НАСТАВАК
Жујовићи се презивају по Жују, претку светле „жуте“ косе, који је живео у XVII веку. Његов син звао се Никола Пипер, извесно зато што су пореклом били из Пипера . Син Николин је Радован Жујовић, чији син Груја Жујовић је отац бимбаше Јована Жујовића, Миленка Жујовића и једне кћерке која је била удата за Дели-Марка Коматину, родоначелника Дели-Марковића. Жујовићи су пре досељавања у Шумадију живели у Коритима, између Пештери и Сјенице). Због подршке Првом српском устанку, Жујовићи су кажњени од турске власти, а један део мушких чланова породице је затворен. Ослобођени су приликом Карађорђеве офанзиве у Рашкој 1809, након чега су се преселили у тадашњу ослобођену Србију. Неки од Жујовића су се населили на планини Јешевцу, у Гружи, где су остали до 1826, када су се преселили у Неменикуће на Космају .
Бимбашу Јована Жујовића је Карађорђе поставио за заповедника избеглица из сјеничког краја. Његов братанац је пуковник Младен М. Жујовић, министар војни, државни саветник, чији син је Јован Жујовић, геолог и политичар а унук четнички потпуковник Младен Жујовић, српски правник и политичар, четнички потпуковник, адвокат. Био је потпредседник Српског културног клуба.
За време Другог светског рата био је члан четничког Централног националног комитета. Од 1943. био је делегат четничке Врховне команде за Далмацију. После капитулације Италије побегао је у Италију одакле се пребацио на Средњи исток, а затим у Француску. После рата је остао у емиграцији. На Београдском процесу је осуђен на смрт.
Јован Жујевић рођен је у Брусници 18.октобра 1856. као син начелника округа Рудничког Младена М. Жујовића (1811—1894) и Јелене, рођене Данић. Основну школу завршио је у Неменикућама и Београду, а гимназију у Београду, а затим Природно-математички одсек Велике школе 1877. После тога школово се у Паризу. Српски геолог, оснивач геолошке науке у Србији, професор Београдског универзитета, председник Српске краљевске академије и први председник Српског геолошког друштва. Активан политичар – министар иностраних дела и министар просвете и црквених дела, специјални изасланик српске владе у Паризу за време Првог светског рата.
Академик Јован Жујовић свој први орден Св. Саве III степена добио је 1893, затим француски орден Officier de l’Academie 1898, Медаљу за успомену на четрдесетогодишњицу Велике Светоандрејске скупштине 1899, Орден Св.Саве I степена 1910, Орден Белог орла IV степена 1911, француски орден Grand officier de l’ordre national de la Legion d’honneur 1911, Крст милосрђа 1914. и бугарски Орден за грађанске врлине. Био је ожењен Станом (1865—1889), ћерком пуковника Косте Бучовића и Софије. Стана је била дворска дама краљице Наталије, нису имали деце. Умро је 19. јула 1936. у Београду.
Јован Жујовић Панчићев најбољи ђак и најписменији природњак Рођен исте године када и Никола Тесла, Стеван Мокрањац и војвода Степа Степановић, Јован Жујовић стоји у првом реду најзначајнијих природњака које смо имали, са Јованом Цвијићем, Симом Лозанићем, Милутином Миланковићем, Иваном Ђајом, Јованом Караматом…” Жујовић се појавио непосредно после ослобођења од Турака, кад је дошло до бума српске памети, до вулканске ерупције српске интелигенције и српског духа уопште, који је вековима био заробљен”. Жујовић је по много чему био јединствен : зналац језика, вредан, поштен, спреман да се жртвује, патриота до краја у практичном смислу.
Пошто је био из имућне породице, отишао је у Париз да настави школовање. Уписао је геологију, код тада најбољих геолога, професора Мишела Левија и Фукеа, и паралелно студирао антропологију код Пола Броке, оснивача краниологије, науке о лобањама, и писца познатих публикација из те области, и Габријела де Мортијеа, једног од тадашњих светских ауторитета за праисторију. Када се вратио у Београд 1880., био је не само најученији геолог, петрограф и минералог него и најученији антрополог. То се одмах и показало. Жујовић је из Париза донео први поларизациони микроскоп у Србију, само двадесетак година после увођења микроскопа у петрографска проучавања. Он је са невероватним еланом кренуо у геолошко проучавање Србије.
Оснивач установа Браћа Миленко, Јован и Јеврем Жујовић Пре Жујовића само су два странца, барон Јохан Готфрид Хердер и Ами Буе, проучавали геологију Србије. Хердер је на позив кнеза Милоша путовао десет недеља по Србији, 1835. године. Није могао много да уради, своја запажања је преточио у књигу Рударски пут по Србији 1845. , док се Буе боље припремио за путовање по европској Турској. Учио је српски језик и био у преписци са Вуком Караџићем.
Путовао је три године и оставио значајно дело Европска Турска у четири тома. Буево дело, на жалост, никада код нас није преведено, мада су га и Аустријанци, крајем 19. века превели на немачки. Била је то најбоља студија о Балкану, о фолклору, обичајима, старинама, географији, геологији). Панчић је доласком на Лицеј 1853. предавао све природњачке предмете, али се геологијом није могао озбиљно бавити. Ипак, написао је први уџбеник Минералогија и геологија 1867. који је био компилација страних књига. Панчић је у њима доста пажње посветио терминологији, а неки термини које је он увео одржали су се до данас.
Када је ову катедру преузео Жујовић, за кратко време је урадио многе ствари. Основао је Геолошки завод Велике школе, написао прве уџбенике 1887. и 1889., објавио многе радове у страним часописима, али и у Геолошким аналима Балканског полуострва које је покренуо 1889. године. Они и данас излазе. Српско геолошко друштво је основао 1891, а пре тога је објавио прву геолошку карту Србије(1884., 1886). Проучавајући геолошки Србију, Жујовић је обишао и околне земље, да би имао бољи увид у укупне геолошке прилике. Та путовања су му послужила и за скупљање узорака за збирке Велике школе. Чувени је његов поклич „ За Музеј српске земље“. Он је практично био главни покретач оснивања Природњачког музеја 1895. године.
Јован Жујовић је још 1883. године, са групом учених људи, основао Српско археолошко друштво, а годину дана касније часопис Старинар. Може се рећи да је он један од оснивача археологије и писац прве археолошке књиге „Камено доба“ 1893. Када се прочита та књига, човек мора да буде импресиониран како је он био веома добро информисан о тадашњим антрополошким и археолошким знањима у свету.
Геологија Србије Жујовићево Камено доба било је незаобилазна литература, чак и кад су уследила нова открића, па и данас, за сваког ко хоће да упозна историју археологије у Срба. Његов леп језик, јасан стил и лого Српске књижевне задруге доприносили су да уђе у многе куће па се и ово дело доста читало. У дописима о антрополошким достигнућима које је из Париза слао Жујовић је дао подстицај да се ова наука касније развије. У једном је писао о антропологији на париској великој изложби. После Првог светског рата објавио је у Гласу Српске краљевске академиј 1921. рад о краниологији Хрвата, који је започео још за време студија.
За двадесет година у науци успео је да уради оно што се у другим земљама ради читаво столеће. Проучавајући разне геолошке појаве спремао се за остварење свог животног дела Геологија Србије. Прву књигу је објавио 1893, другу 1900. године. Појавом Жујовићеве Геологије могло је да се каже да је Србија геолошки проучена у основним цртама, што је мали број европских земаља постигао у то време. Почетком века више је почео да се бави политиком. Био је активни учесник у политичким догађајима тога времена. Постао је сенатор, па министар спољњих послова, па просвете и црквених дела. Године рата је провео углавном у Француској, где је организовао школовање српске омладине, држао предавања и као Цвијић и други интелектуалци, помогао да се створи повољна слика о Србији.
Од 1915. до 1921. године Жујевић је био председник Академије. Разочаран после рата у политику, враћа се науци, пише уџбеник Опште геологије 1923, затим у СКЗ објављује две популарне књиге Постање земље и наше домовине, где је дао прву геолошку карту Југославије и популарисао геологију и геолошке прилике у новој државној творевини. У Поучној библиотеци објавио је Извори и бунари 1931. , у којој за широке народне масе пише о томе како водити рачуна о квалитету воде, како копати бунаре и о низу других практичних ствари. Жујовић је од 1880. године па до смрти био неприкосновени ауторитет у геологији – али није био диктатор.
Владимир Д. Ласкарев – Јаша Продановић – Милутин Миланковић
Како су његови ученици завршавали студије, он им је несебично препуштао једну по једну област геологије. Светолику Радовановићу је уступио палеонтологију, Сави Урошевићу петрографију, Цвијић се поред географије посветио и геоморфологији. Он је своје најбоље ученике увео у Академију, и Петра Павловића, касније директора Музеја српске земље, и Владимира Петковића, али их је, на жалост, скоро све надживео.
Петар Павловић – Владимир Петковић
Вуков настављач Жујовић је оставио и своје дневничке белешке које су веома занимљиве, вероватно и за будуће генерације. Дневници у издању Архива Србије нису комплетно штампани. То је избор у коме говори о политичким и друштвеним догађајима којима је био сведок. Недавно је штампан Дневник из Неменикућа, где је његова породица имала велико имање.
Он је тамо имао и кућу, коју је у част своје рано преминуле жене Стане назвао Вила Стана. Бележио је најразличитије догађаје и факта. Можда је то једно од најбољих сведочанстава о нашем селу с краја 19. и почетком 20. века. Педантно је бележио све податке па се дневник данас може читати и са социолошког и етнолошког или историјског аспекта.
Сава Урошевић – Иван Ђаја – Јован Карамата – Александар Белић
Може се рећи, да је Панчић био најписменији природњак. Ђура Даничић му се из Загреба обраћао молбама да му помогне у неким језичким недоумицама у састављању Рјечника ЈАЗУ. Као Панчићев ђак, Јован Жујовић је био начитан и одлично знао српски језик, бринуо о језику и стилу у својим текстовима. Панчић, Жујовић, Цвијић као природњаци били су прави Вукови настављачи и обогаћивали су језик у природним наукама, којима Вук није могао да се бави. А како су то теренске науке, они су путовали по Србији и увек били на извору чистог народног језика. У том духу су и стварали географску, геолошку па и ботаничку терминологију.
Морал пре свега Када се сећамо Јована Жујовића, ваља поменути да је стално имао на уму морално стање народа. Говорио је да је, после Првог светског рата, дошло до моралног пада, говорио је о слободи штампе, о слободи новинарства. Жујовић је обележио време од 1880. до 1936., што се види и по изјавама Јаше Продановића и Александра Белића. Белић је, на пример, написао да је Жујовић био такав да се на њему могла заснивати читава култура једног народа, а Јаша Продановић да је био један од најморалнијих, најистрајнијих и најпоштенијих наших људи који су се бавили науком и политиком.
Za STV USA Siniša Mijatović
foto: privatna arhiva
