УЧИТЕЉИ, ПОПОВИ, ЧИНОВНИЦИ И ГЛАВАРИ – “BILJEŠKE JEDNOG PISCA”

Приредио Вук Церовић

Текст фељтона је  преузет из мемоара Сима Матавуља “Биљешке једног писца“, наслове, поднаслове и напомене исписао приређивач.

„Биљешке једног писца“ су драгоцјено свједочанство о животу писца, али и о приликама у Аустроугарској, Црној Гори и Србији у другој половини деветнаестог вијека.

Матавуљ је поуздан, добронамјеран свједок, који не инсистира ни на чему лошем, чега је било, поготову код краља Николе, који је први у борби за примат своје династије, и у страху од династија у Србији, довео до подјеле на Црногорце и Србе, која траје до наших дана. У Црној Гори и данас се влада на принципима које је поставио краљ Никола.

У својим сјећањима Матавуљ је увијек имао на уму јединство Срба и српске интересе, био је искрен, одговоран и поуздан и зато је уживао такав углед и такво повјерење на два српска двора и остварио такву моћ какву ни прије њега, ни послије ега није имао ни један српски писац.

Већ и стога заслужују помена што њеколицина бјеху славне војсковође, потомци такође чувених народних старјешина и јунака, људи у правоме значењу ријечи, »достојанственици«, коjи напомињаху древни појам о достојанству главарском, представници народне културе и мудрости, пред којима се ми, извањци или урођеници новијега времена, поред свих наших претензија, осјећасмо мали.

И они се (учитељи) дијељаху на »кућиће« и »никоговиће« 1, на оне који су се у ратовима одликовали и оне који рата ни видјели нијесу, на свештенике и свјетовњаке, на праве учитеље, оне који су стручно били спремни и учитеље за невољу, а тих бјеше већина. Бјеше их који су свршили учитељску школу у Биограду и у Сомбору, али то им не даваше права на боља мјеста, ако не бјеху од добрих кућа, други бјеху запопљени или незапопљени цетињски богослови; трећи бјеху само писмени, и баш међу овима бјеше их са пуним грудима одличја, те им је стога дато »ухљебије«, а стога је надзорнику и требало имати обзира према њима. Немогуће је дакле било да међу њима буде ни утакмице у

школском раду, ни љубави према своме послу. Какав би дакле темељити преображај могао извести и најумнији школски надзорник према духу који је владао, а располажући таком смјесом наставника?

Око митрополита такође мотаху се његови подручници, архимандрити,

игумани и протопопи и погдекоји младић спреман за рукоположење. Само они монашког чина бјеху у мантијама, а сви остали у народној ношњи. И међу њима бјеше старих одликованих ратника, са правом на повластице.

Војни главари, бригадири, командири, барјактари, врзаху се око свога

старјешине, попа Илије Пламенца, који бјеше и поп и војвода и војни министар.

Остали чиновници »грађанскога реда«, племенски капетани, судије, поштанске и телеграфске старјешине, имађаху посла понајвише са новим министром унутрашњих дјела, војводом Божом Петровићем.

Али сви ти људи, у истини сви војници, само »откомандовани« на разне државне службе, њешто привезани својим старјешинама по струкама, тежаху око врховног команданта и једино од њега очекиваху главну ријеч.

И тако мора бити у једном великом војном логору, који се, више ради другог свијета зове и државом, и, колико може, фунгира као држава. Зато и нама извањцима, иако не бјесмо прожети црногорским предањима и црногорским духом, ипак бијаху смијешна новинарска нагваждања о уставу, о политичким слободама и преабражајима по угледу на модерне државе.

О, да знају ти новинари како изгледају дјетињаста та нагваждања, кад се о њима размишља на »лицу мјеста«; друга је пак ствар преображај опћинске самоуправе, школства, судства, развитак привреде и заната! То нимало не би сметало политичком устројству…

Овдје ми је с руке да поменем знатније главаре, које затекох у

Црној Гори. Већ и стога заслужују помена што њеколицина бјеху славне војсковође, потомци такође чувених народних старјешина и јунака, људи у правоме значењу ријечи, »достојанственици«, коjи напомињаху древни појам о достојанству главарском, представници народне културе и мудрости, пред којима се ми, извањци или урођеници новијега времена, поред свих наших претензија, осјећасмо мали.

Рекох: њеколицина бјеху таки, а од њих: једва ако су данас у животу још двојица. Стари и онда бјеху ти људи, који су на снагу стали кад су још Црногорци живјели по старим уредбама, у племенском животу, па су се ти главари поступно прилагођавали државној централизацији, задржавши у новим приликама старе врлине: лични понос, искреност, неснебивање ни пред ким!

Затекох петнаест црногорских војвода, који се могаху видјети на окупу у поменута три годишња рока, на Цетињу. Од шест Петровића, кнежевих рођака, само један, најстарији, Божо, имађаше тај чин. Сјем њега, наставаху на Цетињу војводе: поп Илија Пламенац, Ђуро Матановић, Машо Врбица, Ђуро Церовић и Станко Радоњић. На цетињском пољу, у Бајицама, бјеше војвода Марко Драгов Мартиновић, кнежев ујак. Од оних што дођоше о новој години, бјеху: Петар Вукотић, војвода озринићки, таст кнежев; Новица Церовић, војвода дробњачки, чувени јунак чувенога епоса »Смрт Смаил-аге Ченгића«; Миљан Вуковић, васојевићки; Машо Андро Ђуровић, црмнички; Лазар Сочица, пивски; Петар Филипов Вујовић, ријечки; Симо Поповић, гувернер уцињски.

То је други извањац, који је војводство на перу добио; претеча му бјеше пок. М. Медаковић. Кад се дода још Марко Миљанов, онда их бјеше петнаест. Петровић, Поповић, Радонић и Церовић бјеху школовани; сви остали, без двојице, писмени. Старе корјенике, прави »косовски банови«, бјеху: Новица Церовић, Миљан Вуковић, Петар Вукотић, Марко Миљанов.

Од осталих знатних старјешина, који такође бјеху банови, поменућу

сердаре: Сава Јовићевића и Шкрња, оба из ријечке нахије. Уочи нове године све их је кнез гостио у двору. У поноћи, уза грување топова, кнез устаје са здравицом својим доглавницима и своме народу. Кад се збор разиђе, остаде Цетиње готово пусто, настаде опет живот сувише једноличан у зимњој студени и влази…

Почетком фебруара кнез разријеши војводу Церовића (Ђура, Ц.В) од дужности заступништва министарства просвјете и црквених послова, а то пренесе на црквеног поглавара. Митрополит Висарион Љубиша постаде дакле министар просвјете и црквених дјела, а ја као надзорник његов подручни.Тога сам човјека искрено поштовао и волио, због његове скромности, искрене оданости цркви и презирања таштине. То је био човјек достојанствен и одмјерен, као што су сви Паштровићи, бистар као и чувени му рођак Стјепан Митров (Љубиша), човјек који би био најсрећнији да је остављен само у служби цркви…