КУЋУ ПРЕТВОРИО У ЕТНОГРАФСКИ МУЗЕЈ
У београдском насељу, Крњача, живи Жељко Утвар, један од најпознатијих етнографских колекционара и чувар српског блага, који више од двадесет година прикупља етнографску грађу из Србије и са Балкана, бави се рестаурацијом и конзервацијом народне ношње и старих предмета који су се некад користили у домаћинству.
Због обимне и непроцењиве етнографске грађе, коју поседује, а она чини око 5300 предмета, своју кућу је Жељко претворио у својеврсни етнографски музеј. И све што има у њој стекао је без донација, без помоћи државе, самофинансирањем, понекад поклонима људи добре воље у жељи да наше културно наслеђе, вредну народну ношњу, бројне предмете за домаћинство сачува од заборава.
Ко је Жељко Утвар?
Рођен 1978. године у Београду где живи и ради. Завршио је Средњу архитектонску школу у Београду, дипломирао је на Архитектонском факултету Универзитета у Београду.
Петнаест година је радио у Србији на теренским истраживањима и археолошким налазиштима за Народни музеј у Београду, Археолошки институт, народне музеје у Пожаревцу, Пироту, Нишу, Новом Саду, Завод за заштиту споменика културе Србије.
Од 2003. г. почиње са прикупљањем и проучавањем етнографског блага Србије. Данас његова збирка броји око 5.300 вредних предмета. Упоредно са прикупљањем етнографске грађе бави се и рестаурацијом и конзервацијом народне ношње и старих предмета, који су се користили у домаћинствима.
У поседњих двадесет година имао је бројне изложбе у земљи и иностранству, гостовао је на многим радио и ТВ станицама на којима је говорио о свом раду и великом залагању на прикупљану нашег етногртафског блага, које има непроцењиву вредност не само за Србију, већ и за човечанство.
Сва потребна новчана средсва за откуп и чување у збирци Жељко обезбеђује из личног буџета, без донација и помоћи државе и Министарства културе Србије. Иако се често обраћао релевантним културним, а и другим институцијама није наилазио на разумевање. Али, по природи одлучан и истрајан човек, није одустајао. Зато данас, с правом, може рећи, да је поносан на своје труд и дело, по којем је данас цењен и поштован не само у Србији, већ и ван њених граница. Он је и пример за нараштај који долази како се чува српско благо, обичаји, традиција и идентитет једног малог народа на Балкану са великом слободарском традицијом.
Збирка је за последњих двадесет година, колико постоји, освојила више десетина најпрестижнијих награда, диплома, плакета и била приказана у емисијамаа на стотине ТВ, о њој се говорило на радио-станицама у земљи и иностранству. Сваки предмет је каталошки нумерисан, фотографисан и пописан тако да је збирка добила на значају и вредности. Колекција се свакодневно увећава откупима и поклонима људи добре воље, који желе да се њихови предмети сачувају од заборава. Захваљујући Жељковој вољи и настојању и да им се удахне нови живот и остави у наслеђе не само садашњој генерацији, већ и оној која долази.
-Идеја се родила случајно, 2003. г. уношењем у књигу инвентара првих 34 предмета од дрвета, метала и керамике. То су предмети који су се користили у сеоским домаћинствима почетком 20. века. Предмети су прикупљни по селима Општине Петровац на Млави, већем делом откупом, нешто је и поклоњено. До 2006. године имао сам око 300 предмета без иједног комада народне ношње. У јулу 2006. г. колекцију сам обогатио првим комадима мушких и женских ношњи из села Зубетинац у Општини Књажевац. То је био поклон Русомира Здравковића, пријатеља мог оца. Ношња је имала око 230 делова мушке и женске одеће, коју су израдиле Русомирова бака и мајка – говори нам Жељко Утвар уз наду да ће држава Србија имати слуха да му ускоро обезбеди већи простор како би његово вредно етнографско благо било доступно и другим љубитељима нашег културног наслеђа.
Од 2007. г. Жељко почиње са озбиљним прикупљањем литературе везане за етнологију Балкана и проучавањем одевних комада и везова на ношњама. Највећи број предмета тренутно у збирци је набављен куповиом на тзв. „бувљим пијацама“ широм Србије, а у последње време откупом преко интернета и разних вебсајтова, па, и преко огласа. Тренутно збирка броји преко 5000 етнографских предмета историјског и музејског карактера, међу којима нема два иста предмета. Сви су конзервирани и рестаурирани колико је било потребно.
После две деценије сакупљања и проучавња етнографског наслеђа Срба и народа са Балкана Жељко је посебну пажњу посветио конзервацији дрвета, метала и керамике.
Осим јако битне и вредне целине књажевачких ношњи, коју је добио од Русомира Здравковића, пажњу завређује и збирка Владимира Марковића из Београда. Њу је Жељку поклонила Владимирова мајка Љиљана, која је изразила жељу, након преране смрти њеног сина (Владимира) да се збирка сачува и на прави начин представља људима који воле и цене наше нематеријално културно наслеђе. Иначе, Марковићева збирка чини 460 предмета од дрвета, метала и керамике, без народне ношње, јер је Владимир није прикупљао.
У Жељковој ризници 60 одсто чине народне ношње и предмети од текстила за домаћинство, а 40 одсто су предмети од дрвета, метала, керамике и стакла.
Текст и фотографије, Зоран ЈАКШИЋ
