ВЕЛИКА СЛИКАРКА И РАТНА БОЛНИЧАРКА
Поводом 106-те годишњице упокојења Надежде Петровић, једне од највећихн српских сликарки крајем деветнаестог и почетком двадесетог века и ратне болничарке у Великом рату, која је умрла у Ваљеву од пегавог тифуса, у суботу 3-ег априла негујући културу сећања на велику уметницу Републички одбор Савеза удружења потомака ратника Србије (РО СУПРС) 1912. – 1920. године са бројним својим члановима је у Београду у Пионирском парку , где се налази њен споменик, полагањем венца и цвећа облежио њен одлазак у легенду. Споменик Надежде Петровић у Пионирском парку је поклон града Аранђеловца поводом 9. самита несврстаних земаља, који је одржан у Београду 1989. године.
Међу венцима, који су положени код споменика Надежде Петровић био је и венац, који је послала Јелена Ћирић, чланица Удружења чешко-српског пријатељства „Родољуб“ из пријатељског Прага. Ова агилна и вредна дама глумила је и помагала око организације документарно-играног филма „7000 душа“ (режисер Сањин Мирић), која говори о српским затвореницима из Великог рата утамњиченим од стране Аустроугарске монархије у чешком логору Јиндриховци, Јелена Ћирић ускоро би требало да учењствује у новом филмском пројекту, који ће се снимати о дванаест најпознатијих јунакиња Великог рата, које су се бориле или биле болничарке у Војсци Краљевине Србије.
Неколико сати раније чланови Општинског СУПРС 1912 – 1920 Звездара „Миливоје Анђелковић Кајафа“ на њен гроб на београдском Новом гробљу положили су цвеће. .
О животу и делу Надежде Петровић најпре је говори пуковник у пензији Љубомир Марковић, председник РО СУПРС 1912 – 1920. У програму је учествовала и Љиљана Стевановић, председница ликовне секције Савеза “Михаило Миловановић”, да би касније о великој српској уметниици и јунакињи Великог рата казивала песму песникиња са Косова и Метохије, Дара Трифовић председница литерарне секције РО СУПРС 1912. – 1920. г. „Милутин Бојић“.
И родни град, Чачак је обележио годишњицу смрти велике сликарке. Код споменика Надежде Петровић у граду чланови Градског одбора СУПРС 1912 -1920 положили су цвеће и венце и одржали пригодан програм.
.У знак сећања на ову велику сликарку, јунакињу и ратну болничарку у Великом рату у Чачку се од 1960. године у орагнизацији града и Уметничке галерије „Надежда Петровић“ одржава сликарско бијенале под називом “Меморијал Надежде Петровић.
Велика српска сликарка, Надежда Петровић, јунакиња Великог рата, жртвујући се за Отаџбину умрла је веома млада у четрдесет и другој години живота као медицинска радница помажући српским војницима који су ратовали против Аустроугарске монархије, били рањавани и борили се за живот. Иако је била славна и позната у свету могла је да живи где је хтела, да се склони од ратних страхота у иностранству. Ипак, као велики родољуб и патриота изабрала је да се бави хуманитарним радом, да помаже српским рањним војницама и да им вида ране. На тај корак могу да се одлуче само храбре жене, које воле Отаџбину и поштују свој народ. Због велике љубави према њему положила ја и оно што човек има највредније – живот.
Рођена у Чачку, Надежда је била једно од тринаесторо деце. Када је имала једанаест година са породицом се преселила у Београд где 1891-ве, године завршава Вишу женску гимназију. Већ у средњој школи показује велики дар за цртањем и сликарством, па 1892-ге године полаже испит за наставницу цртања у средњој школи. Поред тога, усавршава сликање код познатог ликовног педагога Ђорђа Крстића. Четири године касније похађа школу код Цирила Кутљика, а од 1898-ме године отпочиње школовање у Минхену у атељеу код Антона Ажбеа.
Заљубљена у палете и кист, прву изложбу Надежда Петровић је имала у Београду 1900-те године. После Мајског преврата 1903-ће г. у лето, на Велику Госпојину, 15/28–ог. августа, исте године, са Делфом Иванић, женом српског конзула у Скопљу (Јужна Србија) Ивана Иванића, па, Катарином Маловук, Драгом Љочић, Анђелијом Станчић, Милицом Добрић … основала је „Коло српских сестара“, културно-просветно, патриотско, ванстраначко и хуманиитарно друштво. Овом друштву велику помоћ је пружио велики српски књижевник, комедиограф Бранислав Нушића и горе споменути конзул Иван Иванић. Зато, као велика петриоткиња и хуманисткиња није било чудно што се као члан „Кола српских сестара“ међу првим женама прикључила већ на почетку балканских ратова да помаже српским војницима. Али, и као ратна болничарка нашла је времена да се бави својом професијом. Тако су настале слике “Ваљевска болница”, “Рушевине” …
Надежда је била и ликовни критичар. Током балканских ратова и Првог светског рата бавила се и фотографијом. Свестрана уметница Надежда Петровић је 1904-те године основала прву Југословенску ликовну колонију. Поред Београда излагала је у Љубљани, Загребу, Паризу, Риму … Од Првог балканског рата до Великог рата стално је уз Војску Краљевине Србије у којој, иако сликарка, ради као ратна болничарка. У Ваљеву побољева од пегавог тифуса и умира 4. априла 1915-те г. Познато је да је током 1914-те. и 1915-те године у Србији владала епидемија пегавог тифуса од којег је умрло око 360.00 становника Србије! Најпре је Надежда била сахрањена у Ваљеву, а касније њени посмтрни остави пренесени су у Београд.
Њен уметнички опус има четири периода, први је минхенски период, од 1898-те. до 1903-ће. године, други, је српски период, од 1903-ће. до 1910-те г. трећи – париски период, од 1910-те до 1912-те. Г, и најзад,, четврти, ратни, од 1912-те. до 1915-те године.
Уметничка дела Надежде Петровић налазе се умногим музејима и галеријама, у Уметничкој галерији “Надежда Петровић” у Чачку, Народном музеју у Београду, Музеју савремене уметности … Најпознатије њене слике су: “Стабло у шуми”, “Жетва”, “Девојче из Сићева”, “Дереглије на Сави”, “Жена са сунцобраном”, “Косара Цветковић” (портрет), “Воденица” … За време боравка у Паризу има неколико врсних остварења, “Мост на Сени”, “Кеј на Сени”, “Булоњска шума”, “Плажа у Бретањи”, “”Богородична црква у Паризу” … Инспирали су је и наши епски јунаци, па је тако настала слика “”Краљевић Марко и Милош Обилић”. Волела је да слика и мотиве из Старе Србије (Косово и Метохија). Најпознатија дела инспирисана Старом Србијом су: “Поље косовских божура”, “Грачаница”, “Стари шедрван у Призрену”, “Везиров мост”, “Призренка”, “Турски мост” …
Омиљене боје при сликању, ове надарене уметнице и изнад свега, храбре и смеле жене, су црвена и зелена, понекад се служи љубичастом, плавом, па, и црном. Њена дела зраче неком снагом, ширином, духовношћу, храброшћу. Волела је да слика портрете, пејзаже, на њеним платнима налазимо много мотива традиционалне Србије. Иако уметница светског гласа, која је била позната у Француској, Италији и многим европским земљама, увек се враћала Србији. Инспирацију је налазила у њеним људима, природи, традицији. И с правом, сликарку и ратну јунакињу балканских ратова и Великопг рата, патриоту и хуманитарца, Надежду Петровић, убрајамо у најзначајније жене Србије новог доба. Иако је пре 106. Годин отишла у легенду, њене сени и даље лебде над слободарском Србијом
Текст и фото, Зоран ЈАКШИЋ
