ТРАЈНИ БИСЕРИ УЖИЧКОГ КРАЈА
Србија поседује богато музичко наслеђе. Ретко која земља на Балкану, а и шире, може да се похвали разноликошћу, колоритом и квалитетом народне традиционалне музике као што је у Срба. Како је сачувати и отргнути од заборава? Задатак није нимало лак за етномузикологе, који се баве овом облашћу, оно тражи стрпљење, студиозност, упорност, материјана средства да би се покрила дуга путовања, одсуствовање од куће и породице. У прикупљању и чувању српског, а и балканског, музичког наслеђа, предњачи продукција „Balkan Culture Hеritage“ („Балканско културно наслеђе“) из Београда на чијем је челу МА Бојана Николић, етномузиколог и најбољи интерпретатор српске традиционалне сеоске и варошко-градске музике. Најновије издање њене продукцијске куће је компакт-диск „Традиционална музика западне Србије“.
– То су снимци које је Петар Јовановић, новинар и музички уредник из Радија Ужице забележио по селима западне Србије пре четрдесет и пет година, давне 1978. и 1979. године. Тај музички материјал, када је приватизован Радио Ужице, је откупио Музеј Старо село из Сирогојна. Они и ја смо суиздавачи. Издања су финансирана од стране Министарства културе Републике Србије – каже МА Бојана Николић, па, додаје:
– У Радију Ужице су урадили дигитализацију са магнетофонских трака. Велика
је штета што су те траке, нажалост, бацили, што нису и њих дали Музеју Старо село из Сирогојна са дигитализованим материјалом. Срећом, да су остали трајни снимци који су
драгоцени јер се на њему налазе и песме ”на бас” у том крају кажу и ”арија” и песме ”из вика” које су на националној листи нематеријалног културног наслеђа (НКН). На снимцима је и инструментална традиција, двојнице, свирање у паљке, трубачки оркестри, здравице, шаљиве приче и разговори са певачима. У тексту где су исписани текстови песама може се видети у опису којој врсти песама одређени напев припада
– На списку нумера су подаци ко је све учествовао у реализацији ЦД-а. Први ЦД сам ставили и на мој ју тјуб канал па љубитељи традиционалне српске музике могу их чути.
За љубитеље традиционалне музике западне Србије ево и музичке нумере, кола, беседе, шале … које се могу чути са ЦД-а:
„Шарганско коло“ на двојеницама, свира Милорад Ђорђевћ Џора из села Кремна.
„Три девојке друговале“, песме „бројаница“, натпевавају се женска и мушка певачка група из села Ерчеге код Ивањице.
„Мала моја из другога села“, песму „на бис“ изводи мушка изворна група из села Средња Река.
„Шарган гуја на планини спава“, песма „из вика“, певају Стојка Мунитлак, Рада Мунитлак и Рада Кувекаловић из села Мочиоци.
Коло „Стари кукуњез“ изводе три свирача на кларинету и бубњар. Забележено је у селу Ерчеге.
„Пева певац на прагу“, шаљива песма хетерофоне структуре у извођењу женске певачке групе и села Средња Река.
„Гаро, јадо, остaр’o сам“, песму хетрофоне структуре изводи мушка група певача из села Ерчеге.
„Шарен ћилим, прешарен“, песму „из вика“ интерпретира мушки дует из села Крива Река. Запажа се подизање интонације.
„Мој драгане где ти лето прође“, у љубавној песми „на бис“ натпеваају се мушка и женска група из села Брезова.
„Ивањице, лепи граде“, песму унисоно изводе Богданка Николић, Никосава Николић и Брана Боровић из селе Опаљеник.
Коло на фрули, забележено у селу Крива Река.
„Мој драгане, воће суво“, чобанску песму херофоне структуре изводи женска певачка група и села Ерчеге.
„Мочиоци, низ тебе су луке“, веома специфичан начин натпевавања у хетерофоно-бордунском стилу са подизањем интонације. Песму „из вика“ изводе женска и мушка певачка група из села Мочиоци. Женску певачку групу чине Стојка Мунитлак, Рада Мунитлак и Рада Кувекаловић.
Говор о егањи и егање. Говори о егањи и ега Милутин Јелић из села Ерчеге.
„Мала башта ал’ је пуна шљива“, песму „на бас“ пева женска певачка група из села Братијево.
Коло на двојницама, забележено у селу Крива Река.
„Златиборе, шта по тебе расте“, песму „из вика“ изводе жене из села Равни. Специфично је подизање интонације.
Здравица, изводи Милован Величковић из села Међуречје.
„Јој, да ми је, мила нане“, песму „на бас“ или „арија“, како у селу Равни зову, изводи женска певачка група.
„Гребенам, карунам“, песму изводе сестре Нада и Станимирка Максимовић из села Ковиље.
„Дрино водо, и остале воде“, песму „из вика“ пева мушки дует из села Крива Река.
Коло на фрули, забележено у селу Крива Река.
„Ој, ђевојко, ој, како си“, натевавањем мушке и женске певачке групе из села Ерчеге.
„Ја сам тебе говорила, Миле“, песма говори о рабаџијању и рабаџија (најамни возач робе) Бранко Муњић из села Средња Река.
„Златиборска, вита јело“, песму „из вика“ изводи женски дует из села Кремна.
О обичајима за Божић говори Милутин Јелић из селе Ерчеге.
„Кукуњез коло“ свира Алекса Томић из села Мочиоци.
„Спремајте се, кићени сватови“, свадбена песма хетерофоне структуре са извиком на крају мелостиха, пева женска певачка група из села Прилике.
„Очи моје зелене“, песму „из вика“ изводи женска певачка група из села Равни. У нумери се подиже интонација.
„Стани, зоро, листај горо“, песму „на бас“ изводи мушка певачка група из села Прилике.
Снимљено музичко благо, песме, кола на фрули, двојеницама, зравица, о обичајима за Божић … на магнетофонској траци забележио је и сачувао од заборава, Петар Јовановић, истраживачки новинар и музички уредник Радија Ужице, обилазећи понекад и најзабитија села ужичког краја. А боравио је у Кремни, Средњој Реци, Међуречју, Мочиоцима …Труд му се, ипак, исплатио, музику и обичаје које је снимио остају трајно у нашој музичкој ризници за сва времена. Ужичани и чувари традиционалне српске изворне музике могу бити поносни на њега.
Петар Јовановић је иза себе оставио велико музичко културно дело. О његовом животу нам казује познати етномузиколог др Димитрије О. Големовић:
-Петар Јовановић је рођен 16. јула 1937. године у Новом Саду. Основну школу и нижу гимназију завршио је у Ужицу. 1951. године уписао је Учитељску школу и стекао диплому учитеља која му је пружила могућност наставка даљег школовања на ВШП-у у Сарајеву. Године 1958. стиче звање наставника музике и први посао обавља у Учитељској школи у Ужицу. После тринаест година педагошког рада, 1971. године напушта рад у просвети и запошљава се као музички уредник у Радио Ужицу. Крајем 70-их година прошлог века почиње рад на систематском прикупљању драгоценог етномузиколошког материјала са подручја ужичког краја.
Користимо се приликом да нам др Големовић, као врсни познавалац изворне српске музике, нешто више каже о традиционалној музици западне Србије, односно, ужичког краја, која је снимљена и трајно сачувана на компакт-диску:
-Традиционална музика ужичког краја изражава се на три основна начина, као: певање, свирање и певање уз инструменталну пратњу.
Народно певање као по правилу је групно и двогласно, док се облици солистичког – једногласног певања, у народу најчешће и не сматрају певањем у правом смислу те речи. То представља последицу неколико фактора. Као први ваља истаћи функцију певања. У првом реду то су обредне песме које се из тог разлога и не сматрају „правим“ песмама. Ту спадају: божићне песме, песме кад се пале “лиле” на Петровдан, песме на Јеремијиндан, те лазаричке и додолске песме. У ову „групу“ спада и кукање за мртвим. Такође, једногласно се изводе и неке песме уз рад, као што је то на пример чување стоке, рабаџијање или печење ракије.
Солистички једногласно изводе се и успаванке, као и цуцалице, песме кад се дете, а као посебно занимљиво истиче се архаично певање уз тепцију, и егање, певање које је пратило традиционалну борбу бикова.
Групно једногласно певање веома је ретко и углавном је ограничено на област Сјеничко-пештерске висоравни. Иако једногласни, примери овог певања показују висок ниво развоја, изражен кроз разуђену и украсима богату мелодију. Особеност једногласног групног певања јесте да је, иако у њему учествује више певача, неретко изведено у савршеном складу. У многочему му је слично студеничко, али и неки облици црногорског традиционалног народног певања.
. Шта нам можете рећи о двогласном певању, које чујемо на ЦД-у?
-Двогласно певање ужичког краја испољава се у два основна, међусобно веома различита стила.
Старије сеоско двогласно певање, најчешће названо и певање „из вика“ или „на глас“ у себи садржи три основна облика. Први, који карактерише силабичност извођења, хетерофон је, што значи да је веома сличан једногласном певању у коме повремено, случајно или намерно долази до својеврсног звучног трења, изазваног разилажењем гласова и стварањем секундног сазвука.
У песмама у којима је константан ток „нарушен“ повременим застанцима, најчешће на стиховним цезурама, уз хетерофону јавља се и бордунска структура, а са њом и
карактеристични „прелазни“ хетерофоно-бордунски вокални облик, док код неких бордунска структура представља основну карактеристику.
У извођењу песама старијег слоја најчешће учествују два, односно три певача, као по правилу истог пола. Улоге гласова у певању су такве да се деле на водећи и пратећи. Песме хетерофоне и хетерофоно-бордунске структуре изводе и жене, а и мушкарци, док оне бордунске искључиво припадају мушкарцима. Њихова честа карактеристика представљају извици којима се „обележавају“ крајеви мелопоетских целина, а који служе о као својеврсно полно маркирање песама, па тако жене своје певање украшавају извиком на вокалу „и“, а мушкарци, на „и, које“ („и, лоје“, „и, доје“ и сл.).
Певање старијег слоја осим што као доминантан сазвук има секунду, одликује употреба тонских низова малог обима, најчешће састављених од 3-4 тона, који су уз то још и нетемперовани. Песме се изводе громким гласом, по „народном правилу“: што јаче, то боље (лепше), што као последицу има појаву тонова из фалсетног регистра, у етномузикологији познатих као „квоцајући звуци“, тонова који овом певању дају карактеристични призвук. Интензивно певање такође утиче и на оригиналну интонацију песме, која зна да се повиси у току једне строфе за велику секунду, па чак и више.
. Шта карактерише новије сеоско певање?
-Новије сеоско двогласно певање, популарно названо је певање „на бас“. Хомофоно је са јасним издвајањем водећег гласа и пратње, у којој учествују сви певачи, колико год да их је присутно. Као што то може и да се претпостави, судећи по европском пореклу овог певања, основни сазвук је терца, док се на крајевима мелопоетских целина јавља чиста квинта.
На компакт диску је забележено неколико примера натпевавања.
Народно свирање испољава се кроз неколико традиционалних инструмената: свиралу (фрулу), двојенице, као и паљку и лист, али и инструменте индустријске израде који су своје место нашли у локалној музичкој пракси: хармоника, кларинет и разни облици лимених дувачких инструмената у саставу дувачких – блех оркестара.
Пре Првог светског рата свирала је била најраспрострањенији народни инструмент у западној Србији, у тој мери да се уз њу чак играло и на великим весељима као што је то вашар. Овај лабијални инструмент са прорезом и бридом, у прошлости је имао широку примену, од инструмента уз чију помоћ је пастир прекраћивао своје дуге дане, до инструмента чија је функција да прати игру. Временом, он се мењао, постајући све мањи, добивши и нов назив – фрула.
Двојенице, тип двоструке лабијалне свирале са прорезом и бридом, најчешће је био везан за чобане и рабаџије, па је и свирка која се на њима изводила била развучена и слободна као и време оних који су на њима свирали. Структура свирке на овом двогласном инструменту слична је оној типичној за старије двогласно певање: хетерофоно-бордунске је структуре, са доминацијом секундног сазвука. Иако је то веома ретко у традиционалној пракси ужичког краја, двојенице су у прошлости знале да прате и народну игру.
. У ком се музичком облику јавља паљка (тиква)?
-Паљка као назив на тикву, означава и име народног музичког инструмента у ужичком крају. Он се ту јавља у два облика, као тиква у коју се затакне писак кларинетског типа (направљен од зове), или пак инструмент који је направљен као једноставна имитација кларинета. У народној пракси паљке ретко свирају солистички, већ се удружују у мање ансамбле, који представљају својеврсну имитацију блех оркестара.
Као „увозни“ инструменти, хармоника и кларинет такође су нашли своје место у локалној музичкој пракси, изводећи мелодије из ужичког репертоара. То су такође и блех оркестри, који су се у западној Србији појавили између два рата, а до свог пуног изражаја дошли тек у другој половини прошлог века, по оснивању Драгачевског сабора трубача.
У прошлости веома је била развијена пракса гудачких ансамбала, које су најчешће чинили Роми. О њиховом квалитету сведоче многи литерарни извори, али и тонски записи направљени од стране разних истраживача.
Певање уз гусле некада је представљало једини облик вокално-инструменталне праксе у западној Србији. По својим основним карактеристикама (форма песме, хетерофона музичка структура и др.) оно је типично динарско.
За СТВЧ пише, Зоран ЈАКШИЋ
Фото, З. Ј. и архива
