БОЈ НA НИЧИЈОЈ ЗЕМЉИ – ИЗ РОМАНА “ЗЛЕ ГОДИНЕ”
Јесен прође у мукама. Изa Лучиндана кркну снијег на мокру земљу, пада два дана и двије ноћи. Затим изведри, смрже и сложи се у кристале, сија на зубатом сунцу и шкрипи под ногама, као да со газиш.
Бошко вуче за собом коња скочањен од хладноће. Око њега се заледила и скорјела доламица коју му је поклонио бригадир, па туче и струже скут рукавом као лим. На дорату грива заледила, уплела се у ледену стреву, a реп у дугу леденицу.
Гледа војнике који промичу поред њега. Тавни, модри, љубичастих лица. Одјећа на њима сикће као да се оштра сјечива крешу. Војска му личи на лисицу коју љути керови гоне у јазбину у којој ће је вући и растрзати док је не расидају на комаде. Види да ће сви изгинути, а зна добро да оволико људство није лако уништити, таман да су Талијани, зна да ће умирати дуго, страшно, на мукама. Ово овдје још је ничија земља, али кад се то брдо пређе ту су Лиса, Јавор, Бјеласица. Брда завичајна.
У штабу нико ништа не говори. Људи умиру од хладноће, једноставно остану поред пута, а зиму нико и не помиње као да је Илиндан. Бригадир гласа не пушта, а свакога дана све црње депеше долазе. Шездесет друга аустријска дивизија гони их од Дрине као гвоздена метла, помаже јој осма армија, три корпуса и ко зна које све јединице. Толико војске наспрам једне дивизије, једне бригаде и једнога одреда.
А депеше од краља и из братске земље Србије стално траже: ИЗДРЖИТЕ! Издржите, ако Бога знате! У име српства и српског имена – издржите!
Краљ се позива, као и увијек кад му је било густо, на дједове и на прадједове, на Отаџбину, за коју су Црногорци вазда били спремни умријети, а краљ Петар и војвода Степа на братство и на вјеру православну. И на братску Србију која упорно хоће њихове животе да би се српско име сачувало од потпуног уништења.
Јављају с Косова да су почели одступати преко Албаније. Црногорци су им једина узданица, јер ако они не издрже, Швабе ће им пресјећи пут и гвозденим клијештима ухватити их за подгрлац. А нико се не пита шта ће бити с њима ако издрже, а Срби одступе преко Албаније. Ко ће њих да заштити пред толиком силом?
Министар војни, ђенерал Вешовић, наређује бригадиру да мора по цијену живота издржати на правцу: Сјеница – Бијело Поље – Рожаје – Пећ – Чакор – Андријевица. Макар ни један не претекао!
„Издржаће док један траје, а неће дуго трајати ниједан!” – мислио је Бошко, док је једва задржавао сузе на трепавицама кад помисли на Црну Гору и на њену судбину. Био је сигуран да на Ђурђевдан више неће палити алавску свијећу у Лазинама, да ће тада бити мртви Лазар Марковић и сва три његова сина. Тако је мислио, знао је и био потпуно сигуран у то, и спремао се да што скупље прода своју главу, да је наплати јуначким подвигом у Дуракову, ако Бог дадне да толико поживи. Зато је и стрепио од граната плашећи се да га нека случајно не закачи, да не погине лудо и глупо на туђој земљи, у непознату крају. Желио је да погине у сусрету с непријатељем, кад се за прса ухвате. Али тамо у свом родном, у свом драгом Дуракову.
Журно је вукао коња за улар преко Глогова, кроз дубоки снијег до појаса, у жељи да негдје нађе кућу, да отопи одјећу и да мало осуши чарапе. Још од Дрине иде у мокрим чарапама. Иде, пролази пртином, поред коња и јунака погинулих, умрлих ту, у сметовима. Војници их само склоне с пртине и продуже, више нема могућности да се рака ископа и да се погинули сахране. Нико се због њих не зауставља, сви пролазе крај лешева као да су Њемци, а не комшије, и не виде их кад прођу. Уморни, промрзли, натеклих ногу, утрнулих руку, испуцалих усана са којих се одваљују крваве болне крпе кад се језиком овлаже, миле напријед губећи свијест о себи и о кретању, тако равнодушни према свему да им је свеједно улазе ли у град у коме има ватре и хљеба, или у пусту и ничију шуму Глогово. За њима све ближа дахће врела њушка Шездесет друге дивизије, лиже их пламеним језиком смрти чим застану и успоре.
* * *
Бошко је остао са својом Окладском четом у заштитници. Част му није дозвољавала да се одваја од земљака у овим судњим часовима, а и команда је, по неком неписаном јуначком правилу, одступала увијек међу последњима. Овај пут је бригадир са пратњом одмакао далеко напријед јер је негдје у шумама с оне стране бријега дошло до застоја, војска је почела да се кружа и увија као змија којој чизма стане на главу.
Бошко није пошао с бригадиром и са штабом, остао је да сачека своје. Коњ се с муком пробијао кроз снијег до стремена, заглављивао се, падао на кољена, вукао улар из промрзлих Бошковић руку. Тако се Бошко нашао у задњем, Лазинском воду Окладске чете у којим је командовао Јован Божић, кум Јоле. Полако су газили Глогово, ничију земљу на којој није било куће на дан хода. Она, откад се зна, није припадала никоме, јер је нико није хтио. Кад се спустише с друге стране брда, доље у шуму, стаде испред вода водник Јован, испрси се како само Божићи умију и каза одрешито:
„Ја не идем даље данас!”
„Како не идеш даље?” – упита Тома Вековић.
„Лијепо! Не идем и квит! Овдје чекам Швабе! Ако се неко плаши, нека слободно иде!”
„Не плаши се нико, већ је боље да пређемо Лису, па да их на својој земљи дочекамо! Што да гинемо овђе на туђему, без потребе?”
„Ова земља није туђа, ничија је! Ми смо је држали за своју, Турци за своју, а нико је није користио. Видите, све је сама драча, глог и трн. Баш зато хоћу да је браним јер је ничија, јер не треба никоме! Не дам ни њу проклетим бечким псима! Не дам и готово! Данас је моја, а сјутра нека буде чија хоће!” – каза одлучно Јован и заћута.
Глогово. Невисок, заобљен брежуљак опасан са свих страна шумом био је одувијек ничија земља. Пустолина. Далеко, далеко није било села. До најближег засеока, Невидића, био је дан хода, можда и више. На Глогово никад није ступио говеђи папак, нит се икад с њега чула чобанска свирала. Ту су боравили ђаволи и авети, вуци и хајдуци, комити и разни пребјези скривали се по урвинама и пећинама. У ову шуму никад није дошао дрводеља да усијече јасен за грабуље, јавор за гусле и карлицу.
Испод врха, све до шуме растао je кривоноги клен и трн, а доље падином опасала драча, глог и трњина, а уплела и усукала љута купина крвавица, ногу не можеш пронијети ни усред зиме, а камоли усред љета.
Није узалуд народ за азгину жену имао клетву: „Дабогда се на Глогову удомила!”
Кад се Јоле испрси и усука жути брк, Бошко одједном осјети јак мирис трулога лишћа. Снијег бијаше у појас. Осјети јак мирис трулог лишћа и схвати да ће смрт косити данас на Глогову. Би му јасно да је кум Јоле намјерно изабрао ово мјесто, ову пусту, ружну и ничију земљу да ту погине, да на овако непотребном и ничијем крају заврши свој бесмислени живот и да се тако наруга судбини. Кад то схвати, Бошко пожеље да узме дората за улар и да продужи за војском. Он није бјежао од смрти, али је није ни зачикавао без потребе.
Бошко није Јованов војник, а не дугује ништа своме куму, дужност му је да сачува књигеиархиву, јер су оне и важније и значајније од његова живота. Зато и кад мора да се излаже погибији, прије свега треба да обезбиједи књиге. Чак нема право да се излаже погибељи.
И, уосталом, за овога назови-кума не веже га ништа сем мржње, што да се везује за махниту намјеру сулуда водника?
„Ти, куме Бошко, можеш ићи! Ти нијеси мој војник, нијеси војник већ писар, не мораш остати!” – каза Јован као да му је чуо мисао.
„Ја овамо нијесам дошао да будем писар, него да будем војник! Зато ћу остати, а знам да не морам!”
Два се кума још једанпут погледаше као да сикнуше двије љуте сабље. Цик. Од војника нико и не помисли да оде. Урођени понос црногорски, вјековни непријатељ народа, не даде ни једноме да узмакне.
Војници разгрнуше снијег испод једнога храста што је ко зна кад и како доспио међу кржљаве глогове, сједоше у снијег и запалише ћутке. Нервозни. Иако су одрасли једном ногом у колијевци, другом у гробу, нијесу марили за овако бесмислено и сулудо жртвовање. Сваки је желио да продужи, али им пасји инат није дао. И сваки би проживио барем још два дана док не стигне у родно Дураково код Бијелог Поља, на праг кућни, да ту, на свом прагу, с весељем умре. Да му се зна крај и гроб гдје је, а ако умре у овој пустолини биће као да није ни живио…
Чекали су сат, два? Одозго с врха махну капом Тома Вековић који оста у снијегу, на стражи.
Долазе.
Водник Јован Божић сину весељем, из џепа извади огледалце завијено у марамицу, поклон неког великог очевог дужника. Зачешља се, заглади косу испод капе, засука дуги, жути брк, пажљиво зави огледалце у марамицу и стави у џеп.
„Тај зна да се држи!” – помисли Бошко завидно. Затим пажљиво провјери је ли дорат добро завезан за дрво, донесе нарамак грабових гранчица и баци пред коњића. Прасак сломљене гране у напрегнутој тишини одјекну као пуцањ. Кум се хитро окрену и простријели Бошка погледом, али не рече ништа.
„Мирно! Пуни! За мном!” – командова водник тихо и крену навише кроз цијелац. Бошко стајаше по страни, али кад војници извршише команду, изврши је и он. Кад војници кренуше навише, протрча напријед, поравна се с кумом и тако њих два на челу, војници за њима, дођоше до под сам врх. Јован као да ово и не примијети.
На врху залегоше у снијег, па сваки испред себе кроз цијелац начини пушкарницу да боље види.
„Немој неко прије мене да опали метак!” – сикну Јован низ строј.
Одоздо, из шуме, у савршеном поретку наступала је једна швапска чета. Двадесетак метара испред чете пртила је с муком претходница – десетак војника. Пред њима подофицир. Сви су држали оружје „на готовс” и ишли у развијеном стрељачком поретку.
Бошко осјети дивљење према овом хладнокрвном, увјежбаном непријатељу, који све што чини, чини промишљено и једноставно. И осјети страх пред њима. Истински, животињски страх што леди груди и за грло хвата.
„Боже помози!” – каза шапатом и нанишани на официра који је ишао за претходницом.
Тишина се затегну као ледена кора, до пуцања, до цијука.
Њемци су корачали мирно као на вјежбалишту и самоувјерено држали пушке испред себе. Строј као под конац, а снијег до појаса! Тако су прилазили врху. Претходница је била само двадесетак корака од црногорских пушака у снијегу кад одоздо иза Црногораца зарза дорат „Иххиихииихххииии!”
„Пали!” – дрекну Јован и повуче окидач „московке”.
Плотун груну и сва претходница попада као да их сниза невидљива сабља једним замахом. Бошко видје да нечије зрно сруши војника уз сам бок официру иза претходнице. Офцир нешто дрекну и забоде главу у снијег.
„За мном, Соколови!” – врисну Јован и загренца низ ледину. За њим загренцаше сви војници из вода.
Бошко схвати да је Јован грдно погријешио. Како се може јуришати кроз снијег до појаса на војнике који у снијегу леже и пуцају? Зато остаде на гребену с Томом Вековићем мирно пунећи пушку. Ово више није била храброст, већ манитање и будалаштина. Аустријанци одоздо дочекаше плотуном, око Јована паде неколико војника.
Бошко видје да ће сви изгинути, скочи и завика:
„Натраг! Bpaћaj се натраг, изгибосте!”
Све је узалуд кад крв узаври, кад се пролије. На његову вику нико се и не осврну. Јован иде полако као да је на Равном гају, прав, високо дигнуте главе. Одоздо поново залајаше швапске пушке. Методично, као на стрелишту. Црногорци испалише по плотун и истурише бајонете напријед.
Јован клекну у снијег, око њега попадаше Лазињани. Примирише се и напунише пушке. Све се смири. Тако су још сат времена чекали да непријатељ крене напријед. И непријатељ крену, али на Бошково велико чудо ланац се не формира на бријегу гдје су залегли, већ доље сасвим у подножју, дубоко у шуми. Извукли су се клизећи назад кроз снијег и подијелили се на два ланца, један с лијеве, други с десне стране бријега. Чета се подијелила у намјери да браниоце опколи. Једна страна пуца, друга се пребацује кроз снијег. Тако напредују незадрживо.
A гope, под самим врхом, стрпљиво чека водник Јован Божић у жељи да освијетли образ и да погине. Да се с пјесмом врати у Лазине, жив или мртав. Чврст у одлуци, постојан као стијена. И за њим тридесет Лазињана, комшија и рођака који ни у живоме огњу неће оставити један другога. Име издајника се не пере лако у Лазинама, то би му запамтили, и унуку би га његовом помињали и пребацивали.
Бошко је видио да ће сви братски и улудо изгинути ко будале. Желио је да устане и да им викне:
„Бјежите, не гините узалуд! Јесте ли полуђели! Бјежите, јадна вам мајка, имаћете гдје умријети! Пустите тога лудака нека гине, а ви идите у Лазине, па на своме прагу умрите!”
Желио је да им тако довикне, али некакав опрез и крв Лазарева, која се не покорава никоме не дадоше му да тако учини, а спасио би барем петорицу комшија. И сажаљење које је осјетио према Јовану, сажаљење и дивљење према несрећном човјеку, који се данас, ево овдје, пред свима обрачунава са собом…
Аустријанци пуцају понекад и методично напредују. Бошко осјећа инстинктом брђанина који пушку добија као поклон кад напуни десет година, да их је Јован прозрио и да их намјерно пушта напријед, чини се да не примјећује њихово примицање. Чека да му дођу на нож и на сабљу. Ту немају шансе, јер су увјежбани да дјелују као јединица, a у борби ножевима одлучује појединац. Човјек на човјека. Лична храброст, а не вјежба и егзерцирунг.
Јована, у ствари, непријатељ није занимао. Он се обрачунавао са собом, са својим ружним и бесмисленим животом. Хтио је да се наруга судбини и да се освети своме тијелу, које није допустило да он, Јован Милорадов Божић, израсте у гороломника и легенду. Зато је и одабрао ово мјесто, ову ничију пустару на ничијој земљи, ову непотребну битку је прихватио да заврши свој бесмислени животић.
А што ће га на том путу у смрт пратити и тридесет рођака и комшија, то је за Јована било сасвим неважно. И да ниједан војник није остао с њим он би се сам попео на пусти врх Глогова и дочекао Њемце. Комшије му нијесу требали као помоћ, као војници, требали су му као очевици који ће причати о његовом јунаштву. Као свједоци који ће му отворити капију пјесме и вјечности. Боље свједоке није могао ни пожељети од ове разноплеменске тањевине из Лазина, што се вазда шепури некаквим дједовима, прадједовима, јунацима и подвизима, која се кришом руга Божићима, за вјековно измећарење Турчину.
Задовољно је Јован сукао дуге жуте бркове. За њега није више било ни Лазина, ни Лазињана, ничега сем Шваба и овога часа за којим је толико чезнуо. Зато га је тако сладострасно растезао не хајући за страх и за нервозу комшија.
А кад Швабе дођоше на сам врх и пред Црногорцима изронише из снијега, ови на њих опалише по плотун, па прихватише пушке за кундаке. Зазвеча љути челик. Око њих се подижће и уви снијежна прашина, мало затим швапски војници попустише и стадоше у нереду бјежати низ брдо.
Потраја тишина, па опет ланац уз Глогово…
Тако се тога дана Швабе три пута пењаше на врх и три пута враћаше у шуму. Црногорци испред себе направили шанчеве од снијега и из њих убијају несрећне војнике, Србе, Чехе, Хрвате, који јаучу и наређују истим језиком као и они. Љуто се кољу браћа ради дебеле стражњице бечкога ћесара, ради његове похлепе германске.
Мутни сиви дан полако гаси свјетиљке.
Јован Божић, човјек у чију је част приређено ово весеље, већ је сасвим изгубио опрез, устао је и шета се врхом брда, као да је на Сједалици. Прав и спокојан. Нимало се не осврће на метке што му праше и цијучу око ногу.
To би тако потрајало до ноћи, јер већ небо бијаше почело да сраста с врховима шуме у кратком зимском сутону, али је Јован видио да га зрно неће и ријешио да докрајчи Швабе, јединицу четири пута бројнију од своје. Није му било довољно што се шетао пола сата испред швапских пушака, већ је из џепа извадио огледалце, погладио косу и бркове, скинуо сабљу са кајасе и викнуо:
„Јуриш, јунаци! За мном, коме баста!”
Затим је полако пошао наниже ослањајући се на сабљу као на штап. Тако је још једном показао крајњи презир према непријатељу и према животу.
Бошко осјети да је ово преломни тренутак. Замириса труло лишће. Врата смрти Јован отвори широм. Ријешио је да се докрајчи, а за њим лудо крену двадесетак Лазињана.
„Убићу га, светога ми Петра!” – јекну Тома Вековић поред Бошка.
„Не!” – каза Бошко, мада је и сам једва затомио жељу да своме куму сручи набој „московке” међу плећи.
Војници су само за тренутак оклијевали, ломили се између поноса и жеље за животом. У том преломном тренутку суну из снијега Марко Берић и викну:
„Јуриш!”
Ма није ни изустио, а метак га одоздо прекиде у појасу као трску.
„Јао, брате!” – јекну Мирко Берић и спраши пушку међу плећи Јована Милорадова. Јован, као да га је неко ударио песницом иза врата, поскочи напријед и заглави се у снијегу. Двапут се трже кад га погодише одоздо.
„Штитите ме!” – викну Бошко, коме неочекивано сину сулуда жеља да провјери колико му је cpeћa наклоњена и да искуша судбину.
Земљаци сложно запуцаше, он допаде до кума, обгрли свој врат његовом још топлом руком и упрти га на леђа. Одоздо загруваше пушке, али њега ни једно зрно не дотаче. Судбина му је намијенила друго мјесто погибије. Изнесе кума на врх брда и положи га у снијег.
Кум је укоченим очима подсмјешљиво гледао у сиво небо. Бошко му склопи очи и завуче руке у џепове. Из једнога извуче дрвену дуванску кутију, а из другога пуну шаку зуба. Зачуђено их погледа и врати у џеп покојника.
Узе му огледалце, дуванску кутију, марамицу, нож и пушку репетирку и пође доље ка дорату. За њим је испред вода, утучен и очајан, ишао Мирко Берић, а сасвим на крају поцупкивао је Тома Вековић…
На Глогову мрак поклопи на ничијој земљи петнаест Лазињана, а њих седамнаест с Бошком продужи за црногорском војском пут Лисе и Дуракова…
Кад су следеће вечери газили газ на Лиму код Бродарева, насред воде Миро Божић забоде нож у стомак Мирку Берићу и тако освети рођака. Он само мукло јекну и оде рибама.
Мрак и вода сакрише убиство, а Божић мирно опра нож у ријеци, обриса га рукавом и врати у корице.
Судбину нико не може избјећи.
(Из романа „Зле године“)
За СТВ Вук Церовић
фото насловна: извор србин.инфо и телеграф.рс