ПРВИ ПУЦЊИ
Бошко се одједном, сасвим без разлога сјети да је данас петнаести август, почетак поста и његов рођендан. Према Лазаревом казивању Бошко се родио тачно на овај дан прије двадесет и четири године у Тушини. Tе године владала је невиђена глад. Лазар му се много пута клео да би га сигурно удавио да је био дјевојчица. У прољеће те године цијела Тушина није имала брашна за два качамака, a у кући Марковића наћве су задњи пут отворене прије петнаест дана.
Мајка је ноћима плакала над његовом колијевком и прежалила га чим се родио. Тога љета у Тушини је укопано седамнаесторо дјеце. Цијело љето је Лазар, што је тада била грдна брука, ишао чак горе под Марковачу да коси коприве, јер у самоме селу и око њега није остало ни коријена, за неколико година није се могла наћи ни за лијек.
Бошко се некако одједном и без повода сјети тога и би му одједном и весело и тужно. Још није ушао у оне године кад се човјек почне осјећати као да је цијелу вјечност жив, а већ је посркао довољно горчине да би се радовао рођендану.
Тишина се згусну и он кроз сан зачу како плаче дијете, мало као грудва снијега, а над њим, над колијевком тавни очајно лице мајчино. Сијева поносом и грчи се од туге. Сузе се сливају низ њене лијепе, упале образе.
Руке јој се ломе и грче на лучцу, растржу их двије опречне жеље: жеља да ово мало тијело милују и дирају, и панична, шкорпионска, намјера да га стегну за грло, јер већ данима то мало тијело умире од глади, споро, дуго, без изгледа да се стање промијени и поправи.
Дијете се смијеши, мајчине руке малаксавају, опуштају се, уплакани образи мајке и дјетета лијепе се један за други. Несрећна, увијек несрећна мајка. Јевросима поново умире да би свој живот преточила у дијете…
И ноћас га обасјава божански сјај и милост неупамћеног мајчиног осмијеха, као да се овдје у овој шуми, мјесто граната и хладних јелових грана, над њим надноси лијепо лице и благе очи мајке Јевросиме. To га благо лице кроз диван сан испуњава сјајем и задовољством, помиреношћу са собом и са свијетом, љубављу према свему што се миче. Бошко се смјешка у сну, срећан, заборавља рат и невоље, хладну земљу под собом и храпаву јелову кору која га гребе по врату. Тако насмијан као дјечак заспива срећан и пружа руке за благом сјенком, а иза њега цвјетају ватром и распрскавају се гранате.
* * *
Дан и ноћ су увијек у нескладу. Буди га нагло и сурово официр – страже су јавиле да су Швабе на сусједном брду. Војници скачу буновно и у ходу притежу опанке и телећаке.
Бошко је скочио уста још пуних празнична, ријетка сна и здравља. Окачио је књиге на дората и пожурио за војницима. Поред њега стоји жутобрки бригадир Лука и стријеља очима оне који су заостали. Бјелопољска бригада граби напријед, док је Пљеваљска бригада распоређена на лијевом крилу фронта, а дијелови Дурмиторског одреда држали везу са српском ужичком војском и заједно наступали правцем: Пљевља–Горажде–Сарајево.
Сунце јек изашло.Пред војницима се дизао Страхов до. Сасвим необична зараван. Брдо пространо, ниско, голо као јаје. На врху, пушкомет укруг пружила се равна питомина, чиста планинска ливада обрасла разноврсним травама. Звонац, петровац, мајчина душица. И племенити цвијет јаблан, понос планинских ливада.
„Какав дан! Какав дан!” – мислио је Бошко.
Дората је везао доље у подножју за младу јелику, а сам је појурио горе на брдо и ушао међу војнике у ланац Окладске чете. На другом крају брда угледа правилан ред шљемова с којих се зраци одбијају овамо до њих.
Двије војске се сретоше на самом врху брда, на чистој планинској ливади. Тај изненадни сусрет пренерази и једне и друге. Неколико тренутака стајали су као одузети, гледали се нијемо, с растојања на којем су једни другима могли видјети очи. За тих неколико дугих тренутака чињело се да то нијесу двије непријатељске војске, већ двије групе људи који су се попели на брдо да виде сунце и удахну ваздух на лијепу дану на ливади, нико се ни на једној страни не сјети пушку да окрене, ни гласну псовку да каже.
Бошко се загледа у ланац војника под шљемовима и помисли дјечачки наивно:
„Гле! Исти ми, само имају шљемове.”
Видио је да се под шљемовима укочени људи збуњено премјештају с ноге на ногу, мршави и издужени као и Црногорци, и Бошку их одједном, некако без разлога, би жао, осјети да су му готово драги, јер их иста несрећна судбина гони да се бију с Црногорцима далеко од својих кућа и од својих милих.
Иза швапске јединице мирно је као да је на егзерцирунгу шетао један официр чије су еполете хладно бљескале на сунцу, као да није био на бојишту, већ на планинском пропланку, сам.
Бошко помисли да упери пушку у онога официра који је без страха и заштите шетао ливадом, али му лијеп укус фина, блага сна, још бијаше у устима, а јутро је било тако лијепо и тако свијетло. Јутро за молитву и за радост а не за умирање.
Неколико тренутака су се двије јединице мјериле ћутке, а онда на аустријској страни неочекивано искочи пред строј официр. Мршав, висок, мачјег хода. Без страха пође к Црногорцима.
Овамо капетан Булатовић даде знак да се не пуца. Швапски официр приђе строју на педесет корака равно и мирно као да по ливади шета, па се заустави и хитро истрже сабљу која сабласно бљесну на сунцу и као хладан вјетар растријезни Црношрце.
Бошко одједном осјети јак мирис трулога лишћа.
„Ко је јунак нек изиђе!” – викну Аустријанац на чистом српском језику.
Одједном, као да их неко гурну у леђа, из црногорског строја искочи петнаест људи. Најбржи би Михаило Шћепановић, поручник Окладске чете. Потрча к Швабу, и тек пред њим лагано извуче сабљу из каније. Остали се вратише у строј.
„Браво, господине поручниче!” – каза спокојно Аустријанац, климну главом и иступи два корака напријед.
У мртвој тишини, пред очима неколико стотина војника, синуше двије уздигнуте сабље и као пуцањ одјекну циликтав звук челика кад се сабље сударише у ваздуху: сик, псик, цик.
Бошко погледа швапски строј. Војници су сасвим изишли на бријег, наслонили се на пушке и посматрају двобој, као што сељаци гледају борбу овнова на вашару. Мало ниже строја онај се хладнокрвни швапски официр раскорачио, ставио шаку на чело да му не смета сунце, па посматра двобој.
Сабље сијевнуше и укрстише се неколико пута, борци се неколико пута окренуше и обагнаше по разбоју. Храбри поручник Шћепановић поклецну, а из црногорског строја, из свих уста оте се узвик, али се он нагло изви и свом снагом шину капетана по лијевој руци. Швабо гласно јаукну, замахну бијесно и засијече поручника по врату косимице. Његова се глава некако смијешно заклати, он се завртје на петама и паде лицем према црногорском строју. Из грла му увис бризну црвен водоскок и стаде да га полива по лицу.
Капетан стаде крај погубљеног противника, подиже сабљу у поздрав, окрену се налевокруг и врати у јединицу.
Истог трена ливадом одјекну громогласан, аветињски смијех, тако неочекиван и толико језив да се и најхрабрији војник у строју стресао од страха.
Између двије војске стушти се блатњава фигура Михаила Демона вукући за собом коња на којем су се клатила два мртвачка сандука. Смије се и виче громогласно:
„Мој је! Само мој, никоме га не дам!”
Војске помахниташе. Осу плотун с црногорске стране кад рањени капетан замаче за брдо. Чу се кратка команда на њемачком и сви аустријски војници залегоше. Оста усправљен само онај хладнокрвни официр иза строја, још увијек са шакама изнад очију.
Бошко брзо принесе пушку образу, нанишани, а кад се дим разиђе угледа погођеног официра како се држи рукама за стомак, као да врећу брашна подиже. Два пута коракну и паде некако ружно, на тјеме. Као да се преломио. Неко га повуче за ногу и уклони с брда.
Бошко склизну у заклон.
Капетан Борислав Булатовић скочи, исука сабљу и потрча преко брда:
„Јуриш Црногорци!”
За њим сви појурише напријед. С друге стране Страхова дола грунуше пушке и диже се дим. Кад су Црногорци прешли брдо, Аустријанци већ замицаху у шуму. Осуше паљбу и капетан нареди повлачење.
Бошко дође до онога официра којег је малоприје погодио. Лежао је потрбушке згрчен у кољенима. Бошко се сагну, окрену га на леђа и загледа се у његово младалачко лице, дебело и добродушно. Плаве су му очи биле отворене широм, а усне развучене у спокојан, сасвим неприкладан осмијех.
Бошку одједном постаде неподношљиво да гледа у те отворене, још живе очи, које су га посматрале благо и без имало злобе. Стресе се, сагну и заклопи очи непријатељу. Одједном му га би жао као да није Њемац, као да није непријатељ, већ неки близак и сасвим драг човјек, који погибе улудо и непотребно. Стаде мирно, поздрави војнички и поклони се мртвом непријатељу: ”Покој ти души!”. Затим из официрске торбе убијеног журно извуче документе и стави их у џеп.
Кад је пошао још се једном окрену да види првог човјека којега је својом руком убио. С мртвог официра скидао је сабљу кум Јован Жутаљев.
На голом брду изнад војника скакао је од весеља Михаило Демон и љубио мрце у чела и у образе. Пајташи су прионули да лешеве аустријских војника пребаце преко коња.
Бошко у заклону пружи документа убијеног капетану Булатовићу, он их отвори и прочита име: Franjo Petlec Azany. Мађар.
ЗА СТВ ВУК ЦЕРОВИЋ
(Из романа „Зле године“ )
