ИЗ ПЕРА УНУКА ВУКА ЦЕРОВИЋА
Не знаш мога дjедa Вука Церовића? Он јединствен, нема таквога. Кад сам први пут угледао његово лице у породилишту, тога се баш не сјећам најбоље, али могу да замислим, почео сам се дерати из гласа, а он се ухвазио за стомак од смијеха. Није био лијеп призор глеати те радознале, смијуљиве очи, како изнад бркова буље у мене..
Не би ме зачудило да је мјесец дана долазио пред породилиште чекајући да мајка одлучи да ме роди.
Неколико година живјели смо у дjедoвом стану. Пошто није дуго остајао на факултету, гдје је био професор, а остали су радили, дјед се посветио мени и сестри. Чувао нас је, хранио, пресвлачио, успављивао. Биле су то године, знаш.
Тада сам видио који је то хвалисави лукавко.Кад су ме повели у вртић, а ја се тамо дерао као во у купусу, дјед је одлучно махнуо руком.
-Нема више обданишта! Нећу да ја сједим код куће, а да ми ово дијете пресвисне од плача.Нема више вртића,ја сам најбоља васпитачица на свијету..
И да знаш, није био толико лош, само је стално желио да шетамо. Обишли смо цијелу Подгорицу стотину пута уздуж и попријеко. Брате, што је волио да се прави важан, мада сам ја брзо прозео његова лукавства. Кад ми се не шета, већ бих желио да останем у кући да се играм, звао ме је да одемо само на Врбино брдо да паркирамо сјенке. Врбино брдо смо назвали један брежуљак поред школе обрастао високим липама без иједне врбе, јер смо у неком цртаном видјели брдо које се тако зове.
– Не, не. Данас не идем.
-Али, тамо смо јуче паркирали сјенке, а ја сам заборавио да их узмемо. Пожури, бојим се да их неко не одведе, па шта би онда?
Журили смо у хлад липа, а кад изађемо, он се окрене за нама сав важан и мртав озбиљан и каже: -Срећа, дошли смо на вријеме, сјенке су још ту.
Зар није то небески префриганац? Чиме се све служио да не повјерујеш!
Ја нисам желио да спавам поподне, а он ме је увијек преварио. Увијек.
-Нећу да спавам, никако нећу да спавам!
-Наравно. Ко те тјера, ни ја не бих спавао да са сам на твом мјесту. Какво спавање, само лези мало да се одмориш.! Да ти испричам нешто о краљу Пуши.
О краљу Пуши нам је испричао стотине прича, томе није било краја. И почне он лагано као да преде, тихо. Кад се пренем остали се враћају с посла, ја сам одспавао два сата.
Сјутрадан ја нећу да се, одмарам, он сеодмах слаже, нећу да се одмарам, мало само да прилегнем, прексјутра да мало испружим ножице, у четврак нема одмарања, ни прилијегања, ни пружања ножица, само мало да искулирам, и тако редом.
Кажем ти,таквог префриганца нећеш срести.
Е, али и ја сам се извјештио, нисам ни ја глуп.
:-Оћу да шетам ако ћемо да свратимо у Кицленд.
То је продавница играчака. Увијек се вратимо с неком кесом..
Памтим – допао ми се коњић за јахање. Дјед неће да га купи, каже нема пара. А знам да има, али циција остаје циција. Послије два-три дана враћа се он из града, пита се лијепо и мирно и послије неколико минута каже:-Звони ли оно неко, или ми се учини? Поглеај, Огњене!!
Ја отворим врата, пред вратима стоји коњић кога сам пожелио да отмем из продавнице. Унесем га унутра, почнем да га љубим, сви се смију, само дјед мртав озбиљан глади бркове и тобоже се чуди: – Ене, откуда тај коњић! Мора да је сам дошао. Ма, као да сам негдје таквога видио.
Е, како да вјерујеш таквој особи, таквом префриганцу!
Једном је хтио да ме искуша. Нађем шараф на улици, узе га он и да ја видим, стрпа у џеп. Ја сам одмах реаговао, како не бих.
-Баци тај шараф, то није наше, што се понашаш као Циганин! – рекао сам љутито.
Одмах је бацио шараф и озбиљно пита: – А, да смо мјесто шарафа нашли златни прстен, би ли га узели?
-Наравно –одговорио сам ја.
-Како, па ни то не би било наше?
-Прстен би могли прoдати- казао сам без размишљања.
Он се само смијао.
И тако прошле су године. Ја већ идем у пети разред и дјед не може више да ме носи уз степенице кад не види нико
Ушао је у године, али је једнако лукав. Прави се даје мома, хрва се самном. Каже ми једног дана док ме вози из школе, а нека битанга нас претиче са десне стране: — Види овога идиота! Најрадије бих изашао и лупио му шамар да сједне. Него, ја сам већ ушао у године, не могу више да се тучем. Ја ћу стати, ти изађи из кола, звизни му шамар, па се врати, а ако он покуша да ти врати ја ћу изаћи.
Искушава ме, лисац, али ја више нисам мали.
-А, лова? –питам ја.
-Каква лова?
-Да се бијем.
-Срам те било! – каже деда. –Треба да се тучеш из задовољства, а не за паре!- па црче од смијеха.
Лукава лија, кажем ти, стари префриганац.
Прича да зна да игра кошарку, али као нема времена да дође на игралиште. Ипак смо га убиједили једног дана. Дали смо му лопту, он се намјештао и шутирао. Била је то таква цигла да сам се за стомак ухватио од смијеха. Више није хтио да баци, као забољела га је рука.
У задње вријеме не виђамо се тако често. Ја идем у школу и играм кошарку и баш сам добар Дјед стално пише неке књиге и предговоре и рецензије за књиге других људи.. Глуп, али нека је жив и здрав! Што се каже: -Нека мога и у гори Вука.
Огњен,V3
фото : sveznan.com
