Јунака романа „Процес“ Франца Кафке Јозефа К. држава, систем, отуђена моћ безомених и недодирљивих, осуђује за неименовану и непостојећу кривицу, на смрт, а да никада није сазнао ни за шта му се суди, ни ко му суди. Иако је ман писан почетком двадсетог вијека, пропочи је предсказао страшну судбину појединца, обесправљеног и немоћног, незаштићеног и осуђеног већ самим рођењем.
У претпоследњој, деветој глави романа „Процес“ Франца Кафке ”У катедрали“, Јозеф К. Упозорен од пријатељице да је хајка на њега већ почела, утучен стрепњом и немогућношћу да пронађе сопствену кривицу и прозре логику суда, у веома лошем расположењу, које употпуњује олуја што напољу бјесни, срета свештеника, који се представља као затворски капелан. Учини му се да може имати повјерења у њега већ и због тога што му овај зна име, и прича му свој случај. Пажљиво га саслушавши свештеник му исприча легенду о човјеку са села и закону:
Пред законом стоји вратар. О овом вратару долази човјек са села и моли га да га уведе у закон. Али вратар му рече да га сада не може пустити унутра. Човјек размишља па пита да ли ће касније смети да уђе.
„Могуће је“, вели му вратар, „али сада не.“
Пошто су вратнице закона као и увек отворене, а вратар се склања у страну, човек се сагиње да кроз вратнице погледа унутра. Кад то опази вратар, насмеје се и каже: „Ако те толико привлачи, а ти покушај да уђеш и поред моје забране. Али упамти: ја сам моћан, а ја сам само најнижи вратар. Но, крај свих дворана редом стоје вратари и, све један моћнији од другога. Чак ни ја не могу да поднесем изглед трећега.“
Човек са села није рачунао с таквим тешкоћама, закон треба да је увек и свима приступачан, мисли он, али кад погледа боље у вратара у крзненој кабаници, у његов велики шиљасти нос, у његову дугу и ретку татарску браду, он ипак одлучи да је боље сачекати дозволу за улазак. Вратар му даје једну малу столицу и пушта га да седне са стране до вратница. Тамо он седи данима и годинама…
У току много година човек скоро непрекидно посматра вратара. Заборавља на друге вратаре и чини му се да му је овај први једина препрека за његов улазак у закон. Првих година гласно проклиње несрећни случај, а касније, кад остари, он само још гунђа. Постаје детињаст и пошто је дугогодишњим проучавањем вратара упознао и буве у његовом крзненом оковратнику, моли он и буве да му помогну да придобије вратара…
„А шта би још хтео да знаш? – упита вратар – „ти си незајажљив.“
„Кад сви теже закону“, рече човек, „како је онда могуће да за све ове године нико није тражио улаз осим мене?” Вратар увиђа да је човеку дошао крај и, да би га овај још чуо слухом који већ замире, продере се на њега: „Овде нико други није могао добити приступ, јер је овај улаз био одређен само за тебе. А сада идем да га затворим.“[1]
У расправи која касније настаје Јозеф К. мисли да је „вратар преварио човека“, јер му је учинио откриће тек онда када оно није могло помоћи човјеку, а капелан мисли да је вратар преварен, јер човјек није ни покушао да уђе.
Наведена легенда има све ситуационе елементе бајке, или мита, и као сви бајковити, митолошки текстови, нуди безброј могућности тумачења, зависно од становишта, односно слушаоца, јер свештеник причу казује.
Наратор, што у митолошким и религиозним текстовима значи учитељ, само је испричао причу, која на одређени начин кореспондира са случајем Јозефа К. као и са безбројним сличним случајевима. Прецизније дефинисана, ово није прича, већ једна литерарна ситуација, један призор. То је слика која има све елементе „почетне ситуације бајке“ [2], коју називамо иницијацијом, упознавањем, или представљањем проблема и јунака. У овој причи имамо два лика и задатак који треба да обави главни јунак, Човјек са села. Он хоће да уђе у закон, не мора већ хоће, а то је једнако тешко као што је тешко царевићу, или трговачком сину, лудом Иванушки, најмлађем брату…, ући у вилински град, у чаробну гору, у кућицу на кокошијим ногама, у зачарани замак…
Испред циља, као у свакој бајци, стоји препрека, или низ препрека, један или више чувара, коју јунак мора да савлада, да побиједи, или да их надмудри и превари. У овом тексту прва препрека је вратар, у бајкама чудовиште, чаробњак, вјештица…
Фиктивна препрека је најтежа, није један народ на свијету страдао због мита, нити је један појединац главом платио своју илузију, јер ни народ, ни појединац, није пронашао начин да заобиђе препреку, да је надмудри и савлада.
Почетну ситуацију бајке Кафка рјешава на сасвим супротан начин од народног приповједача и бајкописца, рјешава је тако што јој не дозвољава да се развије, замрзава је, што је за наше уобичајене појмове невјероватан апсурд.
Кафка је процијенио да у савременом друштву, у савременом свијету мит није могућ, бајка је неостварива, мит је апсурд. Апсурд печалан, али реалан.
Шта је закон и зашто би баш човјек са села улазио у њега? Закон стоји изнад људи мјесто да је доступан свим људима, како мисли Човјек са села, и сваки нормалан човјек. Закон је чаробни град из бајке, фикција која има стварну моћ оличену у вратарима, који га чувају и одјељују од непожељних. Значења овога појма у овом контексту безбројна су и могу се једнако увјерљиво варирати. Мада човјек са села зна да закон припада свим људима и да „сви људи теже закону“ и „види сјај који неугасиво избија из врата закона“ не може да уђе, јер нема довољно јак унутрашњи подстицај, није достојан подвига, недостаје му „воља за моћ“ (Ниче). Он очигледно није одабран и не може савладати ни прву препреку. Због његове пасивности не остварује се сиже бајке, он не добија награду.
Изван „почетне ситуације бајке“ (Владимир Проп) стоји свештеник у некој другој равни, као приповједач, тумач, који се не додирује са призором, а опет у некој посебној равни, стоји Јозеф К, кроз чију се личну драму отјелотворује овај мит, ова слика, овај проблем и остварује почетна ситуација бајке. Порука из причице антиципира рјешење случаја Јозефа К, случаја који ће остати неријешен, апсурдан.
Све је вишезначно, све је варка. Свештеник и Јозеф К. у детаље понављају призор из поучне причице, призор испред закона, јер свештеник није ништа друго до вратар, чувар једног поретка и одређене организоване моћи која се уздигла над људима.
Питања која поставља себи Јозеф К, кога се прича веома тиче, свештеник, који нема никакве личне везе, поготову не емотивне са проблемом, доживљава као филозофска, или академска, симболична. За њега је прича примјенљив сиже, вишезначна поука, која се може давати у разним ситуацијама.
За Јозефа К., који је свој усуд видио у судбини Човјека са села, изопштеника, обиљеженог, унапријед осуђеног човјека, за њега је порука и поука приче питање истине и живота.
Свештеник зна да је истина само једна од могућих варијанти, једна од могућности (Ниче), понекад доступна само одабранима, некада једнако увјерљива у свакој варијанти и тиме једнако истинита. Питање истине он разрјешава у филозофској, сазнајној равни, која је лишена било каквих емоција.
Јозеф К. опредмећује питање сопственом судбином, која је само варијанта судбине Човјека са села, зна да је унапријед осуђен за непостојећу кривицу, пред судом који није једнак за све. Он значење приче разрјешава у равни морала, јер није равнодушан према чињеници да је закон уздигнут изнад људи.
Свештеник, сасвим исправно, са своје тачке гледишта, мисли да није преварен само човјек са села, већ и вратар, коме пасивност човјека са села није пружила могућност да се супротстави, да стварно постане препрека и да се оствари као јунак. Он износи „само мишљења које о томе постоји. Спис (закон) је неизмјењив, и мишљења су често израз очајања због тога…“.
За њега је питање истине неважно: „Не мора се све сматрати истинитим, мора се само сматрати нужним…“.
Јозеф К., за кога је питање истине питање живота или смрти, резигнирано истиче:
„Жалосно мишљење“, закључује Јозеф К. „од лажи се гради поредак у свијету“.
Ова реченица, овај закључак, је и према мишљењу Миливоја Солара, кључно мјесто романа „Процес“, а „можда и цјелокупног Кафкиног опуса.“[3]
Док Јозеф К. причу доживљава као стварност, свештеник је доживљава као могућност, фикцију, која се објашњава њом самом и индиферентна је према појединачним судбинама.
Увиђајући пропаст модерног друштва у моралном, а тиме и у његовом сазнајном сегменту, Франц Кафка исказује сумњу у могућност остварења мита, у развој и могућност остварења бајке, у побједу правде, у развој историје, коју су покретали појединачни, или колективни, па и национални подвизи. Сувишни човјек у отуђеном друштву не живи већ траје, битише кроз апсурд нечињења. Акција се не помјера са нулте тачке, човјек је прихватио пораз и прије него што је почеоборбу, прије него се увјерио да је поражен, прије него што је покушао да учини подвиг. У модерном свијету, према Францу Кафки, бајка није могућа, апсурд је реалан и свуда видљив. Живот постаје апотеоза пораза, антибајка, која својом неизмјењивошћу заиста изазива очајање. Сва питања се у овом времену ситуирају у филозофској, ниједно у моралној равни. Циљ оправдава средства. Опредмећује се макијавелистичко схватање – морално је он што је корисно, и језуитски принципи – силом, или на превару.
Појаву окривљавања невиних већ имамо насликану у апсурдној сцени суђења у завршном дијелу ”Алисе у Земљи чуда” Луиса Карола, у којој се на самом суђењу мијењају оптужница и правила суђења. Карол то слика као неостварљив апсурд, који због тога што је нејероватан изазива смијех.
Већ у Кафкином дјелу суђење без кривице и правила постаје грозна реалност, а у неким земљама тај апсурд постаје правило. Милиони људи убијени су без кривице. И данас и у најдемократскијим земљама, а у осталим поготову, страда на хиљаде невиних. Моћне службе нјјачих држава систематски фабрикују лажи због којих се воде локални ратови и уништавају државе и народи. Довољно је да нека нејака држава располаже рудом која је потребна јачој држави, па да јој се измисли хиљаду кривица и да се она уништи. Халапљиви интерес капитала завијен у обланду лажи о заштити људских права главни је разлог пропасти бројних држава у наше вријеме.
Збиља, на лажи се гради поредак у свијету, конструисање кривице невиних и фабриковање лажи постаје основа свјетског поретка. Слобода појединца и независност државе постали су привидни. Демократија је је тек једна фраза. Хоће ли сљедећи корак бити онај који давно назначио Јозеф К? Хоћемо ли осјећај кривице усађивати дјеци од малих ногу, тако да се током цијелог живота осјећају кривим за све могуће кривице, а они који владају ће увијек моћи да изаберу ону за коју желе и да за њу осуде човјека? Цијелим свијетом управља моћна група фалсификатора, твораца лажи, која постаје једина истина. Сви то прихватамо, више нема Ивана Царевића, лудих Иванушки, Баш Челика… Ни Христ више није могућ у таквом свијету.
Из ових разлога сам увјерен да је Франц Кафка један од најзначајнијих писаца, један од пророчких визионара, не само двадсетог стољећа које је срамно дотрајало, већ и онога које долази. Његов песимизам већ се потврђује, а његове стрепње тек ће да се остварују.
Припремио Вук Церовић,
Фото: Википедиа
[1] Франц Кафка: „Процес“, Просвета, Београд, 1974. године (превод Виде Почник, предговор Ото–Бихаљи Мерин), стр. 154–155. [2] Владимир Проп: „Морфологија бајке“, Просвета, Београд, 1982. године, стр. 354. [3] Миливој Солар: „Идеја и прича“ (Аспекти теорије прозе), Знање, Загреб, 1980. године, стр. 26.
