НЕКАД ЗАБРАЊЕНА, ДАНАС НАЈПОПУЛАРНИЈА
Скоро да не постоји ниједна свечаност, па, и она на државничком новоу, а да се она не заврши извођењем песме „Ово је Србија“. Ова нумера, која је последњих година једна од најслушанијих и најизвођенијих мелодија у Србији, а многи кажу и међу Србима у расејању, дуго се сматрала да је народна. Међутим, она ипак има свог аутора, то је НИКОЛА ГРБИЋ ГРБА, познати гитариста, композитор, певач и песник.
Овај скромни шездестогодишњак, неки говоре да је и боем, за многе скоро непримећени народни уметник, у души рокер и песник, свој неизвестан и турболентан музички живот започео је пре скоро четрдесет година, 1986. свирајући у рок групи „Пирана сервис“. Захваљујући песмама за албум „Успаванка за озбиљне бебе“ брзо се прочуло за ову рок групу о којој се почело причати у музичким кулоарима. У овој помало заборављеној рок групи свирао је на клавијатурама тада анонимац, Александар Вуксановић, данас познатији као Аца Лукас.
Исте године, 1986. компоновао је за ансамбл, „Свилен конац“, који изводи староградску музику, песму „Ово је Србија“, а у првој верзији имала је наслов „Знаш ли одакле си сине“. Издавач је била Продукција грамофонских плоча Радио-телевизије Београд (ПГП РТС). Међутим, на Николино велико изенађење и чуђење она ја убрзо забрањена (!?) иако је издавач био ПРП РТС, дакле, државна фирма. А разлог је што се спомиње Зејтинлик, највеће гробље српских патриота и јунака погинулих за слободу Србије на Солунском фронту! Због ове песме састала се и специјална државна комисија (?!), којом је председавао музички уредник Радио-телевизије Београда, Светомир Шешић Шеле, познати хармоникаш и касније муж певачице народне музике Усније Реџепове. Песма, која је била патриотска и родољубива проглашена је „националистичком“. Ишло се толико далеко да су многи „заглавили“ у затвору пошто су је певали у друштву, у кафани, или на неком весељу, на свадби. Због песме „Ово је Србија“ и сам аутор, Никола Грбић, имао је проблема са најбољим пријатељима јер су почели да га избегавају!?
Како каже Никола, патриотском песмом „Ово је Србија“ хтео је да културом сећања ода почаст свом деди, који је погинуо у Мојковачкој бици јануара 1916. г. Тада је Војска Краљевине Црне Горе под командом сердара Јанка Вукотића бранила одступницу Војсци Краљевине Србије, која се повлачила преко Црне Горе и Албаније ка Јадранском мору.
Текст песме „Ово је Србија“
Знаш ли одакле си сине
погледај планине сиве
Зејтинликом цвеће процвало
Шумадијом сунце засјало
Ово је Србија
говоре гробови ратника
из славног времена
Цветови као од вина
стихови ратних судбина
још цветају као некада
крај Дрине, са цветних ливада
Ово је Србија
говоре гробови ратника
из славног времена
Проћи ћеш путеве дуге
видећеш крајеве друге
понеси одавде један цвет
нек’ сви виде, нек’ зна цео свет
Ово је Србија
говоре гробови ратника
из славног времена
Није само песма „Ово је Србија“ била на тапету власти у бившој нам заједничкој држави, исту су судбину доживеле су и многе друге српске патриотске нумере. Била је забрањена песма „Ја сам ја Јеремија“, коју је изводио Предраг Живковић Тозовац, а говори о једном артиљерцу учеснику Великог рата. Забрањена је и песма „Марширала, марширала краља Петра гарда“ (Никола Урошевић Геџа), „Нико нема што Србин имаде“ (Зоран Гајић) „Ој, Србијо, мила мати“, „Заклећу се ја пред Богом“ јер се спомиње Бог. Иако су браћа Бајић, Тома и Андрија, често певали Титу и „на увце“, била је забрањена њихова песма „Иде Миле лајковачком пругом“ јер део текста гласи „ … Иде Миле враћа се са Цера, одсуство му дао чика Пера …“. Иако у тексту се не спомиње краљ Петар Карађорђевић комунистима је био сумњив чика Пера, мада је мога да буде и неки други чика Пера, предпостављени каплар, који је Милета пустио на одсуство. Посебно је југословенским комунистима сметала нумера „Ој, војводо Синђелићу“, песма о великом српском јунаку Првог српског устанка војводи Стевану Синђелићу, који је погинуо у борби против Турака на Чегру 1809. године.
Много ће воде протећи Дунавом и Савом да се коначно рехабилитује песма „Ово је Србија“ без које не може ниједан важан датум у српској историји да прође а да се хорски или соло не отпева. Сада је постала и у неку руку „заштитни знак“ Срба и Србије, као што је химна „Боже правде“ или „Весели се српски роде“, коју пева Даница Црногорчевић!
Поред текста за песму (он је компоновао и музику) „Ово је Србија“ Грбић је написао још неколико истакнутих патриотских и родољубивих песама, као што су: „Србине грешни“, „Пала магла на Србију целу“ и друге.
Пошто су рокери на музичкој сцени Србије били увек у запећку. Никола Грбић, да би преживео, осамдесетих година окренуо се народњацима, тако су се звали певачи народне музике. С обзиром да се за њих говорило: „Народњаци су закон!“ Никола је осамдесетих година прошлог века успоставио сарадњу са Музичком продукцијом „Јужни ветар“ и њеним газдом, Миодрагом М. Илићем и почео да пише песме за певаче и певачице ове познате дискографске куће.
За певачицу „Јужног ветра“, Шесму Суљаковић“ (написао је велики хит „Издали ме пријатељи“, па, „Јави се, отерај тугу“, „Туго моја, коме да те причам“ … ), Срећка Шушића, који је започео певачку каријеру а много му је значио хит „Улица рађа ратнике“ и нумера, „За добра стара времена“. Писао је и за Синана Сакића („Ево ме другови“, „Пре него што остаримо“, „Богате девојке, сиромашни момци“, „Нико осим тебе“), Ханку Палдум („Нема кајања“), Душана Костића („Сачувај тајну“), Ацу Лукаса („Лешће“, „Ленка“, „Стари мој“, „Успаванка за озбиљнне бебе“), Драгану Мирковић („Руже цветају само у песмама“, „Не плаче се за јунака“, „Помисли жељу“), Јашара Ахмедовског („Кад свећа догори“), Снеки („Куда иде љубав“), Ану Бекуту („Празник“), Наташу Ђорђевић („Љубав је песма“), Бубу Мирановић („Јагње моје“), Миру Шкорић („Поклањам се“), Луиса („Дуг самоћи“), Сузану Јовановић („Нема кајања“). Кемала Маловчића („Чију сватови ноћас певају“), Марту Савић („Најбољи друг“), Аземину Грбић („Жена са сцене“), Гоцу Тржан („Желим да се променим“) … Захваљујући песмама, које је написао за Ацу Лукаса у првој половини деведесетих година за албум „Понос и лаж“ и хиту „Куда иду људи као ја“, који се и данас изводи, овај певач је постао популаран.
Свестраност Николе Грбића и бављење писањем песама за певаче и певачице народне музике није га одвукла од његове велике љубави према рок музици. Међу неколико ауторских албума које је издао посебно се истиче ЦД „Деведесете“ са деветнаест нумера на којем су неке снимљене и раније. Међу песмама истичу се: „Папук“, „Девет живота“, „Сећања“, „Мушкарци то не раде“, „Који ли ноћас плаћам грех“, „Сватови“, „Да си другог љубила“, „Богу и Београду“ …
Рокери Бора Ђорђеђвић Чорба и Никола Грбић Грба стадају међу најпознатије текстописце у српској популарној рок музици. Зато није никаво чудо што су обојица раније примљени у Удружење књижевника Србије. Уз то, Грбић је члан Удружења композитора.
Текст, Зоран ЈАКШИЋ
Фото, Н. Грбић приватна архива
