КРАЈИШНИЦИ ПЕТРА КОЧИЋА

КРАЈИШНИЦИ ПЕТРА КОЧИЋА – Пише Вук Церовић

Ма­ло је књи­жев­ни­ка у срп­ској књи­жев­но­сти чи­је је књи­жев­но дје­ло то­ли­ко са­гла­сно њи­хо­вом жи­во­ту као што је био Пе­тар Ко­чић..

Са сво­је Ко­чи­ћа гла­ви­це, са Зми­ја­ња, Ко­чић је по­нио по­ште­ње, не­ви­ђе­ну мо­рал­ну чвр­сти­ну и по­сто­ја­ност, љу­бав пре­ма свом по­тла­че­ном срп­ском на­ро­ду, и про­нио их, чи­сте као су­зе Кра­ји­шни­ка, кроз свој те­гоб­ни жи­вот.

Вас­пи­тан на на­род­ној пје­сми и ко­сов­ском ми­ту, ко­ји је, не са­мо за ње­га, већ и за све ње­го­ве ју­на­ке и за све ње­го­ве ком­ши­је и ро­ђа­ке: Ко­чи­ће, Гу­сло­ве, Ба­би­ће, Кне­же­ви­ће, Ма­чи­ће, Гво­зде­но­ви­ће, Ку­ши­ће и Бла­го­је­ви­ће, био ствар­ни­ји и од да­на ко­ји се ра­ђао над Зми­ја­њем, а Ми­лош Оби­лић, Мар­ко Кра­ље­вић, Ко­сан­чић Иван, То­пли­ца Ми­лан и дру­ги би­ли жи­вљи од аустриј­ских чи­нов­ни­ка у Зе­маљ­ском су­ду у Ба­њалу­ци.

Пе­тар Ко­чић је од­мах схва­тио да ула­зак Аустро-Угар­ске у Бо­сну и Хер­це­го­ви­ну, из ко­је се по­ву­кла Тур­ска, ни­је био ра­ди рје­ша­ва­ња круп­них про­бле­ма, нити ради за­шти­те хри­шћа­на и рје­ша­ва­ња го­ру­ћег пи­та­ња вла­сни­штва над зе­мљом, већ због уских и се­бич­них еко­ном­ских ин­те­ре­са јед­на­ко тру­ле Хаб­збур­шке мо­нар­хи­је, ко­ја ће се и са­ма рас­па­сти че­тр­де­се­так го­ди­на ка­сни­је у ог­њу и кр­ви Пр­вог свјет­ског ра­та и не­ста­ти са кар­те Евро­пе.

Аустриј­ски гроф, ве­ле­по­сјед­ник, ни­је до­шао да кме­ту вра­ти зе­мљу, већ је ту зе­мљу при­гра­био, а Бо­сна и Хер­це­го­ви­на је са­мо из јед­ног роп­ства пре­шла у дру­го, на­ро­д је са­мо про­ми­је­нио го­спо­да­ра.

У Бо­сни је би­ло нај­те­же Ср­би­ма и под Тур­ском и под Аустри­јом. Му­сли­ма­ни су у ври­је­ме Тур­ске при­гра­би­ли нај­плод­ни­ју зе­мљу у до­ли­на­ма ри­је­ка, по­ред во­де, уз гра­до­ве. Хр­ва­те, ка­то­ли­ке, шти­ти­ла је ка­то­лич­ка ин­тер­на­ци­о­нал­на со­ли­дар­ност и моћ­не европ­ске ка­то­лич­ке зе­мље: Аустри­ја, Ње­мач­ка, Фран­цу­ска, Ита­ли­ја. Ср­бе ни­ко ни­је шти­тио, чак ни  кне­же­ви­на Ср­би­ја ни­је смје­ла, ни­ти  мо­гла да их шти­ти, и са­ма угро­же­на моћ­ним не­при­ја­те­љи­ма и стал­ним ди­на­стич­ким бор­ба­ма Обре­но­ви­ћа и Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа. Срби су жи­вје­ли та­мо гдје дру­ги ни­је­су хтје­ли и ни­је­су мо­гли да жи­ве, у пла­нин­ским вр­ле­ти­ма у не­плод­ним гла­ви­ца­ма и до­ло­ви­ма.

Пе­тар Ко­чић се ро­дио у Стри­чи­ћи­ма код Ба­ња Лу­ке 28. ју­на 1877. го­ди­не, а умро у Бе­о­гра­ду 28. ав­гу­ста 1910. го­ди­не не до­че­кав­ши осло­бо­ђе­ње Ср­ба.

Ко­чи­ћу је ра­но умр­ла мај­ка, а об­у­до­вје­ли отац се за­ка­лу­ђе­рио, дје­чак је од­ра­стао у ку­ћи сво­га дје­да, у кућ­ној за­јед­ни­ци у ко­јој је жи­вје­ло три­де­сет и ше­сто­ро че­ља­ди, па је и то ути­ца­ло на фор­ми­ра­ње ње­го­вог бун­тов­ног ду­ха и бор­бе­ног ка­рак­те­ра.

Ка­да се упи­сао у са­ра­јев­ску гим­на­зи­ју че­сто је гла­до­вао, по­не­кад и по не­ко­ли­ко да­на. Отац му је у пи­сму по­ру­чио да му не мо­же по­сла­ти ни­ка­кву по­моћ, али да бу­де од­лу­чан, че­ли­чан и по­сто­јан као што је по­сто­ја­на Ко­чи­ћа Гла­ви­ца.

Ис­тје­ран је из са­ра­јев­ске гим­на­зи­је због свог свје­сног, бор­бе­ног на­ци­о­на­ли­зма, па је гим­на­зи­ју за­вр­шио у Бе­о­гра­ду. По за­вр­шет­ку гим­на­зи­је на­пи­сао је не­што што мо­же ста­ја­ти као мо­то на сва­кој књи­зи овог из­у­зет­ног бор­ца: „Ни пред ким се ни­сам по­ни­зио, ни­ти сам ко­га за што мо­ља­као, јер Ко­чи­ћи не зна­ју мо­ља­ка­ти. Би­ло је да­на, и по два и три, кад ни­сам ни­шта оку­сио, али ипак ни­сам за то ни пред ким гла­ву са­гнуо да про­сим ми­ло­сти­њу…”

Кочић је ци­је­лог жи­во­та био по­сто­јан као сти­је­на у Ко­чи­ћа гла­ви­ци.

Бр­зо је схва­тио очај­ни по­ло­жај срп­ско­га на­ро­да у Аустро-Угар­ској мо­нар­хи­ји, и ци­је­ли свој жи­вот с нај­ве­ћим жа­ром по­све­тио љу­тој по­ли­тич­кој бор­би за свој на­род, ма­да је знао да се тај по­ло­жај не мо­же ни ла­ко, ни бр­зио про­ми­је­ни­ти. Ни­је му би­ло ва­жно хо­ће ли би­ти на сло­бо­ди, у скуп­штин­ској клу­пи, гдје је као по­сла­ник пред­ста­вљао Ср­бе, или ће тру­ну­ти у не­ким од број­них бо­сан­ских за­тво­ра, у ко­ји­ма је че­сто ро­би­јао. У ту­злан­ском за­тво­ру, јед­ном од мно­гих у ко­ји­ма је био за­тва­ран, на­пи­сао је тач­ну пе­си­ми­стич­ну по­ру­ку, ко­ја се од­но­си­ла на све Ср­бе у Бо­сни то­га вре­ме­на: ”У роп­ству се ро­дих, у роп­ству жи­вјех, и у роп­ству, вај­ме, умри­јех.”

За­слу­га је Пе­тра Ко­чи­ћа што је у срп­ску књи­жев­ност увео Кра­ји­шни­ка, се­ља­ка из Бо­сан­ске Кра­ји­не, ко­ји до та­да ни­је био ју­нак књи­жев­ног дје­ла. На­шао је и опи­сао чо­вје­ка нео­бич­ног, твр­дог, лу­ка­вог и на­ив­ног, ко­ји је знао ко је, от­ку­да је, ко­ме при­па­да, и који је био спре­ман на вје­чи­ту бор­бу без уз­ми­ца­ња и на ла­ко уми­ра­ње без ја­у­ка. То су му­жев­ни љу­ди, до­ви­тљи­ви, хра­бри, пред­у­зи­мљи­ви, рат­ни­ци. Схва­та­ли су жи­вот као стал­ну бор­бу про­тив за­во­је­ва­ча, на ко­ју их је на­дах­њи­ва­ла ју­нач­ка на­род­на пје­сма и про­сла­вље­ни ко­сов­ски ју­на­ци.

Ис­под њи­хо­вих твр­дих цр­та и му­жев­них ли­ца у ју­нач­ким гру­ди­ма ку­ца­ла су осје­ћај­на, го­лу­би­ја ср­ца и гри­ја­ле их ме­ке и бо­ле­ћи­ве ду­ше пу­не љу­ба­ви и са­жа­ље­ња пре­ма сви­ма ко­ји па­те, пу­не бла­го­сти и пра­шта­ња. Сви Ко­чи­ће­ви ју­на­ци су хра­бри, по­ште­ни и пле­ме­ни­ти љу­ди, ме­ђу њи­ма не­ма ло­по­ва, не­ма ва­ра­ли­ца, не­ма из­дај­ни­ка, ни сму­тљи­ва­ца. Јед­но­став­ни су и дје­ти­ње про­сти, ја­сни до ср­жи.

Иси­до­ра Се­ку­лић с пра­вом ис­ти­че да у Ко­чи­ће­вом дје­лу не по­сто­је же­не, јер је жи­вот бор­ба, а бор­ба је му­шки по­сао, на­во­де­ћи као нај­ти­пич­ни­је ју­на­ке Пе­тра Ко­чи­ћа: Мра­чај­ског про­ту, Си­ме­у­на ђа­ка и Да­ви­да Штрп­ца.

Ако ма­ло бо­ље раз­ми­сли­мо то ни­је­су три лич­но­сти већ три ка­рак­тер­не цр­те, или три ли­ка сва­ко­га Кочиће­вог ју­на­ка.

Су­мор­ни, мр­ки из­глед мра­чај­ског про­та, са­мо је ма­ска ко­ју Кра­ји­шник по­ка­зу­је не­по­зна­тим и не­при­ја­те­љу, да тај схва­ти с ким има по­сла и на ка­кву чвр­сти­ну мо­ра ра­чу­на­ти.

Шарм и ду­хо­ви­тост ло­ле и бе­кри­је Си­ме­у­на Ђа­ка, Си­мен­да­ша, вје­чи­тог ђа­ка у ”на­ма­сти­ру Го­мје­ни­ци”, црте су ве­се­лог, жи­вах­ног, ин­те­ли­гент­ног и до­ви­тљи­вог Кра­ји­шни­ка, пје­сни­ка, ма­шта­ра, ко­ји се кроз ша­лу и из­ми­шљо­ти­ну ру­га животу и роп­ском по­ло­жа­ју у Ца­ре­ви­ни, и та­ко по­ка­зу­је сил­ну жи­вот­ну во­љу и спо­соб­ност да оста­не ко је­сте, да пре­жи­ви, да не по­срне, да не клек­не, да не пад­не и да са­свим не про­пад­не.

„Адво­кат­ска па­мет“ – ка­ко би ре­кла Иси­до­ра Се­ку­лић, Да­ви­да Штрп­ца, ко­ји ту­жи ја­зав­ца за кра­ђу жи­та, ни­је са­мо же­ља до­ви­тљи­вог се­ља­ка, до­ми­шља­на и му­дри­ја­ша да се на­ру­га Тро­јед­ној ца­ре­ви­ни и ње­ним ап­сурд­ним и бе­сми­сле­ним за­ко­ни­ма, већ да спрд­њом и са­ти­ром ома­ло­ва­жи и са­му Ца­ре­ви­ну, свој роп­ски по­ло­жај у њој и пат­ње ко­је му не­пре­кид­но на­но­си та без­ду­шна Ца­ре­ви­на, и да се сво­јом при­род­ном би­стри­ном и хра­бро­шћу уз­диг­не из­над аустриј­ских шко­ло­ва­них чи­нов­ни­ка и њи­хо­вих глу­пих „па­ли­гра­па“.

Јо­ван Скер­лић је с пра­вом ис­ти­цао да је ”Ја­за­вац пред су­дом” јед­на од нај­бо­љих са­ти­ра у он­да­шњој срп­ској књи­жев­но­сти, ко­ја је ја­сно и не­дво­сми­сле­но по­ка­за­ла ко­ли­ко ис­кре­ни па­три­о­ти­зам срп­ског се­ља­ка над­ра­ста ап­сурд­не за­ко­не не­при­ја­тељ­ске др­жа­ве, али и уче­ност ње­них чи­нов­ни­ка. Да­вид Штр­бац ни­је у са­ти­ри из­вр­гао ру­глу са­мо глу­пост за­ко­на Ца­ре­ви­не, већ на­чин ми­шље­ња, по­го­то­ву је­зик аустриј­ских чи­нов­ни­ка, ко­ји су би­ли по­ри­је­клом из по­ко­ре­них кра­је­ва Бо­сне, или Хр­ват­ске. Чак и на из­глед пле­ме­ни­та на­мје­ра др­жа­ве да за­шти­ти и са­чу­ва шу­му у ствар­но­сти по­ста­је вид му­че­ња и уни­жа­ва­ња ста­нов­ни­ка, ли­це­мјер­на на­мје­ра да се још ви­ше ис­цр­пе и оси­ро­ма­ше си­ро­ма­шни се­ља­ци под ви­дом за­шти­те.

Кочићев ју­наци су пле­ме­нити људи  ли­шени мр­жње,  за­ви­дљивости и по­дло­сти; при­вид­но мр­год­ни, бо­ле­ћи­ви као дје­ца.

У ”љу­том бо­ју”, на­рав­но из­ми­шље­ном, Си­мен­да­ша, Си­ме­у­на Ђа­ка на Брон­за­ном мај­да­ну про­тив Асан-бе­га Че­ка, Си­меун у при­чи, ко­ју ка­зу­је код ка­за­на, хо­ће са­мо да по­ка­же сво­ју хра­брост и сво­ју над­моћ над про­тив­ни­ком, тур­ским рат­ни­ком, али ни­по­што не­ће да га уби­је, или да га по­ври­је­ди. Сва се ње­го­ва по­бје­да ис­цр­пљу­је на­ре­ђе­њи­ма ко­ја из­да­је Асан-бе­гу, да се ви­ди ко је бо­љи, ко на­ре­ђу­је.

”Бу­ди ме­не ми­ран, Асан-бе­же Че­ко! Бу­ди ме­не ми­ран!”

За­тим га на­тје­ру­је да ви­ше пу­та уз­ја­ше ко­ња и да сја­ше;

”Сја­ши, Асан-бе­же Че­ко! Уз­ја­ши Асан-бе­же Че­ко! Сја­ши! Уз­ја­ши! Сја­ши! Уз­ја­ши!”

И то му је ци­је­ла ка­зна и ци­је­ла по­бје­да. У јед­ном го­то­во ин­те­лек­ту­ал­ном дво­бо­ју с непријатељем по­ка­зао је сво­ју људ­ску, сво­ју пле­ме­ни­ту над­моћ­ност над про­тив­ни­ком и то му је било до­вољ­но.

Ли­ком Си­ме­у­на Ђа­ка Пе­тар Кочић је на­сли­као до­ми­шља­на_, пи­ја­ни­цу и му­дри­ја­ша, Ср­би­на Кра­ји­шни­ка, чо­вје­ка ка­кви се сре­та­ју у свим на­ро­ди­ма од На­сру­дин хо­џе код Ту­ра­ка до Тила Ој­лен­шпи­ге­ла код Ње­ма­ца.

Ла­ко је мо­гу­ће, и вје­ро­ват­но чак, да је лик Си­ме­у­на Ђака ин­спи­ри­сао Ива Ан­дри­ћа и по­слу­жио му као про­то­тип за лик фра Мар­ка Кр­не­те, та­ко­ђе при­у­че­ног све­ште­ни­ка, као што је мо­гу­ће да је и Иво Ан­дрић, као и Пе­тар Ко­чић, сва­ки у свом вре­ме­ну и про­сто­ру, уочио до­ми­шља­на, бе­кри­ју и не­рад­ни­ка и опи­сао га. Лик Си­ме­у­на Ђа­ка је лик ко­ји се ви­ђа у тим кра­је­ви­ма кроз ра­зна вре­ме­на.

Си­меун Ђак је ти­пич­ни­ји од Да­ви­да Штрп­ца, јер је Да­ви­дов лик сликан за по­тре­бе са­ти­ре и за­то се фи­зич­ки раз­ли­ку­је од оста­лих Ко­чи­ће­вих ју­на­ка, ко­ји су круп­не, му­шке фи­гу­ре, ма­да је сли­чан Си­мен­да­шу по ху­мо­ру, до­ви­тљи­во­сти и бор­бе­но­сти. Је­ди­но му не­до­ста­је лир­ска бо­ле­ћи­вост Си­ме­у­но­ва пре­ма све­му око ње­га.

Да­вид Штр­бац је ма­лен, мр­шав, ни­ка­кав, бор­бен, оштра је­зи­ка, за­је­дљив, сар­ка­сти­чан, глу­ми се­о­ску бу­да­лу да ис­пад­не му­дри­јаш. Ни­је зао, јер код Ко­чи­ћа не­ма злих љу­ди, не­ма злих Крајишника, зли­ца, или ка­ко би се ка­за­ло у Кра­ји­ни – уко­љи­ца. И он је ње­жан чак и пре­ма ја­зав­цу ко­ји му је ”са­тро ци­је­лу њи­ву ку­ру­за.”

Осје­ћај­ност је ка­рак­тер­на цр­та свих Ко­чи­ће­вих ју­на­ка, ма­да је пи­сац хтио да по­ка­же да: „Све је љу­то, не­мир­но, го­ро­пад­но и твр­до­гла­во на овој пла­ни­ни и ис­под ове пла­ни­не.”

Број­не ње­го­ве ју­на­ке пам­ти­мо као ве­о­ма осје­ћај­не љу­де. Сје­ти­мо се са­мо див­ног, пле­ме­ни­тог и не­срећ­ног Ре­ље Кне­же­ви­ћа (”Кроз ме­ћа­ву”), или ју­на­ка при­че ”Гроб слат­ке ду­ше”, ко­ји је сви­ма го­во­рио ”слат­ка мо­ја ду­шо”.

Ко­чи­ће­ви јунаци су из ње­го­вих од­лич­них при­ча су про­сто хру­пи­ли у срп­ску књи­жев­ност и до­ни­је­ли со­чан, свјеж, из­ра­жа­јан и бо­гат срп­ски је­зик то­га кра­ја, над чи­јом је чи­сто­ћом овај зна­ме­ни­ти пи­сац бдио ци­је­лог сво­га жи­во­та.

Уби­је­ђе­ни ро­до­љуб, па­мет­ни ди­пло­ма­та Кочић, од­лич­но је схва­тао да се на­ци­о­нал­но би­ће по­ко­ре­ног на­ро­да је­ди­но чу­ва је­зи­ком, вје­ром и ју­нач­ком пје­смом. На­род мо­же пре­жи­вје­ти и вје­ков­на роп­ства ако очу­ва је­зик и вје­ру, али ако до­пу­сти да му за­во­је­вач за­га­ди је­зик та­као је и у са­мо ње­го­во на­ци­о­нал­но би­ће и до­вео у пи­та­ње ње­гов на­ци­о­нал­ни оп­ста­нак. За­то је искре­но мо­лио Бо­га да му да ве­ли­ке ри­је­чи ко­је ће би­ти ду­шма­ни­ну не­ра­зу­мљи­ве, а на­ро­ду ра­зу­мљи­ве.

Пе­тар Ко­чић је у то­ку свог ре­ла­тив­но крат­ког жи­во­та на­пи­сао оби­мом не­ве­ли­ко, али зна­чај­но књи­жев­но дје­ло. На­пи­сао је три збир­ке при­ча под на­сло­вом „С пла­ни­не и ис­под пла­ни­не“, збир­ку при­ча „Ја­у­ци са Зми­ја­ња“ и са­ти­ре „Ја­за­вац пред су­дом“ и „Су­да­ни­ја“. Сво­јим дје­лом скре­нуо је на се­бе па­жњу нај­ве­ћих умо­ва у срп­ској књи­жев­но­сти. Из­ме­ђу оста­лих о ње­го­вом дје­лу пи­са­ли су: Јо­ван Скер­лић, Јо­ван Ду­чић, Иси­до­ра Се­ку­лић, Иво Ан­дрић…

Ко­чи­ће­ва крат­ка, увјер­љи­ва при­ча, ко­ја опи­су­је све­га два – три ју­на­ка, у крат­ком вре­мен­ском ин­тер­ва­лу, оста­ла је и да­нас јед­на­ко жи­ва, јед­на­ко за­ни­мљи­ва, као у ври­је­ме кад је на­пи­са­на.

Кри­ти­ча­ре је при­вла­чи­ло ње­го­во ори­ги­нал­но књи­жев­но дје­ло, али и Ко­чи­ћев по­сто­ја­ни па­три­о­ти­зам, ро­до­љу­бље без мр­ље, и хра­бра, по­ште­на, бес­ком­про­ми­сна бор­ба за сло­бо­ду српског на­ро­да, ко­јој је под­ре­дио и свој та­ле­нат и свој жи­вот.

Промишљени и са­вје­сни књи­жев­ник Иво Ан­дрић, ко­ји је од­лич­но схва­тио по­губ­ност ро­бо­ва­ња бо­сан­ског чо­вје­ка Тур­ској и Аустри­ји, и у сво­јим кри­тичарским ра­до­ви­ма, пи­сао са­мо о ве­ли­ка­ни­ма, о љу­ди­ма ко­ји су уз значајно дје­ло има­ли и ду­бо­ку на­ци­о­нал­ну сви­јест, о Ње­го­шу и Ву­ку Ка­ра­џи­ћу, с јед­на­ком па­жњом и ува­жа­ва­њем про­ми­шљао је и ту­ма­чио Ко­чи­ће­во дје­ло и ње­го­ву по­ли­тич­ку бор­бу.

Зна­чај­но дје­ло Пе­тра Ко­чи­ћа за­у­зе­ло је ис­так­ну­то мје­сто у срп­ској књи­жев­но­сти, а Ко­чић је остао је­дан од нај­бо­љих пред­став­ни­ка срп­ске ре­а­ли­стич­ке при­по­ви­јет­ке