Мика Алас
У четвртом гимназије направио је хемијску лабораторију у својој кући. Доцније је хемију повезао са математиком. „У школи је друговао са Јованом Цвијићем, Павлом Поповићем, Јашом Продановићем, Владимиром Рибникарем, Љубом Јовановићем…” Упамћена су њихова састајања у дружини “Нада”. Давио се 11 пута, једанпут са принцем Ђорђем. Постоји легенда да никад није научио да плива. Милутин Миланковић учио га је да плива на Дунаву код Вуковара, кад је Петровић долазио у Даљ код Миланковића. У архиву Српске академије наука сачувана је шаљива песмица, пуна рибарских и математичких речи, из пера академика Миланковића: „Од свих наших научника – најјачи је мајстор Мика…” Из Трифуновићевог Летописа сазнајемо да је 1908. био на конгресу математичара у Риму, у Торонту 1928 (одатле отишао возом у Ванкувер), у Цириху 1931, у Лијежу 1932, на семинару на Сорбони 1928, у Њујорку 1940 – готово на 40 конгреса… У Швајцарску ишао са принцем Ђорђем, у Русију носи цепанице за димљење рибе… „Велика је заслуга Микиног школског друга Павла Поповића што је Мика своја прекоокеанска путовања описао, а Павле те путописе уврстио у издања Српске књижевне задруге. После сваког таквог путовања, док му је оно било још свеже, у памет, Мика је написао о њему по једну књигу.”
Свирао је виолину у свирачким друштвима, механама и кафанама, свадбама, на пучини Атлантског и Индијског океана. Поред Дунава налазиле су се аласке кафанице “Борча“, “Спуж“, “Златни шаран“, “Јасеница“ и др. Ту су се аласи сваке вечери веселили кад дођу из лова. Сав свој лов продаду на самој обали рибарским трговцима који их износе на пијаце. Добит поделе па сваки иде у своју кафану и седи док не попије “свој тал“. Одморе се по један дан, па онда опет одлазе у лов, сваки са својом партијом. У те су кафане сваке вечери залазили и свирачи са Чубуре и живели од своје зараде, свирајући и певајући аласима. Мика се редовно налазио у друштву с’ аласима по тим кафаницама, налазећи задовољство у њиховом весељу. Тако је заволео чубурску музику и зажелео да је и сам научи.
Нарочито му се допало свирање и певање свирача Арсе Јовановића са надимком “Шкембоња“, иако је био танак и сув “као глиста“. С њим се и погодио да га учи свирању. Хонорар је био 125 гроша месечно – 25 динара и покадкад старо одело и обућа. Тај његов учитељ музике долазио је Микиној кући у одређене дане и остајао по цело поподне. Кад је Мика свршио ту музичку школу, његов учитељ Арса ипак је долазио с времена на време Микиној кући да добије по који грош “пензију“ и нешто старо да понесе. Мика ми је причао да је тај његов учитељ Арса био врло строг, умео је кад-кад и да га удари гудалом по прстима кад их Мика није тачно поставио на виолину где треба да би добио жељени тон. Тако је тај Арса навраћао и к мени. Кадгод сам га запитао какав му је Мика био ђак, он се увек насмешио и увек одговарао: “Био је добар… Учио је добро… Али ме је претекао…Сад он свира боље од мене!“
Као високо музикалан, свирао је за своје лично задовољство, најпре сам у својој кући, али је желео да састави и “мало друштванце“ да би свирање било изразитије. Често је говрио да необично воли наше народне мелодије онако како их свирају “емпирички свирачи“ (без нота). Ради тога је залазио у све кафане где је свирала која дружина да би научио нове мелодије које није знао. У оно време најпознатије су биле такве свирачке дружине “Мија Јагодинац“, “Андалија“, “Ђокица Зајечарац“, “Јова Јаре“ и др. Уколико је више слушао такве дружине, утодико је више у њему расла жеља да састави и своју дружину. Михаило Петровић је највише ценио Мију Јагодинца и његову дружину за коју је написао да свирају тако да маса света тада закрчи београдске тротоаре, па и читаву улицу ,обично су свирали у кафани “Уједињење“ или у башти “Код руског цара“, саобраћај би стао – све би се претворило у уво. Кад Мија засвира тужно, многима би засузшто око, а кад загуди весело, ноге би саме играле. Мика је високо ценио циганску музику и зато је рекао: “Може мислити ко шта хоће о циганској музици, али, каква је да је, она је неоспорно један саставни део наше народне културе. Обдарена памћењем за музику, добром свирачком техником задобијеном дугим вежбањем и мислећи само о свирању, имајући за инструмент виолину која је много савршенија од простих народних музичких инструмената, Цигани су наше песме и игре изводили лакше и лепше од народних свирача дилетаната и јаче погађали у народу осећајне жице, но ма који други свирачи, било уметници, било музиканти.“
Прилика за то указала се за време бербе грожђа у његовом винограду на Топчидерском брду 1893. године. Берба му је увек чинила једно од најмилијих задовољстава и увек ју је обављао сам уз припомоћ три до четири најинтимнија пријатеља са којима се најчешће дружио. Кад се заврши берба, измуља грожђе и све то смести. у бачве, онда настане вечера и весеље са свирком и песмом. Сваки од позваних пријатеља “за бербу“ дошао је са својим инстументом за свирање. Те године било је необично расположење код свију. Тада је Мика предложио да оснују засебан оркестар и да се повремено састају код сваког редом на овакве другарске седељке и код појединих пријатеља. Сви су одушевљено прихватили и заветовали се да ће се увек састајати кад мајстор Мика на то позове. Тај завет трајао је без прекида пуних 50 година.
Тако је спонтано постало прво “свирачко друштво Микино“, које се састојало од квартета и бубња. Прву виолину, као примаш, држао је мајстор Мика, другу виолину Коста Ј. Ђорђевић, машински инжењер, брач Светолик И. Поповић, бродарски инжењер, контрабас Душан Протић, чиновник Управе фондова, а Ј. Михајловић држао бубањ и др. Доцније је то друштво узело назив “Суз“.
У јануару 1896. године Мика је своје прво “свирачко друштво” проширио у оркестар осредње композиције са повећаним бројем виолина и брачева, једним челом, још једним контрабасом и другим инструментима. Тада је оркестар бројао 12 чланова. На првом састанку Мика је предложио да друштво носи назив “Суз“ и да установи своју славу. С новом композицијом чланова Мика је држао нарочите састанке у кућама појединих чланова ради вежбања како би сви схватили манир његовог свирања и његових скала, односно интонација, Основни тон Микиног свирања био је виши од основног тона ноталне музике. Микино свирање имало је пет интонација са овим на- зивима: “суз“ (одговара интонацији С-сЈпг), “кркалеска“ (В- биг), “дур“ (О-биг), “реп“ (Е-биг) и “реп од репа“ (РМиг). По првој интонацији друштво је добило своје име.
Микин репертоар био је веома обилан. Бројао је преко 700 мелодија народних игара, 240 мелодија народних песама и око 90 других народних мелодија са целе територије Југославије. Од тога броја преко 300 мелодија народних игара давно су биле већ изостављене из праксе и ниједна свирачка дружина није их свирала осим Микине. То су, међутим, компликованије композиције и ванредно пријатне и севдалинске. Да би се оне сачувале од заборава, Мика је у јесен 1940. године на молбу управе Београдског радија, с неким члановима друштва, 15 до 20 дана узастопце свирао те заборављене мелодије у студију где су пренашане на грамофонске плоче. И кад је већ све било готово, избио је рат и приликом бомбардовања разарањем Београда, разорене су и те плоче. Том катастрофом и смрћу Микином 1943. године све оне лепе народне мелодије предате су дефинитивно забораву. По повратку Микином из заробљеништва, у три маха сазивао је четири последња члана на интимне састанке за време окупације 1942. године. Говорило се о обнављању друштва “Суз“, што је он веома јако желео. Уговорено је са изабраним новим члановима да се први састанак нове екипе одржи чим наша држава буде ослобођена немачке окупације и он је једва чекао да се та прилика укаже. Но није дочекао тај радосни дан, а на годину после њега умро је још један од најглавнијих чланова друштва. Од предратне екипе тада су у животу остала још свега два члана.
Мика је много путовао и у томе је налазио највеће задовољство. Његова су путовања била двојака, пословна и дуготрајна и приватна из задовољства. Ишао је и сам и са друштвом “Суз“. Кад је са друштвом путовао, сваки је члан имао нарочита имена и путовали су инкогнито тако да у места, где је друштво било, нико није знао каква је то “музичка капела давала концерт и бал“. Тако је Мика са својим оркестром давао концерте и свирао балове у Младеновцу, Аранђеловцу, Паланци, Трстенику, Врањској бањи, Врању, Цариброду, Пироту, Ристовцу, Ћуприји, Смедереву, Великом Градишту, Земуну, Старој Пазови, Сремским Кар-ловцима, на Венцу Фрушке горе, у Новом Саду, Новом Врбасу, Бачкој Паланци, Србобрану. Мика, у лето 1910. године, када је са својим квартетом ишао први пут да види СофијуСве је испало како је предвиђено. Са софијске железничке станице одвезли су се 22. јуна у подне и одсели код “Червеног рака“ чији је власник Мориц Рат био интиман пријатељ једнога члана друштва. Мика је наредио да одмах после ручка “опробамо алате“ и доведемо их у ред за увече. Ручак је био од једне велике јесетре и евксино-градског вина, а завршен је око пет сати после подне. Потом је почело штимовање виолина, па и пробно свирање по које мелодије.
У вароши се чуло да је из Србије дошла нека музичка капела и да свира код “Червеног рака“. Око седам сати после подне дошло је неколико особа у наш локал на пиво. Како су свиране севдалијске мелодије, гости су почели да поручују шта да се свира. Настало је неко весеље, падали су бакшиши, публика се бројно повећала и тако је проведена скоро цела ноћ. Сутрадан, доручак је био око 9 сати, опет од јесетре и евксиноградског вина, затим пробно свирање до ручка, потом дуготрајан ручак и опет свирање као и јуче. Иста јучерашња и више нове публике. Свирало се до пред зору. Одмор је био само за време вечере, која је трајала око два сата. Не спавајући, морали су поћи на Витошу. Понели су неке нарочите округле флаше за вино са врло дугачким грлићима да би се могле завући у снег да се хлади вино. Јело је спремио сам газда М. Рат, па је и он пошао да хлади вино у снегу, јер је добро познавао та места. Врло доцкан у ноћ вратили су се у Софију. Сутрадан су већ били на путу за Београд.
Мика је врло често обилазио мале кафане на периферији Београда “инкогнито“ да слуша свирање појединих дружина које су тамо наилазиле. Слушао их је у циљу да научи по коју нову мелодију коју није знао. Тако је једном у новембру 1893. године био у кафани код “Чешке круне“, која се налазила на друму испод Метеоролош ке опсерваторије, на падини с леве стране. Ту је био наишао само један “расходовани свирач“ без дружине, који није имао особите вредности, али је Мика ипак и са њим седео неко време. Газда од те кафане пришао им је и рекао да спрема неку забаву у свом локалу коју приређују келнери чубурских кафана са фамилијама. Питао их је да ли имају “капелу“ да се са њима нагоди за свирање. Онај свирач је изјавио да нема дружину. Мика је рекао да он има дружину и да би се могли погодити за одређени дан. Пошто се газда детаљно обавестио о стручности свирачке дружине, најзад су се погодили. Погодба је била 125 гроша новаца – 25 динара за цело вече и вечера за свираче; рад да почне од пет сати увече до седам изјутра.
Мика је те вечери свирао са својом дружином по погодби, најпре цели уговорени програм, а после и севдалијске песме и комаде. Сваки је поручивао шта да се свира или пева и тако је одушевљење било достигло врхунац око три сата по поноћи. До неког доба све је ишло добро. Приређивачи и њихови гости су обилно јели, пили, играли, свађали се и мирили, како се то најчешће у таквим срединама збивало. Кад је наилазила зора, Мика је хтео да се са друштвом извуче неопажено. Прилика му се дала кад је настала свађа између оних који су поручивали: један је тражио једно, други у исто време друго и пре онога који је претходно био поручио да му се нешто свира.
Нарочито је била настала велика свађа кад су се и даме умешале у то и почеле расправљати ко има “прече право“ да му се “свира наруџбина“. Велика је гужва настала већ око четири сата и ту прилику искористи Мика са својом дружином, измакне из локала, не наплативши погођени хонорар, који се на тај начин ограничио био само на већ у почетку добијеној вечери. Кад су приређивачи приметили да им је музика побегла, стали су викати, тражили су око кафане да им се још свира, али музике није нигде било у близини. Музика је бежећи још чула последње вике и поздраве који су за њом долазили од очајних парова, легалних и илегалних, који су дошли и хтели да се још веселе “за свој грош“.
На Теразијама, онде где се сада налази хотел “Москва“, претходно је, између неколико мањих зграда, била и мала кафана “Два тигра“, а на самом ћошку била је друга кафана “Велика Србија“. Мика је често наилазио у ту кафану. У њој није било сталне музике него су свирачи “појединци“ навраћали, одсвирали по три-четири мелодије и одлазили, па су навраћали други. Мика је од таквих свирача тражио да му свирају неке мелодије или је кадкад и сам поштогод одевирао на њиховим виолинама кад у кафани није било никакве публике. Увек би штогод ново научио. Газда локала запазио га је био као свирача, па га једном упитао да ли би могао да му свира “дочек Нове године“ 1895., јер се спрема да тада приреди бал. После дужег цењкања погоде се за новац “125 гроша и вечеру за друштво“.
Многи су гости са породицама тих радничких и послужитељских кругова дошли и да вечерају и да се “комотизирају“. Весеље је доста касно почело, а добро се и пило. Сви су нестрпљиво чекали да “Цигани вечерају“, па да се отвори игранка. Међутим су “Цигани“ навлаш одуговлачили, вечерајући. Почели су већ падати протести од публике. “Шта толико раде ти Цигани, као да су они овде газде?!“ Нешто доцније но што је предвиђено отпочела је игранка по програму .уз најбурније сцене. Гости су пили и упућивали разне узвике на рачун свирача, да морају свирати “док макар један мртав не падне!“ У томе је дошао моменат свршетка старе и почетак Нове године. А када су се погасиле лампе на кратко време, чули су се свакојаки усклици: “Не штипај се…“ – “Доста, бог те убио!“ – “Јаој!,,.“ Не може се описати какве су се сцене приказале у публици кад је унесена свећа у почетку Нове године!… Играло се неуморно.
Све је то узело толики замах да је једно време претила опасност да ће се продужити и сутрадан. Међутим је друштво желело да се то прекрати пре сванућа. Није било другог начина до тога да се употреби неки трик. Један од гостију беше се прилепио уз свираче и давао часну реч да ће и он да свира, али се једва држао на ногама од пића. Најзад га свирачи обрлате да викне: “Бежите!… Ватра!…“ Док се публика разабирала, свирачи су већ били напољу, а кад се видело да нема пожара, навалили су на тога госта столицама. Један је узео несрећника у заштиту и разбио лампу која је висила о таваници и осветљавала локал. Настао је мрак и туча. Тако се завршио тај бал. Свирачи су свирали бесплатно, вечерали су добро и задовољили су се сценама које су се целе ноћи збивале у врло разноврсној публици.
Држао је до старина и дедовских тековина, сматра јући то највреднијим доказом српства. Београдска Савамала је познавала многе вредне и мање вредне, чак сумњиве личности, али се у том “шареном“ дијапазону и сада већ истори јском дефилеу за сва времена издвојио непролазни и непоновљиви Мика Алас. Михаило Петровић је био забављач, козер, весељак, шаљивџија. Био је непрестано окренут друштву и дружењу. Волео је вина и бавио се виноградарством. Био је кулинар и врстан стручњак за припремање рибљих специјалитета, посебно рибље чорбе. Велика је штета што његов тајни рецепт нигде није сачуван. Мика Алас је био сакупљач старих и ретких народних песама. Познавао их је преко 1000, али ни то није сачувано. Био је и колекционар изворних народних досетки, шала, зачкољица и смешних објава оглашених у тадашњим новинама. Нажалост, и то је вихор Другог светског рата неповратно однео, а остао је само његов мањи део.
Михаило Петровић добио је надимак “Алас” због своје страсти према рибарству. Био је не само љубитељ, него и добар познавалац рибарства, па је у том својству учествовао у преговорима за закључење конвенције о риболову са Румунијом, као и у преговорима о заштити риболова на Сави, Дунаву и Дрини са Аустро-угарском. Био је једна од најпопуларнијих личности старог Београда, познат као Мика Алас.
Током прве половине 20. века власт се трудила да Мику Аласа друштву представи као чудака који је изабрао да живи као рибар. Неколико пута су га онемогућили да постане председник Краљевке академије иако је на то место једногласно предлаган. Живот на савском пристаништу је у ограниченом друштву био једини начин да Михајло сачува разум. Разлог за овакав начин живота неки историчари су тражили у пријатељству са несуђеним предстолонаследником Ђорђем Карађорђевићем, који је у друштву важио за хомосексуалца и који је био приморан да се одрекне предстола у корист млађег брата Александара Карађорђевића.
Рибарство је представљао изузетно важну компоненту у животу Михаила Петровића. Још од ране младости, на инсистирање свог деде Новице, из здравствених разлога је знатан део времена проводио на Сави и Дунаву. Ту је упознао професионалне рибаре, заволео њихов начин живота и стекао међу њима искрене пријатеље. Најпре је постао рибарски шегрт, калфа, а 1895. положио је испит за “рибарског мајстора” и од тада пријатељи су га углавном звали Мика Алас. Објавио је више стручних радова из рибарства. У Торину је 1911. одржана велика међународна изложба, а у Павиљону Србије Мика Алас је изложио своју збирку која се односила на београдски риболов и та збирка је награђена са златном медаљом, на шта је он био веома поносан. Учествовао је доношењу првог “Закона о слатководном риболову” на језерима и рекама Србије 1898. године. Рекордан улов је имао 1912. када је уловио сома од 120 кг.
Владо Милићевић , записао Милутин Миланковић и Јеленко Михаиловић – „Друга велика љубав Микина била је риболов. О томе како је постао професионални рибар испричао ми је кад смо говорили о његовом боравку и студијама у Паризу. “Било ми је двадесет две године“, причаше ми он, “кад сам, свршивши Природно математички отсек наше старе Велике школе, пошао у Париз. То је био мој први већи пут. Пратио ме је мој деда Новица који није знао ни речи странога језика, а ја сам тек натуцао француски. Па ипак се некако прогурасмо и ја бејах примљен за интерног питомца.“ И он ми причаше о свом животу и раду у тој школи, о славној плејади тадањих француских научника: Ермита, Дарбуа, Пикара, Поенкареа, Пенлевеа, Апела, Бусинска.
Када ми је све то испричао, ја се зачудих: “Дакле, успели сте да за четири године свршите своје школовање, положите докторат и вратите се у Београд као готов научник. Како вам је то пошло за руком?“ “Па шта се чудите, колега? – Ви бар знате да је математика најлакша од свих наука; она не оптерећава меморију, него тражи само здрав разум.“ “Али је треба сварити!“ “Млад разум, гладан науке, лако је сварује. Па ето и ви, као што видим, сваристе убрзо целу серију научних дела, а не покваристе стомак “ “Ја морам да сварим цео тај јеловник, јер ме моја школа није тако добро припремила за овај наш позив као ваша. Овде, у тишини мале вароши и овог малецког сопчета, иде то врло лако – али у Паризу не би то тако брзо ишло.“ “А што?“ “Што би ме онде, сем науке, занимале и многе друге ствари, музеји, позоришта и друге знаменитости.“ “Те се знаменитости прегледају за неколико дана.“
“А позоришта?“ “Ја, право да вам кажем, немам никаква смисла за производе песничке уобразиље,“ “Како то?“, зачудих се ја. “Све је то неприродно, претерано и нема везе са правом стварношћу.“ “Но, ви волите музику!“ “Само народну, боље рећи циганску.“ Ја наставих даље да га испитујем: “И онда, знате како је, не правимо се бољи но што јесмо: сваки млад човек жељан је и љубавних авантура, па утроши у њих највећи део свога времена.“ “Ја, вала, у то не утроших ни десети део једне секунде. “Па, добро, колега, у чему сте проводили слободне часове кад сте били у Паризу?“ “У шетњама по околини.“ “Посећујући њене дивне шуме, паркове, дворце?“ “Не. Ја сам се шетао и врзмао увек поред Сене, гледао како се онде лови риба и маштао о томе како ћу, кад свршим школу и вратим се у Београд, постати професионални рибар. Ја сам још као ђак у Београду изучио рибарски занат и добио мајсторско писмо; оно ми је милије но докторска диплома.” “А, сад ми је тек јасно што вас ваши другови зову мајстором!“ “То сам уистину. А зову ме и Мика алас.“ И он ми исприча како је сакупио своју рибарску дружину и закупљао сваке године разне риболове на Сави и Дунаву.
На њима је проводио велики школски распуст, када се сасвим посвећивао рибарском занату. Једног лета, на пример, закупио је на Дунаву у Казанској клисури један вртлог, створен подводним гребеном реке. Ту сам Дунав убацује силну рибу; зато се рибари отимају за њега да га закупе, па и за велике паре. Онога лета је Мика у томе успео, укотвио над тим виром свој велики чамац и помоћу нарочите мреже, која је имала облик велике вреће, вадио са дружином из вира рибу дан и ноћ. Он ми донесе и показа велику збирку фотографија, успомена из његовог рибарскогживота. На њима сам га једва препознао: у чизмама, са високом шубаром на глави, па и самим својим држањем, није се ту ничим разликовао од обич- ног професионалног рибара, аласа.
Он претражи ту збирку и нађе у њој ону фотографију која је представљала оно о чему ми је причао. “Ево, погледајте“, рече ми он, “ове јаке мотке што штрче из чамца вертикално у вис, а оптерећене су на свом горњем крају тешким каменима, то је аласка вертхајмова брава њихове мреже. Кад оне стоје овако, у свом усправном положају, онда је врећаста мрежа, спуштена у воду, разјапљена и тако положена, да река убацује у њу рибу. На тој мрежи причвршћени су, на десет разних места, крајеви од десет појачаних канапа; других десет крајева држи наш рибар-стражар у рукама, обмотавши, сваки од њих, око по једног прста својих руку. Тих десет канапа су, тако рећи, његови пипци; помоћу њих он тачно зна каква.је све риба ушла у ту врећу.“ “А ако је у врећу случајно упловила каква клада?“ “То се тачно распознаје по начину трзања. Кад стражар увиди да му је дошло време да се врећа затвори, он осталима даде знак или их виком пробуди, ако су поспали. Тада се у исти мах оборе ове мотке и тиме је врећаста мрежа затворена, она се заједничким снагама извуче из воде и уловљена риба убаци у чамац. Тако то иде без престанка дан и ноћ, а сви чланови дружине, па и ја, одмењујемо се у улози стражара.“ Узех фотографију поново у руке. “Красан предео, рекох, “један од најлепших што сам га у природи својим очима видео. Свеж ваздух и летња хладо- вина. Можда бих и ја могао онде, одмора ради, провести који дан – али цело лето?“ “Прође као кратак леп сан!“, одговори ми Мика. Питао сам се, али њему не ставих то питање, како је могао да толике дане проведе у друштву неписмених рибара, далеко од књиге и свог правог позива.
То сам, као што ћу још причати, схватио тек доцније. “Зими сам“, настави Мика своју причу, “закупљивао риболовне баре.“ “Шта је то?“ “Сад ћу да вам испричам. Када се после јесењих киша Дунав и Сава разлију па, с наступом зиме, врате опет у своје корито, остављају у свом плавном терену појединачне баре, пуне риба. Ту рибу ваља похватати пре но што се река опет разлије и рибе у њу врате. Али се често дешава да се те баре за време зиме покрију дебелим ледом. Онда ваља тај лед разламати и рибу похватати. Опасан посао, јер чим крочиш на санту таквог разломљеног леда, она се под твојим теретом накриви, ти оклизнеш по њеној глаткој површини, паднеш у воду, а она се врати у свој хоризонталан положај и поклопи те “ “Ајаој, наопако!“ “Зато сам пронашао начин како да се рибе похватају из баре, а да се њен ледени покривач не мора разбијати.“ “Како то?“ “У леду се избуши неколико рупа кроз које се рибарска мрежа увуче под лед и њоме похватају све рибе. Показаћу вам нрвом приликом како се то ради.“ “Како сте дошли на ту идеју? “Тако што сам се до данас једанаест пута давио у Сави или Дунаву и то обично у леденој води. Једанпут и са принцем Ђорђем “Читао сам о томе у новинама, но волео бих да о томе и од вас чујем нешто аутентичније”
И он ми исприча потанко како се то десило. “Били сте“, рекох му ја, “у двострукој смртној опасности: да вас, малаксале, не прогута Дунав, а када се из њега срећно спасосте, да не добијете запаљење плућа. Ви сте, мајсторе, сигурно одличан пливач “ “Ја не умем да пливам: не знам ни сам како сам се досад увек некако спасао.“ “Шта кажете? Алас Мика не уме да плива!“ Он обори главу и слеже раменима. “Не умем “ “Ја ћу вас научити!“ “Е, када бисте били тако љубазни!“ Ја учиних, заиста, покушај да га научим пливати када је идућег лета дошао на неколико дана к мени у госте у Даљ. Баш те године дао сам по његовим упутствима саградити у Вуковару врло згодан чамац у коме сам за време летњег распуста проводио са својим братом свако до подне на Дунаву који тече поред мог очинског дома. На другој обали Дунава пронађосмо изванредно леп пешчани спруд који се са обале благим нагибом спуштао у реку. Онамо одведох свога ђака Мику да га научим вештини пливања. Кад му рекох да се ту, у плићаку, испружи по води да му покажем основне пливачке покрете, он показа, иако забринута лица, намеру да ме послуша, но чим окваси трбух и груди, он побеже из реке главом без обзира. Сав мој труд да га у реку вратим остао је безуспешан. Од свих ђака које сам у животу имао, Мика је био најслабији; а ја сам био његов најлошији учитељ.“
Још као дечака, гимназисту, Мику је привлачила Сава и Дунав и у слободним својим часовима радо се бавио поред њихових обала. Нарочито је ишао онамо где су пецачи бацали удице, па је и сам за време школског одмора почео са пецањем риба. Но, тај га рад није одушевио, јер се при томе губило време, а више пута није ништа или нешто врло мало ухватио. Поред дунавске обале виђао је прави риболов са нарочитим мрежама. Та врста риболова га је одушевила и он се почео састајати с аласима, распитивао се за сваку ситницу рибарења. Један алас је заволео Мику, па му једног дана рече: “Ако баш хоћеш да будеш алас, ’ајде да будеш мој шегрт, па ћу те свему научити.“ Мика је пристао и тај га алас – Гашпар “Чукља“ пријави у еснаф. Тако је дошао и у ближи додир и са другим аласима, па се најзад спријатељио с њима. Умео је да их занима и да их придобија за себе. Ишао је са њима у лов и по обалским кафаницама, куда су они одлазили по повратку из лова и пре поласка у лов. Тако је постепено улазио у све танчине аласког живота, па чак и у њихове приватне, међусобне односе. Тако је Мика, поред извесне суровости самог аласког живота, нашао да у томе има и много романтике.
Аласки занат је врло брзо савладао, тако да су га врло рано подвргли калфенском испиту и он је испитну комисију, еснаф, изненађивао својим стручним одговорима. Тако је постао аласки калфа ,1888. године, а доцније је положио испит и за мајстора за време ферија по свршетку студија на Великој школи. “Мајсторско писмо рибарског еснафа“ дало му је право да може јавно и самостално водити аласки занат са свим правима, дужностима и обавезама које су законом скопчане са тим позивом. Он је имао сав свој властити алат за риболов, разне пређе, мреже, велике и мале, чамце и др.
Држао је и момке, калфе и шегрте, који су и сами рибарили, кад је он био заузет другим пословима. А кад је он “силазио на воду“ – тада је сам руководио целокупним послом по неколико дана. Тада се ни у чему није разликовао од обичних аласа. С њима је ловио, с њима јео, с њима је спавао ноћу поред обале и по врбацима. Уопште је живео у то време потпуним аласким животом и сви су га аласи необично волели и поштовали. После светског рата Мика није пренебрегао свој рибарски занат, већ га, напротив, проширио. Имао је своју малу лађу “Карас“, потпуну екипу аласа, велики плац на Дунаву са кућом и магазином за рибарски алат и посао. Но није, као пре, проводио у риболову месеце, већ само дане.
Риболов је обављао као мајстор великог стила, виолину је свирао као велемајстор, за математику је био геније. Ко? Београђанин Михаило Петровић – Мика Алас!
ЗАПОСТАВЊЕНИ БЕОГРАЂАНИН – ДЕО 1
Аутор : Синиша Мијатовић
фото: приватна архива
