ПОНОСНИ НА СВОЈЕ ЈУНАКЕ У ВЕЛИКОМ РАТУ
Једанаести новембар -Дан победе, или како се у последње време често пише и говори, Дана примирја, поводом потписивања капитулације Немачке и њених савезника у Великом рату (Аустроугарска, Бугарска, Османско царство) свечано је обележен у Републици Србији, али и међу Србима у расејању, полагањм венаца на бројним споменицима и пригодним говорима у којима је речено да од свих учесника Првог светског рада Србија је највише страдала и имала највеће жртве. Скоро трећина, а то значи сваки трећи Србин, погинуо или умро у логорима или од болести од 1914. г, када је почео рат до 1918, када је завршен.
ACD Systems Digital Imaging
Претходног дана, 10. новембра, почасна јединица Гарде Војске Србије је са Савске терасе Београдске тврђаве извршила почасну артиљеријску паљбу у част Дана примирја, уз највише војне почасти, интонирана је химна Републике Србије и подигнута државна застава.
Према подацима, који су изнесени на Конференцији мира у Паризу 1919. г. Краљевина Србија је изгубила 1.247.435 душа, а то је 28% од укупног броја становништва (Србија је пре почетка Великог рата имала око 4.000.000 становника). Међу војницима било је 402.435 оних који су погинули у рату, умрли од задобијених рана или од пегавог тифуса. Цивилне жртве биле су двоструко веће – 845.000. Од епидемије пегавог тифуса током 1914. и 1915. г. умрло је у Србији 360.000 људи. У борбама при пробијању Солунског фронта погинуло је 36.477 војника и официра, а приликом преласка Албаније умрло је 77.455 припадника Војске Краљевине Србије. У логорима и заробљеништву у Мађарској, Немачкој и Бугарској убијено је или умрло 81.214 људи. Од неколико стотина хиљада цивила, који су кренули са Војском Краљевине Србије преко Албаније страдало је 140.000 људи, међу њима су биле жене, деца и старија лица.
Многи од ових података изнесени су приликом одавања поште погинулим Србима у Великом рату у Београду код Спомен-костурнице браниоцима Београда, на францусом гробљу, где су сахрањени војници савезника (Комонвелта), који су зајено са Војском Краљевине Србије учествовали у пробоју Солунског фронта и ослобађању Србије.
Аустроугарском, немачком и бугарском окупацијом Србија је потпуно опљачкана и девастиран, тако да јој требало много годиина да се опорави. Током окупације онеспособљено је око 60% српских фабрика за рад, оштећени и похарани рудници метала и угља, порушено 12.000 тона мостовних конструкција, онеспособљена све железничке линије, однето 24.600 тона бакра, 2.970 тона олова, 150.000 т пирита, 500.00 т лигнита 220.00 т каменог и мрког угља 750.000 т терцијалног мрког угља, 1.610 т злата, 3.100 т сребра .. Сточни фонд је уништен за 70%, пољопривредна производња смањена за 70%. Број радника тек 1923. г. је достигао број од 1910. г.
Поводом овог празника, у Солуну, на Зејтинлику је уручена национална награда „Мајка Србија“ чувару Српског гробља, Ђорђу Михаиловићу (93 године); У београдском „Звездара театар“ познати, популрни глумац, Ненад Јездић одиграо је сјајно монодраму „Прича о Милутину“, која је рађена по истиоименом роману познатог писца Данка Поповића. Книга „Прича о Милутина“ је једна од најчитанијих и најпродаванијих у Србији, која је имала бројна издања. То је прича о једном скромном српском сељаку и његовом страдању не само у Великом рату, већ и касније у ослобођеној Србији, али и током и после Другог светског рата. Ову монодраму је сјајно извео Ненад Јездић, а за позориште је режирао и адаптирао Егон Савин.
Омладинско позориште „Дадов“ је посебно било ангажовано током обележавања Дана победе. Код Бранковог моста, крај Саве, чланови овог позоришта извели су комад „Велики рат“, који је адаптиран по истоименом роману Александра Гаталице. Заједно са Градским секретаријатом за културу млади глумци из „Дадова“ , а у оквиру Дана ослобођења Београда у Великом рату, организовали су изложбу „Рукописни листови из Великог рата“ ауторке Наташе Јовановић.
Радио-телевизије Србије је дала свој доприносс, у току само 11. новембра емитовала је три играна ратна филма из Великог рата: пре подне „Заспанка за војнике“ дело аутора Предрага Гаге Антонијевића, затим, у подне, култни филм „Марш на Дрину“ из 1964. г. режисера Живорада Жике Митровића, а у вечерњем термину филм новије производње „Краљ Петар Први“. У Дому војске приказан је играни-докумнтарни филм „Седам хиљада душа“ нашег земљака, Сањина Мирића, који живи у Прагу. Овај филм говори о страдањима српских заробљеника током Великог рата, који су као затвореници умирали у аустоугарским казаматима у Јиндриховцима и Броумову. Филм је рађен пре две године, добио је бројне награде на светским филмским фестивалима. И Градски музеј у Вршцу дао је свој допринос Дану примираја. У Мујзеју је отворене изложба „Генерал Душан Додић, јунак Великог рата“. Душан Додић, као мајор Српске војске у Коњичкој дивизији је после пробоја Солунског фронта, ослободио Кавадарце, Штип, Кочане, Врање, Ниш, Алексинац, Варварин, Јагодину, Лапово, Велику Плану, Смедерево, чак и Белу Цркву, Вршац и дошао до Темишвара!
Свој удео у обележевању Дана примирја дао је и новосадски Фестивал ратног и патриотског фима „Дани слободе – филмске приче о освајању слободе“, који је основао Горан Марић, познатији као Маклолм Мухарем. Од 9. до 14. новембра планиране су бројне трибине о филму, а током истог приказани су филмови: Карена Шахназарова, „Острво“ Павела Лунгина, „Марш на Дрину“, „Дара из Јасеновца“, „Пропаст империје -лекција Византија“, „Теслин народ“ Жељка Мирковића у којем најпознатији српски глумац у расејању, Џек Димић, глуми Теслу. Приказан је и филм „Божји човек“ Јелене Поповић о светом Нектарију Егинском …
Посебно, током овог празника, били су активни чланови Савеза удружења потомака ратника Србије 1912 1920, учествујући на многим свечаностима полажући венце и цвеће на бројним споменицима, разасутим широм Србије. Потомци се поносе својим јунацима из Великог рата. Својим бројним манифестација не само овом приликом, већ годинама уназад на најбољи начин негују културу сећања на велике подвиге Војске Краљевине Србије у балканским и Великом рату. Српска војска је својим подвизима и јунаштвом најпре у балканским ратовима ослободила Србију од Османског царства, када је ослобођена Стара Србија (Косово и Метохија) и Јужна Србија (С. Македонија). Касније у завршним операцијама, после пробоја Солунског фронта) понизила и потукла окупаторе у Великом рату, Немачку, Аустроугарску и Бугарску.
Скоро десет година симбол српске победе у Великом рату представља ендемски цвет – наталијина рамонда. Носи се на реверу. Овај цвет у околини Ниша пронашао је доктор Сава Петровић 1884. године, а први га је описао десет година раније, познати српски научник Јосиф Панчић Цвет је добио име по краљици Наталији, жени краља Милана Обреновића. То је цвет – феникс, који расте у Србији, Грчкој и још неким земљама. Он подсећа на српски народ, који се после тешких тренутака, албанске голготе и страдања у Великом рату, као птица-феникс вратио у живот после пробоја Солунског фронта и ослободио Отаџбину. И за неверицу, незабележено у новојиј светској ратној историји, од 15. септембра, после пробоја Солунског фронта, под командом легендарних српских војвода, Петра Бојовића, Степе Степеновића и Живојина Мишића, ослобађајући град за градом по Србији, прешевши 600 километара усиљеним маршем и под борбом, ломећи немачку, аустроугарску и бугарску војску, која се у бексту свасавала и предавала, за 45 дана (?!) 1. новембра, Војска Краљевине Србије ослободила престоницу – Београд! Притом су савезници, који су учествовала са Војском Краљевине Србије, (француске, енглеске, грчке дивизије, италијански корус …). имали прилику да осете и виде патриотски и слободарски дух српског народа. И само да му се диве.
После капитулације немачки цар Вилхелм је бугарском цару Фердинанду Првом, завапио: „62.000 српских војника је одлучило рат. Срамота!“.
После ослобођења Београда, Срем се 24. новембра се присајединио Србијом, дан касније су то учинили Барања, Бачка и Банат, а 26. новембра и Црна Гора. У саставу Србије била је и Стара Србија (КиМ) и Јужна Србија (сада С. Македонија). Све ове области су биле у саставу Србије до 1943. г. када је у „историјском“ Јајцу прекројена Србија. Створене су Македнија, Црна Гора, Брозови комунисти су Србији одузели Барању, која је увак била српска. Притом су српски комунисти у Јајцу само климали главом и слепо слушали Јосипа Броза, који је касније Уставом из 1974. године пресудио СФРЈ, од Федерације створио конфедерацију, Србију разбио на три дела. Притом је у Уставу написао да републике (које су постале самосталне и имале статус федерације) имају право да се оцепе. Захваљујучи Брозу у грађанском рату распала се СФРЈ.
За Српску ТВ Чикаго, пише Зоран ЈАКШИЋ
Фотографије: архива
