке. Границе наше будуће државе беху углавном обележене, а наш народ ослобођен.“

„У ноћи 10. октобра 1918. године стигосмо у Топлицу. Други батаљон стиже до Д.Коњуше. Командант ме на моју молбу пусти на двадесетичетири сата да обиђем породицу, пошто ми село беше близу. У Прокупљу сретох једног познаника, неког трговца Стеву, па га питах: – Знаш ли како су моји? – Ништа нисам чуо, богами.Али веле да су Бугари чудан зулум учинили у Вашем крају. Многе куће у Туларима кажу да су попалили. Умеша се један човек од Медвеђе. -Умрла ти жена пре недељу дана. Намучила се сирота. -Би ми тешко као да ме неко смлати. Дозовем ја мог наредника и кажем му: -Иди и врши посо у чети, све сам ти бланко потписао. А ја онда седнем на коња, и дођем овамо у Туларе. Син ми поодрастао, захватио већ седамнаесту. Крупан, развијен, баш као ја. -Познаде он мене. -Тата, јеси ли ти то?!-и сави се око мене, па поче да ме грли. -Ја сам Љубомире. Ево, свратио отац да вас види. Одонуд од куће, иде баба Перса и ништа не говори. Три пута је дозивам, а она не смеде да ми приђе. Истрча из куће снаја, па узвикну: -Баба, па то је наш Жика! Перса ми тек онда приђе. Грлимо се, љубимо, плачемо. Ја хоћу да окренем на шалу, па се осврнем мом сину: -Оди, бре Љубо, овамо. Јеси ли се оженио? -Ми га гонимо да се жени, а он неће док му се тата не врати из рата. Искупише се сви. Дотрча и моја ћерка Малина па ми се обеси око врата и бризну у плач. Мислим у себи: сирото моје дете плаче за мајком. И ја почех да је тешим: -Не плачи, дете, то је божја воља. Ево ја сам се жив вратио, брат ти је жив, баба жива. Бог да прости душу твојој доброј мајци. -И мени се сузе свртиле. Али нисам још ни изговорио те речи, кад погледах: одонуд иза куће иде моја жена Рада и носи у наручју млађег сина Станисава. Било му је скоро седам година. Иде и смеје се наме. -Немој да караш дете, није те видело толико година! -Па ти си жива! Ако бога знаш, а ја те већ оплакао. -А ти би као волео да ме ниси затекао. Изгрлисмо се, а за мајку не смедох ни да питам, јер сам мислио сигурно је умрла. Кад мало прође, ено ти и ње. -Ево и моје среће један пут! рече старица и поче да плаче. Па онда распитује за друге синове, јер нас тројица браће отишли смо на фронт. Бог је дао па смо се сви вратили. -Код куће сам преноћио, а сутра дан вратих се у команду.“

Ратни другови поручника Вукоја Јанковића у “Гвозденом пуку”, командира другог вода четврте чете, међу којима је и његов заменик наредник Миладин Поповић.

Другог априла 1919. год. Живојин се налази на дужности командира Бојне коморе 9.пешадијског пука “Краљ Никола”, у чину капетана друге класе, по прилици са седиштем у Суботици. А шеснаестог октобра исте године у Великом Бечкереку. Непријатељ је истеран из земље. Војска се досађује. Дисциплина попушта. Ево једног сачуваног документа, који говори о томе:

„НАРЕДБА КОМАНДАНТА – 9.пешадиског пука “Краљ Никола” – 08. јули 1919.г. ЗА СВУ ГОСПОДУ ОФИЦИРЕ ОВОГ ПУКА: „Наша војска, која је толико славе пожњела на бојним пољима документујући сваког да је пуна части, храбрости и пожртвовања, која је у најтежим приликама, приликом одступања кроз Србију, Стару Србију, Македонију и Албанију, дала доказа да зна да цени и поштује личну имовину, и безбедност туђу, која је на Крфу својим опхођењем, понашањем, моралом и дисциплином пожњела толико симпатија код тамошњег становништва, да су становници Крфа испраћајући нашу војску жалили за њеним одласком; наша војска која је на Солунском фронту међу нашим савезницима и становништвом умела свакад и увек одржати на највишој висини храбрости, части, поштења и дисциплине. Баш сада на врхунцу своје славе да окаља своју тако славну репутацију.

Борисав Р. Декић , опанчар,болничар,учесник балканских ратова, албанске голготе и пробоја,1905. Капетан Радомир Рашић 1917. Радомир је био учесник Церске битке, пробоја Солунског фронта и Албанске голготе.

Господо Официри! Зар баш 9.пешадијски пук који је био увек међу првим пуковима српске војске на пољу части и славе. Зар баш он да буде прекореван и оптуживан за дела која тако тешко падају на душу његову. Не презајмо од истине, погледајмо истини у очи, па рецимо. То тако велико зло које мора нашу душу притискивати. Зло због кога се мора сваки поштен човек стидети. Господа официри су на првом месту позвани да очувају час и образ своје јединице. Тиче се поштовања туђе личне имовине, безбедности, као и заштита и одбрана државне имовине и државних интереса. Свима су добро познате жалбе и тужбе, да војници 9.пеш.пука врше нападе на поједине личности из користољубља изнуђавајући им путем силе и оружја новац и друге ствари, онда када те личности нису у стању томе да се одупру и себе и своју имовину заштите. Стога што немају оружја или ако би га и имали не смеју да га употребе, јер им се, верују, не би веровало да су били нападнути од наших војника и у нужној одбрани оружје употребили. Господо официри колико је овакав поступак за осуду свима је појмљиво, и баш ми официри морамо томе стати на пут, јер се то официра највише тиче. Наш је углед на првом месту у питању, јер смо ми старешине тих војника. Ми смо њихови васпитачи, па следствено на нас и пада највећа морална одговорност за сав њихов рад и поступке.

 Радић Љубомир Петронијевић,1917. Живојин Павловић, учесник Балканских ратова и Првог светског рата,дошао је кући у шињелу који је био сав избушен куршумима.

Свима су досад познате жалбе и тужбе за крађу и шверц стоке за које се терете војници 9.пешадијског пука. Свима је добро познато колико су крађени и пљачкани државни магацини, ратни плен, тако да су и страже које су биле постављане да чувају, оне су вршиле пљачку и харање. Овоме се злу мора стати на пут, ово је у интересу морала и дисциплине. Што је најгоре и најжалосније за шверц и друге злоупотребе оптужују се и одговарају и извесни господа официри, према којима су предузете законске мере. Свему овоме је узрок раскалашан и неморалан живот војника и тежња да се дође до богатства па и овим најружнијим путем.

Максимовић Р. Љубомир, редов. Велимир, Драгослав и Будимир рођена браћа и Душан брат од стрица. Будимир Радивојевић одликован Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима.

Господо официри представници војске, на првом месту позивам Вас да својим примерним и строго моралним животом, строго дисциплиновано дајете пример војницима, а од војника захтевате честит војнички и морални живот и строгу дисциплину. Команданте батаљона и командире јединица ван састава батаљона позивам да се лично заложе и својим ауторитетом стану на пут свима оваквим изгредима и морал и дисциплину одрже на највишој висини. Ова наредба да се саопшти свима господи официрима на потпис, а и оним официрима, који би доцније дошли у њихове команде ради чега команданти батаљона, Командир пуковског митраљеског оделења, Бојна и трупна команда задржаће копије ове наредбе, а ађутант пука саопштиће ову наредбу на потпис господи официрима штаба пука. – Заступа Команданта, потпуковник Рад.Ж.Милошевић, с.р.“

Војвода Александар Цене Марковић,са десне стране,1918.

Живот се даље наставља.Чине се мањи помаци у реализацији постављених захтева предходне наредбе. Свакодневно искрсавају нови задаци. У ноћи око један сат 18. августа 1919. год. Живојин добија писмено наређење следеће садржине:

„КОМАНДА 9.пешадиског пука , обр.7429. – КОМАНДИРУ БОЈНЕ КОМОРЕ 2.чете 2.батаљона: „Сутра 19. овог месеца, да будете на овдашњој железничкој станици у 8,00 часова. Спремити се за укрцавање, ради транспортовања за Љубљану са целим људством и стоком. Хлеб примити за људе и за 20. август и јавити одмах бројно стање људства за укрцавање, као и стоке. На станици да буде људство и стока за укрцавање спремно сутра, 19. овог месеца до 08,00 часова. Ручак за људе скувати ноћас и чорбу им дати да поједу пре поласка на пут, а месо да понесу за ручак. – Заступа Команданта, потп. Р. Милошевић, с.р.“

Фотографија српских војника снимљена у Куршумлији. Непозната лица српских војника из Великог рата.

 Даље службовање у чину капетана друге класе Живојин наставља у Котору. На једном примеру достављања изјашњења команданту 9.пешадијског пука са седиштем у Прчњу, видљиво је да се ради о официру који је врло одговорно прилазио извршавању свих добијених задатака. Официр, коме је стало до тога да његове претпостављене старешине стекну о њему објективно мишљење. Изворно изјашњење гласи:

„Команданту 9.пешадиског пука, Прчањ. Према предњем тражењу Команданта, Ваш пов.Н0-3852 од 20. јануара 1920. год. част ми је поднети изјашњење о следећем: 18. овог месеца добио сам усмено наређење од Команданта пука да образујем слагалиште муниције у Рисну, којим ће се снабдевати 2.батаљон, с тиме да предам слагалиште муниције воднику Бојне коморе 1.батаљона. Знајући да је био у Рисну на служби код командира 1.чете 1.батаљона. Пошто ме Командант звао у исто време и по други пут, да се преко телефона известим дали се и сада налази водник 1.вода у Рисну, коме би предао слагалиште муниције, то сам и урадио. Пошто нисам могао добити везу са Рисном оставио сам депешу, да ме известе док примам муницију из магацина 29.пешадиског пука. Када сам муницију примио добио сам извештај, да је водник 1.вода отишо у Грковац, да у Рисну није било никаквих делова од нашег пука. Према томе, нисам могао образовати слагалиште. Одмах сам о томе усмено известио Команданта у 17,00 часова у општинској згради и тражио поновно објашњење од Команданта, коме ћу предати слагалиште муниције, јер пошто водник из Бојне коморе није у Рисну. Нашта ми није Командант одговорио. Рекао је, иди одмах да издаш потребну муницију командиру 3.чете 2. батаљона, која иде за Ораховац, то сам одмах урадио. Друго наређење нисам извршио до 20. овог месеца до 11 часова и 30. минута. Добио сам писмено наређење где ћу да образујем слагалиште и под чијом командом, а исто сам наређење извршио до 17,00 часова истог дана, о чему сам Команданта известио усмено по доласку из Рисна. То је моје изјашњење. Молим Команданта да ме не казни јер…- Резерни пеш. кап. друге кл. ЖивојинМиловановић, с.р. Командир Бојне коморе 9. пешадиског пука“

Јевремовићи у Великом рату На фотографији је наредник митраљеског одељења 5. пешадијског пука, Јевремовић Добросава Јеврем Отац Добросав Јевремовић као трећепозивац.

 Из мноштва докумената и писама сачуваних, претпоследње писмо, којим се Живојин из Котора обраћа својим укућанима. Путем истог обавештава их да се спрема за долазак кући после дугог ратовања у Првом и Другом балканском, па настављање у Првом светском рату, те продужетак војсковања у мирнодопском делу.Услед помањкања официрског кадра ондашње војне власти задржавају га у активној служби, све до половине маја 1920. год. када је коначно демобилисан. Ево садржаја тог писма, 20. април 1920. год. Котор : „Драги кућани здраво, ја сам милом богу здраво то и Вама желим свако добро. Од Вас не добивам писмо има десет дана, то ме чуди пишите чешће и јавите за све како сте сви са здрављем. Јесте ли што порадили. Како ви је стока. Знам да имате велики посо сада. Ја мислим да ћу и ја доћи до 15. маја, ако да бог здравља све су прилике. Ако се отпуштим ја ћу вам депешом јавити да дођете у Ниш један од вас са колима, а то може бити и пре не зна се тачно када ћу бити отпуштен. А такође и наш је пут одвише далеко, доста ће се и у путу пробавити. Много Вас све поздрављам: – Мајку, Мирка, Николу, Александру, Љубу, Станоја, Станисава, Вукену, Раду, Љубицу, Кату, Налку, Марту, Малину, Зорку, сестру Љубицу, Косу, Буду,и све комшије и пријатеље. Ваш Живојин Миловановић, с.р. ПС. Поздрав од Мирка Шкорића, пушкара.“

Владимир (Јевто) Варничић, два пута одликован златном медаљом за храброст – Милош Обилић, носилац је Албанске споменице. Тиосав Јевтовић, 1915.

 Повратком својој кући, већ наредне 1921. год. Живојин остварује право на инвалидски додатак за умањену радну способност. Инвалидска комисија прокупачког Војног округа, Решењем Н0-530 од 22.8.1921. год. утврђује му умањење радне способности за 60%. Такође прокупачки Привремени суд Решењем Н0-13361 од 6.12.1926. год. саглашава се са претходним решењем и процентом умањења. Међутим, неколико година касније, 3.9.1931. год. инвалидски суд за Моравску дивизијску област у Нишу, Решењем Н0-25484 ставља пређашња решења ван снаге, а Живојину умањује проценат радне способности на 40%. Увређен и ганут оваквим поступком судских органа, сада већ учвршћене бирократизоване власти, изјављује у Београду пред судском комисијом да ће оставити проклетство за учињену неправду, да ни један његов потомак не пролива крв и не брани такву државу као што је то он досада чинио. Оваква његова изјава код ондашњих власти није узета за зло, јер је протумачена као одраз моменталне љутине и исказаног незадовољства. У каснијем животу Живојин се потпуно друкчије понашао, што је показао и својим личним примером 1941. године, када се поново латио оружја да брани ту исту државу. Поменутим решењем Живојину се признао статус ратног војног инвалида 8-е групе. Овим стече право на новчану надокнаду предвиђену за чин капетана прве класе из резерве, у годишњем износу од 1.144 дин. с правом коришћења од 1. јануара 1930. год.

Живојин (Ранђела) Ценић , стоји крајње лево без одликовања, резервни пешадијски потпоручник 2. пешадијског Гвозденог пука “Књаза Михаила”, носилац Албанске споменице и златне медаље за храброст “Милош Обилић”. Фотографија/дописна карта из Лом-Паланке (Бугарска), мај 1919 године.

 Завршетком Првог светског рата, ондашња држава Срба, Хрвата и Словенаца у границама материјалних могућности и политичких прилика оснива такозвани “Средишни одбор ратних инвалида” са седиштем у Београду. У оквиру ове организације постојала је секција “Помоћи” с основним циљем помагање сиротим, инвалидима, инвалидским породицама и инвалидској сирочади. У ондашњем прокупачком срезу формиран је Одбор ратних инвалида. У једном од сачуваних докумената 1. априла 1923. године јасно је изражена обимност и сврсисходност помоћи, коју је великодушно издвајала власт, за ублажавање сиромаштва и беде, те поспешивања бржег зацељења у рату задобијених рана. Тадашња власт сматра да сељаку капут и цокуле “нису преко потребни”, али шешир је обилато дељен. Највероватније је владало мишљење, кад су се борили за отаџбину и проливали крв, онда нека сада у миру под шеширом сељаци изгледају ко права господа.

Вукоје Јанковић, 1917., Први батаљон ,,Гвозденог пука”. Фотографија из архиве поручника Вукоја Јанковића , командира 2. вода, прве чете Првог батаљона Другог пешадијског пука, а после погибије Јанаћка Јовића, постављен је за командира четврте чете у ,,Гвозденом пуку ” (записала је Флора Сендс у свом дневнику, а Ален Берџес описао у књизи Љупки наредник). Вукоје је за седам година ратовања (у Балканским и Великом рату) седам пута рањен и једном контузован од топовске гранате.

Писани документ не постоји, али према казивању савременика, негде у јесен 1932. год. од стране одбора за помоћ инвалидима, Живојин добија гвоздени плуг за орање. До тог времена земљу су орали дрвеном ралицом, па је ова врста помоћи добро дошла за читаву његову многочлану породицу. Након осмогодишњег ратовања и крварења за част и слободу отаxбине, демобилизациом и повратком у своје село Туларе, Живојин не прекида даљу активност и сарадњу са војском. Њега према званичним протоколима редовно позивају на све војне свечаности, које су се одржавале на терену Војног округа Прокупље, а повремено у Ниш и Београд. Редовни је члан регрутне комисије округа прокупачког, као и уважени гост на прославама војних и државних празника. За испољену активност на плану јачања борбене готовости и властитог доприноса јачању система одбране земље Указом Н0-20814 од 6. септембра 1930. год. у Београду, Његово величанство Александар Први одликује га Краљевским орденом “Југословенска круна” петим редом. Заведено у Канцеларији ордена под Н0-758/2 од 30. априла 1931. год.

Милинковић (Живан) Милорад каплар, војни рок је служио у Краљевој гарди, са Краљем и војском прешао Албанију у повлачењу до Грчке, чествовао у пробијању Солунског фронта и ослобађању Србије, носилац је албанске споменице и Карађорђеве Звезде са мачевима. Тодор Нешић, учесник балканских ратова, Првог светског рата, учествовао у пробоју солунског фронта.Ратовао укупно 10 година. Умро је природном смрћу.

Време пролази, године иду. Државна администрација се све више и више усавршава. Сређују се архиви. Пошто га не беше евидетирано у књигама 1932. године добије Живојин обавест да је дужан доказати служење војног рока у кадру. Живојин добро зна, шегачења са државним, а поготово са војним властима нема. Или писмени доказ или поново на служење војног рока. И овога пута срце му задрхта, а зуби зацвокоташе, као оне већ по мало измагљене ноћи са Гучева. Није било другог решења до прихватања посла за доказивање одслужења кадровског рока, путем сведока. Ево тог документа: УВЕРЕЊЕ којим ми доле потписани овим уверавамо сваког и сваку надлежну власт о следећем: Да је Миловановић Живојин из Тулара, а сада резервни капетан прве класе, одслужио пуни рок службе у кадру и то: у 3.чети 2.батаљона 2. пешадиског пука “Књаза Михаила”. У кадар ступио је 1. маја 1902. год. а из кадра изашао по одслужењу пуног рока 18 месеци. ово знамо као другови из кадра молиоца Миловановића, зашто јамчимо морално кривично, а по потреби можемо и заклетвом утврдити. Издаваоци уверења: 27. јуна 1932. год. Чедомир Марковић, с.р., Мирко Миловановић, с.р.,Стојадин Радосављевић, с.р.

 Раденко Маслаћ, са десне стране у бради, сликано у Нишу 1914.,учесник оба балканска рата и Првог светског рата, носилац Албанске споменицое и Карађорђеве ѕвезде, гардиста у другој армијској области под командом Војводе Степе Степановић.

 Да су Чедомир Марковић, Мирко Миловановић и Стојадин Радосављевић, сви из села Тулара, суду овоме познати као часни и поштени грађани и ово уверење суду на потребу поднели и са по читању од речи до речи у свему признали и Миловановић Живојину издали као суд Општине Туларе. Тврди и наплати таксу Но-3 и 4. Закона о таксама у 20 динара. Која је такса на овом Уверењу утиснута и печатом поништена, као и такса по тарифи бр. 333 и 337 поменутог Закона у 12 динара, која је такса унесена у дневник касе примања бр.299. Председник суда, бр. 2713. Р.Синђелић, с.р. 27. јуна 1932. год. МП Чланови: Деловођа: Тикомир Пантић, с.р.,Вук.Шутановац, с.р.,Рађено 27. јуна 1932. г.. Сравнили у канцеларији суда Вуксан Шутановац, с.р. општине у Тулару.

Радован Остојић.Фотографија са  Крфа, плаћена један аустријски дукат, носилац  Албанске споменице. Добросав С. Црноглавац – Ристић ,редов рововске батерије Моравске дивизије 1. позива, носилац Албанске споменице.

Према предњем уверењу добијени су издаваоци уверења бр. 2713, који на исказ уверења положише следећу „ ЗАКЛЕТВУ : Ја Чедомир Марковић, Мирко Миловановић, Стојадин Радосављевић из села Тулара. Заклињем се једином богу и све што ми је на овом свету најмилије и најсветије да сам у предњем уверењу под бр. 2713 истину казао, да је Миловановић Живојин из Тулара ступио у кадар на одслужење свог рока 1. маја 1902. год. и да је по одслужењу пуног рока од 18 месеци отпуштен из кадра 15. октобра 1903. год. пошто му је било поклоњено 15 дана службе. Како право каза и закле се, тако ми Бог помогао. Амин. 27. јуна 1932. год. Положили заклетву: Т у л а р е Чедомир Марковић, с.р.,Мирко Миловановић, с.р.,Стојадин Радосављевић, с.р. Присутни заклетви: Председник општинског суда Р. Синђелић, с.р. М П. Деловођа општине Оверава. Вуксан Шутановац, с.р. За начелника Михајло Д Ђурић, с.р.“

Фотографија – разгледница: Светозар М. Пауновић артиљеријски пуковник на фотографији седи – пети са леве стране.

 Ето, да не беше сведока, оде Живојин на поновно служење кадровског рока у педесетидругој години живота. Ово ме подсети на један стари војнички виц, у коме пита официр војника: „-Јеси ли писмен? -Завршио сам факултет, -одговори војник. На то ће официр, мало љутито: – Не питам ја тебе шта си завршио, него јеси ли ти писмен или ниси? Знајући логику војничког опхођења, Живојину не паде ни на крај памети да се супротстави постављеном захтеву, те да каже да је капетан прве класе у резерви, јер по бирократској логици могао би уследити одговор: -Не питамо ми тебе јеси ли капетан прве или друге класе, него јеси ли ти служио кадровски рок или ниси? Поучен искуством других који су по други пут ишли на служење кадровског рока, Живојин је до краја живота чувао добијено уверење. Јер шта знаш, може некоме поново пасти на памет да га и у седамдесетидругој позове да докаже да ли је служио кадровски рок, или није.

Браћа Боривоје и Светозар Николић. Ова два брата случајно су се срела у Солуну 1917. године и тада је настала ова фотографија. Милинковић (Живан) Милорад, први с лева, служио у Краљевој гарди, носилац Албанске споменице и Карађорђеве Звезде са мачевима.

После низа ситних непријатности наиђу и радосни тренуци, али ређе. Ево једног таквог. Министарство војске и морнарице, судско одељење – пензиони одсек, као надлежно за одређивање новчане награде по параграфу 19. Закона о одликовањима, одликованих “Карађорђевом звездом са мачевима” донесе решење сл.бр.7795 од 7. априла 1938. год.у Београду, којим признаде право Живојину на новчану награду у месечном износу од 300 динара, с почетком примања од 1. априла 1938. год. Признању се нема шта приговорити, само да је било мало раније. Уверење о заједничком домаћинству, издато Живојину за потребе регулисања пријема инвалидског додатка. Поглед на отисак штамбиља. На истом  јединствени текст исписан ћириличним и латиничним писмом. У основи утиснут датум 26. 12. 1938. год. Живојин у тој години био задужен као порески обвезник са 66 динара, а његова примања само по основу Карађорђеве звезде са мачевима, износила су 300 динара месечно.

Фотографија пуковника Јестровић В.Луке са групом официра и војника, 1918.

Други светски рат Живојина затиче у Куманову у чину мајора. Имајући у виду опасности које прете држави ондашње војне власти позивају у војну службу већи број резерних официра и војних обвезника. Међу њима бива позван и Живојин. Поверена му је дужност команданта батаљона, а уједно и дужност команданта касарне. У тој касарни Живојин проводи нешто мање од годину дана. У току ноћи 5/6 априла 1941. год, без објаве рата, немачке јединице прешавши из Румуније на југословенску страну заузеле су Сипски канал. Око 05,00 часова јаки састави немачке авијације извршили су напад на војне аеродроме код Скопља, Куманова, Ниша, Загреба, Брежица и Љубљане. У 6,30 почели су терористички напад на Београд. Овим се други светски рат проширио и на Југославију. Непријатељ је врло брзо заузео целу територију земље. Дошло је до општег расула јединица југословенске војске.

Ранђел М.Марковић, рез.капетана 1. класе, носилац златне Карађорђеве звезде са мачевима,1914. Божидар Топаловић, артиљеријски поручник,1913.

После рата Живојин је причао: „На положај добијасмо брашно и шећер уместо муниције. Била је то мучна ситуација. Везе са претпостављеном командом су врло слабо функционисале. Нисмо добијали конкретна наређења за извођење борбених дејстава. Тешка издаја високог руководећег кадра. Нису нам били створени ни најминималнији предуслови за пружање организованог оружаног отпора. Војници и нижи официрски кадар показивали су патриотску спремност за одбрану земље. По наређењу претпостављене команде распустих војнике, а сам кренух својој кући преко брда и гудура косовског беспућа. Непријатељске јединице кретаху се у моторизованим колонама, главним саобраћајницама. Аероплани са свих страна обрушаваху се на нашу распојасану војску. Заробљавање наших бораца беше на сваком кораку.“

Поручник Павле С. Љајковић, 1918. Капетан 1. класе Станиша Коруновић,1917.

После неколико дана пешачења по врлетима и гудурама, Живојин стиже кући. Пролазећи кроз Туларе нико га од мештана не препознаде, а ни он се сам не хтеде оказивати ко је и откуд долази. Укућани га дочекаше радосни што се жив врати. На себи имаше стару поцепану одећу, са мноштво закрпа. На глави офуцан качкет. Своју официрску униформу, по мери шивену, замени за дрипе, које му тада беху вредније од краљевских одора. Оне му помогоше да врати живу главу кући. Како униформу тако и Карађорђеву звезду са мачевима даде у месту Штимљу крај Скопља једном шиптару за коначиште у кући, и нешто мало хране. То су били тешки тренуци старог ратника, шездесетогодишњака, витеза са прослављених српских бојишта. Туга се увукла у њега. За сво време овог рата држао се неутрално. Није се хтео приклонити ни једној страни. За њега није било довољно јаких разлога који би га привукли да им се придружи. А и године на његовим плећима беху позамашне. У својој кући, за време рата дочекивао је и хранио многе војске, али се ни једној није повиновао.

Група официра, Милан Благотић горе лево, 1916. Фотографија снимљена највероватније на Крфу или у Бизерти.

 Завршетком рата Живојин понова остварује право на инвалидски додатак. Признаје му се статус ратног војног инвалида осме групе са 40% умањења радне способности. Народни окружни суд, као првостепени инвалидски суд са седиштем у Прокупљу 3. маја 1946. год. доноси Решење бр. 177/46 којим му утврђује инвалиднину у износу од 2.160 дин. годишње. Између два светска рата Живојин у приватном животу, поред пољопривредне делатноти, заједно са синовима ради коларски занат и воденичарске послове у властитој воденици. Године пролазе. Све чешће и чешће Живојин обољева. Без штапа никуд не иде. Новчана надокнада, по оба основа инфлацијом се стално топи. Трошкови живота непрекидно расту. Обавезе према новој држави из дана у дан се увећавају. Сиромаштво је стални пратилац. Али срећа је ипак на његовој страни. Синови и снаје су му привржени. Према њему изузетно пажљиви. Патријархално васпитани. Поштују га, како и не би. Он друго није ни заслужио, ни навикао. Живојин у породици исту реч двапут није изговарао. Дао бог, како је знао често пута казати, – порођевало се доста унучади, па има ми ко чашу воде послужити, опанке изути, кожукче придржати и штап додати.

Ђорђе (Коста) Димитријевић, лево на фотографији, рођен 1886. у Крагујевцу а умро 1928. године такође у Крагујевцу. Учесник балканских ратова и Првог светског рата. Живадин (Коста) Димитријевић, десно на фотографији, умро 1916. године на острву Видо.

Када његово домаћинство бројаше осамнаест чланова, уз његову сагласност подели се на два дела. Синови Лјубомир и Станисав 13. септембра 1948. год. извршише поделу очеве имовине. Земљу поделише на по пола. Поделу озваничише у Општинском суду у Прокупљу, Решењем ОБ бр. 1086/57, од 16. децембра 1957. год; а према поседовним листовима бр. 141 у атару села Туларе, Катастарске управе Прокупље, и бр. 189 у атару села Доње Точане, Катастарске управе Куршумлија. На судској расправи Живојин изјави да од непокретне имовине за себе не узима део, пошто он прима инвалиднину и надокнаду за Карађорђеву звезду са мачевима, те дозвољава синовима да целокупну непокретну имовину поделе на равне части. Такође, изјавише и Живојинове ћерке Малина и Зорка да се слажу са овом и оваквом поделом. И оне не траже за себе део имања, које се у Уговору помиње, што су својим потписом потврдиле. Без присуства осталих чланова породице и других лица браћа одлучише и о подели остатка у поседу Живојинове имовине. Како се договорише тако и на папир записаше.

Српски војници са митраљезима Српски Максим калибра 7мм, место и време када је снимак направљен није познато.

 У наслеђе својим потомцима Живојин остави, осим дељиве имовине, и неуништиво сећање на човека ког су красили достојанство, храброст, мудрост и хуманост. После поделе домаћинства на два дела Живојин остаде да до краја живота живи у старој кући са млађим сином Станисавом. Пред сам крај његовог живота, Народни одбор Општине прокупачке, Решењем бр.116 од 24 маја 1960. год. признаде му право на бесплатну здравствену заштиту. Истини за вољу, хумано и корисно, нема шта, али “касно Марко на Косово стиже”. Обично живот сретних људи завршава остварењем личних планова. Лагано, просто неосетно сустиже и старост, а онда и неумитна смрт. Управо тако је и Живојину у 80. години живота, 6. октобра 1960. год. у 13.00 часова, престало да куца племенито срце. Срце сељака, колара, воденичара, ратника и признатог јунака Отаџбинских ратова. Посмртни остаци Живојина сахрањени су у сеоском гробљу у селу Туларе. У знак сећања и захвалности за учињено у животу, синови Љубомир и Станисав подигоше му надгробни споменик од белог мермера.

Тодор Пашајлић, други ред – са лева седми, са својим ратним друговима – солунцима, испред кафане Европа у Куршумлији. Тодор Пашајлић је био у рову са Милунком Савић, обоје су били рањени и пребачени у Бизерти на лечење. Преко Албаније је превео десетину српске војске само зато што је знао албански језик.

Живојиново и Радино потомство износи: 134 лица: 3 сина, 2 ћери, 17 унука, 13 унукe, 31 праунука, 24 праунуке, 21 чукунунука, 23 чукунунуке. Умро је не тако богат да би му сиромашни завидели, ни тако сиромашан да би га богати сажаљевали. Чиста образа и усправног стаса.

LITERATURA:

deo iz knjige “Moj Rod – Koreni i izdanci Marjanove loze” objavljeno u dva izdanja

izvor : http://www.djogi.absoft.rs/#mojrod

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

ЈЕРОСЛАВ  МИЛОВАНОВИЋ – ЈЕРКО  рођен је 1940.год. у селу Тулару код Прокупља, где је и завршио  осмогодишњу школу.

Службовао је у многим местима широм земље, поред осталих: у Вараждину,  Птују, Загребу и  Београду.

Дипломирао је 1980.године на Високој војно-политичкој школи у Југословенској народној армији.

У чину потпуковника ЈНА пензионисан је 1987. год.

Објавио је родослов своје фамилије под називом «МОЈ РОД» ”Корени и изданци Марјанове лозе”.

Објављивао је поезију у већем броју часописа и журнала. http://www.djogi.absoft.rs/pesme/pesme.htm Члан је КК ”Бранко Ћопић” и Удружења писаца Србије.

Za Srpsku Televiziju  Siniša Mijatović

edit: Veroljub Milošević

foto : arhiva