ПРИЧА О РОЂАКУ ЂУКИ И ЊЕГОВИМ ОВЦАМА

Наше је село, дакле, високо. Згурено под самом Градином. Љети нашу земљу суши југ са Бјеласице, а зими хлади љути сјеверац с Лисе. Трава нам није богзна каква. Нема је много, а и кад роди посна је: зечка, јарац и пријештап. Зато и најбоља крава, која би у Глибавцу дала двадесет литара млијека, у Лазинама не може дати ни пола. Није без разлога стари Миро из Глибаваца једном рекао рођаку Радовану, кад се овај пожалио да му крава, коју је купио од њега не даје доста варенике:

»Мој Радоване, ако сам ти продао Шаруљу, нијесам ти продао Глибавац.«

На нашој трави крава не може бити много млијечна, али овце могу. Наше траве су за овце одличне, ситне и густе. Зато свака наша кућа има десетак оваца, имања су нам мала, па не можемо имати више. Једино рођак Ђука има готово педесет.

»Па како Ђука на својој земљици изими онолике овце?« – питам рођака Матију, с којим ево већ четврти дан чувам краве изнад Лазина.

»Како? Па на слами и на сијену, не мислиш ваљда да им пасуљ кува« – каже озбиљно рођак.

Знам и ја да се овце зиме на слами и на сијену, како би друкчије, али ми није јасно откуд рођаку Ђуки толико сијена. Ливаде су му поред наших, нијесу веће, него, ако хоћеш, некуд мање од наших. А ми једва изимимо двије кравице. И то им сваке јесени сијечемо лист, а од половине зиме по цио дан брст крешемо.

»Слушај, кад ти паде на памет да питаш« – наставља рођак као да се однекуд на стари пут враћа – »Ђука на свом сијену не би ни десет оваца изимио, али на туђем може и стотину. Живјели кумови, лако је Ђуки.«

»Који кумови?«

»Како који, па кумови у Доњим селима.«

»А откуд су они нама кумови?«

»То ти код нас нико не би знао, једино можда Ђука, јер се он с њима тако зове. Све кум до кума.

Ђука ти сваке јесени навија полако доље низ Лазине, што јесен познија он све ниже иде. Снијег га нађе доље око потока, туда се најтеже прими, земља је влажна па га једе. А кад напада толико да се овци уши из снијега не виде, Ђука узме торбу и кабаницу, одријеши два пса овчарска иза тора и  – пут под ноге, пред овцама низ Бјеље у Доња села, иде да преда овце.«

»Како да их ‘преда’? Коме?«

»Тако се каже кад се овце некоме дадну на зимовање, или на чување за сир, или за новац. То је један од најнесрећнијих дана за људе из Доњих села, а још несрећнији за њихове жене. Чим снијег почне да пада не скидају очи с прозора, гледају уз Бјеље има ли Ђуке и по сву ноћ ослушкују чују ли се овце. И мада га чекају и надају му се већ од првог снијега, увијек им дође некако изненада, само видиш, одједном се створио Ђука пред капијом, отвара капију мирно ко да га је његова, за њим иду једна за другом овце, а за овцама два огромна пса.«

»О куме Јоване, јеси ли код куће?«

»Јесам, куме, а боље да нијесам. Нијесам имо` куд побјећи, а не би ме данас у кући затекао.«

Ђуки ни најмање не смета овакав дочек, сасвим неуобичајен у гостопримству наших људи. Мирно продужава пред овцама према котару, улази у котар и износи из њега неколико нарамака сијена па га у пет-шест гомилица полаже овцама. Нормално, не жали нимало, његове овце, а сијено туђе.

Кумова жена иза прозора скида све свеце с неба, псује Ђуку и његове овце, куне их и предаје ђаволу, потихо да се напољу ништа не чује. Муж је само саосјећано погледа па се намршти нагло, да јој стави до знања ко је газда и да ни ријеч не смије прословити.

Излази домаћин да се пита с невољним гостом и никаквим кумом:

»Па гдје си толико дуго, куме Ђука, ми баш јуче мислимо да се нијеси разболио, не дај боже. Разболио, или, што је још горе, да нијеси ове јесени негдје купио сијено, да се нијеси што наљутио на нас, па окренуо другим правцем?«

»Којим другим правцем, куме Јоване?«

»Шта знам којим, широк је свијет.«

»Јесте свијет широк, али је мало кумова у њему, мој куме Јоване. Немам ја хиљаду кумова, већ ово мало вас у Доњим селима и готово.«

А у Доњим Селима стотину кућа и двадесет и четири презимена!

Ђука ти улази у кућу ко да је његова, отреса опанке и скида кабаницу, а на прагу га сусреће домаћица, која ипак није смјела стиснути да не изађе, ни показати своју зловољу и никакву радост због његовог доласка.

»Како си, куме Ђука?« – пита, а да је убијеш не би знала како су они кумови.

»Добро сам, кума Јованка, ко момак. А ти како си?«

»Није тако лоше, куме Ђука.«

»Ма какви лоше, ето те сваке године све млађа, богами ко цурица. Да те толике године не знам мислио би’ да се још нијеси ни удала.«

Знаш Ђуку, зна тај да удари у жицу и погоди ријеч која се допада човјеку. А жене су ти увијек гладне хвале и цијели вијек брину о љепоти и младости.

»Па шта има ново, куме Ђука?« – пита га кум Јован.

»Има разних новости, куме Јоване, него дај ту ракију да грло згријем, не могу ти овако сува грла казивати!«

Човјек се помало смјешка, није му мрзак овакав начин разговора, а сијено је још љетос прежалио кад га је косио. Рекао је жени:

»Ово је Ђукино, не рачунај га.«

»Неће га ваљда и ове зиме ђаво донијети!« – понадала се жена, али узалуд.

Попили су, мало попричали, види Ђука да се домаћица и не сјећа ручка и пита:

»Мирише ли ово код тебе купус, куме Јоване?«

»Не, но пасуљ, куме Ђука.«

»Није ни то лоше, а јесте ли ви ручали?

»Сад смо иза стола, кума Ђука.«

»Шта ћеш, мораћу сам јести. Наспидер, кумо један тањир!«

Кума би га најрадије треснула тањиром по глави, али се савлађује и насипа му у тањир пасуљ са свињским месом. Ради будног мужевог ока не смије да наспе без меса, па ко најрођенијем бира и ставља добар комад куване свињетине.

Ђука једе, богу хвала, ко момак, поједе и пружа домаћици:

»Одличан ти пасуљ, кума Јованка, наспидер још један тањир, баш сам огладнио!«

Кад се наједе, лијепо запали са Јованом, Ђука иначе не пуши, али ајде да човјеку прави друштво и тако ти се они сљедећих неколико дана хране и дуване скупа.

»Био сам једном са њим доље у Доњим селима, у земљу сам пропадао од стида, зато ово овако знам« – прича рођак Матија.

»Остане тако неколико дана код кума Јована, а онда га овај, кад осјети да количина сијена које су тих дана појеле овце постаје велика, пита:

»А куд си то кренуо са тим овцама, куме Ђука?«

»Тражим коме ђу овце предати на зимовање. Знаш ли ти некога ко би их примио, куме Јоване?«

»Не ја, богами, али знам да ћу и ја с тобом у тражење ако само још два дана код мене останеш.«

»Нећу, куме Јоване, више ни дана, и ово је било много.«

Стварно, сјутрадан ујутру, тек што су се овце најеле Јованова сијена, Ђука отвара капију и пред овцама прелази у двориште Јовановог брата Андрије, одмах преко пута Јованове куће.

»Ти опет к мени, куме Ђука?«

»Како опет, куме Андрија, богзна откад ти нијесам био.«

»Откуд богзна, кад си био прошле године?«

»Дуга је година, мој куме Андрија, пожелио би се душманин душманина, камоли кум кума.«

Ђука ко с послом крену у шталу да превеже Андријина говеда да би његове овце могле да се смјесте, али га Андрија задржа руком:

»Без бриге, куме, све је спремно, средио сам шталу. Само отвори врата и утјерај овце!«

Тако ти Ђука по цијелу зиму од Јована до Ивана, од Андрије до Илије, све док вјетар с Бјеласице, киша из облака и сунце с неба не поједу снијег у Лазинама. А сваких петнаестак дана по један Ђукин син појаше коња и понесе оцу у Доња села пет литара ракије и пресвлаку. Ђука узме ракију, изабере јалову овцу, или овнићка, прикоље и испече, зовне све из околних кућа да се погосте, да попију и да замезе. Донесу богами и они, буде ту свега, од пршуте до сувих шљива. То је домаћицима још жалије него сијена, зато кад сједну једна с другом свака од њих пожели да му овце вук закоље до посљедње. А како да их закоље кад су у штали, у сувоти и на топлом, а пред шталом онаква два пса?

Угоје се тако преко зиме Ђукине овце на туђем сијену, кад их истјера у Лазине нема бољих оваца од његових. И сваке године обиђе Ђука тридесетак кућа у Доњим селима, али строго пази да наредне године не иде у оне куће у којима је прошле године био, па сваки домаћин тек четврте године поново брине о његовим овцама. Није много, па му и опросте.

Једино никад не иде у кућу Лала Мргудова; био је прве године и више никад. Кад је питао Лала зна ли неког коме би предао овце ове зиме, а прво је код њега дошао, Лале је рекао да зна:

»Ево предај мени, куме Ђука, нећу ти много узети, даћеш петсто хиљада, или пет оваца!«

»Е, кад је тако много, не исплати ми се ни да их предајем, шта је остало ово још који дан зиме и готово.«

А био је тек двадесет и седми новембар, а код нас снијег копни тек у марту.

»Е, кад ти се не исплати, куме Ђука, не исплати се ни мени. Него, тражи гдје ти се исплати, овдје више не можеш!« – казао му је Лале.

Зато Ђука његову кућу сваки пут заобиђе, а доњоселци се Лалу ругају и кажу: »Какав си кад ни Ђука с овцама неће да ти дође, камоли ко други«.

Пролази зима за зимом. Десет година прође, Ђука сваке године изими по педесет оваца без мрве сијена. Доњоселци сваке године кад косе процјењују траву и кажу:

»Имаћемо ове године доста сијена акобогда и ако не дође кум  Ђука претећи ће, а ако дође, не знамо хоће ли која мрва претећи.«

И сваког љета се тачно знало кога ће наредне зиме »попалити«. (Остаде и ријеч за несрећу која нанесе штету народу: »Попалио их мраз ко Ђука доњоселце«.)

Они се спреме и није им мрзно кад га виде на капији. Некако су се навикли, чим падне први снијег питају један другога:

»Ево снијега, а нема нам Ђуке! Да се није разболио, сиромах?«

.     .     .

Једанаесте године Ђука није сишао у Доња села. Чувао је овце под Градином, била је јесен, падала је киша. Врхови Бјеласице већ су били под снијегом. Ђука је осјећао некакав умор, легао је мало под букву и заспао, а кад се пробудио осјетио је да га стеже у грудима, као да му коњ на прси стао. Умро је кроз два дана, а на самрти је рекао синовима:

»Кад умрем, сваке ћете године на Илиндан, кад је вашир у Доњим селима, однијети у Доња села печену овцу и десет литара ракије да људи поједу и попију. То да радите док сте живи, ако сте ми синови!«

И стварно, сваке године Ђукини синови одведу у Доња села овцу јаловицу, или овна. Закољу је, испеку, исијеку на једнаке дијелове и позову људе да узму по парче меса, по комад хљеба и да попију по чашу ракије.

И сваки се Доњоселац с тугом сјети кума Ђуке, повуче гутљај ракије и каже:

»Јадни кум Ђука. Просто му наше сијено, добар је човјек био.«

Piše Vuk Cerović

Biografija pisca:

Vuk Cerović je rođen u Bijelom Polju u Crnoj Gori l946. godine. Osnovnu i srednju školu završio je u Bijelom Polju, studirao, magistrirao i doktorirao u Beogradu. Piše prozu za djecu i odrasle, književnu kritiku, radio drame. Objavio je za odrasle tri zbirke priča: ”Drhtaj na rubu”, ”Priče sa periferije” i ”Tuđi život”; trilogiju ”Krug” (tri romana o porodici Marković iz Lazina i o Crnoj Gori u XX stoljeću – ”Zle godine”, ”Jesen u proljeće” i ”Ljeto u Durakovu”). Za djecu je objavio dva romana iz trilogije: ”Hrabri dječak Dronjo” i ”Dječak traži oca”  i dvije zbirke priča – ”Blago ispod naše kruške”, ”Rođaci iz Lazina” i nekoliko slikovnica.

Objavio je tri književne studije, jednu Stefanu Mitrovu Ljubiši, jednu o Nikoli Lopičiću i jednu o Mihailu Laliču i nekoliko desetina eseja.Roman ”Hrabri dječak Dronjo” nagrađen je nagradom ”Politikin zabavnik”, kao najbolja knjiga na srpsko-hrvatskom književnom području za 1991. godinu. Po jednoj njegovoj knjizi snimljena je u Televiziji Beograd tv serija ”Rodjaci iz Lazina” i film ”Uroš Blesavi”. Predavao Književnost za djecu na Filozofskom fakultetu u Nikšiću.

Foto: Shutterstock