БИСЕРИ СРПСКОГ КУЛТУРНОГ НАСЛЕЂА – ФРУШКОГОРСКИ МАНАСТИРИ

16/02/2021

СВЕТА ГОРА НА ФРУШКОЈ ГОРИ

Захваљујући Српској православној цркви Србија се може похвалити да је у свету међу земљама које имају највише подигнутих верских објеката. Што је доказ да су Срби у великој мери верујући народ. Само у Србији имамо око три стотине манастира и неколико хиљада цркава СПЦ иако вековима многи окупатори и освајачи су их рушили, палили, скрнавили у нади да затру Српство са балканских простора. Захваљујући манастирима и црквама Срби су од давнина, вековима, сачували нацију, традицију, обичаје, веру православну, опстали и остали на својим огњиштима. И никад, треба да се зна, Српски народ није тежио за освајањем туђих територија и поробљавањем других народа. Увек је водио ослободилачке и праведне ратове да сачува суверенитет.

Многи историјски документи о постојању и живљењу Срба на балканским просторима сачувани су управо захваљујући Српској православној цркви, верским објектима, књигама и списима, који су били у манастирима и црквама. Примера у нашој историји је много, тешко их је све набројати.

У Србији имамо четрнаест епархија и Архиепископију београдско-карловачку у којој се налазе 7 манастира и 52 цркве. У Епархији банатској има 9 манастира, следе: Сремска (22), Бачка (5), Ваљевска (13), Браничевска (26), Тимочка (11), Шумадијска (27), Шабачка (16), Жичка (36), Крушевачка (19) Нишка (43), Милешевска (17), Врањска (14) и Рашко-призренска и косовско-метохијска (23) У овој последњој су чак 62 маннастира и манастаришта девастирана у прошлим временима, посебно током НАТО агресије 1999. г. и погромом 2004. г. За њих постоје писани документи да су на тим местима били. Многим верским објектима на Косову и Метохији и данас прети уништење због ирендентистичке политике коју воде Шиптари у жељи да Срби нестану са простора Космета и да затру траг српским коренима и нашој постојбини, где је створена и настала Српска држава..

Многи наши вредни манастири уписани су у УНЕСКО-ву књигу светског наслеђа, то су: Студеница, наслеђе великог жупана Стефана Немање, манастири у Расу, комплекс Сопоћани, Стари рас и Петрова црква (црква Светих апостола Пера и Павла) и четири сакралних објеката на КиМ: Грачаница, Високи Дечани, црква Богородице Љевишке и Пећка патријаршија, ускоро можда и манастир Манасија. Ипак, мислимо да је број манастира и верских објеката СПЦ, који се налазе на УНЕСКО-овој листи светског наслеђа је премали и да би та цифра уз осмишљеније и упорније лобирање могла бити знатно већа.

У Србији постоје две локације где је сконцентрисано највише манастира. То су Фрушка гора, на којој се налазе 20 манастира и Овчарско-кабларска клисура (10). И обе локације називамо незваничко српским Светим горама. На Фрушкој гори налазе се манастири: Света Петка Беркасово, Кувеждин, Привина Глава, Петковица, Шишатовац, Дивша, Светих Архангела, Врањаш, Бешеново, Беочин, Мала Ремета, Велика Ремета, Јазах, Раковац, Врдник, Старо Хопово, Ново Хопово, Гргетег, Крушедол, Ваведења Пресвете Богородице. Овчарско-каблалрски манастири су: Ваведење, Вазнесење, Преображење, Свете Тројице, Сретење, Благовештење, Илиње, Јовање, Никоље, Успење Пресвете Богородице, црква Савиње (посвећена Светом Сави) и црква-пећина Кађеница.

Током прошле године имали смо прилику да посетимо десетак фрушкогорских манастира. У даљем тексту нешто више ћемо писати о пет фрушкогорских манастира: Врднику (Нова Раваница), Крушедолу, Шишатовцу, Јазаку и Великој Ремети. Сви он и припадају Еперхији сремској Српске православне цркве.

У насељу Врдник, на јужним падинама Фрушке горе налази се манастир ВРДНИК. Подигнут је у шеснаестом веку. Током минулих векова манастир је, као и сви фрушкогорски манастири, често био изложен вандалским рушењем и скрваљањем од стране Турака, Аустроугара, током Другог светског рата од Немаца, Мађара, а највише од хрватских усташа. Данас манастир чине црква, три крила конака и оградни зид са источне стране, на којем је улаз у манастирску порту. Уз манастир налази се црква посвећена Светом Јовану Крститељу и изграђена је пре најезде Турака. Једно време склањајући их од Османлија у Врднику су се чувале мошти кнеза Лазара Хребељановића. Зато овај манастир називају и Нова Раваница, уз подсећање на Раваницу код Параћина, задужбина кнеза Лазара, у којој се и данас налазе мошти српског владара. У манастирској ризници чува се и одећа кнеза Лазара.

Овај манастир, као и многи једно време је био запуштен. Њега су 1697-те године обновили монаси, који су са Арсенијем III Чарнојевићем (Црнојевићем) под налетом Турака напустили Косово и Метохију и населили се у Сент Андреју. Црква је посвећена Светом Васнесењу, као национални празнк слави Видовдан, у част кнеза Лазара чије су мошти једно време чуване у Новој Равеници. Данашња црква зидана је од 1801-ве до 1811-те године. Истовремено је зидан и звоник са четири спрата. На великој свечаности за Видовдан 1811-те године у нову цркву су пренсесене мошти кнеза Лазара. У зографском стилу на иконостасу иконе је урадио иконосликар Станоје Поповић 1743-ће г, док је Амвросије Јанковић, монах-сликар 1776-те насликао у трпезарији композицију – Косовски бој. Године 1856-те је преко Јанковићеве слике насликао своју верзију Косовског боја. Исти аутор је насликао и све чланове породице кнеза Лазара Хребељановића.

Манастир КРУШЕДОЛ, чији су ктитори били деспот Ђорђе Бранковић и његова мајка Ангелина Бранковић, као и влашки војвода Басараба, изграђен је почетком шеснаестог века, у периоду од 1509-те до 1516-те године, посвећен је Благовестима Богородице. Као сви фрушкогорски манастири и он је често страдао, највише је оштећен почетком осамнаестог века. Обновљен је средином истог века. Бароктни живопис у њему је рад Јова Василијевића, њему су помагали домаћи уметници и познати Стефан Танецки. У осликавању манастира учествовао је још Димитрије Бачевић. Манастир Крушедол био је манастир-маузолеј Бранковића. Током рушења манастира турски крвици су уништили њихове мошти.

У овом манастиру су сахрањене многе знамените личности из српске историје. У њему је 1706-те године сахрањен Арсеније III Чарнојевић, који је предводио 1690-те г. велику сеобу Срба из јужне Србије током Великог бечког рата (1683 – 1699). Касније је у крушедолској крипти сахрањен и Чарнојевићев наследник, Арсеније IV Јовановић, који је предводио другу сеобу Срба са Косова после Аустијско-турског рата (1737 -1739). У овој другој сеоби Срби, који су били на страни Аустрије, после њеног пораза у рату морали су, због бојазни од турске одмазде, да напусте своја огњишта и да се преселе преко Саве и Дунава и на запад у Босну. У манастиру Крушедол сахрањени су и: војвода Стефан Шубљикац (1848), књегиња Љубица Обреновић (1843) и краљ Милан Обреновић (1901). У близини манастира Крушедол налази се Сретењска црква, као задужбина деспотице Ангелине Бранковић, изграђена је у времену од 1512-ге до 1516-те године а посвећена је Јовану Златоустом. Ангелина Бранковић у сараадњи са руским великим кнезом Василијем III је почетком 16-тог века основала женски манастир, данас је посвећен Сретењу Христовом.

Манастир ЈАЗАК, као и сви фрушкогорски манастири припадају Епархији сремској СПЦ, и он, као и сви други, предсавља културни спомеик Србије од изузетног значаја. У петнаестом веку основао га је Јован Бранковић, рођени брат Ђорђа Бранковића, а посвећен је Ваведењу Пресвете Богородице. Манастир је једно време запустео, а доласком Срба у Великој сеоби 1690-те године је поново оживео. Да би се сачували мошти цара Стефана Уроша II Милутина Немањића (1253 – 1321), које су се налазиле у Неродимљу, од турског скрнављења, 1705-те г. у време митрополита Вићентија Јовановића у манастир су пренесене његове мошти. На тај начин је манастир стекао велики углед у народу. Нова црква Свете Тројице је почела да се гради 1736-те године у барокном стилу, а стари Јазак је претворен у женски манастир. Наредбом надвојводкиње Аустрије Марије Терезије (1717 – 1780), која је била краљица Угарске, Чешке, Хрватске, Галиције и Лодомерије, је срушен. И данас могу се видети остаци старог Јазка. .

Нови манастир Јазак, који је данас поново женски манастир, се налази на јужним падинама Фрушке горе. Манастирски комплекс се састоји из цркве са звоником, са три стране је окружен конацима. На четвртој страни је зид и улаз у манастирску порту. Иконосликар Димитрије Бачевић и његов помоћник Теодор Крачун су у новој цркви од 1759-те до 1769-те израдили иконостас са педесет икона. Црква дуго није била осликана. Тек 1899-те године сликар Павле Чортановић ју је осликао ликовима из српске историје и хришћанског света. После Великог рата, када се Српска Војводина присајединила Краљевини Србији је највише обновљен. Међутим, поново током Другог светског рата био је на мети Немаца и хрватских усташа. Директор Загребачког музеја, Владимир Ткалчић, је током окупације Срема од тзв. НДХ однео у Загреб 79 експоната, слично је учинио и хрватски службеник Антон Бауер. И Немци, који су пљачкали вредне експонате по читавом свету, нису поштедели Јазак, из манастира су за Немачку однели доста вредних предмета. После Другог светског рата Јазак је поново обновљен. У западном делу конака смештена је вредна библиотека, свечана трпезарија и ризница.

Од шеснаест „живих“ на Фрушкој гори, манастир ВЕЛИКА РЕМЕТА се сматра за један од најстаријих, основао га је у 14-том веку краљ Стефан Драгутин Немањић (1251 – 1316), који је био српски владар шест година (1276 – 1282). По предању, Драгутин је јашући коња пао са њега, повредио се, па је престо предао брату Стефану Урошу II Милутину Немањићу. Манастир је посвећен Светом Димитрију а налази се недалеко од пута Београд – Нови Сада и зато је доступан верницима, који желе да га посете или да присуствују верској служби. У склопу манастира Велика Ремета налазе се две капеле, једна је посвећена Јовану Крститељу а друга Успењу Пресвете Богородице.

Када је почела градња манастирска црква је рађена најпре у стилу „рашке школе“, али, пошто су радови били велики она је на завршетку радова изграђена у барокном стилу. За све фрушкогорске манастире, иако су грађени на мање доступним местима, важи да су стално били изложени рушењу од стране разних окупатора и освајача. Много је манастир страдао 1716-те године када су се Османлије повлачиле из Угарске. Тада је страдала и изгорела манастирска библиотека и драгоцена архива. Неколико година касније почела је обнова, па је поново започето прикупљање грађе за библиотеку и архив. Велику помоћ манастир је имао од ктитора, архиепископа Вићентија Поповића, који је уз новчану помоћ, градио светињу, прикупљао грађу за библиотеку и архиву. После вишедеценијске обнове манастир је завршен између 1764-те и 1771-ве године.

И током Другог светског рата манастир Велика Ренмета је страдао од хрватских усташа 1943-ће године, које су га користиле за смештај. По одласку из њега фреске су ишарали, много експоната поломили а највредније опљачкали и однели. После рата неке драгоцености опљачкане у фрушкогорским манастирима чуване су у новооснованом Музеју Срба у Хрватској. После реформе 1963-ће г. Музеј Срба ушао је у састав Историјског музеја Хрватске. Након гашења српског одељка предмети су интергисани у ИМХ и претила је опасност да једног дана буде његово власништво. Неки експонети су враћени, али многи нису. И дан-данас се не зна где су завршиле црквене реликвије, фреске и иконе, које су однеле хрватске усташе током Другог светског рата. За многима се још трага.

Манастир је обновљен 1982-ге г. за време архимандрита Данила Здравковића. Манастир има највиши звоник у Срему, висок 38,6 м, слави Ивањдан , поседује јединствен музеј старе српске музике, коју је прикупио Димитрије Стефановић, музиколог и директор Музиколошког института Српске академије науке и уметности. У манастиру Велика Ремета је сахрањен један од познатијих карловачих митрополита Стефан Метохијац.

Манастир ШИШАТОВАЦ је један од најпознатијих фрушкогорских манастира, представља непокретно културно благо Србије и Српске православне цркве. Оснивач манастира је Стефан Драгутин Немањић, почетком 14-тог века звао се Реметски манастир а посвећен је био Светом Николи. У почетку то је била мала црквица. Касније, бежећи од турског насиља из Жиче, игуман Теофил и монаси, Висарион и Иралион дошли су у Фрушку гору, срушили стару цркву и подигли нову 1520-те године посвећену Рођењу Пресвете Богородице. Од друге половине 16-тог века он зе назива Шишатовац. У овај манастир су 1543-те године пренесене мошти Светог Стефана Штиљановића из Шиклоша у Барањи.

Због култа који је у народу уживао Свети Стефан манастир су често походили људи из свих крајева. Видевши какву популарност има Шишаштовац, Турци су монасима поставили услов, уцењивали, да дају велики новац за откуп, у супротном га руше. Пошто су Османлије добиле тражени новац манастир је поштеђен од рушења. У њему је једно време боравио патријарх Пајсије Јањевац, који је написао „Повесно слово“, књигу посвећену Светом Стефану Штиљеновићу. Велику улогу у украшавању манастира имао је владика вршачки Вићентије Поповић. Он је од 1718-те до 1774-те године у манастиру био најпре монах, па игуман и 24 године архимандрит. Значајан допринос у осликавању цркве и иконостаса дао је иконописац Григорије Давидовић, који је у цркви осликао лик епископа Вићентија.

Манастир Шишатовац поседује око 1200 јутара земље, у њему је једно време било 13 калуђера, 5 ђака, 13 послужитеља и 12 прњавораца, који су обрађивали манастирско имање.

И Шишатовац, као и сви фрушкогорски манастири одиграли су значајну улогу у Другој великој сеоби Срба из Јужне Србије, после Аустријско-турског рата 1739-те гдине, јер су у њему због Турака, који су често похарали српске верске објекте по Србији, склоњене вредне црквене реликвије и иконе. Међутим, током Другог светског рата када је Срем био окупиран од квинслишке НДХ, поново је био на удару хрватских усташа. Пошто је септембра месеца 1943-ће године капитулирала Италија усташама су остали савезници једино немачки нацисти. А и они су почели да губе на многим фронтовима. Повлачећи се према Загребу усташе су, по угледу на немачке нацисте, који су похарали Европу уметничким експонатима, пљачкали и односили су из Шишатовца све вредне иконе и црквене реликвије, а оно што нису могли понети једноставно су уништавали паљењем и ломљењем. Када се рат завршио неки предмети су из Загреба враћени манастиру Шишатовац, али многима вредним експонатима и предметима никад се више није могло ући у траг.

Шта нам говоре бројни манастири саграђени на Фрушкој Гори? Одговор је да су су Срби насељавали и живели од 14-тог века не само јужно од Дунава и Саве већ и северно. Средином деветнаестог века почиње борба Срба са се прикључе матици Србији. Појам Српско Војводство (касније Војводина) почиње све чешће да се употребљаава код људи, који желе да се области Срема, Баната, Бачке и Барање једног дана присаједине Србији.

Српско Војводство је у 19-том веку изнедрило многе славне Србе, песнике, писце, сликаре, политичаре, споменућемо само неке, Светозар Милетић, Ђура Јакшић, Лаза Костић, Милош Црњански, Јован Јовановић Змај, Јаша Томић, Миша Димитријевић, Урош Предић …

Прави тренутак да се остваре тежње Срба преко Саве и Дунава за присаједињење Српске Војводине матици наступио је 1918-те године при крају Великог (Првог светског) рата по ослобађању Србије од Аустоугара, Немаца и Бугара. У време кад су немачки и аустроугарски похлепни освајачи главом без обзира бежали под налетом победничке Војске Краљевине Србије, први потез је 24. новембра 1918-те г. учинио у Руми Жарко Миладиновић, председник Народног већа да се Срем присаједини са Србијом. Већ сутрадан, 25. новембра у Новом Саду Велика народна скупштина Српске Војводине, уз присуство 757 посланика Баната, Бачке и Барање из 211 општина, међу којима је било највише Срба 578, 84 Буњвца, 62 Словака, 21 Русин, 3 Шокца, 1 Хрвата, 6 Немаца, 1 Мађар, је одлучила да је дошао историјски тренутак за присаједињење матици Србији. Први пут у свету у једној скупштини узеле су учешће жена, њих седам.

Занимљиво, да се присаједињењу Краљевини Србији 1918-те године прикључила Барања. Она се дуго сматрала српском територијом. Међутим, када се 1943-ће године у Јајцу „делио колач“, односно протоколарно, а не званично, одређивале границе нове Југославије, српски комунисти нису много били заинтересовани да се Барања припоји Србији, иако је ова област била вековима насељена Србима. Исти је случај и са Републиком Српском Крајином. Говорило се да у Југославији неће бити граница, што се касније испоставило за лаж, да су то биле приче за малу децу. Тако су комунисти још једном превезли Србе жедне преко воде. Наводно, о границама између република је требало да се расправља после рата, али то се није десило. Лукави Хрвати су у Јајцу тражили да незванична граница између Србије и Хрватске буде Дунав. Међутим, како су касније догаађаји показали граница на Дунаву остала је за сва времена.

За Српску ТВ Чикаго, текст и фото: Зоран ЈАКШИЋ