Вашар у Вранштици
(Из романа „Зле године“)
Те године Ивањдан би у недјељу. Из Лазина и из свих околних села људи су сваке године на Ивањдан ишли на вашар у Вранштицу, код цркве. Више због вашара, него због молитве.Спремали су се два дана. Лазар је ишао јуче Радисаву Џелетовићу да га обрије и ошиша. Подрезао је бркове, зачешљао се испод капе. Момак!
Момци су се окупали у потоку испод стублине, а снаха у ћилеру код куће. Кад је остала сама поливала је себи водом из крављаче.У недјељу су устали рано и опремили се Лазар, Бошко, Милош и Анђелија. Отишли су и нијесу се покајали. Ни Лазар не памти љепши вашар у Вранштици.Молитву су читала два попа – поп Ђоко и поп Нико. Читали су дуго, лијепо, сложно. Народ је за њима понављао – амин – и крстио се. „Отче наш иже јеси на небесјах”… почињао је поп Ђоко, а Лазар је понављао за њим молећи се за здравље чељади своје.
„Да придет царствије Твоје, и да буде воља Твоја” – гуде попови, а Лазар продужује у себи: „и да будемо здрави много година, многа љета, сви ми и сви други који желе добро, љубав и срећу свима!” – моли Лазар усрдније од попова.
„И избави нас од лукаваго!” – поју попови. „И свакога зла и невоље, а нарочито од рата нас избави, Господе!” – вапи Лазар…
Лазар је био јунак и јуначки син навикнут да ћутке трпи и пати, али је тек сада, на прагу своје јесени, осјећао да му живот иде и да га носи оним пуним током, оном благом и лијепом струјом која тече а не уништава, већ буја и зријева у плоду. Живот му је овог трена био пун као сат меда. Зато га је све гризла стрепња да се нешто не деси, да се нешто не догоди што би покварило ову пуноћу и напредак. Њој се Лазар опирао молитвом и јуначком чврстином.
Кад заврши литургија попови изиђоше из цркве и сједоше испод старога бора, поред самога извора. С њима посједаше виђенији старији људи. Лазар међу њима.
Људи му честиташе снаху, но кад чуше да је још невјенчана, поп Ђоко уздиже обрве и плану:
„Бој се Бога, Лазаре! Вјеру не запуштај! Крштено чељаде није смјело ни ноћ ноћити невјенчано! Сад је доведи да је овђе вјенчамо!”
Лазар се препаде и посрами, али не пристаде: „Нити сам ја спреман, нити ми је кум овђе, оче! Ако је и невјенчана, Бог ће опростити. Далеко је мени Дураково, а нијесам имао чим ни платити. Вјенчаћу их, ако бог дâ, на Илиндан доље у Дуракову!
А код нас ни пакости, ни иле нема. Чељаде поштено дошло к нама, наше и остаје!”
Попови мало грдише, па попустише. Нема још много до Илинадне. Поможе Лазару народно весеље, бијаше какво се не памти. Како се коло ухватило послије литургије не растури се до заранака. Ухватише се и старци, Лазар, па поп Ђоко, онако сијед с дугом брадом у појас. Народ запљеска од срца, људи увис капе побацаше:
„Алал вјера, попе Ђоко!”
Кад се коло распушти, поп се понесен попе на бријег, затражи чашу с ракијом и одржа здравицу:
„Живјели и здрави ми били, браћо Црногорци! Гледам данас како играте, како пјевате и како се веселите, па ми срце игра у грудима и поносим се што сам син овога народа!
И треба да играте и да пјевате и да се веселите, да се плодите и множите у миру божјем! Коначно смо се ослободили ратова и невоља, вратили смо земљу прађедовску, земљу светих Немањића и потјерали у неповрат Турке, вјековне непријатеље!
Дабогда никада више не било рата, ни зла и невоље народне! И ја вам велим да га више никада неће ни бити! Људи су се уразумили, а и коме је до овога нашега крша!…
Гледам вас и дивим вам се како сте витки, брзи и лијепи! Гледам како су нам ђеца лијепа. Гледам вас и мислим: има ли ишта да нам фали? Има! Мало нас је! Мало нас је, браћо Срби, и мора нас бити више ако мислимо бити јаки и ако мислимо преживјети! Мнозина бој добија! Нас је мало, а душмани се коте ко зечеви, ко пацови се множе!
Зато, волите се, браћо! Волите се и множите се у инат крвнику, на добро народа! Множите се! – и у Светом писму је записано! И све ће бити добро кад нас буде више! Зато, множите се Црногорци, мало нас je!…
Ја вам желим хиљаде оваквих дана и весеља! И свакоме чељадету и мушкоме и женскоме по десеторо унучади да дочека!
Сви ми здрави били!”
„И ти нама био здраво, попе!” – викну Лазар коме поп потрефи право у жицу, трже левор и опали. Опали педесет пиштоља. Момци се ухватише у коло, груну пјесма:
„Крени коло, да кренемо,
Краљ Николу споменемо…”
Ухватише се и старци и младићи, отима се ко ће с киме заиграти.
Сунце већ приклони главу Галици, па нико не примијети коњаника који дојури у пропањ, трже узду, пропе коња поред самога кола, опали два метка из пиштоља:
„Зло вам коло и весеље, заратиће Србија!”
Глас одјекну злокобно као пуцањ, као лелек.
„Неће, не дај боже!” – јекну Лазар.
„Хоће! Јавили капетану са Цетиња у Дураково! Убијен је аустријски принц у Сарајеву на Видовдан.”
„Нека је, богами! Преживјећемо и то, ко што смо све невоље преживјели!” – каза поп Ђоко.
* * *
Кући су се вратили предвече. Сав се вашар расуо у по’ уре. На ливади испред цркве остаде само манити Вукота Фатић с два-три друга манита, као што је и он био.
И једна група пијаних стараца горе испод међе, сједе и шенлуче, ко да су на свадби.
Лазар се промијени одједном. Кад чу вијест, убоде га нешто хладно у стомак, као да му неко нож сјури у ожичицу. Ухвати се рукама и непримјетно погледа има ли крви између прстију. Само што гласно не закука јер истог трена видје мртве своје драге синове због којих је побјегао ca свога огњишта из Тушине и проживио цијели живот овдје на крчевини отимајући земљу, груду за грудом, вуку, трну, комшији и камену. Видје како се одједном без икаква смисла и разлога руши све што је градио цијелог живота, а сав његов труд, муке и патње постају једним мигом сасвим бесмислени. Све се ломи и ковитла око њега, преко њега, све се ломи, крши, пада, само он остаје на ногама да гледа јад и жалост. Мјесто унучади он ће синовима гробове гледати.
И одједном Лазар схвати да је живот проживио узалуд, да је човјек слаб и беспомоћан, да увијек неко његовим животом витла и врти као вјетар слабом сламком с пута, јер је слабији од најслабијег мрава. И да му је свака мука узалуд.
Секаш, вучеш, теглиш, патиш и страхујеш, дижеш дијете, њивиш га као њежну биљку, дрхтиш над њим и штитиш га од сваке муке, и таман кад ти се учини да си га сачувао и подигао, дуне страшна сила, зло нахрупи и у трену скрши и самеље све што си цијелог живота подизао. Као што мраз спали процвјетало воће.
„Не брукај се, сине! Кад ти је најтеже – камен под језик! Зубе сломи, не јаукни!” – у полусну унесе му се у лице отац, покојни Вукашин и замахну штапом.
Лазар пред кућом сјаха. Бошко му прихвати коња, он без ријечи уђе у кућу, одјевен леже на кревет.
Момци тихо намирише стоку. Старац не заспа цијелу ноћ, пробдје у кошмару од крви, суза и смијеха. И застава свакојаких. Кад погледа у прозор видје како продиру у собу бијели прсти јутра.
* * *
Увече паде киша. Љетња, плаха, љутита. Сву ноћ лупа по сламнатом крову куће као да метлом бијеш. Касније, као да небо плаче. Тако до пред зору.
Лазар је два пута устајао и излазио напоље стоку да погледа. Немир га не оставља још од свадбе. Сан му се одбио сасвим. И кад заспи буди се знојав, престрављен крицима и крвљу. Страшне слике не излазе му из сна. Зато је по цијели дан нерасоложен, ломан и неразговоран.
Сва је породица ућутала. И цијело село. Нигдје се јаче ријечи не чује, ни пјесме, ни повика.
Село поклопила тишина. Густа као вода. Као уочи несреће, свак је навалио да уради и довуче. Мобе се смјењују свакодневно на ливадама Божића. Опет их је привремено ујединила опасност, невоља што се јасно ocjeћa. Не може проћи без зла великога, а пушке им се још нијесу ни охладиле.
Тако прође мјесец јули.
. . .
Уз Чеоче диже се магла. Бијела као дим. Од Скокова до наврх косе. У цик зоре на коси пуче пушка и проломи се глас:
„Ааа, ко је јунак и јуначког рода, ко пушку носи! Зове краљ у Дураково! Аа, ко је кадар нека дође, чујете ли, Лазињани!”
Лазар погледа низ село. Село је одједном било на ногама. Од куће Берића чу се глас и запомагање жене, па љут мушки узвик. Ућуткаше је.
Испред куће Милорада Божића ћутке се разиђе неколико људи, као да су цијелу ноћ чекали овај глас да чују.
Бошко, једини војни обавезник из куће Лазара Марковића, обуче се брзо, узе пушку и пође на Сједалицу, равно пољанче окружено брезама и буквама, које је било одвајкада мјесто сеоских и међусеоских састанака.
На зборном мјесту, већ чекаше Пеко Новаковић, барјактар. Дошљак, јединоплеменик, добио је барјак по пушци и јунаштву упркос бројности Божића, па га је тако морао и чувати – хитром руком, мрким оком и јуначким срцем. Одмах поче грдити војнике за кашњење, мада се свих двадесетак скупило за мање од сата.
Војници су стајали на пољани поредани у двије врсте у ставу „на мјесту вољно”, премјештали се с ноге на ногу и пушили. Сваки је знао због чега зову, рат са Аустријом. Врабац против лава. И сваки је мислио да се врабац може носити с лавом. Ако ништа – може да нападне и да умре, кад друкчије није могуће.
И сваки је знао да им је ово задње окупљање на Сједалици, јер ће овај рат бити страшнији од свих ратова које је водила Црна Гора. А Аустрија је пола свијета, није то Турска!
Ћутали су и чекали. Није њихово да питају и предлажу. Најтеже је било Бошку. Остаде му жена невјенчана, поп пријети проклетством. Ако он погине дијете ће му бити копиљан, одбачено и проклето за цијели живот.
Надао се да га неће одмах водити на фронт, да ће барем дан још бити у Дуракову, да се вјенча, па шта буде нека буде! Тако је рекао и жени:
„Ти свакако сјутра сиђи у варош! Ја ћу доћи у цркву око подне. Остало ће Лазар средити.”
Док се премјешта с ноге на ногу и полако вуче димове сјети се Анђелијиних очију кад се чуо поклич с косе. Ништа није рекла, већ се некако укочила, a у очима јој се заледила невјерица, па страх и туга безнадежна. Није ни уздахнула, само је навила суд и мјесто у котао млаз млијека излила у огњиште.
„Јуначка кћер!” – помислио је Бошко.
„Војници, мирно” – грмну барјактар басом, а брда одјекнуше – „Ооо!”
„Јунаци! Краљ вас зове и слава прађедовска да својим срцима, као што сте увијек до сада, станете на бранич отаџбине, жена и нејачи! Да не дозволите Швабу, мрском крвнику свега српског, да дође у ове горе!…
Браћо! Ви знате да је Србија нападнута! Подмукли Ћесар ријешио је да је затре и уништи! Не дамо, браћо, Србију, не дамо браћу мрском душманину! Бранићемо је својим рукама, и својим главама док нас траје! Је ли тако, браћо Црногорци?”
„Тако је!” – кликну свих двадесет војника, спремни да овог часа умру.за вољену земљу.. Неће је узети без крви, наше и своје! Томе подмуклом народу и томе лукавом Ћесару није довољна Србија, ни Црна Гора. Он хоће Јевропу! Свијет.
Знали смо то и били готови овога тренутка да пођу на фронт, на бајонет.
„Камен ће добити, ја вам кажем! Поломиће он овђе зубе као што их је и Турчин поломио!” – закључи барјактар, као да сам са собом разговара.
Док је барјактар говорио, на крају ледине, иза војника, скупио се народ. Сабрале су цијеле Лазине, старци, жене и дјеца. Сви муче, нико ни уста не отвара. У најдубљој тишини саслушали су кратку ријеч барјактара, који је, очигледно, више знао него што је казао. Кад барјактар командова покрет, као да никога сем војника није било на пропланку, жене заврискаше и потрчаше да се поздраве с њима.
Застали смо неодлучно, али Нововић стаде пред жене и пред старце и продрије се из гласа:
„Натраг! Bpaћaj се, народе! Не коби војску!”
Људи су се запрепастили. Никад им нико није забрањивао да се поздраве са синовима који иду у рат, а ту се нашао један дођош и нејачица да их спријечи. Неки Божићи пријетећи спустише руке на пиштоље, али Лазар мирним гласом каза:
„У реду, барјактаре! Твоја се броји! Срећно јунаци!”
Окренуо се и мирно пошао натраг у село. Стари ратник је знао да растанци често мучно дјелују на војнике, да им слабе морал. У двије ријечи отклонио је сукоб, помогао барјактару и пожелио војницима да се не обрукају, да се врате ко јунаци. Или да погину.
Махнули су родитељима рукама, онако у ходу. Још нијесу били свјесни страшне збиље – да више не припадају родном селу и овим људима, најдражим на свијету, већ нечем што је и страшно и драго истовремено, отаџбини. И ко зна каквом случају који ће сјећи и сукати конце њихових судбина по бојним пољима, по безбројним шумама и потоцима.
И нико од њих не помисли да се можда никад више неће вратити, да никад више неће сједјети ни стајати на Сједалици, на нашој зборној главици.
Лазар је то јасно знао. Кад је замакао иза бреза на савијутку низ његово као хармоника наборано лице, потекоше сузе. Крупне сузе мушке.
* * *
Војници кренуше наниже и уђоше у маглу. Она се, необична за ово доба године, спусти с косе и с Градине и брзо их покри и заклони. Ишли су кроз маглу ко сабласти. На челу, крут, повојничен, крупно је корачао оштро и одмјерено машући руком, барјактар Нововић. Једном руком грли танко грло „московке”, а другом липово копље барјака. Лијепе заставе тробојке. За њим су, сваки под својим бригама, оштро корачали војници у новим опанцима који се обувају само у најсвечанијим приликама.
С бреза поред пута падају капи кише: пок, пок.
* * *
У Дуракову их сачека командир чете Борислав Булатовић и још два капетана. Поздравише „јунаке и кољеновиће који су вазда давали и даваће своје младе животе домовини и краљу”.
Војска се смјести по кућама. у Дуракову. Бошка и Јована Жутаљева смјестише у кућу Арслана Каукчије, бившег аскера паше гусињског, који рањен остаде у Дуракову, гдје га мјештани хранише и лијечише. Кад је оздравио помагао је у дућанима. Ожени се и мало заима, отвори малену, као пољски нужник, бозаџијску радњу, а неколико година касније дућан. Клањао се и смјешкао свима на српском, бројао на турском, а псовао на арбанашком. Нико није знао ко је и откуда је, је ли Каукчи, или Каукчија, знало се само да је однекуд иза Проклетија.
Бошку и Јовану Арслан даде велику собу, a са женом и шесторо дјеце пређе у собицу и због тога не показа ни мрвицу горчине, чак би се заклео да је срећан што има такве госте, који су кренули по важном и хаирли послу. Велахавле, велакублете. По паша зотен.
Показа се да их Арслан зна по презимену, да им зна очеве, да познаје и двојицу Божића, Јована и Марка Андријина с Косе.
„Е, нека, шућур, нека! Нека сте се са срећом спремили на пут. Нека види Швабо шта су Црногорци! А виђеће, божја вјера!” – преде медено Арслан ко да му је на срцу успјех црногорске војске.
Бошко се силно чуди слушајући овога трговца, бозаџију и сукнара, како меди и говори као да је владика. Чинило се да му је исто толико стало до успјеха црногорске војске колико и најзагриженијем Црногорцу.
Својим опрезним, сељачким умом, слути да је ово намјештена љубазност и сумњива работа, а Каукчија је, видећи да овај нешто сумња и призире, наваљивао на њега ракијом и кавом, ласкањем, слатким осмијехом, меденим ријечима, силном хвалом честите и свуда познате куће Марковића.
Бошку је било нарочито сумњиво некакво шапутање и лупа око куће и колиба, па није смио мирно и поштено заспати, а због брига сан му је бјежао са очију. Плашио се да их сјутра не дигну одатле зором, прије него што се вјенча. To би Лазара у гроб отјерало, а дијете оптеретило непотребном муком у животу, у коме га, како изгледа, ништа лијепо и не очекује…
Неколико пута у току ноћи дизао се у кревету с намјером да устане, да оде у другу собу и да дрекне Арслану и његовој породици да се већ једном смире, и поново одустајао кад чује широко, мирно, равномјерно хркање Јована Жутаљева на другом кревету…
Тако Арслан и његов мусафир једва дочекаше да се растану један од другога, један меден, други леден, оба преплашени и горки од мржње…
Дураково се познати не могаше. На улицама само војници, официри. Риједак пролазник, какав докон и радознао старац и каква старија жена намргођено мине.
Дућани затворени, канати спуштени у подне. Трговцима се одједном отворили прешни и неодложни путеви ко зна куда. С њима нестадоше џакови брашна, канте масти, опанци и све оно што би војсци могло затребати, а војска узме – па плати, или не плати. На празним полицама прекривеним прашином остадоше само сјекире, мотике, синџири, чивије. Оно што се појести не може, што војнику не треба, а треба мирну градитељу. С војском се није шалити, ни са својом.
Мјесто газда послужују приглупи, ћутљиви и намргођени шегрти и на сва питања само одмахују:
„Нема! Питајте газду!”
Онај ко мора да пазари пазарује потишено, озбиљно, са жељом да се трговина што прије заврши, да што прије изиђе из дућана…
Чак је и црква свакога дана готово сасвим празна. Сем попа Ђока и неколико старица које окајавају непочињене гријехе, никога. Поп љут, a пo себи махнит и горопадан, трешти и псује по цркви на пасја прескакала, а оне јадне старице дрхте жешће уплашене поповом виком, него страхом од Бога.
Тако љутог затече га Лазар на Илиндан кад доведе снаху Анђелију и кума Милорада Божића Жутаља. Једак од зоре, горак и чемеран пред народном погибијом, коју је јасно осјећао непогрешивим искуством својих многих година, поп му очита дугу литанију за кршење вјере и заврши је тек кад Лазар спусти здрав дукат на црквени тас, готово цио пазар од продате краве.
За то вријеме Бошко се премјештао с ноге на ногу не смијући пред гњевним попом ни погледати жену, нестрпљив да се то што прије заврши, јер му је командир дао тачно три уре за вјенчање.
Поп обуче епитрахиљ, положи књигу на налоњ, па гласом дубоким и за његове године свјежим поче.
Младенци се стидљиво и потуљено као дјеца узеше за руке. Анђелији се црква учини некако дубоком, огромном, тамном и свечаном, као да у њој никада раније није била. Са зидова упиљили у њу, жмиркају на свјетлости свијећа светитељи, бјелобради старци са свијетлим ореолима око умних глава. Боси.
Из романа „Зле године“
