ВЕЛИКИ СРПСКИ ПИСАЦ СТЕФАН МИТРОВ ЉУБИША

Стефан Митров Љубиша је рођен прије двјеста година, 6. марта 1822. године у Будви

Био је писар, касније секретар у Опћини будванској, која је припадала Млетачкој Републици, касније Аустрији. Солидно образовање омогућило му је напредовање у политичкој каријери, 1861. године биран је за посланика, касније за предсједника  Далматинског сабора, а затим и за члана Царевинског вијећа, најужег савјетодавног тијела аустријског цара.При трећем избору Одбор за изборе у Далматинском сабору поништио је Љубишин избор и затражио да се он понови.

Знаменит је његов говор који је том приликом одржао у Далматинском Сабору: “Ја знам да ви мене не трпите, јер сам Срб православне вјере. Но свакако излазећи одавде тјешим се мислећи да остављам у Сабору младијех сила, Вујатовића и Симића, који, ако их је Српкиња задојила, знати ће бранити права своје народности и вјере, а ја ћу им с тремова рукама пљецкати…а ја, кому је српско знамење упечаћено на челу, бранићу погажено право на слободу својих сународника док ми под грлом пуца“.

Залагао се за увођење народног језика у јавни живот, због чега је био прогоњен у вријеме Бахове реакције. Од уласка у Далматински сабор говорио је у Сабору српски и тако практично увео српски језик у Сабор, залагао се за равноправност народности и вјера, на чему је почивала Аустрија, тежио уједињењу Троједне краљевине, описивао жалосно стање Далмације, што је допринијело томе да се српски, односно хрватски језик дјелимично уведе у далматинске судове, а укинута је пропис по којем су православци морали славити католичке празнике и свеце. Љубишиним залагањем омогућено је да и православни ђаци, као и католици, могу добијати државне стипендије.

Године 1869. Аустрија уводи служење војске, те се народ дигне у Боки на буну, против Домобранског закона, а Љубиша се затворио у град мјесец дана. Послије боја на Брајићима. Љубиша наговори устанике да предају оружје, а цар им опрости буну. Љубиша је морао ићи у Беч  и тада се изборио да се додијели царска помоћ за обнову кућа и манастира који су у буни похарани, али и да се граде путеви преко Грбља, Паштровића, Кривошија. Цар је из своје личне благајне дао новац за обнову порушених кућа и манастира.

Његовим залагањем у Кривошијама је направљена школа, а у Рисну и Кастелластви пристаништа.

Далматински сабор, на чијем је челу био Љубиша, изборио се да у далматинским судовима и школама буду равноправни српски (хрватски) и италијански језици, да се у Котору формира Велика гимназија на српском језику, да се обезбиједе  државна средства за пут од Котора према црногорској граници. Од 1870. године, када је постао члан Далматинског сабора, живио је  у Задру.

Стефан Митров Љубиша је у току неколико деценија једна од најкрупнијих политичких фигура на нашем југу. Остао је неокаљан и достојанствен и као такав омиљен и цијењен у свом народу. Умро је у Бечу, 23. новембра 1878. године

У књижевности  се јавља у четрдесетим годинама прошлог вијека у вријеме „када се код далматинских Срба и Хрвата јављао јак покрет против искључиве и однародњавајуће превласти талијанске културе“. (Јован Скерлић).

Стефан Митров Љубиша је од ране младости био „поклоник моћне талијанске културе“, али је схватио да у језику његовог малог, вјековима тлаченог народа, лежи големо благо и да тај језик ни у чему не заостаје за италијанским језиком.

Ово откриће, учињено у повољној друштвено-политичкој клими буђења националне свијести, подстакло је пријатеље народа да истражују усмено књижевно благо, да изучавају бројне, богате и раскошне обичаје, сложени народни духовни живот. Показало се да тај живот и да обичаји имају нешто специфично и лијепо, нешто чиме се овај народ издваја из породице европских народа. Откривена садржина често је хуманизмом, маштовитошћу и љепотом надрастала хладни, егоистички европски манир…

Стефан Митров Љубиша је 1845. године у „Српско-далматинском магазину“ штампао своје забиљешке о животу и обичајима племена Паштровића у Боки Которској..

Народна умјетност је „практично усмерена, а понета високим идеалом човечности, оданости јединке заједници“ створила један нови начин мишљења, исклесала новог јунака и стварало једну посебну етику.

„У тој етици нема ни трунке тривијалности, нема оних ситних ствари које могу да прореде и олакшају густину тог епског уобличавања и да проведре, макар само са времена на време збиљу тога света баченог на уску бразду живота, уклештеног између млетачког лукавства и турског насиља, стешњеног на уском приморском појасу између ћудљиве планине и несигурног мора, затвореног као у бедем одбране у своје племенско уређење, а изнутра разломљеног враждама, крвавим осветама, злим обичајима, туђинским митом и отпадништвом, сиромаштвом и низом других невоља…(Ђуза Радовић).

Таквог јунака је нашао у таквој средини и насликао у своме дјелу Стефан Митров Љубиша. Он је непосредно прије Љубише доживио највиши облик еманципације у Његошевом „Горском Вијенцу“.

Његош је у свом дјелу подигао племенски обичај на ниво етичког закона, означио га као моралну норму. Зато је и разумљиво да је Његошев утицај на Љубишу јачи и присутнији од свих других утицаја осим утицаја народне пјесме, која је обојици била инспирација.

Утицај Његоша види се више него у глорификаицји племена у истицању једне исте етике и филозофије живљења, која је прије свега припадала  народу. Истина, Његош је насликао живот и догађаје из времена владике Данила, а Љубиша је желио насликати живот у петнаестом стољећу, а заправо и један и други су насликали себи савремени живот племена, који се није битније мијењао од времена Зетске Бановине, због чега догађаји из петнаестог и деветнаестог стољећа бивају готово индентични. Затворено црногорско племе веома се споро мијењало и тешко мирило са промјенама. Њихов начин живота дјелује као окамењена слика из прошлости, која оживљава пред читаоцем, вјечна, реална и непромјењива.

Зато и није немогуће да се Вук Дојчевић („Причања Вука Дојчевића“)  у петнаестом стољећу сусретао са сличним проблемима и решавао их на сличан начин као и секретар Будванске општине Љубиша четири вијека касније.

То су оне везе које не везују само Његоша и Љубишу, него и Љубишу и Марка Миљанова.

Два најпознатија Љубишина дјела су „Причања Вука Дојчевића“ и „Приповијести црногорске и приморске“

Вук Дојчевић, главни јунак и наратор у књизи „Причања Вука Дојчевића“ је теклић (изасланик, у суштини секретар) Господара Зете Ивана Црнојевића, он казује све приче из зборника и директно, или индиректно дефинише јунаке, типичне и карактеристичне личности тога доба. Причање је кратка, често анегдотска прич.а. Свако причање почиње и завршава се пословицом..

„Најјаче личности у таквој средини нису они људи који се највише одвајају и разликују од своје околине, него, напротив баш оне личности које собом и у себи најпотпуније оличавају и носе заједничку свест и заједничко опште осећање свога колектива. Ни најизразитије индивидуалности ту се не разликују по броју својих квалитета од осталих саплеменика, него само по интензитету својих својстава

Зато овде имамо гледано у крупним линијама, само две стране, јунаке који се боре за национални опстанак и непријатеље који тај опстанак стално угрожавају“. (Ђуза Радовић)

Гори од најгорих, као и код Његоша, су издајници.

Основни мотив индивидуализације ових јунака није литерарне него идеолошке природе, зато личности нису сликане према законима литературе, већ према политичком ставу јунака, односно наратора.

Људи који су живјели у сусједним земљама, што је у то вријеме значило исто што и непријатељи, осјенчени су искључиво тамном бојом. Од њих су нарочито често помињани Млечићи и Арбанаси. Мада није насликао ниједног Млечића, иако је говорио о њима уопштено доста често, Вук Дојчевић их је сликао тамним нијансама прије свега због њиховог лукавства. Занимљиво је да овај зборник не помиње готово ниједног Турчина, мада знамо да је неколико добрих приповиједака из „Приповијести црногорских и приморских“ инспирисано управо јуначком борбом Црногораца и примораца против ових сурових и сирових непријатеља. Видљиво је да и за сликање Турака и за сликање Млечића Љубиша користи Његошево, односно народно мишљење према којему су Турци сурови и сирови, а Млечићи подмукли, лукави и превртљиви.

У овом зборнику Љубиша је насликао неколико упечатљивих портрета Арбанаса, искључиво тамном бојом. О њима је, за разлику од Марка Миљанова, говорио с видљивом одбојношћу, нетрпељивошћу и ниподаштавањем, поводећи се за Његошевим мишљењем: ”Арбанас је ни вода ни вино, иде оном ко му више даје”.

Вук Дојчевић је у својим причањима насликао неколико Арбанаса, који, или су глупи, или су разбојници. У трећој причи у којој се они помињу као уљези у једно зетско село, дат је негативан портрет групе, свих усељеника.

„Један Арнаут – црн као Арап, сух као пањ, густијех бркова, стравична ока и погледа, закучаста носа, косијерева облика, набио на главу црвени фес омотан бијелијем саруком, објесио дугу пушку о раме, задио нож бјелокорац и двије арбанашке кубуре у пас, – сједне на траву според оне двије женске главе, подвије ноге у пријекрст, припали дуги чибук, а димове му пребаца преко рамена из пунијех устију, пак стаде да морти оне двије жене с главе до пете“ („Бог се брине сиротама“).

У овом портрету доминира разбојничка црта, заправо више њих: дрскост, грабљивост, нешто лешинарско и одвратно, па се читалац већ самим изгледом јунака припрема за неки његов нитковлук, што се касније и догодило.

Другог Арбанаса Вук је упознао у Млецима, дакле на туђој територији,  што битно мијења црте његова карактера, јер га лишава могућности посизања за туђим и изједначује по положају са свим оним немлечанима у Млецима, даје могућност мјерења човјека човјеком. Ово мјерење испада лоше за Арбанаса, јер због глупости бива негативно оцијењен.

Арбанас је дошао да се „пише“, да му умјетник наслика портрет, који би послао жени да га не заборави и да се на слици убиједи како је воли и колико за њом вене.“

„Кад дође Арбанас да се пише, силан, а здрав, црвенијех образа као рак јастог, глатке шије као јазавац, осмијехом на усницама.“

Ма колико средстава поређења била из устаљених обрта, из фраза, значајна су као психолошки елементи портрета. Поређење с јазавцем и раком који у народној литератури нису третирани као бистре и паметне животиње и не освајају наклоност читалаца,  асоцира на неке особине ових животиња и указује на мане у Арбанашеву карактеру које су подобне манама ових животиња.

Он се  хвали женом, оним чиме се нико не хвали, а истовремено показује да нема племенску свијест и осјећај заједнице, што је у то вријеме била велика мана. Хвали се шурама, а не браћом, па му Вук то узима као још један доказ глупости због чега му дасканал (сликар) слика слика магареће уши.

На крају читалац долази до истог онога закључка до којег је Вук дошао на почетку да је магарећа ува лако скинути са слике, али их није могуће скинути с главе…

По себи се разумије да је највише пажње Дојчевић посветио српском живљу, нарочито оном његовом дијелу који се насељавао приморје. Њихов живот је приказан као узус, као норма правог, етички веома садржајног живота. Поред свега овај живаљ није идеализован у оној мјери у којој је то учињено у „Горском вијенцу“, готово се може рећи да уопште није идеализован. Љубиша је у казивањима из овога зборника, који је мање оптерећен заносом романтизма него његове приповијести, насликао и позитивне и негативне Србе. У тим разликовањима ишао је и на уопштавање до разликовања племена једног од другог, до негативног дефинисања цијелих племена. При том је просуђивао увијек с поштених позиција народног интереса и хуманизма, интереса Зетске бановине и цркве православне,  и увијек осуђивао све оно што је штетно и нечасно: издају, неслогу, глупост, и све друго што иде против народа.

Истина, у „Причањима Вука Дојчевића“ Љубиша није насликао ниједног издајника, али је насликао неколико службеника туђинских режима, који су спроводили и оличавали туђинску власт у Боки Которској: једнога будванског кнеза, једнога млетачког војводу поријеклом из Боке, људе који су окренули леђа народу и служили туђину и непријатељу. Њих је аутор насликао тамним бојама.

„Градски кнез који је наслиједио од старијих охолост и мржњу против пучанима, зулумћар и пучки напасник, понижен вишему, а свирјепан нижему, није горега бивало колико дужде влада – простријели га она необична смрзлица, отекне као бачва, и пресели на сами бијели петак, мрцин с овога свијета…“ („Како који слијепи, тако горе гуди“).

За такав скотски и протународни живот приповједач кажњава јунака не само презиром и мржњом, злурађем, које сав народ показује у часу његове смрти, него и самом смрћу која му не долази као човјеку и крштену чељадету, него умире „мрцин“, тј. усред поста, непричешћен, другим ријечима крепава као стока.

„Један приморац, наше руке, чоек виђен и охол – не знам право казати да ли с јунаштва и чоества, или што се знао боље него ли други клањати и удварати млетачкој господи, или што га никад нико није видио да се прекршћује са три прста, или, што ’но ријеч, нашла слијепа кокош зрнце бисера – допре јошт за своје младо доба до војводства на дуждевој мрнарици… Излетио војвода млад из свога гнијезда, а улетио у туђе јато, промијенио перје и ћуд, а заборавио на подгој и одгој, узнио се у добру, а поносио од своје браће, пак, да му не би Млечићи замјерили, јаче је стезао наше но њихове мрнаре, а они га залуду држали за капом као перјаницу…“

Негативан јунак који се мишљењем и понашањем издваја од осталих људи из двога народа бива на неки начин обиљежен, ако не изгледом, оно необичном смрћу, или необичном судбином. Војводу због гажења закона и због обијести смјењују, а истога дана му лопови све покраду. Тако не бива кажњен, него сасвим праведно изједначен са земљацима, јер остаје без моћи и без богатства, без онога што га је, можда без икакве заслуге, неправедно дизало над њима, а давно је остао без онога чега они имају у изобиљу: скромности, патриотизма, једноставности, племенитости и поштења. Ако га сада упоредимо са земљацима које је презирао, стидио их се и туђио од њих, видимо да стоји ниже на моралном и на сваком другом плану, јер прави јунак увијек може да изгуби живот, а никада част, пошто је вазда готов дати за част живот. Тако и Љубиша посредно као закључак нуди познату Његошеву максиму из уста Вука Мићуновића: „Ђе издајник бољи од витеза!“…

И још једну његошевску казну, али најстрашнију, најдужу и најсуровију преживљавају сви они који окрену леђа своме народу, глас о њима преноси се кроз покољења, они живе као примјер за презир и за поругу.

Нису само слуге непријатеља сликани тамним бојама већ и сви они који народно добро пренебрегавају, који раде против народа, или омаловажавају његова достигнућа.

Поп Ћетко, јунак причања „Лакше је поповати, него ли кнежевати“ спада међу негативне Дојчевићеве јунаке. Он прича „како му је родбина омрзла, пошто се науживао Млетака и нагледао оне дике и красоте“… Тако чини тежак и неопростив прекршај, који се увећава тиме што га чини поп, а не неко други, јер основна попова дужност није била да народ у вјери држи ради вјере и ради хришћанства, него да га држи у вјери да би га очувао. А он га се први одриче и ниподаштава. Тиме чини веома тежак морални преступ, јер мјесто да чува народ и његово благо, он га одбацује и посиже за туђим узором, који ни у чему није бољи од свога.

Због тога бива вишеструко кажњен.

Прво што пада у очи је његово име, затим фигура. „Ћетко“ – је у неким крајевима Црне Горе име коња којему се на челу налази некаква шара боје другачије од осталих дјелова. „Поп Ћетко – ћосав, висок, сух као пањ – води у поводе дората што је био скоро купио у Подгорици, јер му паре бијаху однекуд на пријечац провреле“…

Дорат појачава још више онај наш утисак нечега коњског, глупог у фигури јунака, а алузија на паре које су однекуд напријечац провреле, а зна се да паре никоме, а нарочито поштену човјеку напријечац никада не провиру, асоцира на нешто ружно, непоштено и прљаво…

„Сељани хумски живе по себи као Дубровник, и диче се што се у њима родио Балша Зећанин, а Душан им упустио с више милости да могу наметати пуку данке и порезе, побирати их и њему предавати. Такве голе госпоштине као у Хумцу нема ни у Млецима! Причају да су старосједиоци и најстарији племићи, пак носе капицу накриво и поносе се од сусједа и земљака, као да нијесу браћа братска, већ нека различитија крв… Кад их нико други не хвали, а они ће сами себе и један другога.

„Око цркве побили хумчани дванаест великијех камења као дванаест столица, на свако братство по један, нити је смио ко за живу главу на њ сјести осим најстаријег братственика. Камени су били распоређени редом на облук како се које братство населило. Кад би судили или управљали црковнијема добрима или сеоском заједницом, сједјели би свак на своме камену, говорили надуто и складно, као да су управљали млетачком државом, а не онијем спужићем… Знало се на кога је ред да у цркви звони на Велики дан и кад крсте носе, нити је ко други смио без зле среће, таћи коноп од звона, што га не би пустио они чигов је ред. Исто су тако по ревени крсте носили и за њима чепукали три сата хода око сеоске границе…“

Овакав однос, класни прије свега, познат је у Црној Гори као подјела на кућиће и никоговиће, на кућиће оџаковиће и остале, а неке њене негативне посљедице, које је уочио и Вук Дојчевић узроковаће диобе народа знатно касније, описане у романима Михаила Лалића, присутне су у неким случајевима чак и данас као један од елемената негативне традиције не само у црногорским обичајима…

Тако осуђује туђемилски глупи обичај при бирању кнеза, по којем кнез може бити само онај кога сво село воли а кад се нађе чак и један такав њега његов рођени брат каменом гађа..Врло су индикативни за односе међу племенима и за односе унутар племена шестански напори да саграде себи цркву за коју паре просе шест година, а двије године готова црква зврји празна само зато што се не могаше погодити у једној сасвим формалној ствари – коме свецу да је посвете, мада сврха цркве није у томе да велича једног свеца, него да народ у вјери држи.

Сам приповједач неком успутном опаском или неким, рекло би се случајним поређењем, открива јунака и тако допуњује његов портрет, или га пак сам карактерише („Удари да му одговара сусјед, чоек ниска струка а простачина неокресана…“)…

Кратак опис појединца, пажљиво изабран помаже нам да заузмемо став унапријед, да унапријед просудимо личност:

„Уложи да збори један старац руњатијех прсију, састављених обрва, а у ушима бус длака…“

На овом јунаку писац је у први план истакао његову длакавост и састављене обрве, једну атавистичку особеност на основу чега читалац већ унапријед према јунаку постаје опрезан и прима га одбојно.

Поређење које Љубиша користи у градњи лика је кратко, понекад духовито и неочекивано, ефектно. Поређење је двојако: директно и индиректно.

У директом поређењу баш тога јунака писац упоређује са неким другим јунаком или животињом, или предметом: „ево ти к мени човјека који изгледаше као мртво неодрто“…, „један Арнаут – црн као Арап, сух као пањ“…; (Арбанас)“ црвенијех образа као рак јастог“…

Физички опис је у неку руку суд о јунаку. У „Причањима“ ни он није тако чест и, што је занимљиво, чешћи је кад су у питању жене него мушкарци. Ово је био случај и у „Горском вијенцу“ у којем се једини опис физичког изгледа мушкарца односи на Батрића Перовића кога су Турци већ убили. Слично је и у народној пјесми која више описује оружје него лице јунаково.

То је разумљиво ако се зна да је код жене љепота увијек била битан атрибут, готово суштина, а код јунака чојство, јунаштво, речитост.

„Био у једноме селу у Зети чоек гласовит по стасу и јунаштву, ког су људи бројили одвајкада колико је Превале. Делија међу првијема, шежањ висок, у плећима широк, прав као јела, дуга врата и перчина, плавијех коса и очију, од непунијех тридесет година могаше савити брке за уха. А кад би се одио доламом и токама, објесио џевердан о раме, припасао мач, а мало оружје затакао за пас, кад иде, хоћаше рећи да му не тичу потплати тле, а сав му живот трептијаше од зора као жик у вијенцу… Није бивало у Зети збора ни кметства гдје не би он ђеверисао и настојао да дружину надмудри збором и свјетом, а пео се да плови врх свију ка уље врх воде…“.

У овом случају би се поступак у сликању Баја могао назвати замјеном критеријума: Бајо се описује на начин на који би било могуће описати жену, а у складу са тим се и понаша.

Стефан Митров Љубиша је сликар негативног појединца, али и витешког племена, сликар високоморалног Србина из Боке, једног дивног времена једноставних људи, чврстих, храбрих, поштених и племенитих. Љубишин Бокељ (Бокијељ) је исти онај Његошев Црногорац, спреман бити и чинити, који се доказује ријечју и дјелом. То је исти миље и иста матрица..

Ван сваке сумње Љубиша је један од најбољих српских писаца, а његов допринос богатству српског језика је немјерљив. Као народни умјетник, као и Његош, Љубиша је силно обогатио наш језик и тоје још један квалитет његове занимљиве приче. Уз то му је казивање тако мудро и поучно,скоро свака реченица је мудрост, или сентенција. Ко се чешће враћа еговом дјелу сигурно ће бивати мудрији и бољи.

(Из књиге  „Стефан Митров Љубиша“)

Пише Вук Церовић

фото Википедија