У недељу, око два часа после ручка, чуо сам неки особени јаки пуцањ услед кога се прозори на мом стану мало затресоше.
КАМЕН СА НЕБЕСА
“Близу Алексиначке Бање чула се жестока пуцњава. Неки нађаху да су Турци, други да је вулканска сила земљу провалила, а многи се сетише врелога камења за које наш народ из предања зна да по кадшто с неба на земљу пада.“
„Званична извешћа и четири комада камења од министра унутрашњих дела дата нашем кабинету на чување, показаше да је то одиста метеорско камење.“ – рекао је Јосиф Панчић на седници природно-математичког одсека Ученог друштва, априла 1879. „Сокобањаски метеорит, тим је именом наука поздравила новог госта, што се ономлане на српску земљу спустио”, саопштава Јосиф Панчић у своме раду који је штампан 1880. год.
Према Панчићевом опису пад метеорита пратиле су три јаке експлозије, затим се појавио густ облак дима и уз тутњаву чуло се звиждање метеорског камења кроз ваздух. Падала је камена киша, а Панчић наводи речи очевидаца који тврде да се ужарена кугла видела на даљини од 60 километара.
Распаднути комади пали су на простор између села Шарбановац на северу бањске котлине, Сокобање на југу и планине Девице, на истоку, а примерци су сакупљани на подручју дугачком 16 и широком четири километара. Највећи камен тежине 38 килограма пао је северно од Сокобање на њиву Ђоке Живковица. Други по тежини (16,3 кг), пао је северозападно од Сокобање, на Вукашиново поље, а трећи источно од Шарбановца, на њиву Милете Јефтића.
И други “српски” метеорит који је 19. октобра 1889. пао у рејон планине Јелице код Чачка, „…Треснуо је на земљу у време ручка. У недељу око два часа после ручка чуо сам неки особени јаки пуцањ услед кога се прозори на мом стану мало затресоше, а у исто доба нешто тупо на тавану бупну.
Уверив се да се на тавану ништа особито није десило, престанем о томе мислити, докле пред вече не добих из Министарства унутрашњих дела копију депеше у којој пише да је земљу засуло некакво камење”, – гласи белешка из једне од старих књига које се чувају у Природњачком музеју.
Јелички метеорит је други проучени и описани метеорит у Србији. Пао је 19. октобра 1889. год. у 14:30 часова у подручју чачанског округа. У правцу североисток-југозапад расуло се камење укупне тежине 30,830 кг, а простор на коме су метеорити пали имао је облик елипсе дужине 8 км и ширине 5 км. Највећи примерак, 8,555 кг, пао је у Јежевици.
Сакупљени делови метеорита дати су на испитивање Јовану Жујовићу, професору Велике школе. Кабинет Велике школе је Природњачком музеју пoклонио примерак тежине 7,380 кг који се и данас чува у збирци.
Јован Жујовић
Српска краљевска академија (1886 – 1947) Установљена је Основним законом који је скупштина изгласала, а краљ Милан Обреновић обнародовао 1. новембра 1886. год. Прве академике поставио је „високом уредбом” краљ као заштитник Академије. Првом свечаном скупу Академије 22. фебруара 1888. год. обратио се писмом, са самртничке постеље, први председник Јосиф Панчић, саопштавајући своје мисли о будућем раду Академије.
Јосиф Панчић
Неке мисли из тог писма сачувале су актуелност у целокупном каснијем развоју Академије: „… да се наша Академија у својим радовима руководи само истином и строго научном објективношћу и да се никада не поводи за којекаквим веровањима и струјама које кад време или социјалне прилике на површину изнесу…” и „… да се у списима Академије сачува чистота нашег лепог језика”.
Рад у Академији одвијао се у четири одсека: природних наука, философских наука, друштвених наука и уметности. Новина у раду Академије била је покретање систематских научних истраживања и руковођење њима.
Првих осам редовних професора Београдског универзитета, 1905. године: cеде, слева: Јован Жујовић, Сима Лозанић, Јован Цвијић, Михаило Петровић Алас; стоје, слева: Андра Стевановић, Драгољуб Павловић, Милић Радовановић и Љубомир Јовановић.
У Србији је геологија уведена 1794. када је професор Андрија Волни почео да је предаје у Карловачкој гимназији. У високом образовању одомаћила се 1849. У Лицеју (претеча Велике школе у Београду, предавао Вук Маринковић који је написао уџбеник за јастественицу 1851. са одељком посвећеним геологији. Када је Јосиф Панчић 1853. указом кнеза Александра Карађорђевића постављен за професора постала је посебан предмет.
Геолози то раздобље споштовањем зову Панчићевим добом. Као научна област и струка убрзано серазвија од друге половине 19. века, тако да се оснивачем геолошке школе сматра Јован Жујовић (1856-1936), који је окончао студије на Филозофском факултету (Природно-математички одсек) и наставио школовање на Сорбони где је у јулу1879. са запаженим успехом положио завршни испит.
Познатим приступним предавањем Јована Жујовића (сјединио три подручја – минералогију, геологију и палеонтологију) 16. децембра 1880. званично је отворена Катедра за геологију и минералогију. Снагом своје личности, воље, широког образовања и талента, он је основао Минералошко-геолошки кабинет, покренуо студентски семинар и ђачке геолошке конференције, учествоваоу раду Српског археолошког друштва.
Истовремено је прикупљао стене и фосиле за израдупрве геолошке карте Србије (1882, 1886, 1889). Српско геолошко друштво изникло је спонтано, произишавши из ђачких конференција, а седиште се до 1952. налазило у Капетан-Мишином здању. Окупљало је интелектуалну елиту Србије различитих занимања, чији су прилози објављивани у„Записницима” (часопис који излази од 1897. год. до данас), па тако наилазимо на написе књижевника Бранислава Нушића.
Мика Алас – Сима Лозанић
Чувеним приступним предавањем академика Јована Жујовића, оснивача геолошке школе у нас, председника Српске краљевске академије и научника светског угледа, она је у Србији званично уведена пре 130 година.
Драгољуб Павловић – Јован Цвијић
Крајем деветнаестог века професор Велике школе Јован Жујовић, је у оквиру природних наука већ установио редовне курсеве из области геологије. На бројним скуповима његови тадашњи ученици одржавали су тзв. ђачке конференције, тј. предавања, вежбе, дискусије, критике и размењивали идеје о геолошкој грађи земље, па је постепено је из тих сусрета произашла потреба да се установи један термин за редовне састанке.
Први такав збор (скуп) одржан је 10. фебруара 1891. год. (по Јулијанском календару), у згради Велике школе у Београду, а учесници су одлучили да оснују друштво са превасходним задатком “да геолошки проучава српске и остале земље Балканскога полуострва и да своје чланове и остале заинтересоване обавештава о достигнућима геологије и сродних наука”.
Професор хемије на Великој школи Сима Лозанић, често је на овим састанцима приказивао резултате својих истраживања, па је приликом излагања свог саопштења у Немачкој, ову организацију једноставно назвaо: „Српско геолошко друштво”. Под тим називом оно траје већ више од 120 година. Мора се нагласити да је у то време у Србији од „учених друштава” постојало само Српско лекарско друштво, наше геолошко друштво спада у најстарије научне организације Србије. Међу геолошким удружењима оно не само да је најстарије на Балкану, већ је и у целој Европи, јер у то време је постојало само неколико сличних друштава.
Андра Стевановић – Љубомир Јовановић
Кроз своју историју Друштво је окупљало бројне истраживаче, а многи од њих су оставили врло значајан траг у српској, али и у светској науци. Поред Јована Жујовића, оснивача Друштва, Министра у неколико влада, Ректора Велике школе, Председника Српске краљевске академије, чланови су били и Јован Цвијић, Председник Српске краљевске академије, Сава Урошевић, Ректор Велике школе, Милутин Миланковић, светски ауторитет у области климе и небеске механике и један од наших највише цитираних научника, затим Владимир Ласкарев, један од најугледнији европских геолога и бројни други. Од првих осам професора Београдског универзитета тројица су били чланови Српског геолошког друштва.
Круном научног рада Јована Жујовића сматра се монографија „Геологија Србије” (1893), сачињена на основу материјала које је лично прикупио, чиме је нашу земљу уврстио у мали круг европских које су у геолошком погледу биле проучене још крајем 19. века. Од многих његових доприноса треба издвојити „Прегледну геолошку карту Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1:500 000)” и приказ целокупне геологије у Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој.
Написао је изванредан уџбеник опште геологије у којем је протумачио дотадашња знања из ендодинамике и егзодинамике. Направио је класификацију наука, за коју је филозоф Андрија Стојковић написао да је најзначајнија у природниим и другим наукама до наших дана. Када је 1905. постављено првих осам редовних професора Универзитета, именован је и Јован Жујовић. Биран је за редовног и почасног члана многих домаћих и иностраних друштава и академија.
Посебно је ценио признање сарадника и ученика који су му поводом тридесетогодишњице СГД-а поклонили геолошки чекић, на чијој су дршци и данас читљиви потписи. Реликвија се чува у свечаној соби Рударско-геолошког факултета у Каменичкој улици, у којој су сачувани многи докази богате историје српске геологије: слике, столови, књиге, признања, лична документа, архиве и други предмети… Више од две стотине научних дисциплина из геологије предаје се на универзитетима широм света, од којих многе и на Рударско-геолошком факултету у Београду, које покушавају да одговоре на многа питања из неколико милијарди година дуге Земљине прошлости. Геологија нас, дакле, учи да проникнемо у дубину времена.
Za STV USA Siniša Mijatović
foto: privatna arhiva
КАМЕН СА НЕБЕСА , НАСТАВАК – ДЕО 2
